ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)

Пише: Игор Ђурић

               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак. Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.

Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.

Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.

По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.

Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.

Несвакидашњим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...

Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.

Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.

Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.

Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.

Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...

Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.

Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.

Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.

Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов садржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.

Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свезака и фасцикли.

Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.

Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.

Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!

                                                                     Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ НАСТАВИ СА ЧИТАЊЕМ ЦЕЛЕ КЊИГЕ

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА

Пише: Игор Ђурић

Теодора Петровић

СЕЋАЊА

Матица српска, Нови Сад, 1981

„Стерија је своју драму ''Родољупци'' назвао ''приватном историјом'' српског покрета 1848. године. И ово треба да буде нешто слично томе: приватна историја усташке окупације Карловаца“.

Теодора Петровић

                                                 I

За Теодору Петровић (рођену Симеоновић Чокић) сам први пут ''чуо'' читајући Михизову Аутобиографију о другима. Он у тој књизи помиње своју професорицу Српског језика и књижевности, коју су из милоште звали Мајица. Михиз је представља као врсног познаваоца ''заверенички оданог'' „двема  карловачким сасвим супротним традицијама – Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу“. Она је, по речима Михиза, „била и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита“. Њему, Михизу, професорка Петровић усађује љубав према књижевности, а много касније и сумњу да Бранко није волео Вукову ћерку Мину, већ Вукову жену Ану. Касније је Теодору Петровић поменула и Вида Огњеновић у једном фељтону.

Теодора Петровић је рођена у Сремским Карловцима 1898. године. Основну школу и гимназију завршила је у Карловцима, факултет у Београду. Написала је, поред књиге о којој говоримо, и много чланака по разним часописима (нпр. Зборник Матице српске, Прилози за књижевност, Дневник), као и књиге Из историје српске књижевности у којој обрађује српску књижевност XIX века, митрополита Стратимировића, Доситеја, Вука, Вишњића, Сарајлију, Бранка, Еустахију Арсић..., и књигу Белешке и белешчице о Бранку Радичевићу. У мени приступачној литератури и на интернету скоро да нема трагова о постојању овог уваженог педагога, научне раднице и књижевнице. Нисам успео да пронађем ни њену слику. Радила је и као управник архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Била је вегетаријанка и бавила се ''женским правом''.

Сећања Теодоре Петровић су успомене на Сремске Карловце, где је рођена и где је провела цео свој животни и радни век, осим студија у Београду, и сећања на тамошњу гимназију где је такође провела век: као ученица и професорка. Кроз призму њене породице и ње саме – наравно. Како то обично бива када се бележе овакве књиге. Ова књига није само књига успомена и сећања, ово је историја Сремских Карловаца и тамошње гимназије, као и људи који су прошли кроз њих, и на старе карловачке породице. Поред тога, овде можете прочитати о старим карловачким гробљима, о Дунаву и аласима, Дворској башти и Стражилову, о митрополитима и патријарсима, о карловачким књижарима и књижарама, понешто и о ''прљавом вешу гимназијском'', о берби грожђа, врстама вина, обичајима.

„Покушаћу овде да отргнем од заборава бар нешто од оног што још увек памтим из свог детињства и младости,а, и оно што сам јуче и данас доживела и видела. Усудићу се да кажем коју реч о приликама и догађајима пре мог рођења, оно што сам запамтила из причања свога оца, јер ако овде не буде забележено, биће заувек изгубљено“. (стр. 5)

                                              II

На самом почетку својих сећања Теодора Петровић са видљивим жалом за ''старим добрим временима'' обраћа пажњу на некадашњи изглед Сремских Карловаца, пре свега на архитектуру значајних грађевина и њихову историју. Наравно, и на своје детињство. Кућа у којој се родила Теодора Петровић наслањала се на чувену зграду Магистрата, за коју је својевремено професор Григорије Лазић изјавио како не треба да се издаје у комерцијалне сврхе ''таман да дође Исус Христос и затражи ову салу за Тајну вечеру''.

Оно што одмах пада у очи јесте чињеница да Карловци, било из докумената које је проучила, било из њених сећања, (било из историјског и чињеничног стања) представљају јак центар политичких, културних и образовних активности српског народа, место где се одржавају концерти и изложбе, где се штампају књиге и часописи, и кроз које пролази, или где живи, велики број значајних људи. Поред поменуте браће Стратимировић, великог броја митрополита и патријарха, те других црквених великодостојника, кроз Сремске Карловце, на овај или онај начин пролазе и остављају траг људи попут Јована Рајића, Захарије Орфелина, Лазе Костића, Доситеја Обрадовића, Стевана Вујановског, Вељка Петровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Богобоја Атанацковића, Светозара Прибићевића и браће му, Богдана Медаковића, Уроша Кнежевића, Лукијана Мушицког, Ђорђа Стратимировића, Симе Матавуља, Павла Поповића и браће му Богдана и Димитрија, и многих других. Да не помињемо све бивше ђаке Карловачке гимназије, међу којима су: Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Васа Стајић, Димитрије Давидовић, Милован Видаковић, Јован Стерија Поповић, Јован Суботић, Иларион Руварац, Стеван Шупљикац, Коста Вујић, Дејан Медаковић. Међутим, Сремски Карловци су место велике историје и тужне судбине да су под туђином и у старим временима били значајнији, лепши и уређенији, него касније у матици земљи.

Ако изузмемо ''први ешалон'' познатих и великих људи које Теодора помиње у својој књизи, ту су још десетине и стотине имена не мање значајних људи из света уметности, културе, науке и политике, које ауторка износи, на овај или онај начин, а који су мање познати широј јавности. То је можда још вреднији сегмент књиге, јер се нека велика али неправедно запостављена имена овде бележе и износе.

Поред културе и образовања, упознаје нас Теодора кроз своја сећања, Сремски Карловци су познати и по гајењу винове лозе и прављењу вина. Због привилегије коју су Карловчани добили од цара Карла VI 1721. године а којом је предвиђено да сваки сопственик куће (која није ограђена) добије на уживање четири јутара земље, становници Сремских Карловаца су имали солидне приходе и тиме се објашњава зашто је знатан број Карловчана завршавао велике школе у иностранству. Као што је и због велике количине вина „које је текло у потоцима“ у „Карловцима било и толико суманутих“, (по речима Теодориног оца Јована Симеоновића Чокића (1851-1924)).

„Карловци су и у свом животу ''на води'' били паланка, шта су друго могли бити са својих шест хиљада становника, колико их је тада било. Но, Карловци су се у нечем ипак разликовали од других паланки: били су пуни школованих људи, као и оних који су се тек школовали. Тачно је да је свуда око њих била бара, да је трска расла гдегод погледаш, на периферији је било много кућа покривених трском и људи су у Карловцима били нека врста трске, оне ''трске која мисли''. Кад једном буде написана права историја Карловаца, када се савесно проуче све промене у друштву кроз многе године унатраг, мораће се доћи до закључка да су Карловци имали одређену крупну улогу у културној историји Срба...“. (стр. 132)

Кроз Карловце, како рекосмо ''пролази'' велики број значајних људи, али не само из света културе и уметности. Тако је ауторка ових сећања лично видела Драгу и Александра Обреновић, непосредно пред њихову смрт 1903. године, када су прошли кроз Карловце идући према Крушедолу да обићу гроб краља Милана. Теодора ће видети и другог Александара, краља и Карађорђевића, који је 1920. године посетио Карловце.

                                                  III

Преци Теодоре Петровић, како се дало очекивати, „негде су из Старе Србије“, али су они за трговином дошли пре Велике сеобе. Њен деда Стеван је имао седам кућа у Карловцима. У једној од њих, где је била трговина, митрополит Стеван Стратимировић се 1791. године договарао са другим Стеваном, горе поменутим дедом, око оснивања Карловачке гимназије. Митрополит ће неколико година касније исто урадити и оснивајући Богословију.

Због те трговине и винограда, Теодора се рађа и одраста у добро стојећој породици, нешто мање богатој јер њен отац не наставља да се бави трговином а уједно и даје сву децу на велике школе. Теодорина мајка Емилија је изродила четрнаесторо деце, од којих је шест кћери „у првим годинама живота покосио шарлах или дифтерија“.То је патријархална породица, са видљивим очевим ауторитетом, али уједно и слободоумна, јер се деца дају на школе, а иста се васпитавају у родољубивом духу. Ево како Теодора описује доживљај свога оца када први пут одлази у Србију: „Сећам се добро, причао је отац, да су ми за ту прилику сашили ново одело, којим сам се поносио. Чим смо стигли у Београд, отац ми није дао да коракнем, већ ми је рекао ''клекни!'' – и ставио руку на раме. Ја погледам у своје нове панталоне и отворих уста да нешто рекнем, као отац повика оштро ''клекни и пољуби земљу својих прадедова''. Знамо да то није био усамљен случај у оно доба“. (стр. 24)

У кући где је рођена Теодора свраћао је Вук Караџић, којега се њен отац сећа: јер га се бојао. Овај је то приметио па је његовој мајци говорио: „Снајка, доведи ми Јоцка“, те га је метао на крило. Њен отац је говорио да су Вукови бркови „јако мирисали на ракију“.

Ова књига је, између осталог, посвећена управо њеном оцу (неки јој то и замерају), једној интересантној личности, којему се Теодора дивила и на овај начин желела да подвуче његов значај за карловачку и српску културу и историју. Човек је заиста вредан помена. Јер да није, не би му један Вељко Петровић писао биографију за Станојевићеву Народну енциклопедију. Теодорин отац Јован се дружио и сарађивао са људима попут Васе Живковића, Михаила Пупина, Уроша Предића (који му је израдио портрет). Он је био члан одбора за пренос Бранкових моштију. О њему у својим мемоарима говори Тодор Стефановић Виловски. Он током свог живота пише за разне часописе: Зору (бечку и мостарску), Српску зору, Застави, Јавору, Стражилову, Бранковом колу, Српском дневнику, Звону, али је највише трага оставио као преводилац. Он другује са Павлом Марковићем Адамовим, Михаилом Полит Десанчићем, Миланом Савићем и његовом ћерком Аницом, Исидором Секулић, Иларионом Руварцем, Стјепаном Митровим Љубишом, Петром Карађорђевићем, са Јованом Јовановићем Змајем и Лазом Костићем.

Да ништа друго у животу није урадио Теодорин отац Јован, а да је само сачувана његова библиотека (коју она делимично и по сећању презентује) то би био велики и вредан допринос српској култури. Било је ту првих издања веома важних књига за српску историју и културу, било је књига са посветама аутора, било је књига на другим језицима или старих часописа. Трагедија српског народа, поред смрти, јесте и стално паљење и пљачкање књига, рушење историјских споменика, затирање трагова постојања.

„Према књигама које су се некад налазиле у орману са очевом библиотеком ја и данас осећам извесно поштовање, без обзира какве је вредности била која од њих и напрежем се у овим тренуцима да их се сетим у што већем броју, да одржим неку врсту немог помена попаљеним и несталим књигама, које су страдале у рату и непосредно после рата због разних околности“. (стр. 96)

Отац Теодоре Петровић, Јован, то јест, његова судбина, давно су и много пута опеване књижевне странице које описују расколе и недоумице људске душе која вапи да буде нешто друго од онога што јој је намењено људским и породичним законима: био је књижевник и уметничка душа заробљен у телу државног чиновника и традицији породице која се бавила трговином и виноградарством. Зато је остао недоречен и у сенци великих људи са којима се дружио.

Теодора Петровић је своје успомене написала ''професорски'' коректно, сентиментално и поучно, педагошки, као да држи предавање ученицама неке женске школе (које испод клупе тајно читају љубавне романе). И, ничег лошег нема у томе. То не умањује вредност ове књиге која је препуна чињеница и успомена на један важан град и једну велику школу у њему. Лична нота која је доминантна кроз спис се подразумева код писања оваквих књига јер Теодора није писала ''историју'' већ ''сећања''. Има истине и у речима њеног професора и ментора Павла Поповића: „стил јој је особит, мушки“.

Сећања су пуна анегдота, што по чувењу, што лично доживљених. Једна од њих говори о формирању Сокола у Сремским Карловцима. Старешина карловачког Сокола др. Лаза Поповић обратио се свом чувенијем имењаку Костићу, да испева химну Соколском друштву. У писму је велики песник одговорио: „Нажалост, ви ми се касно обраћате, јер ја више нисам способан да испевам химну за вас, јер више нисам соко, већ стара очерупана орушина“. Или, она о Димитрију Руварцу: „Такав је, ето, био прота Руварац. У младости прзница какви се ретко сретају. Као ђак четвртог разреда гимназије у Карловцима забо је сечиво свога перореза до самог дршка у бутину свога друга у клупи“. (стр. 110)

Веома су вредни, поред наведеног, и описи професора гимназије, начин на који су предавали или се односили према ђацима, и то из времена када је Теодора била ђак, како и из времена када постаје професор. Како год било, пре него је постала чувени професор Карловачке гимназије, Теодора Петровић је понављала једну годину. Толико о тадашњим критеријумима. Ову књигу бих препоручио као обавезну лектиру, пре свега будућим просветним радницима и библиотекарима, јер она одише духом једног старог времена, времена почетака озбиљног и систематског образовања у Срба. Поред тога овде се могу упознати са методологијом тадашњег образовања, начин на који су одређени професори радили, њихове карактере и мане, али и са мноштвом имена аутора и наслова старих библиофилских издања књига. И ако је по некад узлазила у превише детаља наставног програма гимназије, потом и факултета, али је томе узрок ''професионална деформација'' дугогодишњег професора и педагога.

„Када сам 1924. године добила наставничко место у Карловцима, предавала сам петом разреду и сину тада још професора Мике Јаковљевића. Он је пратио мој рад у школи и једног дана ми рече: ''Дивим се енергији коју ви улажете у своја предавања, али сам слободан да вам као старији и искуснији на том послу скренем пажњу на две ствари, пре свега, ви нећете моћи дуго да предајете таквим темпом и са толико залагања. Брзо ћете се заморити, а  можда и разболети. А друго: ви не водите рачуна ко су и какви су ваши ђаци. Већина од њих су са села, сељачки синови, који можда у својој родитељској кући немају ни једне књиге. Ви сте међутим расли у веома повољним условима...“. (стр. 100)

                                                 IV

Поготову су вредни редови о периоду светских ратова, то јест, њиховог одраза на живот Срба у Сремским Карловцима, јер су исписивани искуствима очевица директно погођеног породичним трагедијама, а уједно и образоване особе која је могла посматрати догађаје и у нешто ширем контексту, служећи се доступним архивама и литературом. „Све наше невоље, жалости и трпљења почињу у правој мери са првим светским ратом“ – вели Теодора на страни 142.

Почео је Први светски рат, почела су са њим и хапшења и стрељања Срба, интернације. Ухапшен је Теодорин брат Стеван – Браца, угледни адвокат и народни посланик, који ће 1918. године постати потпредседник Народног већа. Други брат, Јосиф, будући лекар, библиофил и полиглота, човек који је друговао са Хугом Балом и Ериком Маријом Ремарком, бива мобилисан, у Галицији ће пасти у руско ропство, као добровољац ће се прикључити српској војсци са којом ће проћи све што је иста прошла. Најмлађи брат Коста, тада већ доктор правних наука, затећи ће се у Београду, али се враћа у Карловце. Смрт ће пронаћи у водама Дунава, следеће године.

Убрзо сазнају, Срби из Карловаца, да претходни ''идилични суживот'' са комшијама и није био баш најискренији са њихове стране. То ће, међутим, бити само блага опомена за оно што ће се догодити у следећем ''великом рату''. Вредно је напоменути, да у кућу горе поменутог Теодориног брата Браце, за време рата као аустријски официр борави доктор Иван Рибар, који ће и после рата наставити дружење са породицом Симеоновић Чокић.

Најзад је дочекана и 1918. година:

„Немачки војници стоје укрућено на балкону Двора и мирно посматрају расуло свог дотадашњег најмоћнијег савезника. Разуларена и обезглављена руља сада се више не повлачи, већ кукавички бежи из окупиране и опљачкане Србије. Носи собом све што се могло понети: клавире, постеље, лустере, дечја колица, посуђе и безброј других ствари, често и сасвим безвредних. Уза свака кола пуна плена јаше војници на коњима. Обрнули калпаке наопако, а око врата им висе на канапу нанизане шољице за кафу... Говорило се по вароши и то да су се на неким кућама појавиле беле заставе. Франковци су се побојали за своје животе, али нису имали разлога за то: после првог светског рата никоме од њих није пала ни длака са главе. Из тих су се редова регрутовале усташе у другом светском рату“. (стр. 196/7)

Мора се приметити да је Теодора Петровић ''правила веома мало компромиса'' са комунистичким властима по питању самоцензуре а када су садржај књиге и њено мишљење у питању, јер треба узети у обзир време када је књига настајала и када се штампала. Тек колико је било минимално могуће, па и тада чини се више из убеђења а мање из кетмантства. По том питању њени ''компромиси'' су знатно мањи, чак и у односу на неке много познатије ''дисиденте'', па и када је сам Михиз у питању.

1920. године Теодора Петровић уписује Филозофски факултет у Београду, Српски језик и књижевност, и почиње да слуша предавања Павла Поповића, Александра Белића, Богдана Поповића, Милана Богдановића, Владимира Ћоровића. На том факултету тада предају на разним семинарима Станоје Станојевић, Душан Поповић, Миодраг Ибровац, Веселин Чајкановић, Милош Тривунац, Брана Петронијевић, Хенрик Бараћ, Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Јован Цвијић. О њима, као и о студентском животу и организовању, поготово женског дела академских грађана, оставиће ауторка трага у овим списима. Некима ће посветити више пажње и редова, на пример свом ментору Павлу Поповићу, као и Вељку Петровићу и Васи Стајићу. У овој књизи се могу наћи корисни редови о универзитетском и студентском животу у Београду између два рата.

У својим успоменама ауторка је оставила трага и о руској емиграцији после великог рата и револуције, која је у великом броју нахрлила у Карловце. Најзад, у тој вароши је и сам Врангел сместио своју породицу и штаб, а ту му је и отац сахрањен. По мом мишљењу тај траг је требало бити обимнији, у овако обимној књизи, свакако би то био вредан помен и докуменат, интересантан за читаоце и историчаре. Али, стиче се утисак као да је ауторка хтела што пре да се ослободи ''врућег кромпира'', управо због оних горе поменутих ''компромиса'' и да је остала недоречена.

„Самог Врангела као да сад гледам својим очима. Веома висока стаса и необично танка струка, кретао се карловачким улицама брзим ситним корацима, одевен у дугачки козачки кафтан црне или смеђе боје, стегнут у струку толико да се чинило да ће се једног дана из чиста мира преломити. Лице му није било изразито и као да је крио поглед од других. На глави козачка капа, слична камиловци, само у горњем делу нешто шира и виша. На ногама дугачке црне чизме од танке коже, сасвим припијене уз ногу и без потпетица... Врангел се увек по Карловцима кретао само у кругу своје породице, и то увек корак-два испред осталих“. (стр. 330)

Како год, због смрти оца, без завршеног факултета (остао један испит Историја српскохрватског језика), Теодора се враћа у Карловце, и већ 1924. године почиње „да служи у Карловачкој гимназији“. Последњи испит ће положити после две године, касније и професорски. У том делу књиге она гимназију описује из друге перспективе, сада као професор, са свим проблемима са којима се сусретала, пре  свега са самовољом разних директора те установе. И тада је политика постављала и смењивала.

                                                V

Међутим, куца на врата други ''велики рат'', по српски народ још крвавији. То су и последња поглавља књиге. Сви дотадашњи проблеми тада постају мали и неважни према ономе што је почело да се догађа у њеној околини. Теодора Петровић (то је презиме њеног мужа Косте, са којим је имала сина Ивана) је била патриота, национално опредељена, али није била шовиниста. Она се трудила да, описујући националну и личну трагедију каже о обема странама, и добро и лоше, ни једног тренутка не прећуткујући ни оне ствари о којима се није много причало у време комунизма: о усташким злочинима и НДХ. „Вељко Петровић је на једном месту врло лепо рекао да нам старост даје право да говоримо истину. У овом моменту ја то своје право до краја искоришћујем“ – каже Теодора на страни 359.

Све поново, као и пре тога, почиње променом понашања дојучерашњих комшија и колега, пето-колонашењем, шпијунажом, издајом, денунцирањем. „Пре него што се стари ратни филм почне да развија, задржаћу се на приликама у гимназији пред почетак рата. То је потребно учинити, јер су се, нажалост, на чело усташког покрета у Карловцима нашли и неколико професора ове школе... Са некима од њих Коста и ја смо одржавали скоро пријатељске односе и не слутећи шта ће се временом из њих ишчаурити. То се на првом месту односи на професора Вјекослава Барлековића“. (стр. 453). Тај ће у време НДХ постати директор Карловачке гимназије а своју ''пријатељицу'' ће шиканирати и назад избацити из гимназије пославши је на рад у Нову Градишку.

Затим следи опис тешких дана под усташком и немачком окупацијом: прича о храбром капетану Ковачевићу, из Ваљева, који после априлског слома при уласку Немаца у Карловце пружа отпор и при том убија неколико њих (због чега Немци стрељају шесторо карловачких Срба, ''сто за једног'', почеће да важи касније и то на територији уже Србије, у НДХ није било ограничења); о томе како јој је почетком рата одведен брат Стеван – Браца и како га више никад није видела јер је завршио у јамама Јадовна; о баронима Рајачић, храбрим и поштеним људима који се нису мирили са усташким злочинима, и о томе како је један од њих извршио самоубиство после априлског слома, те како је други брат Рајачић покушавао да спасе Брацу; о усташким зверствима и мучилиштима по старим карловачким зградама; о свом боравку у Новој Градишки, Осијеку и Загребу; о томе како је у тим градовима сретала људе који се нису слагали са усташким режимом, који су јој помагали и спасили јој живот кад је била ухапшена; о томе како је онај исти младић који ју је извукао из ''камиона смрти'', после тога лично побио много Срба у Дервенти и био стрељан након рата; о томе како је вршена присила и пропаганда покатоличавања Срба; о томе како су виши друштвени слојеви Срба живели релативно мирно и добро у већим градовима НДХ и како су неки служили Павелићу; о томе како је она лично у тој и таквој НДХ пензионисана 1943. године; и о томе како већ следеће године, 1944. године, десет дана пред ослобођење Карловаца, у октобру месецу одводе њеног другог брата Јосифа у Јасеновац, одакле се никад неће вратити, што само говори у прилог чињеници да је ''фабрика смрти'' радила пуном паром до последњих дана...

Сећања се завршавају завршетком рата. Сама Теодора Петровић пише на крају да ови списи првобитно нису били намењени јавности. Отуд су преобимни, делимично несређени, на многим местима се понављају – али све то не умањује њихову вредност. Младен Лесковац их је тражио за Зборник Матице српске. Тако је настала ова књига. Нећу, на крају изводити никакве закључке. Најбоље је кад се то узме из саме књиге. Завршићу, зато, Теодориним речима: „Сећам се да сам тих дана срела на улици Ангелину Дејановић. Зауставила ме и упитала: ''Колико ћеш ти усташких глава тражити за своју побијену браћу?''. То питање ме је бескрајно изненадило и мирно сам јој одговорила: ''Нећу тражити ниједну...''“.