Драги читаоци, Ђурађ Ђурић прави сајтове и апликације. По струци је археолог, а последњих 6+ година прави дигиталне производе које је користило више од два милиона људи. Направио је и мој нови сајт, igordjuric.staraknjiga.com, где су сада све моје књиге на једном месту. Ако вам треба сајт, за посао, радњу или нешто своје, погледајте његов сајт: archaeoloper.com/sr Прво се бесплатно направи предлог новог сајта, а плаћате тек када се договорите.  
 

Приказивање постова са ознаком ranković. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком ranković. Прикажи све постове

петак, 3. новембар 2017.

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ДРУГИМА – И ДРУГИ О ЊЕМУ!

Пише: Игор Ђурић

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.
Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове
Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.
Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.
 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!
Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.
Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.
Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.
Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.
Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.
Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.
Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.
Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.
Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитма прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).
У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.
Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.
Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.
Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.
Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:
Драги друже Ранковићу,
Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?
Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...
Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....
Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.
Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.
Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?
 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.
Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.
Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.


понедељак, 15. август 2016.

ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Пише: Игор Ђурић


УМЕТНИК И ВЛАСТ...
Први уметници и књижевници, свуда у свету, па и код нас, били су: дворске луде. После су настали: дворски писци. Новија историја српског књижевног и уметничког удворништва и дуплог морала, многи веле, почела је са Вуком. Шта тај све није преживљавао од Милоша и осталих војвода?! Трпео је стоички, онако хром и болешљив, узвраћајући понекад, али тек са пристојне удаљености, као по правилу: опет за нечији рачун. Писао је сиромах по две верзије историје, ону коју ће читати Милошу, и другу, тајну, коју ће читати покољења, преправљао пјесме чинећи другога јунаком а другога кукавицом. Балансирао је као артист на жици. Представљајући Вука Црногорцима, Његош је рекао да је он један што умије у двије бразде да оре... Само, то је било друго време, глава на раменима је висила о танкој нити воље господара, па није ни чудо. Боље што је тако понашајући се оставио покољењима вечно дело, но да се јуначио па завршио набијен на колац. У време када је постајао академик на иностраним академијама, још увек се добијало двадесет и пет по туру  у отаџбини за „лош“ текст. Та мера би данас била богом дана за неке који се писцима називају.
Како је Србија постајала слободнија и самосталнија на међународном плану, тако је личних слобода било све мање (не могу рећи грађанских, јер тако што није постојало у тадашњој Србији). Писци, додуше, пишу противу тираније, тамниче их, али се почешће и покајавају те примају милост господареву. Тако Нушић из букагија због песме Два раба, одлази директно у дипломатију. Говори се и да је примао новац из државне касе као помоћ. Краљ Милан му је, кад је овај дошао да моли опроштај после затвора, рекао: Реците господину Чеди Мијатовићу да вам може дати службу, али не у Србији већ у иностранству да проведете тамо неколико година и да се одучите мало од политике.
Сликовит је извештај Војислава Илића, потписан од стране његовог шефа Бранислава Нушића, послат Министарству иностраних послова, из конзулата у Приштини, у коме се тражи попуна конзулске касе. Ово је јединствен извештај у свету дипломатије пошто је писан у стиху и као такав послат као званични и заведени акт, те ћемо га, иако је ван контекста, овде поменути:
У смислу свега што следује даље,
Акт Вам се овај с препоруком шаље.

Ако је откуд при руци Вам каса
(Кључеве знамо држите о врату,
Јер смо то видели кад делите плату),
Изволте, дакле с патриотским смислом
Послати новац под ранијим числом,
Јер молби нашој придружује гласе
Наш партијалник и наш дневник касе.

Можемо уз то, изволте знати,
Не само разлог но и квоту дати,
Ако би можда дошле оне лоле
Са пуномоћством из Главне контроле.

Изволте дакле, да би говор престо,
Послати одмах и буџетски ресто,
Што у четврто тромесечје тече,
Како то лепо један мудрац рече.
А када једном то израчунамо,
Ми нове молбе мислимо да дамо.

И написане са крвљу и знојем,
Под поверљивим послаћемо бројем,
Да спомен на нас вековима живи
У Вашој каси и Вашој архиви.

Ни књижевници између два велика рата нису седели мирни. Ко сматра да је било лако, некима, без удворништва и дебелих веза, да буде постављен на неко дипломатско место са којег ће видети света а ништа неће радити – грдно се вара! Мислим да глобално нема велике разлике у моралном смислу између њих и данашњих писаца-амбасадора, наравно, осим у делу које су једни и други оставили иза себе. И једни, и други, морали су бити добри са режимом. Међутим, они први и старији, никада нису тамо у белом свету пљували по својој земљи и нису је продавали за странске паре, и, у томе је најважнија разлика, а признаћете то никако није мало. Нису негдање власти биле толико мудре и широкоумне, нису гледале толико далеко испред свога времена, па су слале Ракића, Дучића (за кога се говорило да прави децу где год стигне а после их не признаје за своје), Петровића, Андрића, Црњанског и остале писце у бели свет, о државном трошку, у име уметности или демократије, већ да намире њихове потребе и да их држе подаље од места догађања, да их задуже и да повремено траже повраћај дуга.
Имало је то своју цену, великани су морали да се додворе и да ласкају властодршцима. Од личности појединца зависило како и у којој мери. За Дучића лично ургирају Скерлић и Слободан Јовановић и то код министра Миловановића. Миодраг Митић пише у књизи Поете у фраку: Дучић се током службе трудио да повремено, чак и кроз извештавање дипломатским каналима, најчешће кроз уста највиших иностраних сабеседника, пошаље и по коју похвалу и признање својим заштитницима, а посебно Милану Стојадиновићу. А заштита му је требала због скандала и љубавних афера. Коста Павловић у свој књизи Јован Дучић иде и даље: Слао је славопојке и Пашићу кога је поштовао, и Нинчићу кога је потцењивао, и Маринковићу кога је ценио, и Куманудију кога је волео, и Јевтићу кога је мрзео, и Стојадиновићу кога је презирао, и Цинцар-Марковићу кога је игнорисао.
Растко Петровић пише будућем шефу Милану Ракићу: Да ли смем да Вас замолим да се никако не наљутите што се усуђујем да Вас на овај начин узнемиравам. Ви сте увек били пажљиви према мени а ја сам нажалост то увек безобразно искоришћавао, чега ме је са искрено срамота. Ја се узалуд трудим, Господине Министре, да избришем из себе оно што је одвратно и неваспитано, и заиста се понекад тешим да томе толико сам и нисам крив, пошто сам одрастао сасвим без родитеља...
Ипак, сви књижевници у задњих неколико десетина година у Србији (и посвуда около) изашли су из нечијег шињела. Не из Гогољевог, мада је било часних изузетака, већ понајвише из Титовог, пре свега, али и из шињела других моћника. Ма колико се ко дичио својим дисиденством а под претпоставком и доказом те претпоставке да је био објављиван и награђиван – Титово је недоношче. Милован Данојлић вели: Само пре три или четири године београдски либерали, као и истакнути апостоли demokracije, бејаху сурови према свему што им је личило на антикомунизам, док су за Броза, и једни и други, били спремни да умру.
Осамдесетих су се ствари мало искристалисале: књижевници и уметници у нас поделили су се на губитнике и победнике Осме седнице. И тако је то до дана данашњег.
Наравно, да не постоје „добра стара времена“ или „ова данашња која ништа не ваљају“. Само се околности мењају, други обичаји које доносе ново време, иначе је човек у својој основи (бити) увек исти. Поганлука људског је увек било и биће га, а, уметници су људи, а, људи су писци. Разлика је само у томе што су они пре педесет година чукали на писаћој машини а данас добују по тастатури рачунара. Било је увек и биће ништарија међу писцима, биће њихових нечовечних дела, нељудских поступака. Биће хуља, потказивача, себичњака – и: било их је! Тако да данашње ништарије могу да буду спокојне: настављачи су неславне традиције славних претходника. И, биће лоше литературе. И, биће ривалства и ружних речи међу писцима. Увек је исто: било и биће. Ево шта Киш мисли о колегама писцима и књижевности која се ствара те 1972. године: Причам ти причу. Неки Чеперци и Чемерци, неки Црни и Гарави, Швабе и партизани, златни зуб, револуционари, тобожње курве као Душица, тобожњи документи, тобожњи сељаци као Жикини. Све је то једна грозна провинцијска лаж, сељачки блеф, националистичке пиздарије, лажи-прозе, лажне репортаже, једнодимензионално, танко, бледо, прва лопта, јанковеселиновић, милованглишић, и помало преведеног Милерама одозго, као шлаг! Небојша Васовић је по сличном питању ствар дефинисао на следећи начин: Прваци и школе савремене српске прозе: барокни византизам, голооточки натурализам, провинцијски профитизам, београдски кафанизам, цитирам-те-цитираш-ме модернизам, партизанско-четнички обрачунизам, безводни кишизам.
Титово и пост-титовско време је карактеристично по много чему, највише по такозваним „дисидентима“ и „противницима режима“, који су одлично живели у том режиму. Тај манир су сачували и у време Слободана Милошевића, па све до данас. „Тлачени и угњетени“ у свим тим времeнима живели су све боље и боље, богатије и лепше, и не само да су добијали разне новце са стране, него су директно били накачени на државне јасле разним марифетлуцима. Били су противници режима плаћени од тог истог режима. Као данашње невладине организације које узимају паре од владе: наше и њи'ове. Драгослав Михаиловић се није слагао са оваквим мишљењима па је својевремено писао Пекићу следеће: Међутим, нимало ми се не свиђа што су те наше колеге, који су мање-више ипак добри и поштени писци, толико непоштени као људи, па у лице нам кобајаги пружају подршку, иза леђа, истина, прде у исту тикву с партијским идеолозима и, у ствари, стриктно поштују партијску критерологију, која, ето, никако не може стручно да се наметне и због чега наши умни политичари, дични синови динарске расе, без прекида плачу и запомажу. Јер по тој критерологији, ови наши књижевни пријатељи су предодређени за награде, почасти, школске програме, а други ако не баш, као некад, за затворе, што је такође добро, зато што би, као у случају Голог отока, једном дошло време кад би се све сазнало, онда у сваком случају за један тихи милосрдни заборав у неком кутку где се ништа не дешава и одакле нико никоме не може сметати. Наравно, упоредо су увек постојали и режимски писци, они који су такође музли народне паре подржавајући актуелну власт. Чини се да их је данас много више него што их је било некад. А, писац, уметник и интелектуалац, који нема шта да спочита чак и најидеалнијој власти, но је подржава, јесте најобичнија крпа и курва. Наравно, постојали су и писци револуционари, победници из рата, који се макар нису крили иза неутралности, него су брутално спроводили налоге партије и разрачунавали се са неистомишљеницима.
Писци револуционари су најбољи пример за доказивање тезе о којој говоримо. У једном периоду су понели епитет писца, па су заборавили на то, раскрстили су с' људскошћу и посветили се револуцији. Чим су се посветили револуцији, започели су борбу против неистомишљеника, јер то је суштина сваке револуције. Престали су да буду људи и постали су револуционари. Етика је заменила естетику, политика - форму, а, НОБ – садржину.Тако Јанко Ђоновић, писац из Црне Горе, на седници управе Савеза књижевника Југославије, 1948. године, вели: Наша књижевност мора да буде југословенска по форми а социјалистичка по садржини. Како је било некад, тако је и данас, само што су се облици и начини извођења револуција променили. Некад се јуришало са бомбом у руци на душманина, данас се ради инжињеринг душа и спиновање свести – резултат је исти: онемогућити да објављују оне који не мисле као ми. У тексту под насловом Књижевници на црним листама, Предраг Палавестра је осамдесетих година прошлог века написао: У исто време када се југословенска револуција обрачунавала са својим противницима и сарадницима окупатора, у Европи је текао сличан процес рашчишћавања. У Француској, власти нису правиле велику драму око писаца који су своја дела издавали или изводили под окупацијом. Луј Селин и неколицина других књижевника били су, додуше, обележени и презрени због симпатија према нацизму – као и Кнут Хамсун у Норвешкој – али на Сартра и Камија није пала ни сенка прекора зато што су своја значајна дела, Биће и ништавило, односно Мит о Сизифу, штампали у току рата. Мартин Хајдегер и Герхарт Хауптман, у Немачкој, били су жигосани због веза са нацистима – као и Маринети и Д'Анунцио у Италији... Американци су према Езри Паунду били строжи... али никад нису престали да га уважавају као једног од највећих песника свога језика... Прве црне листе с именима српских књижевника појавиле су се крајем 1944. године, када су објављени спискови стрељаних сарадника окупатора. Већ сутрадан након прве листе осуђених, на насловној страни Политике од 28. новембра 1944., објављен је чланак књижевника Марка Ристића „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“... Радован Зоговић у Борби објављује неколико чланака о писцима који су у први мах избегли стрељачки вод и даје упутства полицији где и како треба онемогућити непријатељско деловање... У раном поратном раздобљу, када је било више огрешења, већини хрватских писаца није узето за велико зло што су за време усташке власти учествовали у културном и књижевном животу, издавали књиге и добијали књижевна признања – за шта се у Србији сигурно губила грађанска права, а понекад и глава. Густав Крклец, Добриша Цесарић, Вјекослав Калеб и многи други хрватски писци – међу којима и сам Владимир Назор – штампали су 1942. године значајне књиге, које никад нико није помислио да искључи из хрватске књижевности... На основу црних листа, српска књижевност је остала без неких писаца који – без обзира на њихове људске трагедије и политичке судбине – припадају правом духовном наслеђу српског народа, па никад неће моћи да буду избрисани из српске културе. Неке од њих сигурно би нагризло време. Други су, после извесног раздобља прећуткивања и непризнавања, добили најугледнија места, која им и припадају. То се догодило са Дучићем, Црњанским, Растком Петровићем и Момчилом Настасијевићем, који су у почетку били у правој немилости. Малобројни су писци што су се, након изнуђеног ћутања, почетком педесетих година тихо вратили у књижевни живот, најпре као преводиоци (Сима Пандуровић и Никола Трајковић); трећи су на повратак чекали годинама (Тодор Манојловић, Бранко Лазаревић, Боривоје Јевтић, Младен Ст. Ђуручић, Десимир Благојевић, Душан Баранин, Драган Алексић, Бранко Ђукић). Неки су из књижевних и идеолошких разлога били грубо одгурнути у страну (Милан Ћурчин, Душан Николајевић, Љубомир Мицић, Синиша Кордић, Војислав Илић Млађи, Бошко Токин), а некима се изгубио сваки траг (Нико Бартуловић, Владимир Вујић, Јанко Туфегџић, Александар Илић). Са црних листа још не силазе ни српски писци који су се по разним основама нашли у емиграцији (Божидар Пурић, Станислав Краков, Владимир Велмар-Јанковић, Никола Мирковић). Тек у новије време, понеки ред нечујно је штампан књижевницима и научницима који су стрељани због сарадње са окупатором (Светислав Стефановић, Милош Тривунац, Момир Вељковић, Крста Цицварић), али строге црне листе и даље спречавају да се објаве књиге и рукописи најзначајнијих српских књижевника и мислилаца са списка проклетника: Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића, Владимира Ћоровића, Ника Бартуловића, Николаја Велимировића и Јустина Поповића. (Касније су, наравно, објављена дела свих овде наведених).
Марко Ристић се, дакле, сеирио над телима стрељаних српских уметника и писаца у Београду 1944. године. (Док, рецимо, Данило Грегорић, Словенац, директор листа Време, писац књига које величају национал-социјализам, отворени присталица Хилерове политике, бива осуђен на доживотну робију, у Београду 1946. године, а у истом граду и умире 1957.).У чланку објављеном у Политици од 5. новембра он говори о немачкој окупацији и српском фашизму, успостављајући (или: настављајући) матрицу која ће се још много пута користити и понављати до дана данашњег: Немци су само окупатори а Срби су фашисти, шачица Хрвата је побила толико Срба у НДХ а Срби су фашисти, у грађанском рату на територији бивше СФРЈ сви су невине жртве једино су Срби фашисти, НАТО је бомбардовао Србију у име „демократије и људских права“ а Срби су фашисти осим „друго-србијанаца“. Ђилас је пар година пре тога текста и лично ликвидирао своје неистомишљенике, а онда је почео да ронда што се комунизам не спроводи према књигама а своје злочине правдао лијевим скретањима. Никада се није оградио од својих злочина и извинуо жртвама, а на западу су га словили као дисидента и борца за демократију. Зоговић је сатирао својом идеолошком метлом свакога ко „није био на линији“. Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован.
Миодраг Б. Протић је у својој мемоарској књизи, Нојева барка, приметио како је на погребу Марка Ристића, 1984. године, било свега двадесетак људи, ако се искључи протокол и званичници. И то је много за укоп некога ко је написао такав текст у вези стрељаних интелектуалаца и уметника, који су осуђени и убијени због наводне колаборације, и то је сеирење дошло од човека који је цео рат провео у Београду или санаторијуму свога таста у Врњачкој Бањи, који је узгред речено, неко време био и седиште штаба немачког команданта града. Можда је Протић требало да се пита а колико је људи присуствовало на сахранама стрељаних људи, док су их бацали у неозначене јаме и поливали кречом?! Додуше, Протић сматра да је Ристић тим текстовима спасавао властиту главу, у чему можда и има истине, али свакако нема етике и уметничке и људске храбрости.
Милан Грол је у свом Лондонском дневнику за Растка Петровића написао да је великосрбин у хармонији са Дучићем. Меша, пак, Селимовић, нешто година касније, 1952, пише за Дучића да је несимпатичан као човек, религиозни мистик, националистички шовен, једна мрачна застава реакције, безобзирни адвокат буржоазије али је и велики песник. Јара Рибникар и Душан Матић се противе пријему Пекића у ПЕН, седамдесетих година, уз тврдњу да је отишао напоље и да ће се вероватно приклонити емиграцији.
Одричући се комунизма Ћосић се није одрекао виле на Дедињу и партизанских привилегија.  Кућа у коју се уселио је била нечија, није пала са неба. После се бунио што новокомпоновани бизнисмени граде по Дедињу, реметећи му мир и изглед околине, а, ипак, они су градили од свога новца (ма како су га зарадили). Мило Глигоријевић, после неког разговора са Ћосићем, тврди супротно: Али, разлика је била општепозната: он је купио вилу својим књижевним зарадама, они си становали у отетом-проклетом. Чак и да је ово друго истина, да сам у заблуди и лажи, треба преиспитати зашто други писци нису могли купити виле на Дедињу, и да су хтели и могли, да ли би им било дозвољено,  и какво је то дисидентство у коме се толико зарађује и купује? Ту је и оно чувено крстарење Галебом које му и дан данас спочитавају противници и пријатељи. Чудно је, међутим, да Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су такође бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. Мада је било више за замерити Ћосићу што је као туриста обилазио Голи оток а није о томе оставио ваљано сведочанство, не рачунајући Време власти, које је дошло касно, кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао измерити. Добрица Ћосић је по том питању Славољубу Ђукићу рекао следеће: Ако се мени може веровати као човеку и као писцу који нешто познаје људе, без колебања кажем да су ме у разговору Ранковић и Кардељ убедили да нису знали какво је право стање на Голом отоку, што их, наравно, не ослобађа одговорности. (Иначе је Ћосић најчешће нападани писац од стране „друго-србијанаца“ и осталих страних и домаћих плаћеника. Сви они смaтрају да је за свако зло у Србији крив лично Добрица. Сироти Басара, рецимо, за све своје неуспехе и промашаjе у животу оптужује Ћосића, чак и за оне литерарне којих је највише. Не бих се зачудио да негде у аутобиографским белешкама некада нађемо да је лично Ћосић крив што Басара не зна бог зна како да пише). И, Танасије Младеновић је добио једну вилу на Дедињу, а онда је са тог комотног места нешто као говорио у име слободе и демократије. Свој „дисидентски“ пут започео је још 1966. године као уредник у Суботичкој Минерви. Са друге стране револуције, немогуће је да Драгиша Васић ништа није знао о четничким тројкама и њиховом клању, најчешће невиних људи, а, о томе није прозборио ни реч (док је могао, наравно).
Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније. Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.
Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.
Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу повод „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:
Драги друже Ранковићу,
Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?
Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...
Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....
Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.
Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.
Давичо је сила. Добија награде, за све се пита, све може. Али, комунистички морал му није јача страна. Јово Капа је за њега говорио: То је једини писац који је написао оду батини. По писању Мирка Ковача, овако му је једаред Оскар говорио у просторијама Борбе: Ја сам туцао четири Вишње, све су били млади пичићи. Кад је објављивана моја збирка песама Вишња за зидом, имала је велики успех, па су интелектуално напредни родитељи надевали својим цурицама име Вишња, то је постала мода. Те четири су израсле и приспеле за шеву, свака од њих је знала моју збирку напамет.
О карактеру и навикама Вељка Петровића најбоље говоре речи Дејана Медаковића, да Петровић од свих државних пријема у Србији једино није присуствовао банкету што га је кнез Михаило приредио поводом предаје кључева града Београда, из једноставног разлога јер још није био рођен. И он је после рата живео у вили на Дедињу иако је пре рата био високи чиновник Министарства просвете, и, масон, такође.
Михајло Лалић се изјашњава' ка' црногорски писац (Његош, ето није, а он јесте), а писао је на српском језику, а све у нади да ће му то можда помоћи при „кључу“, кад се одлучује о признањима и статусу. Црногорска књижевност, пошто није ни постојала тада, па самим тим и без неке конкуренције,  била је богом дана и остављала је више простора да се у њој буде највећи књижевник. У српској књижевности већ је била поприлична гужва. Па ни то му није успело. Где се умеша идеологија, ту нема књижевности. (Данило Киш: Песништво је сумња. Идеологија је одсуство сумње). Није ни чудо: највећи писци из Црне Горе већ су се изјаснили да су српски писци, а ето Лалић није дао да га туре у антологије српских књижевника. За њега штета, за српску књижевност – пресудите сами.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?
ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Странице

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog