BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
Игор Ђурић. Рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Писац. Објавио: Збирку песама „Недовршене песме“, 1997; Роман „Колона“, 2005; Збирку прича „Источке приче“, 2009; Збирку есеја "Метохија и Косово", 2010; Роман "Клинички живот", 2012; Збирку прича и песама "Источке приче - сентиментална историја једне вароши", 2014; Роман ''Време злих пастрмки, 2016; Роман "Девети круг Светог краља - изопачено време велике деветке", 2017. Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих институција, интересних група, партија и организација.  
 

недеља, 31. март 2019.

Биће скоро пропаст света




Кад се пилот привредне авијације Миле Симић (кога игра Гидра Бојанић) у Петровићевим филмом ''Биће скоро пропаст света'' сруши на раван Срем а учитељица га пита како је бити горе и како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да извинете, као једна велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће смрди''.
*
У најужем избору за НИН-ову награду пре неколико година били су: Ото Хорват, Давид Албахари и Филип Давид. Одлично! Један Лала (Хорват рођен у Новом Саду), један Метохијац (Албахари рођен у Пећи) и један Шумадинац (Давид рођен у Крагујевцу). Али, камо је један Милојко Петровић, мајка му стара, макар рођен у Книну или Бања Луци?! Макар био и луди Миљојко, само нека је Миљојко. Нека се фингира да је у конкуренцији, па ваљда има један Миљојко Петровић који је написао роман између тих 150 и колико већ?! Па и Обрадовић у Фенербакчеу држи пар Турака и ако му ништа не требају: због публике!

А то им је био и један од циљева: да се сомчине попут мене узбуде на прву бућку и буду упецани. Моћи ће поново да гуслају о српској нетолеранцији и фашизму (што неки од поменутих кандидата чине већ подуже времена). Нека!Мора се рећи оно што се мисли и мора се тачно подвући ко су твоји неистомишљеници – зарад горе поменутог моралног интегритета.
Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре. Срби и САНУ су тада Црњанског држали за Миљојка, ништа вам ја ново не говорим.
*
Промена политичке партије, прелазак из једне у другу, квалитативно и практично мења актере (политичаре) на боље, исто онолико колико бих ја био бољи писац када би вас једнога дана обавестио да се више не зовем Игор Ђурић већ Борислав Пекић. Само је име другачије и ништа друго, и не може се пита од гована правити, то вам гарантујем ја Милош Црњански (од данас), лично и својим потписом.
*
Берђајев: Слобода је тешка – ропство је лако!
Не можеш мислити својом главом уколико желиш у Европску унију. Није твоје да мислиш: твоје је да слушаш. Уколико мислиш онда ниси за ту заједницу, онда си „дивљак“. Јер, по њима, само дивљаку може бити милије да мисли својом главом од идеологије ЕУ која у први план ставља просвећени идиотизам. „Просвећеност“ се огледа у потрошачком менталитету и знању баратња мобилним телефоном и рачунаром, те говорењем енглеског језика. Дочим, идиотизам треба разумети у дословном смислу и значењу те речи.
Исто је и са Америком. Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове фолозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота''(American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине: ''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.
Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само бесмилено звучи та реч.

четвртак, 28. март 2019.

Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ



Од физичког курварлука макар један осети задовољство. По некад и двоје. Од духовне проституције нико не осети ништа лепо. Највише чему се људи могу надати јесте горак и бљутав укус у устима. Тело продати није за похвалу али није ни за осуду. Када се пак продају своје мисли, слобода, говор, избор, намере, образ, част и поштење – онда ништа не остане за вама, чак ни тело. Душу такви не могу продати јер је немају. Да резимирамо: курва која ординира иза ћошка може имати душу и ако продаје тело. Онај који је продао своју идеју, част и образ: не може имати душу, он има само тело.
*
Нобелова награда за књижевност се додељује писцима са запада и дисидентима из остатка света, поготову из Русије. Слично је и са Нобеловом наградом за мир. У првом случају се додељује политичарима са врлог запада, у другом, опет дисидентима, политичким противницима режима који сметају западу и издајицама својих нација и култура.

Пазите, од 1901. до 1933. године ту награду за књижевност није добио нити један руски писац а тада је добија Иван Буњин, емигрант и дисидент. До тада све западњачки домицили, и од тада до 1958. године, када је добија Пастернак, који има проблема у домовини као анти-совјетски писац и који не може чак ни да оде да прими награду. Срећу мало квари Шолохов 1965. године а ову хипотезу нам доказује Солжењицин 1970. и Бродски касније. Због Солжењицина су се после горко покајали.
Што се тиче Нобелове награде за мир, требало је да прође 75 година од њеног установљавања па да је добије један Рус, Сахаров, и зато што је био противник тадашње Русије, и деведесет година, да је добије други Рус, Горбачов, зато што је растурио СССР и тако одлучио победника хладног рата. И пре, и после њих, ту награду су добијали политичари западне хемисфере за служење својим земаљама и њиховим интересима: Вилсон, Чембрлен, Брант, Кисинџер, Картер, Ахтисари, Обама... Черчил је добија, додуше, за књижевност.
Наш Иво је и по том питању изузетак који доказује правило. У време балансирања СФРЈ између истока и запада било је пожељно да награду добије књижевник из атипичне комунистичке земље који није дисидент већ напротив активан члан политичке заједнице.
Закључак: За запад је добар Рус само онај Рус који је против Русије. Или како рече једном генерал Кастер: само мртав Индијанац је добар Индијанац. Верујете, исти случај је и са Србима и Србијом. Када Србина цене и поштују на западу тај није чинио добро својој земљи. Кога они подржавају тај је њихов а не наш човек. И не помињите ми одмах Ђоковића, ко бога вас молим, јер он не добија почасти - него их побеђује на њиховом терену, а то није исто. Обашка што порез плаћа њима а не нама.
*
Што би казали они моји доле: ћарили смо ко ђаво с' мудима! Како је „ђаво ћарио са мудима“ није ми јасно ни до дана данашњег. Уосталом, то није највећа бесмислица коју смо изговарали. Ипак, мора да постоји нека прича, бајка, легенда, о томе, јер смо ми Срби са ђаволом „на ти“ и често смо се надгорњавали са њиме, од Хромог Дабе, преко Светог Саве који га је много пута надмудрио, па све до данашњих дана када нам се о главу разбијају тикве које смо са ђаволом садили. Ђаво ће га знати?!
*
На Јавном сервису емисија о Скерлићу. Разни гости говоре о Скерли. Неки од њих чак и знају о чему причају. А онда једна жена, професор на филозофском, тако писаше, на питање има ли данас у књижевном и јавном животу људи попут Скерлића, ко из топа одговара: „Има, наравно да има, ето Басара, Баздуљ и Јерговић“. Па се после чуде што им факултет пропада. Јадна су та деца којима она нешто предаје и која их нешто испитује.
*
Јован Дучић: ВЕЧНОЈ СРБИЈИ

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица -
Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе...
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте...
1943.
*
Ову песму Дучић је саставио исте године када и умире. Ево шта о томе пише Миодраг Митић у књизи „Поете у фраку“, на страни 242: „Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''“.

уторак, 26. март 2019.

Магарац се зовем, Бебо душо, магарац!




Не тако давно и не тако далеко, у једној земљи не тако страној, која се звала Србија, постојао је обичај да се на конак (преноћиште) примају путници случајници и намерници. То су углавном били путници добро-намерници. Како је систем вредности крајем осамдесетих почео да се срозава,  тако се угасио и тај обичај. Што од неповерења, што од чињенице да у сеоским и планинским областима где се тај обичај највише примењивао више скоро и да нема људи. Куће су празне па можеш да спаваш где ти је драго. А, најзад, више није било ни добронамерних путника намерника. Почели смо да капије мандалимо локотима од п'о киле и да стављамо натписе: „Чувај се пса“. Уместо путника случајника почели су да нас посећују разбојници и да нас убијају због вере или новца.
Не тако често, али се догађало, да видите непознатог човека на капији. Обично у селима и паланкама, највише у брдско-планинским пределима. Назове тај „добар дан“ домаћинима и приупита „може ли се унутра?“. Кад га ови пусте, он уђе и представи се: ко је, одакле је, где је пошао. Почесто се позове и на неку препоруку: „Казао ми тај и тај, да вам се јавим ако ми што-год затреба“. Међутим, најчешће су то потпуно непознати људи који су послом или морањем кренули на пут па их је ноћ затекла баш код ваше куће.
Прво му домаћица принесе бокал и пешкир, да опере руке и умије се. Онда се уђе у кућу. Домаћин послужи пиће, жена спрема вечеру која ће бити од најбољег што се има. Деца се смејуље иза ћошка. Боље организовани путник намерник има код себе сто грама кафе и кесу бомбона. Макар јабуку коју. После се вечере остане у причи до касних сати, прича се о послу и траже се заједнички познаници. Госту случајнику се намести гостинска соба, на кревет се стави чиста постељина, увек по мало мемлива и влажна, са ормара се мирисом чује дуња.
Ујутро ће гост бити послужен водом и слатком, ракијом и кафом, доручком и замотуљком да му се нађе мало уз пут, да заложи. Кад изађе у ходник и почне да се обува, приметиће да му је домаћица очистила цокуле или опанке. У већини случајева више се никад не види са својим домаћинима. По некад се роди пријатељство и врати се неком услугом. Ретко се дешавало да гост учини зло домаћину, или супротно. Данас би се тако нешто ваљда подразумевало.
Наш народ не би био то што јесте да све на пребаци на шалу и спрдњу. Тако је настала и она чувена пошалица о попу путнику намернику. Кад се попа повечерао и налио вином, домаћица га питала:
- Оче, 'оћете да спавате са бебом у топлој соби или сами у хладној?
„Ма куд ћу са бебом, да плаче целу ноћ и да ме на крају попиша“ – мисли се попа. И одабра хладну собу али да спава сам.
Прође ноћ, испавани поп задовољан својим избором изађе у обор да се умије и спрема за пут. Водом га посипа и пешкир му држи једро девојче, лепотица права, од природе обдарена свуд 'де треба.
- Како се зовеш дете? – пита поп.
- Беба ме зову оче, а вама како је име? – проговара сочним уснама, ко да грлица поје, млади пупољак.
- Магарац се зовем, Бебо душо, магарац – одговори разочарано слуга божји.
Шала је једно а збиља друго. Људи су били путници намерници а по некад би водили са собом коња или магарца. И животиње би биле подмирене редно и како треба, у штали заједно са домаћиновом марвом. Данас ни људе не подмирујемо, осим злом.
        *
У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, оредене су добијали они који су преживели а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.
*
Не постоји народ пре појединца. Постоји прво појединац и његово право да буде слободан и независан од руље па тек онда у тој слободи скуп појединаца који чине заједницу, народ. Ако је појединац слободан онда и народ има могућност да живи у слободи и сигурности. Треба се борити за права појединца а не народа. Јер се често у слободи народа крије неслобода за појединца. Народ је руља која зна да часне припаднике прогласи издајницима а хуље и протуве народним херојима.
Кад неко каже да су му интереси народа на првом месту: лаже и лош је човек. Уопштавањем својих тежњи тај конкретизује своје потребе. Прво чини јавно, друго ''у себи''. Интереси личне слободе су најискренији и најпоштенији интереси. Ко се бори за то - он се бори и за остали народ. Ко се бори за своју слободу тај ће изборити слободу и другима. Треба се борити за право на прву љубав, на глупост и памет,  за избор где ће неко бити сахрањен (кад већ не може бирати где ће бити рођен), треба се борити за изгажену травку и пијано тетурање низ улицу, најзад, треба се борити и изборити да можеш да будеш сам и да гајиш своју мисао ма колико била погрешна и различита од опште наметнуте. Кад се избориш за горе наведено - изборио си се за слободу народну.

понедељак, 25. март 2019.

Што волим да мрзим!



Веровати се може и без доказа али неверовати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преверант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.
*
Остати сам са мржњом у себи велико је зло. Није највеће, али је велико. Та мржња толико може да ''поједе'' човека да неминовно хрли ка другим  и већим пошастима. Ка болести и смрти. Само, и терати мржњу од себе тежак је и јалов посао. Често неизводљив. Није мржња у теби зато што си ти одлучио тако, већ  баш супротно: зато што је она нашла места код тебе. Нашла повољно тле за своје развијање.

Ја слабо мрзим. И када мрзим онда то чиним уопштено, глобално. Мрзим невидљиве омржене. Људе слабо мрзим. Некако увек имам разумевања за човека. Ма какав био. Све рачунам: морао је тако. Или је глуп па не разуме. Или је глуп па је несретан. Кад ме несретници мрзе најмање им замерам. И кад мрзим: то код мене кратко траје. И лако ме је подговорити да престанем са тим. Некако осетим емоцију па јој се предам и пустим је да влада разумом. Ја емоцију доживљавам само ако је лепа, ако ми добро доноси. Не волим емоције које значе мржњу, које доносе  мржњу. Није то моје, не осећам га и не признајем.
А неки људи ме мрзе. Да ме убијеш, најчешће не знам зашто?! Нисам леп, нити више млад, немам новаца и не отимам га од других: немају на чему да ми завиде а то је главни узрок мржње. Седим већ годинама у једној соби, на једној столици, за истим столом: читам и пишем. Пишем лоше. Читам осредње. Не мешам се са руљом. И када одем на нечији погреб стојим са стране, никад некоме на путу. Ћутим и чекам да се заврши шта се мора. Не мрзим брате, кратко речено, а мрзе ме. Доста и подоста њих. Доста ме мрзи подоста њих.
Седим тако и мислим се: где сам погрешио? Знам да нисам нигде али сам по некад и нешто лоше помислио. То је то. Не ваља лоше мислити - могу да ме провале. Не знам како али ја други разлог не могу да пронађем. Трудим се али не иде. Џаба. Опет џаба. Како да научим да мрзим механички, махинално, из навике? Да мрзим а да нема мржње у мени, него онако рутински, реда ради и обичаја и ''што се ваља''. То би била права ствар: и паре, и јаре.
*
Једино што ће уистину вредети за пар десетина година (у ери глобализације и технолошке експанзије) јесте уметност. Једини људи који ће нешто вредети у духовном смислу биће прави уметници. Све ће бити компјутеризовано, компјутери ће снимати филмове и писати књиге, чуваће децу и водити љубав са супругама или супрузима. Све ће бити предвидљиво и љубави више неће бити. Једино ће уметници још размишљати душом. Ако их буде, ако пре тога не буду изумрели. Уметници су врста која изумире, као орлови или панде.
Постоји опасност и да се врло брзо ставе ван закона. Будућем свету неће бити потребни мислећи и осећајни. Будући човек мора да буде компјутерски предвидљив. Будући човек мора да буде ''мали брат''. Хоће ли остати икакве вредности од тога што ће за неколико десетина година једино уметници вредети? Хоће! Не мора тада да буде живих уметника. Доста су и ови мртви. Само треба сачувати њихове трагове. Ако тада буде којег живог он ће значити за људе онолико колико су значили Платон, Христ или Мухамед. Биће месија. Пророк. Филозоф. Учитељ.
*
Мудрости недостаје људима понаособ и народу у целини (како год?!). Не: знање. Није у питању ни образовање већ мудрост од Бога дата, исконска и емпиријска, преношена можда генима с' колена на колено. Образовати се може свако. Знати може по неко. Мудри могу бити само ретки.
Мудрост доноси добре одлуке и даје добре резултате. Ако је мудрост још потпомогнута образовањем и знањем онда је то најбоља комбинација. Уколико сретнеш мудрог човека поштуј га и покушај да се овајдиш неким саветом од њега. Уколико познајеш мудраца: негуј то познанство и истрпи одређене хирове који произилазе из мудрости. Можда су то само тестови којима те мудрац подвргава а не би ли утврдио вреди ли или не губити време са тобом. Када имаш мудраца за непријатеља труди се да својом подлошћу превазиђеш огромну предност коју мудар човек има над тобом. Мудри људи су углавном у границама доброга.
Никада не буди сигуран да ниси срео или не познајеш мудраца јер ти то не знаш. Може се десити да цео век проведеш поред некога а да ниси свестан какав је и који су његови капацитети. Тек када дође тренутак, кад затреба, у било којој ситуацији његова мудрост може дођи до изражаја. Практична мудрост може бити шкрта на речима (за разлику од књишке). Она је више делатна, иако мисаона, више је флуидна, креће се у таласима које си кадар да региструјеш и ако не знаш како и са чиме.
Најзад, не додворавај се мудрацу, од њега нећеш извући користи или бити пријатељ са њим док, и ако, сам он о томе не одлучи а његови су аршини недокучиви за тебе.

петак, 22. март 2019.

Лајбниц и "гили-гили-гић"!



Да је, којим случајем, било могуће да се Лајбниц у својој Теодикеји неким филозофским времепловом могао бавити стањем у Србији, као филозофским и теолошким проблемом, он никако не би порицао да је стање у Србији зло и лоше, али би се трудио да докаже да би неко друго могуће стање било још горе од оног у којем је земља. И, да је зло наш слободни избор - нас слободних људи.
Питање које је основа теодицеје као гране филозофије и теологије јесте: откуд постојање зла у свету који је створио добри Бог? Одговор лежи у следећем: Бог је толико добар да је даривао слободу избора свим људима, да чине добро или зло по слободној вољи.
Климава теорија брани климаву ствар. Ш'чим имам - с'тим климам. А, и, Лајбниц је одавно мртав и није имао филозофски времеплов. Да се ми, ипак, држимо Гранда и Пинка.
*
„Говорећи, дакле, да ствари нису добре услед саобразности некој норми доброте, већ просто Божјом вољом, изгледа ми да се сва Божја љубав и сва Његова слава уништава, а да се то и не схвата, јер зашто Га хвалити због онога што је учинио, ако би Он био једнако вредан хвале чинећи и супротно? Где би била Његова праведност и Његова мудрост када би он имао само неку деспотску моћ, када би произвољна воља заузела место разборитости и када би се, у складу са дефиницијом тирана, правда састојала у ономе што је угодно најмоћнијем?“.

Лајбниц
*
''Што се тиче доброг и злог, ти изрази не означавају ништа позитивно у стварима уколико их посматрамо саме по себи....... Јер једна и иста ствар може у исто време бити и добра, зла и неутрална. На пример, музика је добра за меланхолична човека, лоша за ожалошћена, али неутрална за глувака''.
Спиноза, Етика
*
Данашњи апсолутистички светски поредак изједначава категорије: мислити (о) зло-у и чинити зло. На тај начин се полако и поступно филозофија и религија изједначавају са друштвеним и правним законима. Сада постаје кажњиво и мислити. Било је тога и раније, у диктатурама разних врста, али се то данас легализује као хумани закон. А забрањивати размишљање, па макар и о злу, није хумано. Чак и погрешна филозофија је и даље филозофија. Сада се, међутим, тежи да филозофија која није политички коректна буде законом кажњива.
Мислити зло је морални прекршај. Чинити зло је физички и кривични прекршај. Неки мислиоци сматрају да чињење зла према тиранину, или тиранима, чак и није злочин. Ако закон буде одлучивао о моралу и етици, онда долазимо у опасност да филозофија и религија (читај: идеологија) преузму улогу законодавну. Не би се то први пут догодило у људској историји: да судија уједно буде проповедник и џелат. А то не може и није добро. Јер, постоје морални, етички, друштвени, обичајни, али и биолошки закони. Нисмо сви исти и људски је имати право на различитост, али и право на став о тој различитости, какав год он био.
*
Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.
Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.
*
Воде се некакаве расправе, нешто у вези телесног кажњавања деце, и томе слично, и тако даље. Нисам чит'о. Добар део тих ликова знам к'о стару пару. Јебали би се за малу пару. Прво нека направе макар по једно дете, па после нека одлучују хоће ли их кажњавати или неће, хоће ли им дати прутићем по дупету кад заслуже или желе да одгајају размажене идиоте. Мада, за добар део њих не знам како да као педери и  лезбејке уопште направе дете. Као, против су да дете повучеш за уво али су за то да дете усвајају дајгузи.
Мајка би ме доватила и шаком и прутом. Не често, само кад добро заслужим. Знао сам да ћу добити батине ако крадем или лажем. Отац ме никада није ударио. Говорио ми је кад нешто згрешим: „Удараћеш ти сам себе, једнога дана, ако наставиш тако“. Научио сам да не лажем и крадем и тога се држим до дана данашњег. И, да, често пожелим да изударам сам себе због онога што се укоренило у мени а отац ми то батинама није избацио из главе на време.
То што не смемо да бијемо своју децу, то и могу да схватим. Али то што више не смемо да помилујемо туђе дете које вас толико мами да га уштинете за румени образчић јер вас подсећа на време када је ваше дете било мало (ризикујући да нас оптуже за најгоре гнусобе), е, то, је већ чист идиотизам. Сећате се онога: кад са два прста ходате по телу малог детета и говорите „мрњау, мрњау“, или, „иде буба-мара нема где да спава, тражи креветић, гили-гили-гић“, а дете се церека и чека када ћете поново то да урадите. Сада не смете да додирујете малу децу, па она остану жељна нежности, али их од малена учите у вртићу и школи да је педерастија нормална ствар. Научите их и да је нормална ствар да девојчица са шеснаест година, која изгледа као да има двадесет и две а тако се и понаша, да кад год не научи лекцију или не уради домаћи задатак оптужи професора за сексуално узнемиравање и педофилију и ако на журкама... да не лајем. Погано време.

среда, 20. март 2019.

Нетолерантно мишљење о себи!



Против сам насиља кад јачи насрће на мене али бих радо очитао буквицу онима који су слабији.
*
Живимо у нетолерантном свету. Нетолеранција је доминантни облик људског општења. Нервоза, примитивизам, агресивност и неспособност да будемо љубазни према другима, без икакве користи - само су неке од манифестација те нетолеранције. Не желимо да чујемо и уважимо туђе мишљење, да га макар испоштујемо без обзира слажемо ли се са њиме или не. Не поштујемо туђе навике, потребе, обичаје. Најрађе би да сваки проблем решимо псовком и тучом (по могућству са слабијим од себе). Нисмо спремни ни за најмању жртву зарад других. Нисмо спремни да због истине и правде некад останемо кратких рукава.

Ипак је некултура у општењу са другим људима најупадљивији и најраспрострањенији облик нетолеранције. Чак сматрамо, врло често, своју некултуру као одраз савршеног сналажења у тешким временима. ''Неће га они мени!!!'' - често кажемо пуни поноса што смо били агресивни и примитивни, хвалећи се; а други нам кажу: ''Свака ти част, одлично си му одбрусио''. Толеранцију сматрамо за слабост и као савршени доказ да је неко кукавица. Толико је наше друштво застранило да је дошло до апсурдне ситуације да заговорници идеје толерантности у нас траже смртне казне за неистомишљенике. Толико пљују и псују људе против којих се деклеративно боре да најчешће превазилазе своје противнике у бестијалности.
*


Најчешће је наше мишљење о томе шта други мисле о нама погрешно. Чак би се могло рећи да смо по том питању углавном у заблуди. Зато се, неретко, деси да се разочарамо, па и бивамо повређени кад некад чујемо шта други мисле о нама и за какве нас људе држе. Чак и када о себи не мислимо најбоље (што је ипак реткост) опет је мишљење других, као по правилу, горе и опет, као по правилу, без обзира колико се то мишљење поклапало са нашим и сопственим, нас боли и вређа када га чујемо од других.
Док мислимо да смо оличење морала и етике - други су нам нашли већ стотину погрешака. Док туђу децу ''частимо'' свакојаким епитетима тврдећи да су наша најбоља (и када погреше увек је неко други крив) неко је тамо негде већ ископао брдо гадости о нашем детету. И док га ми из све снаге промовишемо у нешто најсветије други већ знају да је лагао, крао и пљувао по улици.
Некад мислимо да смо много добри према некоме баш у тренутку када је тај неко дубоко погођен, повређен и увређен нашим понашањем према њему. Кад год смо били поносити што смо некоме нешто поклонили или дали, тај неко мисли да је прекраћен и попљачкан са наше стране. Када мислимо да смо нашом посетом некоме учинили част тај управо моли бога да што пре одемо и никада се више не вратимо. Када по властитом мишљењу бриљирамо у неком друштву својим хумором и знањем - свима смо управо тада досадни и тако предвидљиви.
Тако је то - то је она прича о трну и брвну у туђим и својим очима.
Наши господски манири су за друге врхунац сељаштва. Наша уља на зидовима на која смо поносни већ су у чаршији декларисана као кич. Наша жеља да лепо миришемо - као помодарство. Да се лепо облачимо - као кицошење. Одлазак у позориште - као малограђанштина. Жена на чију сте верност сигурни већ је измила многа уста. Ћерка на чију сте чедност поносни  већ носи надимке који нису за причу.
Сваки човек о себи мисли најбоље несвесан да други о њему имају другачије мишљење. И тај исти човек о другима има мишљење које се не поклапа са оним што они сами о себи мисле. Кад се врло ретко деси да неко о вама не мисли као ви већ мисли далеко боље онда такве људе узимамо за кумове (док не промене мишљење) и такве жене одмах оженимо (док и оне не промене мишљење).
Како се лоше осећам када ме неко подари епитетима које сам ја за њега резервисао. Запало му, први их изрекао па се ја осећам прекраћено. Откуд њему право да тако мисли о мени када ја управо то мислим о њему?! ''Ех, како сам ја добар човек, чиним само добро, људи ме воле'' - кажете себи ујутро испред огледала. А на улици најчешће не чујете иза себе: ''Ено оног скота што толико малтретира ближње своје''.
Најчешће другачије мислимо сами о себи од околине или појединца: о нама. Тако ме скоро срела једна старија жена која је о мом писању говорила веома похвално а ја сам знам шта о том писању мислим. Видите?! Постоји дакле у свој овој причи још трагичнија ствар: људи вас најчешће заволе из погрешних разлога приписујући вам непостојеће квалитете и карактерне црте. Уосталом, да није тако: када би се ја оженио?

уторак, 19. март 2019.

Дај нешто веселије!



Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да отезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.
Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.
*
Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са конц-логорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један дикататор, нити један окупатор не може себи наћи слугу међу народом којег тлачи и поробљава.
*
И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам стане, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.
*
Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

За курварлук, треба имат' душу.



Романтику су прегазили точкови џипова. Емоција нам је огољена интернетом. Еротику је убила дигитална камера. Приватност нам је однео мобилни телефон. И, сада, без љубави, сласти, страсти и душе, гледамо како други имају боље џипове, бржи интернет, више пиксела и тањи андроид. Незадовољни собом. Не осећамо ништа. Сматрамо да тако мора бити и да је тако одувек. А, није! Некад смо писали писма.
*
Човек треба молити Бога да доживи дубоку и спокојну старост, али Га уједно треба и молити да у тој старости буде способан да разуме млађи свет око себе. Другим речима: старост без мудрости не значи пуно никоме – ни ономе ко је стар, нити онима који морају са таквим да живе.
*
Цивилизацијски и културолошки мени за узор не може бити свет у којем постоји занимање под именом „кардашијан“. Зато на власти у Србији не смеју бити они који то желе да постигну полупроизводима и пројектима под именом „сораја“ (итд). Све остало могу да разумем: и певачице које не знају да певају, и глумце који не знају да глуме, и писце који немају душу за писање. Они ипак нешто раде, макар и неуспешно. Али да неко зарађује милионе а да нико не зна чиме се та бави и шта уме да ради, е, извин'те, то не могу да прихватим. Курве?! Не, нема то везе са тим племенитим занимањем. За курварлук, класичан, треба имат' душу. За духовни курварлук, наравно: не! Али, откуд духа, поменутим?
*
Кад сам био млад (или: млађи) ја сам много лакше одржавао и неговао свој идентитет. И био сам много храбрији у истрајавању да сачувам своје ''ја''. За храброст није чудо: био сам сам. Сада нисам. Имам одговорности и према другима. Међутим, са осамнаест година сам се више осећао уметником и писцем (и ако до тада нисам написао ни реда изузимајући младалачке и плачипичкасте дневнике) него данас. Да, знам, има то везе са годинама, мудрошћу, искуством. Све то знам. Али, то може да има важности за обичне људе. Зар за уметнике важе иста правила? Зар не би требало да ме иста идеја са истом енергијом, снагом и лудилом води напред, у непознато додуше, али: напред!!! И: увек.
*
Хватам себе како саучествујем у малограђанским ритуалима где свако свакога оговара и пљује али из неких недефинисаних, а свакако мазохистичких, разлога и порива, свако се са сваким виђа и дружи. Тим ритуалима ја орасположим и охрабрим нешто личне сујете и потребе да будем приземан али са друге стране губим на ширини и дубини духа (а немам ионако ни једно, ни друго, плитак сам и узак). Човек тако постаје закерало и циција - што ја свакако не желим да будем.

*
И најгора камењарка може за тили час да се привикне на богат живот из сиромаштва. Само права жена, од карактера, може достојанствено да прихвати сиромаштво из богатства.
*
Постоје неке партије покера које се једноставно не могу добити. И ако си мајстор, и ако те 'оће карта ко кобилу она ствар, и ако свако губи бар по некад а ти никад, и ако их на крају све истапијаш до последње паре – кад изађеш у ноћ, они те сачекају на ћошку, пребију ти главу и отму паре.
И ти све то знаш! Знаш да не можеш добити, јер са таквим играчима си сео, са шљамом који не признаје никаква правила, са битангама којима ништа свето није, и поред тога што је твоја партија унапред осуђена на твој пораз: ТИ ИГРАШ!!!
То су Срби и то је Србија, ви будале, споља и унутра, који нас не познајете!!!
*
Говорити мудро, данас и у Србији, бесмислено је. Нико никога не жели да саслуша или, не дај Боже, послуша. У Србији данас људи само вичу једни на друге, вређају се и лажу. И на тај начин једино и комуницирају. Мудар говор не слушају и обично за њега кажу да је досадан.