BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

понедељак, 29. март 2021.

ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 





*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...




 

 

 

недеља, 21. март 2021.

БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          


 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.


Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.


Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!


Игор М. Ђурић

        28/1







Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog