КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

 

Пише: Игор Ђурић

              

          *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.

ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

Пише: Игор Ђурић

Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.

Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.

Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.

Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.

ПС

Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

Један обичан школски дан у Метохији...

Пише: Игор Ђурић

Тога дана ми је наставник узео праћку. И не само то, морао сам са одмора да донесем прут којим ће ме казнити за учињено. Јер, речено је: праћке је забрањено доносити у школу. Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није било у реду са њим. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и к'о од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог „тешког“ наставника. Отуд је наставничка освета према мени била тежа.

Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.

А онда је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли! Намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао.
Читај овде: О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

Нисам само ја добио батине. Заједно са мном прут је бирао и мој друг из клупе, али из сасвим другог разлога. Примећено је да су му прсти жути. Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо тај поменути добар прут са којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све. 

Најлепше је, ипак, бивало у пролеће и рану јесен. Долазили смо много пре почетка часова а одлазили много касније пошто се исти заврше. И сво то време проводили смо у школском дворишту играјући фудбал, касније и пушећи иза школског клозета. 

Тога дана сам кроз прозоре гледао у високе борове парка који се наслањао на стару зграду основне школе која се звала „17 новембар“ и патио за одузетом праћком, планирајући чији ће први прозор страдати кад ми брат направи нову. Једва сам чекао звоно, па да се стуштим низ степенице и трчећи стигнем до куће. Да једном руком бацим у ћошак торбу са књигама а да другом ухватим комадину хлеба намазану машћу и преливену шећером и поново заждим напоље.

Када је најзад курир огласио крај наставе – са ручним звоном шетајући ходником – слетео сам и кренуо кући. Док сам се спуштао низ падину од Центра према Рибњачком брду, спазио сам комешање на пијаци поред које сам пролазио. Беше четвртак, пијачни дан. Маса људи се окупила у круг и гледала нешто. А милиција их растерује, често и грубо, пендрецима. Пробио сам се међу ноге присутних и успео да видим бели чаршав који је нешто покривао. Загледавши мало боље, приметих да чаршав није баш цео бео, те да на једном његовом крају белина прелази у црвенило боје крви. Нешто је било под чаршавом. Мртво.

Кући сам чуо: убили човека на пијаци, одсекли му главу. Крвна освета. Деца осветила свога оца. Пришли су док се сагињао да подигне џак са житом и једним ударцем одсекли му главу. После тога су наслонили секиру на тај исти џак, сели поред мртвог човека (убице њиховог оца), запалили по цигару и сачекали милицију. Кад им је отац убијен имали су тек десетак и мање година. Стрпљиво су чекали да ојачају, да њихов крвник изађе из затвора и да спроведу у дело оно што им је налагао обичај народа којему су припадали. Говорило се да их је мајка благословила док су оштрили секиру.

Играо сам фудбал, правио праћке и заљубљивао се први пут на поднебљу где су неки људи једни другима одсецали главе зарад освете. Макар да је то било једино убијање. Не! Убијало се и без освете, из чистог порива и воље, из беснила људског и мржње животињске. Убијали су, некад, само што се другачије зовеш, презиваш и што се у цркви крстиш и молиш. 

Један обичан школски дан у Метохији...

Читај овде: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Читај овде: Волим ли голе жене?

ДРУГОВИ ИЗ МЕТОХИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Душа уморна а рука по мало трепти. Отуд је рукопис искривљен, изломљен, и сав дрхтав, те је и прича иста.

- Вратили смо се и нико нас не дира. Идеш улицом нормално, по неко нешто каже или те попреко погледа, ал' то је све. За, сад...

Не би ми право због оног што чух, па се обрецнух на госта из даљине:

- Ајде, молим те....

- Да видиш само како се изградило!!! – прекину ме у пола реченице к'о да је слутио шта ћу да му кажем.

Јесте, мислим се, нисам тамо био још од 1999-те, вероватно се нешто градило. А, нисам увече лег'о у кревет, нити се ујутро пробудио а да не помислим на моју варош у Метохији. Само, чему сад то?!

- Ко је градио?! – питам га љутито.

- Па не знам, они, странци, пара им никад није недостајало, знаш и сам.

- Није то наше место изграђено, бре, наше место је изгорело, сећаш се?! Хвалиш се да те нико не бије и малтретира кад идеш улицом, у времену кад у такозваном цивилизованом свету ни куче не смеш попреко да погледаш!!! 'Де нам се изгуби достојанство, бре? И, она ароганција због које најебасмо...

Од силине осећања и неартикулисаног махања рукама просух кафу и покајах се што уопште дођох да се видимо. Конобар већ поче да нас погледује испод ока.

- Немамо сви ко ти, неко је морао да се врати јер није имао куд! – љутну се сад и мој друг из детињства.

- Није тако, ниси имао 'де ни кад си бежао, па си опет побег'о. Код кога се враћаш сад и шта тим враћањем признајеш: то је важно!!!

- Враћам се на своје!!! – сад је и он викао.

Ућутасмо се. Конобар нас погледом упозори. Ћутали смо, не због њега, брига нас је било, више је ћутња била осигурање од ружне речи увредуше која падне и никад више не може да се подигне и склони. А нисмо се видели годинама: ја и мој друг. У једној улици смо се родили и расли, у исти тањир 'леб умакали. Заједно стасавали, момчили се, препричавали прве љубавне згоде и незгоде. Били нераздвојни годинама. Па се раздвојили ратом и бежањем. Ја сам бринуо о породици, о деци, он је био сам.

Ћутимо, даклем. Па наручимо ракију. Писмо, даклем, и ћутасмо. Дочим, наручисмо опет. Конобар тражи да платимо, он га подругљиво одбија:

- Нећеш ти мени да наплаћујеш у сред пића, нисмо завршили, бојиш се да ти не побегнемо, не бој се, ми „Шиптари“ смо пуни пара, ево мој друг...

Овај утече према шанку, те му не даде да заврши и каже штогод горе.

Он мени:

- Јел' се сећаш оне лепе девојке, из села под брдом, што смо је обојица волели а она волела трећег?

Ја њему:

- Сећам се – велим а осмех ми преорава уснице.

- Умрла прошле године, стрефило је оно најгоре, ни два месеца није саставила. А, знаш ли ти, јадо мој, кад већ говориш о цивилизованом свету и достојанству, да нису хтели да дају дозволу да се сахрани на гробљу у Краљеву, већ су морали да је носе у неко опустело село ван града. Живела је у избегличком кампу. Толико о достојанству твоме.

- Немој то и тако да ми причаш. Немој, брате, ајде нешто лепо кажи, нисмо се видели више од десет година.

- Нема ништа лепо да се каже. Све лепе речи смо потрошили у младости, у завичају. Онакву лепотицу нису хтели да са'ране у своме гробљу!!! Тој Шумадији смо ми певали кад се напијемо и због те песме су нас приводили шиптарски милиционери. А ти ми причаш о достојанству, јебало те оно!

Не одговорих. Схватих да је то паметније. Опет наручисмо. И опет ракију, љуту и горку, уједно. И опет нас конобар попреко погледа, мање због ракије а више због нагласка нашег који се одбијао рикошетом од прљавих кафанских зидова и пробијао му уши.

Сад ја њега питам:

- Што се ти не ожени?

- Није ме 'тела ни једна – одговори не без ироније и једа.

Мислим се: прође му живот улудо. Ни кучета ни мачета: мој друг. А какав је лола био?! А сад живи у кућици коју су му туђинци направили на згаришту старе, и има једну склепану клупицу испред ње, на којој (кажу ми људи) седи сатима и гледа преда се. Ништа, при том, не види (настављају они што ми поткажу коју о њему), јер су около високи зидови или згаришта. Иза зидина не може погледом да допре, згаришта неће да види и ако их гледа.

- А, ти продаде? – упита ме са срџбом.

- Продадо' – одговарам ја постиђено.

- Добро продаде, причају људи?!

-  Не толико добро колико причају, али није ни лоше.

Очекивао сам да ће ми, већ полупијан, рећи како ми је сада лако да њега критикујем и паметујем му око његовог повратка, кад сам се лепо обезбедио и на безбедном сам. Не рече ми ништа. Или то остави за после, да то ракија каже уместо њега. На жалост, таки смо ми доле вазда били: шта смо трезни мислили - то би пијани говорили. И сутра отрежњени одрицали се изговореног, говорећи да се ничег не сећамо. И све тако у круг.

- Исто нам се 'вата - настави замишљено и одсутно – тебе овде зову „Шиптар“, мене тамо 'оће да поарнауте.

- Исто – кажем ја неискрено тужно а у намери да га мало умирим.

Лепо смо живели тамо. И мирно, да се не лажемо, и ако је поднебље било немирно а људи зли. Били смо млади, ништа нам није било тешко. Били смо млади и јаки па су нас комшије избегавале. Комшије су, наиме, волеле да ударе курвински и на слабијег, на нејач. Тако нам је искуство, нема у овим речима предрасуда.

- Јел' се родио ко?

- 'Де, јел' се родио?

- Па у вароши, од наших што су се вратили, јел' ко добио дете?

- Нико! Нема мале деце, уопште.

- Не ваља – рекох.

- Не ваља – рече.

- А, закопасте ли кога?

- Не!

- Не ваља – понових.

- Не ваља – понови.

Не ваља: 'де се не рађа и не мре, ту нема живота и напретка. Чак је и горе кад се нико не сахрањује, јер родити се можеш свугде, према прилици и случају, исто се тако и мре, само се место сахране бира према томе где ће ти потомство живети. Да те обиђу и запале ти свећу.

- Да одемо негде да једемо – рекох па угризох усну, требало је да га зовем кући у госте а не „негде“.

- Не – каже мој друг најбољи, негдањи – да пијемо још мало, па да се растајемо.

Опет из неког непознатог разлога прећутах позив у госте и на конак.

А били смо једна душа некад, у два тела. Нисмо се раздвајали. Данас смо две сенке без душе, које немају ништа заједничког осим сумњивих успомена.

- Како ти иде? – пита ме више реторички.

- Здраво смо – кажем му.

- Значи: добро?! – упоран је он.

- Добро – одговарам више ради реда.

Не смем, пак, да га питам: како њему иде. Видим по њему. Није се снаш'о, причају исти они људи.

- Добро је теби, добро – наставља он – сналажљив си ти.

- И, у клозет да ме затвориш не бих остао гладан – покушавам да се нашалим.

Он не реагује на моју незграпну шалу. Видим, за друго се спрема. Осетио сам у његовим речима горчину, почела је тада ракија да прича. А моја још није пристигла да одговори.

- Добро си се ти сналазио и за време рата – речјом захрапави, па ме погледа испод ока.

Ћутао сам. Поново. И навртао из чокања. Журио сам да ми ракија донесе одговор, неки љут и одсечан.

- А?! – викну и испрси се према мени – шта велиш сад?! Ајде кажи ми нешто о достојанству?!

- И они су мени све покрали и попалили – кажем у пола гласа.

- Је ли, жити мајка, тако кажеш?! – испи мој друг наискап у пола реченице – Ама, ти си њима први! А ја нисам, знаш ти то! Па ко је онда достојанствен, кажи ти мени!?

- Цео век су нас пљачкали и убијали – гласом све тишим изговарао сам речи за које сам био свестан да не вреде ништа у том тренутку, јер су хтеле да одбране неодбрањиво, да улепшају лоше.

- Остав' ту причу, мени! – рече па заћута.

- Да платим па да идемо, касно је? – по трећи пут, к'о Петар у Јудеји, одрекох се позива.

Ћутао је и ћутањем се није сложио. Тога дана смо ћутали или смо причали. Разговарали нисмо. А некад смо знали сатима да размењујемо мисли и осећања а да при том ћутимо и пецамо рибу у брзаку, или читамо стрипове у шљивику, или седимо у задњој клупи уљуљкани у тмину зимског предвечерја у нашој дебелој провинцији. Живот бих тада дао за њега а сад ми је стран и почињем да га мрзим јер ме подсећа на моје непочинство. Дошао је из далека а ја га не зовем кући, већ седимо у кафани која је тек неколико стотина метара удаљена од мог новог дома.

- Онакву лепотицу, јебо им ја матер! – а очи му пуне суза беху.

Па ме са тим сузним очима погледа право у очи:

- И велиш, слаб сам Србин чим пристајем да живим под њиховом влашћу, што сам срећан јер ме не зајебавају кад идем улицом?!

- Нисам то рекао.

- Ал' си мислио!

- Нисам...

- Плитак је мени новчаник за велико српство, баће. Не можеш данас, ни овде ни тамо, бити велики Србин са празним џеповима. Ал' ти о томе немаш појма, ти си се, кажу људи, „снаш'о“!

- Да баталимо те приче више, да идемо полако, доста пописмо.

- Нећемо још – вели – имам још до аутобуса... времена... А кад се будемо растали више се нећемо виђати.

Лакну ми што помену аутобус. Не бих знао шта ћу са њим целу ноћ. Ипак рекох:

- Немој тако, пијан си па свашта причаш.

- Колико пута смо се заједно напили? – најзад ми се обрати некако нормално и како треба, ал' то би само тада и на кратко.

- Нема броја – рекох – у кафану, на сабор, на игранку, чак смо се опијали и на дворењима!

- Јест' – насмеја се први пут те вечери – тад је најслађе.

Па отера осмех са лица и рече:

- Е, више нећемо, ово је последње, зато да искористимо. Конобар, дај још две!

Конобар га погледа, сада већ са мржњом у очима али не смеде да одбије.

Рекох:

- Ја стварно не могу више.

Рече:

- Још по једну, да ти нешто рекнем, па ћемо свак на своју страну. Нешто што је на срцу, да ти кажем шта ме тишти, па после иди.

Тога сам се ја и бојао, због тога на срцу сам и журио да се раставимо.

Поче:

- Куће су нам запалили душмани, то му дође к'о нормално, мрзи те, дошло му време да може, а, изгорело је по нешто и од њиховог, па се свети. Није мени било тешко што сам остао без родног дома већ што сам остао без илузије да имам отаџбину. Људи чине државу а ја човека овде нисам срео. Како су нас дочекали, јел' се сећаш?! Ал', опет, шта има њима да замерам. Какви смо ми били док не побегосмо!? Јел' се сећаш да смо 'тели једни другима очи да извадимо, комшија са комшијом због партије, брат са братом око међе, Србин са Црногорцем - ко зна око чега?! Како ми дочекасмо оне мученике из Крајине? Бројали смо им сваки залогај. Иста смо говна, бре!!! То је прво!

И опсова гласно, да цела кафана чује. Конобар скупи храбрости и приђе да нас упозори да будемо тиши и пристојни. Он опсова и њега. Ја са зебњом сачеках „оно друго“.

- Онакву лепотицу, еј!!! Друго... Најтеже ми је било кад сам те видео да крадеш и грабиш туђе. Тад је мени све изгорело, тад су ме пљачкали и палили, тад су ме тукли и малтретирали. Тад сам ја изгубио достојанство о којем ми ти сад и овде попујеш!!! То је цивилизација о којој ти причаш?! Ето, то сам 'тео да ти кажем. Кад сам долазио овамо није ми било то на памети, ал' пошто ти помену достојанство...  – последњу реченицу је изговорио шапатом.

Платили смо и зашли у сумрак. Конобар се чак и насмешио после свега, те пожелео нам „лаку ноћ“, кад је видео колики смо му бакшиш оставили. Ишли смо улицом, у којој нисмо расли и која води градом који није наш. Вреди ли рећи, опет смо ћутали. Нисам ништа рекао од када је он завршио са својом причом. Шта рећи? Срамим се ја, има цела деценија. Не знам шта ми тад би?! Ко да сам био луд?! А, никакву вајду нисам имао од тога. Да ме сад питаш: шта сам крао? – не би знао да ти кажем. А, крао сам. Он има право то да ми каже. Да је то неко други рекао већ би добио по носу.

Имам, можда, доста оправдања али ми не вреди ни једно. Мени не вреде, њему не требају. Осећам зато да више немам права ни на успомене, једино вредно што сам имао. Он ми не да, он ми сада својим ћутањем одузима право на њих. Са правом – ако ћемо право. Чисте су нам и лепе заједничке успомене али ми нисмо људи који их заслужују: он, јер се предао, ја, јер сам их издао крађом и курварлуком.

На раскрсници застаде и пружи ми кесу:

- Чоколаде за децу и кафа за снајку.

И оде у мрак, према станици. Нисмо се ни поздравили, није хтео Јудин пољубац, а ја мислим да нисам издао: само сам се одрек'о. Нисам га позвао на конак. Искористио сам већ сва три одрицања до зоре. Не би ни дошао. Оде он у своју Метохију, на своје. Тамо се можда не може достојанствено живети али се може достојанствено трпети.