ОПАСИВАЊЕ КОБИЛЕ ЗВАНЕ ''ЗДРАВ РАЗУМ''

Пише: Игор Ђурић

Суштина реформе Мартина Лутера лежи у тежњи да уместо Бога, врховни ауторитет буде капитал. ПАСИВНА ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА ВЛАСТИ!!! – то је позадина протестантског система који нам се намеће. У цркву не морате ићи али се морате зaдужити, газду слушати и кредите морате враћати.

*

Фридрих Вилхелм I је заступао идеју да се народ дели на пастуве и кобиле, а све остало је непродуктивни део нације.

Оно што није рекао, а што се тада подразумевало, јесте да су пастуви требали да опасују кобиле, које би после ждребиле ждребад.

Данас? Ни више кобила, ни мање опасивања и ждребади!

*

Од целокупне територије СССР-а Немци (нацисти) су планирали да направе пољопривредно земљиште а све руске градове су хтели да сравне са земљом. Једино су планирали да Крим населе са Немцима из Јужног Тирола.

Крим, као ни Косово, нису данашње теме, нити савремени проблеми, нити је на нама („деци овог доба“) да их решавамо. Много већи, јачи и паметнији су то покушавали, па нису успели.

*

„Дакле, сада сам и ја званично члан еснафа курви“, рекао је Алберт Ајнштајн када је добио посао редовног професора на Универзитету у Цириху 1909 године. За оне који не знају, ево објашњења: јавне куће, или бордели, постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционизовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни).

*

Људи се често питају „у чему је разлика између нормалних људи и хомосексуалаца?“. Ја ћу им одговорити кратко: хомосексуалци не знају шта је и како изгледа брига о своме детету. Кад коњ опаше коња, брига и бол су лични.

*

„За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца“.

Петер Хандке

*

Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951. године одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су своје књиге објављивали Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић...

*

„Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости“, пише Добрица Ћосић у свом дневнику 15. јануара 1954. године.

По речима Добрице Ћосића, Оскар Давичо је у време афере Ђилас једнога дана говорио да ће извршити самоубиство јер не може да поднесе да такав човек и револуционар какав је друг Ђидо падне, а већ је сутрадан променио мишљење и доследно извршавао директиве свог партијског секретара. 17. јануара 1959. године, Едвард Кардељ је на вечери код Добрице Ћосић, а у присуству Дединца, Финција и Исаковића, рекао следеће: Ја сам уверен да за великог уметника никада и нигде није постојао проблем слободе. За великог уметника слобода постоји и у Совјетском Савезу. Кардељ им је причао о слободи (исправно и тачно) а они су ћутали и климали главом. Јер, Кардељ је био власт. Већа од њих.

*

 „Писци се деле на оне који пишу оно што виде, шуму над језером – Толстој, Чехов, Пушкин; и на оне који пишу о ономе што се одражава на води – Гогољ, Достојевски, Шчедрин. Достојевски је највиша математика људске душе. Чеховљева палета је у три боје“.

Леонид Леонов

*

„Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути“.

Иво Андрић

ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Пише: Игор Ђурић

        ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

УМЕТНИК И ВЛАСТ...

Први уметници и књижевници, свуда у свету, па и код нас, били су: дворске луде. После су настали: дворски писци. Новија историја српског књижевног и уметничког удворништва и дуплог морала, многи веле, почела је са Вуком. Шта тај све није преживљавао од Милоша и осталих војвода?! Трпео је стоички, онако хром и болешљив, узвраћајући понекад, али тек са пристојне удаљености, као по правилу: опет за нечији рачун. Писао је сиромах по две верзије историје, ону коју ће читати Милошу, и другу, тајну, коју ће читати покољења, преправљао пјесме чинећи другога јунаком а другога кукавицом. Балансирао је као артист на жици. Представљајући Вука Црногорцима, Његош је рекао да је он један што умије у двије бразде да оре... Само, то је било друго време, глава на раменима је висила о танкој нити воље господара, па није ни чудо. Боље што је тако понашајући се оставио покољењима вечно дело, но да се јуначио па завршио набијен на колац. У време када је постајао академик на иностраним академијама, још увек се добијало двадесет и пет по туру  у отаџбини за „лош“ текст. Та мера би данас била богом дана за неке који се писцима називају.

Како је Србија постајала слободнија и самосталнија на међународном плану, тако је личних слобода било све мање (не могу рећи грађанских, јер тако што није постојало у тадашњој Србији). Писци, додуше, пишу противу тираније, тамниче их, али се почешће и покајавају те примају милост господареву. Тако Нушић из букагија због песме Два раба, одлази директно у дипломатију. Говори се и да је примао новац из државне касе као помоћ. Краљ Милан му је, кад је овај дошао да моли опроштај после затвора, рекао: Реците господину Чеди Мијатовићу да вам може дати службу, али не у Србији већ у иностранству да проведете тамо неколико година и да се одучите мало од политике.

Сликовит је извештај Војислава Илића, потписан од стране његовог шефа Бранислава Нушића, послат Министарству иностраних послова, из конзулата у Приштини, у коме се тражи попуна конзулске касе. Ово је јединствен извештај у свету дипломатије пошто је писан у стиху и као такав послат као званични и заведени акт, те ћемо га, иако је ван контекста, овде поменути:

У смислу свега што следује даље,

Акт Вам се овај с препоруком шаље.

Ако је откуд при руци Вам каса

(Кључеве знамо држите о врату,

Јер смо то видели кад делите плату),

Изволте, дакле с патриотским смислом

Послати новац под ранијим числом,

Јер молби нашој придружује гласе

Наш партијалник и наш дневник касе.

Можемо уз то, изволте знати,

Не само разлог но и квоту дати,

Ако би можда дошле оне лоле

Са пуномоћством из Главне контроле.

Изволте дакле, да би говор престо,

Послати одмах и буџетски ресто,

Што у четврто тромесечје тече,

Како то лепо један мудрац рече.

А када једном то израчунамо,

Ми нове молбе мислимо да дамо.

И написане са крвљу и знојем,

Под поверљивим послаћемо бројем,

Да спомен на нас вековима живи

У Вашој каси и Вашој архиви.

Ни књижевници између два велика рата нису седели мирни. Ко сматра да је било лако, некима, без удворништва и дебелих веза, да буде постављен на неко дипломатско место са којег ће видети света а ништа неће радити – грдно се вара! Мислим да глобално нема велике разлике у моралном смислу између њих и данашњих писаца-амбасадора, наравно, осим у делу које су једни и други оставили иза себе. И једни, и други, морали су бити добри са режимом. Међутим, они први и старији, никада нису тамо у белом свету пљували по својој земљи и нису је продавали за странске паре, и, у томе је најважнија разлика, а признаћете то никако није мало. Нису негдање власти биле толико мудре и широкоумне, нису гледале толико далеко испред свога времена, па су слале Ракића, Дучића (за кога се говорило да прави децу где год стигне а после их не признаје за своје), Петровића, Андрића, Црњанског и остале писце у бели свет, о државном трошку, у име уметности или демократије, већ да намире њихове потребе и да их држе подаље од места догађања, да их задуже и да повремено траже повраћај дуга.

Имало је то своју цену, великани су морали да се додворе и да ласкају властодршцима. Од личности појединца зависило како и у којој мери. За Дучића лично ургирају Скерлић и Слободан Јовановић и то код министра Миловановића. Миодраг Митић пише у књизи Поете у фраку: Дучић се током службе трудио да повремено, чак и кроз извештавање дипломатским каналима, најчешће кроз уста највиших иностраних сабеседника, пошаље и по коју похвалу и признање својим заштитницима, а посебно Милану Стојадиновићу. А заштита му је требала због скандала и љубавних афера. Коста Павловић у свој књизи Јован Дучић иде и даље: Слао је славопојке и Пашићу кога је поштовао, и Нинчићу кога је потцењивао, и Маринковићу кога је ценио, и Куманудију кога је волео, и Јевтићу кога је мрзео, и Стојадиновићу кога је презирао, и Цинцар-Марковићу кога је игнорисао.

Растко Петровић пише будућем шефу Милану Ракићу: Да ли смем да Вас замолим да се никако не наљутите што се усуђујем да Вас на овај начин узнемиравам. Ви сте увек били пажљиви према мени а ја сам нажалост то увек безобразно искоришћавао, чега ме је са искрено срамота. Ја се узалуд трудим, Господине Министре, да избришем из себе оно што је одвратно и неваспитано, и заиста се понекад тешим да томе толико сам и нисам крив, пошто сам одрастао сасвим без родитеља...

Ипак, сви књижевници у задњих неколико десетина година у Србији (и посвуда около) изашли су из нечијег шињела. Не из Гогољевог, мада је било часних изузетака, већ понајвише из Титовог, пре свега, али и из шињела других моћника. Ма колико се ко дичио својим дисиденством а под претпоставком и доказом те претпоставке да је био објављиван и награђиван – Титово је недоношче. Милован Данојлић вели: Само пре три или четири године београдски либерали, као и истакнути апостоли demokracije, бејаху сурови према свему што им је личило на антикомунизам, док су за Броза, и једни и други, били спремни да умру.

Осамдесетих су се ствари мало искристалисале: књижевници и уметници у нас поделили су се на губитнике и победнике Осме седнице. И тако је то до дана данашњег.

Наравно, да не постоје „добра стара времена“ или „ова данашња која ништа не ваљају“. Само се околности мењају, други обичаји које доносе ново време, иначе је човек у својој основи (бити) увек исти. Поганлука људског је увек било и биће га, а, уметници су људи, а, људи су писци. Разлика је само у томе што су они пре педесет година чукали на писаћој машини а данас добују по тастатури рачунара. Било је увек и биће ништарија међу писцима, биће њихових нечовечних дела, нељудских поступака. Биће хуља, потказивача, себичњака – и: било их је! Тако да данашње ништарије могу да буду спокојне: настављачи су неславне традиције славних претходника. И, биће лоше литературе. И, биће ривалства и ружних речи међу писцима. Увек је исто: било и биће. Ево шта Киш мисли о колегама писцима и књижевности која се ствара те 1972. године: Причам ти причу. Неки Чеперци и Чемерци, неки Црни и Гарави, Швабе и партизани, златни зуб, револуционари, тобожње курве као Душица, тобожњи документи, тобожњи сељаци као Жикини. Све је то једна грозна провинцијска лаж, сељачки блеф, националистичке пиздарије, лажи-прозе, лажне репортаже, једнодимензионално, танко, бледо, прва лопта, јанковеселиновић, милованглишић, и помало преведеног Милерама одозго, као шлаг! Небојша Васовић је по сличном питању ствар дефинисао на следећи начин: Прваци и школе савремене српске прозе: барокни византизам, голооточки натурализам, провинцијски профитизам, београдски кафанизам, цитирам-те-цитираш-ме модернизам, партизанско-четнички обрачунизам, безводни кишизам.

Титово и пост-титовско време је карактеристично по много чему, највише по такозваним „дисидентима“ и „противницима режима“, који су одлично живели у том режиму. Тај манир су сачували и у време Слободана Милошевића, па све до данас. „Тлачени и угњетени“ у свим тим времeнима живели су све боље и боље, богатије и лепше, и не само да су добијали разне новце са стране, него су директно били накачени на државне јасле разним марифетлуцима. Били су противници режима плаћени од тог истог режима. Као данашње невладине организације које узимају паре од владе: наше и њи'ове. Драгослав Михаиловић се није слагао са оваквим мишљењима па је својевремено писао Пекићу следеће: Међутим, нимало ми се не свиђа што су те наше колеге, који су мање-више ипак добри и поштени писци, толико непоштени као људи, па у лице нам кобајаги пружају подршку, иза леђа, истина, прде у исту тикву с партијским идеолозима и, у ствари, стриктно поштују партијску критерологију, која, ето, никако не може стручно да се наметне и због чега наши умни политичари, дични синови динарске расе, без прекида плачу и запомажу. Јер по тој критерологији, ови наши књижевни пријатељи су предодређени за награде, почасти, школске програме, а други ако не баш, као некад, за затворе, што је такође добро, зато што би, као у случају Голог отока, једном дошло време кад би се све сазнало, онда у сваком случају за један тихи милосрдни заборав у неком кутку где се ништа не дешава и одакле нико никоме не може сметати. Наравно, упоредо су увек постојали и режимски писци, они који су такође музли народне паре подржавајући актуелну власт. Чини се да их је данас много више него што их је било некад. А, писац, уметник и интелектуалац, који нема шта да спочита чак и најидеалнијој власти, но је подржава, јесте најобичнија крпа и курва. Наравно, постојали су и писци револуционари, победници из рата, који се макар нису крили иза неутралности, него су брутално спроводили налоге партије и разрачунавали се са неистомишљеницима.

Писци револуционари су најбољи пример за доказивање тезе о којој говоримо. У једном периоду су понели епитет писца, па су заборавили на то, раскрстили су с' људскошћу и посветили се револуцији. Чим су се посветили револуцији, започели су борбу против неистомишљеника, јер то је суштина сваке револуције. Престали су да буду људи и постали су револуционари. Етика је заменила естетику, политика - форму, а, НОБ – садржину.Тако Јанко Ђоновић, писац из Црне Горе, на седници управе Савеза књижевника Југославије, 1948. године, вели: Наша књижевност мора да буде југословенска по форми а социјалистичка по садржини. Како је било некад, тако је и данас, само што су се облици и начини извођења револуција променили. Некад се јуришало са бомбом у руци на душманина, данас се ради инжињеринг душа и спиновање свести – резултат је исти: онемогућити да објављују оне који не мисле као ми. У тексту под насловом Књижевници на црним листама, Предраг Палавестра је осамдесетих година прошлог века написао: У исто време када се југословенска револуција обрачунавала са својим противницима и сарадницима окупатора, у Европи је текао сличан процес рашчишћавања. У Француској, власти нису правиле велику драму око писаца који су своја дела издавали или изводили под окупацијом. Луј Селин и неколицина других књижевника били су, додуше, обележени и презрени због симпатија према нацизму – као и Кнут Хамсун у Норвешкој – али на Сартра и Камија није пала ни сенка прекора зато што су своја значајна дела, Биће и ништавило, односно Мит о Сизифу, штампали у току рата. Мартин Хајдегер и Герхарт Хауптман, у Немачкој, били су жигосани због веза са нацистима – као и Маринети и Д'Анунцио у Италији... Американци су према Езри Паунду били строжи... али никад нису престали да га уважавају као једног од највећих песника свога језика... Прве црне листе с именима српских књижевника појавиле су се крајем 1944. године, када су објављени спискови стрељаних сарадника окупатора. Већ сутрадан након прве листе осуђених, на насловној страни Политике од 28. новембра 1944., објављен је чланак књижевника Марка Ристића „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин“... Радован Зоговић у Борби објављује неколико чланака о писцима који су у први мах избегли стрељачки вод и даје упутства полицији где и како треба онемогућити непријатељско деловање... У раном поратном раздобљу, када је било више огрешења, већини хрватских писаца није узето за велико зло што су за време усташке власти учествовали у културном и књижевном животу, издавали књиге и добијали књижевна признања – за шта се у Србији сигурно губила грађанска права, а понекад и глава. Густав Крклец, Добриша Цесарић, Вјекослав Калеб и многи други хрватски писци – међу којима и сам Владимир Назор – штампали су 1942. године значајне књиге, које никад нико није помислио да искључи из хрватске књижевности... На основу црних листа, српска књижевност је остала без неких писаца који – без обзира на њихове људске трагедије и политичке судбине – припадају правом духовном наслеђу српског народа, па никад неће моћи да буду избрисани из српске културе. Неке од њих сигурно би нагризло време. Други су, после извесног раздобља прећуткивања и непризнавања, добили најугледнија места, која им и припадају. То се догодило са Дучићем, Црњанским, Растком Петровићем и Момчилом Настасијевићем, који су у почетку били у правој немилости. Малобројни су писци што су се, након изнуђеног ћутања, почетком педесетих година тихо вратили у књижевни живот, најпре као преводиоци (Сима Пандуровић и Никола Трајковић); трећи су на повратак чекали годинама (Тодор Манојловић, Бранко Лазаревић, Боривоје Јевтић, Младен Ст. Ђуручић, Десимир Благојевић, Душан Баранин, Драган Алексић, Бранко Ђукић). Неки су из књижевних и идеолошких разлога били грубо одгурнути у страну (Милан Ћурчин, Душан Николајевић, Љубомир Мицић, Синиша Кордић, Војислав Илић Млађи, Бошко Токин), а некима се изгубио сваки траг (Нико Бартуловић, Владимир Вујић, Јанко Туфегџић, Александар Илић). Са црних листа још не силазе ни српски писци који су се по разним основама нашли у емиграцији (Божидар Пурић, Станислав Краков, Владимир Велмар-Јанковић, Никола Мирковић). Тек у новије време, понеки ред нечујно је штампан књижевницима и научницима који су стрељани због сарадње са окупатором (Светислав Стефановић, Милош Тривунац, Момир Вељковић, Крста Цицварић), али строге црне листе и даље спречавају да се објаве књиге и рукописи најзначајнијих српских књижевника и мислилаца са списка проклетника: Слободана Јовановића, Драгише Васића, Григорија Божовића, Владимира Ћоровића, Ника Бартуловића, Николаја Велимировића и Јустина Поповића. (Касније су, наравно, објављена дела свих овде наведених).

Марко Ристић се, дакле, сеирио над телима стрељаних српских уметника и писаца у Београду 1944. године. (Док, рецимо, Данило Грегорић, Словенац, директор листа Време, писац књига које величају национал-социјализам, отворени присталица Хилерове политике, бива осуђен на доживотну робију, у Београду 1946. године, а у истом граду и умире 1957.).У чланку објављеном у Политици од 5. новембра он говори о немачкој окупацији и српском фашизму, успостављајући (или: настављајући) матрицу која ће се још много пута користити и понављати до дана данашњег: Немци су само окупатори а Срби су фашисти, шачица Хрвата је побила толико Срба у НДХ а Срби су фашисти, у грађанском рату на територији бивше СФРЈ сви су невине жртве једино су Срби фашисти, НАТО је бомбардовао Србију у име „демократије и људских права“ а Срби су фашисти осим „друго-србијанаца“. Ђилас је пар година пре тога текста и лично ликвидирао своје неистомишљенике, а онда је почео да ронда што се комунизам не спроводи према књигама а своје злочине правдао лијевим скретањима. Никада се није оградио од својих злочина и извинуо жртвама, а на западу су га словили као дисидента и борца за демократију. Зоговић је сатирао својом идеолошком метлом свакога ко „није био на линији“. Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован.

Миодраг Б. Протић је у својој мемоарској књизи, Нојева барка, приметио како је на погребу Марка Ристића, 1984. године, било свега двадесетак људи, ако се искључи протокол и званичници. И то је много за укоп некога ко је написао такав текст у вези стрељаних интелектуалаца и уметника, који су осуђени и убијени због наводне колаборације, и то је сеирење дошло од човека који је цео рат провео у Београду или санаторијуму свога таста у Врњачкој Бањи, који је узгред речено, неко време био и седиште штаба немачког команданта града. Можда је Протић требало да се пита а колико је људи присуствовало на сахранама стрељаних људи, док су их бацали у неозначене јаме и поливали кречом?! Додуше, Протић сматра да је Ристић тим текстовима спасавао властиту главу, у чему можда и има истине, али свакако нема етике и уметничке и људске храбрости.

Милан Грол је у свом Лондонском дневнику за Растка Петровића написао да је великосрбин у хармонији са Дучићем. Меша, пак, Селимовић, нешто година касније, 1952, пише за Дучића да је несимпатичан као човек, религиозни мистик, националистички шовен, једна мрачна застава реакције, безобзирни адвокат буржоазије али је и велики песник. Јара Рибникар и Душан Матић се противе пријему Пекића у ПЕН, седамдесетих година, уз тврдњу да је отишао напоље и да ће се вероватно приклонити емиграцији.

Одричући се комунизма Ћосић се није одрекао виле на Дедињу и партизанских привилегија.  Кућа у коју се уселио је била нечија, није пала са неба. После се бунио што новокомпоновани бизнисмени граде по Дедињу, реметећи му мир и изглед околине, а, ипак, они су градили од свога новца (ма како су га зарадили). Мило Глигоријевић, после неког разговора са Ћосићем, тврди супротно: Али, разлика је била општепозната: он је купио вилу својим књижевним зарадама, они си становали у отетом-проклетом. Чак и да је ово друго истина, да сам у заблуди и лажи, треба преиспитати зашто други писци нису могли купити виле на Дедињу, и да су хтели и могли, да ли би им било дозвољено,  и какво је то дисидентство у коме се толико зарађује и купује? Ту је и оно чувено крстарење Галебом које му и дан данас спочитавају противници и пријатељи. Чудно је, међутим, да Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су такође бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. Мада је било више за замерити Ћосићу што је као туриста обилазио Голи оток а није о томе оставио ваљано сведочанство, не рачунајући Време власти, које је дошло касно, кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао измерити. Добрица Ћосић је по том питању Славољубу Ђукићу рекао следеће: Ако се мени може веровати као човеку и као писцу који нешто познаје људе, без колебања кажем да су ме у разговору Ранковић и Кардељ убедили да нису знали какво је право стање на Голом отоку, што их, наравно, не ослобађа одговорности. (Иначе је Ћосић најчешће нападани писац од стране „друго-србијанаца“ и осталих страних и домаћих плаћеника. Сви они смaтрају да је за свако зло у Србији крив лично Добрица. Сироти Басара, рецимо, за све своје неуспехе и промашаjе у животу оптужује Ћосића, чак и за оне литерарне којих је највише. Не бих се зачудио да негде у аутобиографским белешкама некада нађемо да је лично Ћосић крив што Басара не зна бог зна како да пише). И, Танасије Младеновић је добио једну вилу на Дедињу, а онда је са тог комотног места нешто као говорио у име слободе и демократије. Свој „дисидентски“ пут започео је још 1966. године као уредник у Суботичкој Минерви. Са друге стране револуције, немогуће је да Драгиша Васић ништа није знао о четничким тројкама и њиховом клању, најчешће невиних људи, а, о томе није прозборио ни реч (док је могао, наравно).

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније. Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу повод „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Давичо је сила. Добија награде, за све се пита, све може. Али, комунистички морал му није јача страна. Јово Капа је за њега говорио: То је једини писац који је написао оду батини. По писању Мирка Ковача, овако му је једаред Оскар говорио у просторијама Борбе: Ја сам туцао четири Вишње, све су били млади пичићи. Кад је објављивана моја збирка песама Вишња за зидом, имала је велики успех, па су интелектуално напредни родитељи надевали својим цурицама име Вишња, то је постала мода. Те четири су израсле и приспеле за шеву, свака од њих је знала моју збирку напамет.

О карактеру и навикама Вељка Петровића најбоље говоре речи Дејана Медаковића, да Петровић од свих државних пријема у Србији једино није присуствовао банкету што га је кнез Михаило приредио поводом предаје кључева града Београда, из једноставног разлога јер још није био рођен. И он је после рата живео у вили на Дедињу иако је пре рата био високи чиновник Министарства просвете, и, масон, такође.

Михајло Лалић се изјашњава' ка' црногорски писац (Његош, ето није, а он јесте), а писао је на српском језику, а све у нади да ће му то можда помоћи при „кључу“, кад се одлучује о признањима и статусу. Црногорска књижевност, пошто није ни постојала тада, па самим тим и без неке конкуренције,  била је богом дана и остављала је више простора да се у њој буде највећи књижевник. У српској књижевности већ је била поприлична гужва. Па ни то му није успело. Где се умеша идеологија, ту нема књижевности. (Данило Киш: Песништво је сумња. Идеологија је одсуство сумње). Није ни чудо: највећи писци из Црне Горе већ су се изјаснили да су српски писци, а ето Лалић није дао да га туре у антологије српских књижевника. За њега штета, за српску књижевност – пресудите сами.

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
ПИСАЦ: ШТА ЈЕ ТО?
ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

1968: ХРАБРОСТ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Пише: Игор Ђурић

                      

       

''Борци'' против комунизма, Титови ''опоненти'' и они који су се ''залагали'' за српске интересе, у време када се то није смело и када се за то одлазило у букагије, некад и у смрт, углавном су се са својим ''делима'' јављали ''пост-фестум'', кад је вук већ био мртав а реп му се лако могао мерити. Ти ''борци'' су углавном словили као дисиденти од којих је добар део очијукао са службама и који су били дириговано и дозирано непослушни. Шта је могао да контролише, тадашњи режим не би дирао, осим ако не мора. Богдан Пешић, Милорадов презимењак, и чувени српски новинар, то је дефинисао синтагмом „подношљива непослушност“.

Један део ''дисидената'' Титовог доба су људи којима је дисиденство био маркетинг за стицање тиража и средстава, монета за поткусуривање са режимом када би они своје ''дисидентство'' спуштали на ниво подношљивости а режим их за то награђивао становима, државном службом и издашним хонорарима. Некима је ''дисидентство'' била камуфлажа за рад у ''служби''
Читај овде: ПИСЦИ И ВЛАСТ: ИСТОРИЈА КЕТМАНСТВА

Позната имена дисидената из света политике и књижевности су била на неки начин заштићена јер су очи јавности биле упрте у њих. Запад их је подржавао медијски, поготову финансијски, а њихова хапшења су им углавном доносила више користи него штете. Што је најважније били су поштеђени оних ситних и свакодневних шиканирања, својствених провинцији, којима су били изложени обични бунтовници и противници режима.

                       

                                            Милорад Пешић из времена када је написао писмо

Постојали су, дакле, дисиденти по занимању и дисиденти по опредељењу. Ђилас, Ђосић, Михајлов, онда писци који би ''ланули'' по неку у кафани, по неки посрнули политичар, су били противници режима по моди и као део у ''опису посла''. Неки су робијали, неки су проводили време на Дедињу, већина је на том имиџу градила каријере и завршила са решеним материјалним статусом и стамбеним питањем у ''кругу двојке''. Имали су своје столове у кафанама, своје ступце у часописима и новинама, своје издаваче. Духовити и луцидни коментатор популарног сајта Вукајлија, о појму дисидентства у нас пише: Дисидент – Титов кућни љубимац, добро ухлебљен у неком институту. Касније Милошевићев регрутни центар за оснивање странака.
Читај овде: КАКАВ ЈЕ ''ДИСИДЕНТ'' БИО МИЛОВАН ЂИЛАС?!

Не треба грешити душу, било је и правих дисидената, који су свој отпор платили великом патњом, чак и животима, које режим није мазио, и којима није праштао. Некима мање, некима више. Међу њима треба набројати Драгољуба Јовановића, Драгољуба Игњатовића, Владимира Марковића, Драгића Јоксимовића, Бранка Лазаревића, Михаила Ђурића, Пеђу Ристића, Леонида Шејку, Игора Васиљева, или свештеника Саву Банковића. Наравно, није било лако ни Ђиласу, али он, ем је сам направио систем који га је гонио, ем је постао славан на ореолу отпора.

                                                            Милорад Пешић 

Тако је било са славним побуњеницима. Међутим, оно што је било невидљиво широј јавности, јавности уопште по некад, јесу судбине многих обичних људи који су имали храбрости да подигну свој глас, да кажу шта их тишти и побуне се. Ти обични људи су своје побуне изводили на своју штету, без медијске пажње, без бенефита који су долазили после, за разлику од горе наведених. Излагали су се опасности из опредељења, или потребе да се побуне против неправде. Отуд је подвиг Милорада Пешића вредан пажње и вредан ових редова. Данас, наизглед, то што је он урадио изгледа нешто неважно и невредно пажње, али треба узети у контекст времена када је он учинио то што је учинио и начин на који је то урадио.

Њих, те обичне и анонимне побуњенике, режим је уништавао тихо, свакодневно, често фатално и без милости, и нико их не би узимао у заштиту, нико их није финансијски помагао, давао им усељеничке визе, итд. Најгоре у том шиканирању јесте то да су га спроводили нижи ''удбовци'' и чиновници, локални самовољци и моћници, далеко од позорнице и јавности, и они су знали да буду пакосни и веома маштовити у проналажењу метода шиканирања и мучења, чинили су зло са неким личним тоном у томе. Хвала Богу, прича коју ћемо испричати нема такав епилог, ништа слично чак, али је могла имати и право чудо је да се њен виновник извукао без икакве штете. Да је праћен и безбедоносно обрађиван у то нема никакве сумње, али, опет хвала Богу, остало је само на томе.

Једнога дана, мој пријатељ Момир Нинковић, млад и перспективан историчар, послао ми је један докуменат пронађен у Архиву Југославије, који је њему проследио колега Душан Бојковић исто тако млад и перспективан. И једном, и другом, докуменат се учинио занимљивим. Момир иначе практикује да ми пошаље све што нађе везано за Исток или Косово, шта мисли да би ми помогло у писању на ту тему, обзиром да је углавном у току шта радим. Овај документ је био посебно интересантан јер је повезивао два поднебља са својим садржајем: одакле сам дошао и где сам сад, а уско је везан за проблематику о којој сам писао, чак и у темама које нису директно везане за Косово, на пример: о дисидентима.

И, заиста, чим сам прочитао садржину папира који сам добио, схватио сам да је веома интересантан и да је у неком смислу оригиналан и ретко се наилази на такве ствари. Познајем човека који се помиње, игром случаја, био сам код њега, у његовој кући, пио његову ракију, размењивали смо књиге и приче из завичаја, а он ми никада није поменуо тај моменат, није осетио потребу да се похвали да је он писао много пре мене и ако смо најчешће разговарали и нашој Метохији.

Папир који ми је послао Момир, а пронашао Душан, следеће је садржине:

„Савезна скупштина

Културно-просветно веће, Београд

Хтео бих да овим дописом, изнесем мишљење моје и више људи поводом појаве да се на Косову и Метохији учи албански језик. Из тог сам краја и познајем доста народно мишљење о тој појави. Како и зашто се учи тај језик у основним школама. Каквог значаја и какву суштину има он да се учи и коме је потребан. То је језик без икакве важности и историјског значаја. Знамо да смо са албанцима без икаквих економских, привредних и друштвених односа. Не употребљава се нигде у науци као што су познати језици – Руски, француски и немачки. Нисмо имали никакве блискости у историји са тим народом. Па бих вас молио да ми одговорите о овоме и да размотрите ово питање зашто да се на Космету учи албански језик у школама на српскохрватском језику, а познато нам је да неке школе са шиптарском наставом тешко прихватају да уче српскохрватски.

Другарски поздрав, Пешић Милорад, ''Стандард'', Лазаревац“.

Пропратни документ је деловодне природе, са којим то веће Савезне скупштине, то јест Кабинет председника републике, Милорадов допис прослеђује Републичком секретаријату за образовање и културу. То чине документом заведеним под бројем 195/68-1, 6. фебруара 1968. године, са следећим садржајем:

„Достављамо Вам у прилогу препис писма друга Милорада Пешића, из Лазаревца, које је упутио Културно-просветном већу Савезне скупштине, а ово веће нама.

Шеф кабинета Јосип Јурин“.

Руком је на доњој левој страни неко дописао датум 5. II 68. и потписао се прилично невешто.

Милорад, дакле, скреће пажњу на то да се шиптарски језик намеће на силу, да Срби не желе да га уче, а што би га и учили кад смо у непријатељским односима са Албанијом, да Шиптари неће да уче српски, итд. То пише у допису. Оно што не пише а поручено је истим, је следеће: Шиптари дижу главу а ви им помажете у томе, албанизујете Космет а Србе приморавате да се исељавају, ви комунисти отимате Косово од Србије, итд. - то је истинита и права порука писма које је Милорад послао и то су знали сви, и онај који га је послао и они који су га примили.

                  

                                                                Учитељ Ђура Спасић

Ранковић је ''пао'' 1966. године, Милорад је ово писмо послао крајем 1967. или почетком следеће године, у време највеће хајке на тзв. ''Ранковићеве кадрове'' и људе, а у истину то је био погром на Србе са Косова, све оне који су сметали шиптарским сепаратистима. То још више говори о храбром чину Милорадовом. Сама садржина дописа, начин на који је исти састављен, говори о томе да је било добро промишљено пре него се село над празном хартијом, о томе да је аутор био свестан шта ради и шта га све може снаћи због тога не треба ни трошити речи. 
      Који је од ''славних'' дисидената овако говорио тих година? Чак ни Ћосић до тада није. О другима нема доказа, чак ни за много блаже варијанте. Ћосић истина, са Јованом Марјановићем, покреће то питање на 14 пленуму ЦК СКС исте године, али тек крајем маја, дакле неколико месеци после Милорадовог писма. Тај исти пленум осуђује и једног, и другог, и једино Раја Недељковић гласа против те одлуке. Професор Михаило Ђурић ће бити ухапшен пет година након Милорадовог писма. У новембру месецу 1968-е године избијају масовне антидржавне, антисрпске и сепаратистичке демонстрације Шиптара на Косову. Док у целој Европи студенти демонстрирају зарад неких хуманијих и већих циљева, Шиптари демонстрирају сепаратистички. Исто како су дигли фашистичку побуну 1945. године, када је фашизам био побеђен у целом свету. Све ово наведено треба да подвуче каква је атмосфера владала у време када Милорад пише писмо. Један Добрица Ћосић је страдао. Чему је онда могао да се нада Милорад?

Те исте 1968. године Пешићи, из Долца код Клине, спремају се да напусте Метохију. Како се види, Милорад се борио да укаже на неприлике. Није отишао без борбе. Продају имање и купују друго у Лукавици, код Лазаревца. 1971. године дефинитивно се пресељавају. Милорад није хтео да му деца у школи уче албански језик.

           

                                   Милорад Пешић, тада је већ, као средњошколац писао чланке за новине

Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“. Обзиром да је моја мајка од Пешића, од оних источких, онда се у неку руку ја овде бавим: ујчевином.

Милорад у новој средини постаје добар домаћин, цењени мајстор-грађевинар, глава узорне породице. Има лепо имање, прави куће, из Метохије доноси шљиву шарицу и ствара шљивик већ 1968. године. После неколико година потећи ће кроз лулу прва мученица, Милорад почиње да пече једну од најбољих шљивовица у крају, у шта се много пута лично уверио аутор овога текста. 
      Све ово подвлачим из потребе да појасним психолошки и људски профил Милорада Пешића и да покажем да он није био до оних бунтовника, којих је било, без кучета и мачета, оних људи који својим отпором нису могли ништа да изгубе и које ни средина, ни УДБА, нису озбиљно схватали. Оних бунтовника који нису били баш ''у винклу''. Писама од таквих људи се сигурно може наћи: повише. Напротив, Милорад је прототип доброг домаћина, доброг масјтора, добро ситуираног човека, човека којега је средина ценила и држала до његовог мишљења и његове речи а коју је он задужио својим вредним и златним рукама. Најзад, Милорад је човек који много чита, посебно историјску литературу, који није неупућен, те није био жртва некакве манипулације или томе слично.

      

                       

Милорад тврди да је писмо било много дуже, да је писано руком, ћирилицом, и да је писано уз помоћ учитеља Ђуре Спасића. Он је нашироко и аргументовано образлагао оно што је у сижеу преписа. Он тврди да писмо није послао на адресе које се налазе на дописима које имамо, већ га је послао Српској академији наука и уметности. Тита није волео, па њему не би ни писао. Сматрао је да је САНУ релевантан фактор који се може супротставити албанизацији Космета. У тону његовог гласа препознајем дубоко поштовање које гаји према тој институцији. САНУ је међутим, кроз људе у њој, нашла за сходно да о писму обавести надлежне органе и да ''опере руке'' од оправданог Милорадовог апела и храброг чина. Многи од тих академика бусаће се касније у ''српске груди'', заборављајући своје ћутање и колаборацију.

              

- Волео сам да будем новинар – каже Милорад – а, опет, да сам то постао, не бих био мајстор. Саградио сам преко стотину кућа и небројено других објеката. Знам и ово: да сам постао новинар завршио бих у затвору. Ја не бих могао да прећуткујем.

Ја се лично чудим, и моји млади пријатељи историчари који су дошли до писма, како и тада није завршио у затвору, или макар на информативном разговору. Милорад тврди да га нико никада није звао, малтретирао или саслушавао, у вези тога. ''Живео сам мирно'', каже. У то, да је ''безбедоносно'' био ''обрађиван'' и праћен, уопште не треба сумњати и добро би било када би се у УДБА-иним архивама нашао Милорадов предмет. Због чега су они проценили да га треба оставити на миру, то је друго питање. Највероватније су закључили да он није деструктиван и опасан елеменат, већ обичан човек који се бави својим послом и својом породицом. А, можда му је и учињено нешто ''лоше'' а да он тога није био ни свестан. Сам Милорад каже да га политика никада није интересовала, како га ни данас не интересује. „Хтео сам само да укажем на право стање, уопште нисам желео да било кога критикујем, мислио сам да у Београду нису упознати са правим стањем ствари, макар они у САНУ“. Зато се и сећа да је писмо било много дуже и да је ово скраћена верзија.

- Нисам волео Тита, видео сам шта намерава да ради са Косовом – наставља Милорад, док ја дегустирам његову шљивовицу. И, када други то кажу, постоји простор за скепсу, то увек треба узимати са резервом. Милораду, међутим, морамо да верујемо. Ако је као 20-то годишњак имао храбрости да напише онакво писмо, онда је сигурно истина и то што говори за Тита. Има човек доказ, за разлику од других. А не воли да се хвалише, као други, а у шта се аутор лично уверио.

   

Писао је, вели, још неколико сличних дописа, са истом темом, слао на разне адресе, још као средњошколац и касније до своје двадесет и неке године, када је дигао руке и посветио се грађењу и породици. Али, Милорад није писао само дописе надлежним органима. Као средњошколац и касније као млад момак, сарађивао је са приштинским дневним листом ''Јединство''. Слао је репортаже и чланке. Повремено су и други часописи  објављивали Милорадове текстове. На жалост, није могао да нађе те репортаже и текстове, али је обећао да ће тражити. Њихова садржина није била политичке природе већ је писао о знаменитостима и занимљивим догађајима из свога краја. Нашао је само један текст који говори о најстаријим становницима Југославије а који живе у његовом селу Долцу, који је објавио београдски лист Свет, и, чији је, гле случајности, главни и одговорни уредник тада био поменути Богдан Пешић (који је био уредник познатих листова као што су Вечерње новости, Борба и Политика). Немате разлога да ми не верујете, истину зборим, новинара Богдана Пешића сам цитирао пре него сам дошао до овог новинског исечка, пре него ми је Милорад дао тај текст. А, када су овакве приче у питању, оне које нађу мене а не ја њих, онда ја не верујем у случајности.

Има ли поруку ова прича, коју многи могу оптужити да је по мало натегнута? Она ће бити можда неинтересантна младим генерацијама, оном делу који слабо чита књиге а тај део је најбројнији, зато што они не знају у каквом је времену настало Милорадово писмо. У времену терора и кукавичлука, потуљене диктатуре и притисака на Србе да се иселе са Космета, баш као и данас. Ово што се данас догађа, тада се уобличавало. То је било време када се у затвор ишло због песме Ој војводо Синђелићу. Када су студенти у Београду крвнички претучени. Када су затвори били пуни политичких затвореника.

Порука ова приче је - да нема поруке - већ да има приче. Приче о храбрим, обичним и анонимним људима, који су имали смелости да се супротставе систему и режиму. Ово је прича да се храброст крије тамо где је најмање очекујемо, да је та смелост најчешће неопевана и неиспричана, и да ловорике понесу они најмање заслужни. Ово је прича о каснијим лажним борцима, који су се бусали у груди, док су људи попут Милорада ћутали и настављали да живе своје животе радно, домаћински и поштено. Ово је прича о обичном и анонимном великом човеку који се борио а да за то није имао личних разлога и користи, те да је могао да изгуби све, а имао је шта да изгуби. Ако сматрате, како рекох, да је ова прича натегнута и да нема тежину коју јој ја придајем, да то није бог зна каква памет и храброст била, има и за то решења: ИСПРИЧАЈТЕ ВИ ВАШУ ПРИЧУ. Да видимо, можда се нађе неко ко је у то време урадио више и храбрије од Милорада.