Дај нешто веселије!

Пише: Игор Ђурић

Када у малој варошици, далеко у провинцији, стигне позориште из престонице сви се узбуде. Обично дођу са представом која није у никаквом погледу захтевна, да тезгаре (мале плате, итд.) некада и по две-три представе дневно у различитим местима. Глуме без икаквог ентузијазма, механички, користећи се најјефтинијим глумачким триковима. То су обично глумци којима тренутно не иде баш најбоље, похабани, олињали, који су на почетку или заласку каријере. Свакако нису ''прва лига''. Ипак, неколицину варошана је више од осталих узбудила чињеница да богиња Талија стиже у њихове крајеве: професора књижевности, доктора који је студије завршио у престоници, пар добрих ђака чланова литерарне секције, председника суда. Други су ту из чисте знатижеље да уживо виде некога кога су гледали на телевизији те да на тај начин разбију учмалост и провинцијску монотонију.

Професору и судији је стало до тога (више стало) да се они допадну ''позоришту (и покажу у што бољем светлу као људи од укуса) него што мисле да глумци треба, без обзира где су, да дају све од себе. Па се љуте: ''забога, зар са малом децом у позориште?!''; ''тишина тамо!!!''; ''гле, онај одлази?!''. Кулминацију свог незадовољства доживе када припити варошки ђилкош незадовољан оним што добија за новац који је дао за карту викне: ''дајте нешто веселије!!!''. Погнуте главе, најеђен и осрамоћен, иде кући стари професор после завршетка представе. Само себи у браду мрмља: ''Боже, где ја то и са киме живим?!?''. У то исто време, из кулиса, глумци се са менаџером свађају око поделе новца.

*

Читајући Солжењицинов Архипелаг Гулаг враћам се на неке мисли о менталитету глупости и кукавичлука. Сваки тоталитарни систем почива на тим темељима. Глупаци су ту да му служе и буду извршиоци и џелати, а кукавице да слушају и раде за систем и ове прве. Ако се који паметан и храбар нађе, онда је дужност ових других да га поткажу а оних првих да га у име система утамниче и умлате (по могућству, јер никада не успеју до краја ма колико сурови и примитивни били а доказ томе је и књига коју читам). Тоталитарни систем не може успети ако нема људи који потказују колеге на послу, који се учлањују у партије да би доакали другима, који слепо слушају вођу без поговора или критичког осврта, који бране режим од сопственог народа и деце. Без сикофаната и достављача који пишу тајне петиције и пријаве противу својих сарадника, не би постојао ни Стаљин са Гулагом, ни Тито са Голим отоком, ни Хитлер са концлогорима, ни Хашки трибунал са Шевенингеном. Без таквог менталног склопа ни један диктатор, нити један окупатор, не могу себи наћи слуге међу народом којег тлаче и поробљавају.

*

И ако би шта сметало човеку који хоће жену: то је равнодушност. Мржња је ''боља'' од равнодушности. Мржња је осећање, може да проистекне из љубави, најчешће из неузвраћене љубави, или неутемељене, па самим тим и неоствариве. Колико сте се пута осећали ништавно и понижено када би каква жена за коју сте били заинтересовани била потпуно равнодушна према вама? Колико пута сте били увређени када се лепа жена или каква личност до које би могло да вам буде стало, док се, дакле, неко од њих поздравља куртоазно са вама, уједно и гледа ''кроз вас'', не примећује вас и мисли на нешто сасвим друго?! Кад вас, пак, таква жена мрзи или исказује мржњу (што није увек исто) а да јој ништа нажао нисте учинили пре тога онда имате основане разлоге надати се, да: или ће вас волети, или вас је волела. Равнодушна није, има, дакле, некаквих осећања према вама.

*

Јео, пио, оговарао: српски се понашао. Оговарао, јео, пио: прави Србин био. Пио, оговарао, јео: баш како сам хтео.

БЕОГРАДСКИ ШУПЦИ!

Пише: Игор Ђурић

У филму „Лепа села лепо горе“ један од јунака каже:

- Ајд, матере ти, пусти оне београдске шупке!

Синтагма „београдски шупак“ утемељена је на искуству у вези понашања ''елите'' у прошлом веку и наставља се до дана данашњег, и већ се формирала као карактерна особина (пичка - пизда; шупак - београдски шупак). Руку на срце, бар половина "београдских шупака" нису рођени Београђани, а ни сам појам нема везе са Београдом - осим што се се сви шупци, ко муве на ону твар, гомилају по главном граду. Под тим појмом подразумева се оно што би требало да буде интелектуална и уметничка елита. Не, и: политичка. Политика је нешто без претензија. Не кажем да политичари нису шупци, али то се од њих и очекује да буду, зато ништа чудно. ''Београдски шупци'' се не кандидују, они чекају да виде резултате па се онда нуде победнику. „Београдски шупци“ су углавном људи са великим малограђанским и снобовским претензијама. Али, политички владаоци их редовно сведу на праву меру, поготову последњих двадесетак година. На тај начин им се из синтагме полако брише префикс (или: главна реч синтагме). Постају све више само обични шупци.

Они су увек глумили префињену господу са светским манирима, урбане типове из ''круга двојке'', авангардне уметнике талентоване и остварене, стручњаке широких знања и још ширих погледа, космополите или врле националне раденике. Увалили су се по редакцијама, министарствима, комисијама, медијима, факултетима, жиријима, управним и надзорним одборима, невладиним организацијама финансираним из иностранства, невладиним организацијама финансираним из буџета Србије, струковним удружењима. И претварају се да држе до себе и своје струке, до морала, до мога... На крају их купиш за новац и положај, а за узврат они властодршцима једу из руке; што не рећи, једу говна а праве се да једу кавијар. Да се разумемо, није увек ситна пара у питању. Али, зар има цене за коју би се јела говна. Шупак обично служи да се иста избаце.

Данас, као никад раније, уметничка и академска „елита“ – никад јефтинија. И културна, ма шта то било и значило. Макар њен већи део, је ли. За то не треба кривити онога који их је купио и потчинио. Криви смо сви ми који трпимо и једне, и друге. Ово стање је само последица. Узрок су шупци. Уосталом, као и код сваке друге ситуације када се нађете у говнима до гуше.

И сад, зар није свеједно: шупци или ''београдски шупци'', сељачине или малограђани, неписмени политичари или писмени покварењаци, корумпирани мондијалисти или корумпирани националисти?! Све је јасно! Ако не постоји права, изворна, стваралачка, аутохтона и непоткупљива елита - онда нема услова да друштво крене напред и на боље. Та елита треба да представља неподмитљиви и креативни део нације. Али она треба да ствара а не као ова садашња само да троши. Елита мора да се представи делом. Оно што су створили мора да им буде препорука. И?! Не смеју бити поткупљиви шупци. Морају бити они према којима се мери и поставља лествица система вредности. 

У сваком другом случају, власт и опозиција су слика и прилика менталног стања народа и не може та слика бити другачија. Не треба се мењати власт само да би неко други, а исти, дошао. Треба се народ променити и мењати на боље. Народ се мора уздизати као људско биће: време, искуство, образовање и мудрост, што је народ старији. Народ се мора просветлити и едуковати, да научи да разликује елиту од шупака, слаткоречиву протуву од намргођеног ствараоца. Да најзад врати поштовање према нечијој етици, моралу, таленту и знању. Да најзад у чело астала седну они које поштујемо због дела а не оне који су моћни због недела! Када Србија постане земља сељака, а не као сада земља сељачина, и београдском културном и јавном (не мора и политичком) сценом почну да владају ствараоци са етичким начелима до којих држе по сваку цену, а не шупци - овај народ ће бити на добром путу.

СРПСКА ПОЛИТИКА: КАНТА ГОВАНА ПРЕКО ГЛАВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Најважније (доказано у пракси) правило српске политичке сцене и Срба који се баве политиком, гласи:

држи нокшир ономе који је на власти и проспи му га на главу чим падне;

То је оно што требају да имају на уму сви они који се позивају на народ, поготову када им исти кличе. Поред тога, требало би више да поштују људе који им не ''држе нокшир'', јер ће им такви ретко исти просути на главу, или, макар, просипаће им га док су још на власти, што је само по себи подношљивије.

Све ово може да се каже и овако:

када паднеш, најжешће и са највише страсти, бићеш шутиран од оних који су те се највише плашили док си био моћан и који су ти се до бесвести улизивали;

Између уздати се у некога и издати некога, свега је једно слово разлике, а суштински је разлика огромна јер је то морална категорија а не квантитативно мерљива работа.

У једном од стрипова под називом Алан Форд пише на једном улазу:

боксачка дворана: овде се дају и примају ударци;

Српска политичка сцена:
     овде се дају и примају ударци – испод појаса;

И све се на крају заврши са говнима. Лепо је Пекић написао:

на Балкану се никад ништа није могло лепим, чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора;

Јер, српски политичари немају ни програме, ни идеологије, ни принципа, ни морала. Они само хоће власт и новац. Боже, како неоригинално и просто. Они само:

не знају шта хоће али то хоће одмах и увек;

ето, на то се своде бесмислице које причају и општа места у њиховим програмима.

Српска политичка сцена, што се тиче достојанства и међуљудских односа може се дефинисати и народном пословицом коју је забележио Вук Караџић:

коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити;

Наравно, и стално на уму имати и погодан тренутак чекати, са ханџаром иза леђа, да се фикне по руци чим моћ изгуби.

На српској политичкој сцени тренутно нема релевантног политичара (нити осталих актера: новинара, уметника, привредника, књижевника, академика, итд.) а да већ није (неки и по више пута) шутирао посрнулог господара и просуо му нокшир гована преко главе. Једино су се Тита, чак и добрано мртвог, бојали читаво десетлеће (неки и до дана данашњег). Питање је да ли га се баш сви само боје, или ту има и љубави?!

А онда редно, од Слобе до данас, и од данас па на даље – ништа не брините, све су краћи временски периоди између дивљења Цезару и Брутовог мача у слабини, а говна из нокшира су све смрдљивија и течнија. Што би рекли:

какав сат – такав хат;

или:

према свецима и тропари;

Ко први шутне падајућег газду и нокшир му, по могућству: јавно, изокрене на главу, често успе да се уздигне изнад осталих. Кратко то траје али се онда неко време њему нокшир ''спорад себе'' приноси и у дупе ко папир увлачи (у држави, партији, предузећу, факултету, позоришту, жирију). Али, нема мудрога међу њима да се присети прошлости, да мудрост из тога извуче, ''топлог зеца'' и гована на време да се спаси. То је зато што је опште место да је:

власт најјача дрога;

као и сви други топоси: жива истина.

Или су можда свесни, па се понашају по оној:

док траје нек лаје;

Иначе, како објаснити да привијају уз скуте исте оне са којима су заједно издали бившег господара, још га и шутирали лежећег?! Како објаснити да прихватају пребеге, издајице који су издали много боље од њих самих?! Али, питање свих питања јесте:

како се више до сада нису згадили људима?;

Данас, као никад пре, невероватна је брзина којом се мења страна и издаја изврши. К'о да увек држе спремна говна иза леђа – мада руку на срце, тако делују и на то се осећају. Још овај што пада није свестан да је пао а већ су му посути и катран и перје. Не мора да гледа ко му то чини: најжешћи ударци су од оних који су му били најближи, од највећег поверења и ''највернији''. Само су променили једно слово. Шта је то на ову кризу?

ПИСЦИ И ЖЕНЕ...... КОЈЕ ИХ (не)ВОЛЕ

Пише: Игор Ђурић

НЕ МОЖЕШ БЕЗ ЊИХ... ЖЕНЕ.. ЕХ...

Салвадор Дали: Ја много волим да распаљујем страсти између мушкараца и жена. Радује ме када примећујем да се на све стране множе лезбејке... Пре неки дан су ми представили десет лезбејки: свака ми је донела по ружу. Те лезбејке су ме просто залуделе, у мислима их постављам где ми се прохте, осећам како се припијају једна уз другу... Што се мене тиче, ја никада никога не додирујем, то је пословично... Веровао сам да чак могу и ваздушним путем закачити трипер. Сада вам је јасно зашто се јежим од помисли на додир. А гледање! Е то је нешто сасвим друго: прекјуче сам видео диван филм у коме неки огроман пас води љубав с младом Шпањолком. Било је дивно као Далијева слика.

Писац је сироче. И сиромашан, углавном. Не духом, новцем. Да би опстао мора неко да га усвоји. Најбоље жена нека. Пошто је писац мушко, онда је жена најбоље решење. Жена која га воли. И нема никакве уметничке амбиције. Жена коју ће он учинити несрећном или срећном, а коју ће свакако овековечити онолико колико сам достигне.

- А, шта ако је жена писац? Ко њу треба да воли: мушкарац који нема уметничких амбиција?

- Жене писци нису узете у обзир! Тачка.

Видјадар Сураџпрасад Најпол пише: Жене писци су другачије. Када читам потребан ми је само параграф или два да одредим да ли је писала жена. Мислим да ми нису једнаке. 

Постоје ретке списатељице које оставе вредне редове, ретке су и у коначноме: нису велика књижевност, и то по сумњивим мерилима која се у овој књизи оспоравају! Има жена књижевника али нема књижевних величина међу њима (као што их нема ни међу куварима) које би се сврстале уз рамена Достојевског, Балзака, Андрића, Црњанског, Руждија... То су чињенице, не велим да је то поштено и добро, једноставно је тако од Бога им дато. 
      Постоје, рецимо, женски писци, како се у нас говорило за Богобоја Атанацковића, али се веома ретко нађе жена-писац која досегне до ранга легенде. Михиз ме брани од напада који ће уследити, реченицом: откад су то проблеми књижевности проблеми учтивости? Или, да цитирамо Жида, бранећи се од напада да су ми мисли злонамерне: Са добрим намерама се прави лоша литература. Толстој у свом Дневнику, под датумом 23. октобра 1853. године, пише: Раније ми је било довољно да знам да је аутор романа жена, па да га не читам, јер ништа не може бити смешније од женског гледања на живот мушкарца чијег се описивања жене често прихватају. То пише реформатор и борац за људска права ондашњег времена. После је и утекао у смрт, од своје жене, која је имала уметничке аспирације и којој није било довољно да га воли.

Кад уметник каже: супруга ми је најбољи критичар, или дете, отац, мајка, бежи од њега к'о ђаво од крста. Тај није ни уметник, ни писац. То је можда само добар породични човек, да не кажемо: малограђанин, у најбољем значењу те речи и најбољој традицији хладовине дворишта где се испија породична кафа и оговара родбина и пријатељи. Испада, по томе, да сваки геније треба да има и жену-генија поред себе?! Писац мора да има жену која жели да буде жена. Да нема правих жена, не би било ни писаца. Тек је списатељ са првом женом поред себе, и: књижевник. Уметник! Стварати уметност која није намењена женама нема никаквог смисла.

Писац је, дакле, издржавано и усвојено створење. Препуштен сам себи, он би умро од глади и зиме, уколико му неко са стране не пружи. И уколико га неко не воли таквог какав јесте и због тога што је такав. Другче, додуше, не би ни био писац. Да може сам да се издржава био би лекар, политичар, рудар, макро... не би био уметник. Да може сам да се издржава био би „културни радник“. Био би: жена!!! И, не би га жене волеле искрено, без користи. Већину мушкараца жене воли због неке користи, једино писца, уметника, жена воли на своју штету. Да може сам да се издржава, не би могао да ствара. То једноставно не иде једно са другим, јер се стваралац мора у највећој могућој мери ослободити материјалног и тако створи простора за духовно. По Вилијаму Фокнеру најбољи посао од којег би писац живео, јер од писања ретко ко то успева, јесте да буде власник бордела. Преко дана је тихо а ноћу је весело – то писцу треба. Моје искуство у погледу околине јесте, да једино оруђе које ми је потребно у мом занату буде: папир, дуван, храна и мало вискија – вели Фокнер.

- Простачко упрошћавање и вређање женских осећања!!!

- Зашто, напротив, ово је величање жене.

- Жена може волети без користи било кога!

- Али, углавном, без користи воли само уметнике!

Писац треба да буде мушко а жена треба да му буде жена! Писац без жене не може, чак и кад је погрешна и фатална по њега, она му је инспирација, подршка, љубав, страст – све је то жена писцу. Значи: жена је писцу све оно што и треба да буде жена. Она је његова коб, његова судбина, његова муза. Због ње се пише, за њу се пише, али срцем и посветом, за љубљену жену а не за жену критичара. Жене покрећу свет, све мушке активности везане су за потребу да се жена фасцинира, да се придобије за себе, била она жена, љубавница, мајка или ћерка. Ипак, највећу жртву мушкарци приносе женама са којима воде љубав, у које су заљубљени, од којих праве богиње. Отуд и став, оправдан и тачан, да жене не треба да пишу, већ треба да се о њима пише. Жене су мушка божанства. Јесте ли видели икад да писац одлази у цркву са рукописом, у потрази за мишљењем Бога о његовом делу?! Оно, можда и јесте, од писаца се свашта може очекивати.

Писцу жена не треба да му буде „најоштрији али објективни критичар“. Писцу жена не треба да буде подршка у томе што ради и да „иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена“. Жена писцу треба да буде Жена, на почетку њиховог животнога пута (можда и љубави, како кад и како где) добро би било да му буде Муза. Међутим, музе имају свој рок трајања, узгред, врло кратак, па после тога писац у жени тражи Жену, уколико је има тамо. Писцу не треба верна жена, њему треба одана жена, она која га воли и онда кад почне да га мрзи, што је неминовно. Она мора да га прихвати као нешто своје, чак и кад схвати да јој представља само баласт и муку, као кад узмете старог и немоћног родитеља у време меденог месеца те га водите са собом, јер исти нема где и не може да се брине сам о себи. Љубавница писца мора да развија матерински инстинкт према истоме. Јер, љубав дође и оде а материнска је љубав вечна.

Писца треба волети и издржавати га. Дати му да једе и уз јело. Све остало је на њему. Постоји уврежено мишљење да гладни и несретно заљубљени писци дају најбоље редове светској књижевности. Дискутабилно је?! Можда је истинито, а, можда, и није, јер, ко зна каква би дела дали Достојевски, Балзак и њима слични, да су били растерећени свакодневних неприлика: дугова, глади, зиме... Дакле, да су били сити, ко зна шта би све извољевали само да не пишу?! Достојевски би се само коцкао, Балзак ишао по баловима, Ђура Јакшић се не би трезнио (ни овако без динара није а замислите како би се понашао да је имао новаца довољно). 
      Опет, стоји то, није баш без утемељења, макар у контурама, симболима и вишесмислено, да писац који није прошао пут Лондоновог Мартина Идна, тешко може само са оним што му је од бога и природе дато. Једноставно, писац мора кроз изазове и муку да стигне до свога дела, јер тиме доказује потпуну преданост својој мисији. Пекић се не слаже са тиме и тврди да писцу не може бити лоше од доброг живота. Можда је у праву, можда није. Човеку је свакако боље, писцу: питање је? Било је и добрих писаца а који су живели у изобиљу и радили без икаквих притисака, од почетка до краја каријере, али били би можда много бољи да су окусили нешто и од правог живота. Можда?!

- По тој логици, онда би жена према писцу требала да буде лоша а да би он створио велико дело?! Да га не издржава већ да она буде издржавана. Да га не воли већ да га тера да пати, па да из патње израсте ремек-дело?!

- Овде се говорило о љубави са једне стране и материјалним вредностима са друге. Никако не изједначавати једно и друго, ма како стереотипно и патетично звучало. У стереотипу се крије истина а у патетици право осећање.

Гинтер Грас је у својој аутобиографској прози написао како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. Нема се овде шта одузети, нити додати, поготову ако је он под глађу за храном подразумевао да се уз јело нешто и попије. Глад подразумева да никада ниси намирен: чим се заврши ручак – размишљаш шта ћеш за вечеру. Запатила се чежња у нека гладна времена или си једноставно гурман и хедониста. Секса никад доста, увек и на сваком месту размишљаш само о једном: о сексу. И по том питању су времена некада бивала мршава а жеља превелика и неусахла. Гладник се никада не може задовољити и заситити. Можда му нешто временом досади, али само оно што је помоћно средство. Секс у својој природи и суштини никада не може досадити, предмет је жудње чак и кад природа почне да отказује. Уметност?! - ту се не може бог зна шта рећи и дефинисати. Увек се осећају немашна времена, никад ниси задовољан, увек би још али не знаш шта је то још, колико је то још, и вреди ли шта то још. 

На основу овога могло би се закључити: потентни хедониста је уметник! 

Највећи сатир међу српским писцима (уз Љубишу Јоцића), Сретен Марић, својевремено је говорио: Шта је лепше но бити гладан – колико је слађи хлеб и оно уз хлеб после. А колико је диван трновит пут жеље за сазнањем! А тек желети жену!... Довољно ми је, кад се пробудим и устанем, да видим како сунце сија, па да се озарим. Или, ако не сја, да ме књига чека...

Нити једна од ових глади се не може намирити, иначе није права глад. Кад лекари почну да забрањују храну и пиће, кад стану да ограничавају активности и рад, тада мушко престаје то да буде. Отуд боемштина има и филозофску позадину у своме нихилизму: не дозвољава се никоме и ничему да омеђи наше прохтеве и самим тим иде се до смрти право, са раздрљеним грудима. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче те се обеси.

Без глади нема праве уметности (у уметнику постоји животиња која све прождире). Глад појачава страст. Без глади и страсти, дакле. Све мимо тога јесте пуста техника, чак ни то. Уметник мора да жуди за делом, његова глад мора да буде незасита, страсна, смисао свега, тежња ка свему. Само се тако може издржати бесмисленост стварања уметности, поготову у честим периодима када се схвати да то скоро никога не интересује и да нико не проналази у уметности оно шта вас тера да будете гладни до смрти. Посебно, у још чешћим периодима када останете сами, незаштићени, неспремни да живите животом већине, када се не можете снаћи ни за парче хлеба, и кад осећате мржњу према себи зато што вам то парче даје неко други. 
      Они који су вам највише завидели док сте као пијани уметник и боем, после тешких и обилних гозби обљубљивали најлепше жене, први ће вас и најжешће шутирати када онемоћате без игде ичега. Вратиће вам за сва своја чиновничка и упосленичка понижења која су доживели крцкајући своје године за пензију, док сте ви са веселом братијом опасивали курве и посвећивали им песме. Тада ћете опет бити гладни хране, гладни секса и сити уметности. Ово задње само на трен, у тренуцима тешких депресија, а, онда док год будете дисали, опет ћете бити гладни стварања и нећете жалити што вас она сада кажњава, пре свега, јер је нисте били достојни а дата вам је подједнако као и свима, и на вама је било искористити ту датост.

Пожељено је да жена која воли писца: не воли књижевност, уопште, поготову ону коју ствара њен „драган“. Може да воли било шта друго, и пожељно је, да воли да буде лепа, да добро кува, да воли децу, да обожава секс. Све!!! Само не књиге и књижевност!!! Ако жена почне да се петља у рукописе и одабир кућне библиотеке, онда ту нема ни жене, ни писца, ни библиотеке. Њена незаинтересованост према вашем раду може бити тако инспиративна и еротска! Што да се бакће са тим: она вас воли и све што радите за њу је прелепо, бланко.

Жени се не треба замерати уколико рачуна на неке паре од писања њеног мушкарца: у будућности. Још би било боље и у садашњости, но је то обично немогуће. Жена треба да воли паре које писац заради од писања. Уколико их има. То је права жена, онда. То је и људски, и женски, и такву жену треба обожавати. Жена која је са тобом због пара јесте права жена за тебе али само уколико не рачуна на те паре одмах, ако улаже у будућност трпљењем тебе и твојих списатељских глупости и као је равнодушно спремна да тих пара можда никада неће бити. 
      Дакле, жену треба унеколико да интересује материјално а не духовно, опипљиво вредносним судовима берзе а не естетским дилемама уметности. И нема срећнијег свршетка таквих љубавних прича до оних у којима се догоди прерана смрт уметникова, која отвара врата његовој жени да у будућности лепо живи од његових хонорара, ауторских права и тантијема, јер ће се за њим појавити интересовање тек кад умре. На жалост, у последње време, све је мање таквих случајева, јер се ауторска права у нас не поштују и свако ставља на интернет шта год жели. Иначе, да је бога и правде, женама и љубавницама писаца требало би признавати бенефицирани радни стаж и додељивати дупле пензије.

- Ништа не разумем, час се једно, час друго, овде збори?!

- То је парадокс!

Има и другачијих примера, у пракси. Неке жене идеализују писце, из разлога што никада нису упознале ни једнога. То су добре жене. Поштене и искрене. Желе нешто више од живота осим материјалног којег треба зарадити у кревету. Желе духовност и лепоту. Сматрају да су писци нешто више од оних мушкараца које свакодневно срећу, да су над-људи који све знају и све умеју. Често их поистовећују са ликовима из романа. И то обично траје док их мало боље не упознају. Онда виде другу, праву страну. Упознају егоцентрика и себичњака који мисли само на своје дупе, који сматра да све њему треба да се подреди и да само он треба да живи а сви остали требају да раде за њега. Упознају смутљивца који не зна људски пертле да свеже а у својим књигама распоређује дивизије и заводи најлепше жене. Упознаје човека који баца говњиве гаће где стигне, коме често смрди из усне дупље, који рига кад год се напије и прди до бесвести. Упознају манијака који дугује богу и народу, незахвалника који вара жену која је цео живот посветила њему. Који нема средстава да школује децу коју је сејао где год је стигао, и који са годинама губи на набуситости и достојанству, престаје да пије и пуши како би продужио свој бедни живот а колико до јуче је пропагирао нихилизам и анархизам, безвољу за животом и неминовност самоубиства. 

Она (ваша жена) пере ваш смрдљиви веш, она вас слуша док хрчете и прдите, или док кукате кад вас мори грип, она сече ваше нокте на ногама и чује вас док срчете чорбу; укратко, ви за њу нисте литерарни херој, већ обичан да обичнији не можете бити – поентира по овој теми Момо Капор. Он још вели: После двадесет година брака муж и жена су као брат и сестра. После тридесет година: као две сестре.

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила (а ни Господ Бог). Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто. 

      И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Не!!! Ми о жени данас морамо да размишљамо онако како нам намећу две супротстављене стране и крајности креираног и спинованог становишта и мишљења: жена или треба да буде мушко, или треба да буде спонзоруша. Најзад, има оних који сматрају да жена треба да буде бивена (како мисли екстремно супротна страна оних пре набројаних екстремиста). Нико, дакле, од њих није у праву, јер је жена онаква каква треба да буде већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Нема жена – нема књижевности!

Нема писаца – нема књижевности!

Нема мушкога – нема жена!

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена. Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није!!! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се ''сликају'' са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био дајгуз). Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она богом и природом дато већ има?! Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом.

                               

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати. Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, којем не може да се дигне, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!!!

ПС.

Када овде говорим и писцима: мисли се на писце. У питању је апстрактни појам тешко препознатљив и скоро немогуће проналажљив и детектован у данашњем времену.

О ПИСЦУ И ПИСАЊУ - ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА - ЧИТАЈ ЦЕЛУ ОВДЕ

Зоран Ђинђић - Мит о визионарству

             Пише: Игор Ђурић

12. 03 2013. године

Нити је Зоран Ђинђић био онакав каквим га представљају његови непријатељи а још је мање оно што о њему говоре они који га данас кују у звезде. Није црно-бело, већ изнијансирано добрим и лошим детаљима. Нити је визионар, нити је политикант. Нити је највећи српски син, нити је највећи издајник српскога рода. Свакако не би ништа велико урадио да је остао жив, као што није мало урадио док се бавио политиком. У српском политичком блату он би се укаљао до гуше, као и остали што су, и вероватно би доживео судбину његових наследника, политичку сцену би напустио под притиском бројних афера, можда би био и хапшен те осуђиван.

Такође, и сигурно, доживео би судбину других политичара из окружења, и Србије, који су били кооперативни према западу: оставили би га на цедилу оног тренутка када више не би имали никакве користи од њега. Затим, држао је сумњиве људе око себе, пријатељевао са контроверзним бизнисменима и криминалцима. Њему се данас у највеће политичке домете приписује лични макијавелизам, као да је то нешто добро. Већина српског народа га није волела, углавном због његове непостојеће кривице а коју му је прилепила пропаганда политичких противника, приписујући му углавном оно што није урадио или рекао. Кажем: углавном! Међутим, добар део народа га није волео и са ваљаним разлозима, јер он често није знао где је граница која се не сме прелазити у борби против Милошевића а да се тиме не угрожавају национални интереси. Ми, најзад, вероватно никада нећемо сазнати какве су све његове обавезе биле према западним, посебно немачким, менторима. Само чињеница да је био војник неолиберализма говори да није добро желео српском народу.

Да је он имао било какву ваљану визију сигурно не би око себе окупио онакву булументу сумњивих ликова. Сви ти типови које је довео Ђинђић касније су ојадили Србију, оглодали је до костију, опљачкали је горе но што је то чинила Милошевићева булумента.

Када се буде урадила озбиљна и темељита анализа живота и рада Зорана Ђинђића утемељена на документима страних архива, која неће бити оптерећена политиком и идеологијом, она се неће допасти никоме јер је Ђинђић био човек свога времена, играо је по правилима тога времена, са играчима тога времена, а то време није по добру упамћено. То време није изнедрило велике људе, нити велике идеје, те није било ни великих дела.

Шта је, у ствари, његово наслеђе, која је његова идеологија, шта је његова визија? Демократска Србија у Европској унији?! Неолиберални концепт и протестантска радна етика?! Дехуманизација друштва и свеопшта приватизација?! Ма хајте, молим вас! Чега визионарског има у флоскулама коју данас понавља сваки од студената који се такмиче у говорништву. Није то никакве велике идеја, нити је бог зна каква памет потребна да се оне јаве као визија. То је као кад неко каже да није добро лагати и красти завлачећи вам руку у џеп.

Креатуре које преферирају да буду настављачи његовог лика и дела, уистину, су само експлоататори његовог лика. Сви би они да политички ушићаре на бренду званом Зоран Ђинђић. И то да ућаре голо, материјално, у своју корист, не чак ни духовно. Духовног нема: само огољена политика. Није ни он био неки духовник.

Човек који је рекао да „коме је до морала нека иде у цркву“, није могао много чега доброг да уради за своју земљу, осим, за себе и клику око њега. У цркву треба да иду они који траже опрост због неморалности и грехова а морала би морало бити највише у политици.

Његови политички противници су га сатанизовали до те мере да је то прелазило и добар укус, и васпитање, и почело је отворено да прети његовој безбедности. Жиг издајника који му је ударен осудио га је да увек буде политичар без широке народне подршке. Он није био ништа већи, нити мањи издајник од већине ДОС-оваца који су се дебело задужили на западу рушећи Милошевића. Знао је, међутим, да плива са главом изнад воде и поред тако тешких тегова на ногама.

Они који га данас из рукава и преко сваке мере цитирају треба да знају да је он био већи практичар него филозоф. Боље је да га имитирају у радној енергији него што понављају бесмислене цитате. Учени људи се нешто не грабе за његове књиге, уколико не морају. А што се тиче радне енергије ствари стоје овако: ако радите штетне ствари боље је да радите мало.

Свакако је трагична личност, није заслужио да буде убијен. Као што то није заслужио нити било који други невино убијени човек, као што то нису заслужили ни голобради војници на Кошарама или Паштрику, 1999. године. Нити један човек не сме бити убијен, ако је правде. (Правде нема!). Премијер једне земље поготову. То целој ствари даје на тежини а српском народу повода за срамоту. Споменик својим делима, међутим, није заслужио. Ако га је заслужио својом смрћу: онда има много оних пре њега који су на исти начин заслужни.

Уколико су политички следбеници његови, они који се данас тако представљају, онда се из њиховог рада и дела јасно може видети каква је то Ђинђићева визија о којој данас и врапци на гранама певају, и које је његово политичко наслеђе. Наравно, они то не признају, за њих и њихове неподопштине увек је неко други крив. Ипак, чињеница да смо поред класичних криминалаца добили и лопуже у скупим оделима које су ојадиле Србију попут скакаваца а то је један од резултата наслеђа о коме говоримо. Такви ликови, свиђало се то некоме данас или не, нису били страни Ђинђићевом окружењу.

Створила се, међутим, атмосфера да се не сме критички говорити о Зорану Ђинђићу. Чим неко искаже мисао која се не поклапа са идиотским паролама о визионарству, устреме се на њега као најгорег фашисту. Знам, тешко је говорити о мртвом човеку, савременику који има породицу. Међутим, истовремено, ти исти који бране покојног Ђинђића пљују и псују најгорим језиком по мртвим неистомишљеницима. Јавне личности су осуђене да не могу имати своју приватност. Сами су тако изабрали. Морају се подвргнути судовима историје и јавности. Поред лоших страна ове ситуације било је и привилегија које доноси јавно делање у политици. Због тога се не може ћутати чак и када то добро васпитање налаже. Зарад истине се морају отварати и болна питања јер се радило о нашим животима. Ако нас већ терају да као народ рушимо све своје митове ајде да то чинимо и са новокомпонованим митовима.

Проблем је што су са друге стране поприлично неинтелигентни и сразмерно својој глупости нетолерантни саговорници. Убедити га не можеш аргументима а тај никако да престане са понављањем својих глупости. Ако ћемо право и сам Ђинђић је са таквима имао највише проблема. Њега су уза зид притерали мангупи у његовим редовима. Они који данас баштине његову политику (по њиховим тврдњама) никаквог добра нису донели Србији. Они нас убеђују (као што је то и он радио) да ми  не знамо шта је добро за нас, да смо глупи и заостали, те да ће нас њихова визија (нама несхватљива али увек на страни наших противника) привести к' знању и покајању, или нас неће бити. А пошто Ђинђић сем политичких следбеника, другог опипљивог политичког наслеђа нема, онда видимо колико оно вреди, шта нам је доброга донело. Преведено егзактним бројкама то наслеђе и они који га баштине данас вреди неколико хиљада година строгог затвора.

Они који га данас уздижу у небеса и хвале његову генијалност на тај начин највише пљују по њему. Зар они мисле да у овој земљи више нема људи који мисле својом главом и знају по нешто?! Зар не схватају да они својом само-идентификацијом са ликом и делом Зорана Ђинђића мрцваре мртвог човека и чине да мишљење о њему буде много горе но што у истину јесте. Цела Србија је жалила кад је Ђинђић био убијен. Само мали део политички ангажованих људи сматра да је он водио политику добру за Србију. То су две различите али повезане чињенице. И не треба одмах поистоветити политичко неслагање са одобравањем атентата. Он је водио политику како је морао. Док је био опозиција није бирао средства да руши Милошевића. Кад је био на власти, импровизовао је без икаквог маневарског простора, окружен лошим људима: он је водио политику пуког преживљавања и трулих компромиса према креатурама са којима је радио и према јаким противницима којих је још било на све стране, са једне стране, и обавезама према западним менторима, са друге стране. Трули компромиси и пословни аранжмани са неким структурама су му на крају дошли главе.

Ђинђић је био добар менаџер. Мало је то за земљу која је пропала и којој је требало револуционарног морала и политичке искрености. Ђинђић би био добар премијер у добро уређеним земљама. Јесте он тежио радикалним променама али је нама тада било доста радикализма. Обашка што је он промене чинио по диктатима са стране. Нама је требало мира, закона, правде и морала. На томе се требало радити, али како је морал отеран у цркву, а правда се делима на партијским одборима, како се закон није поштовао јер је било обавеза према тајкунима и партијским кадровима – тако смо прошли сви заједно. Он најгоре. Једино је мир био постигнут и то из разлога јер смо се предали.

Да се разузмемо, Ђинђић је био способнији и поштенији од већине тадашњих српских политичара. Само, да ли је то довољно?! Зар је било тешко бити паметнији и поштенији од свих тих креатура?! Али, он је морао да сарађује са њима па је стваран привид да је он несхватљива величина. За већину њих он то и јесте био, али су стандарди били толико ниски да то није било тешко. То није била олимпијска норма, тек прво место на међуопштинском такмичењу.

Личног сам мишљења, које не мора бити тачно, да Ђинђић није политичар који је доприносио бољитку земље јер се у раду водио фразама и општим местима политике и менаџерства. Искрено сам га жалио кад је био убијен. Био је премијер моје земље. Убили су премијера, па тек човека са именом и презименом. Ово друго био је он само за своје најближе. Кад убију изабраног премијера твоје земље, пуцали су и на тебе. Мораш бити против тога јер таква земља не ваља никоме.

Данас, после свих брљотина након његове смрти, уверен сам да би он направио мање штете од оних који су владали после њега. Србија је јадна земља јер њу не воде већ владају њоме. Можда би Ђинђић поред владања помало и водио Србију. Можда и у погрешном правцу, али би водио.

Чак и да је имао некакву визију, ови који су га политички наследили не знају да нам је објасне. Не знају, јер: не знају!!! То су већма политиканти који су наследили само од оног најгорег што је приписивано Ђинђићу (и, као што рекох, много тога бејаше измишљено и подметнуто). Ђинђићеви „пријатељи“ као да хоће да потврде истинитост Милошевићеве пропаганде. Они су као четници из партизанских филмова: стереотипни и потпуно верни пропагандној пројекцији.

Најгоре од свега је што су у позицији да медијском халабуком постижу страх код народа. Данас се људи, интелектуалци, те јавни делатници и новинари, плаше да кажу било шта о Ђинђићу а што се не поклапа са пропагандом његових „чувара печата“. Најпогрднијим именима се називају неистомишљеници, људи остају без посла, могу отићи у затвор. Зла сила се устремила данас у Србији на свакога ко не подржава догму и идеологију „друге Србије“. А не ваља нам ништа работа са том Србијом и поред тога што они ових дана себе промовишу у настављаче лика и дела Ђинђића. Ако покушате да искажете другачије мишљење одмах вас оптуже да сте организатор и учесник у атентату иако никада пре нисте срели његове убице за разлику од њега и њему блиских људи.

Ових дана из уста епигона сазнајемо да је Ђинђић био супермен: у свему је био најбољи, најпаметнији, најјачи. Све је знао. Ваљда хоће тиме да кажу да су и они такви. Где би нам био крај да га нисмо убили?! Били би на потпуно истом месту где смо иначе, и данас, само са једним више: са њим. Он лично, би био у опозицији или би негде у иностранству радио за своје менторе. Не би смо били ни макац  напред, можда мало и назад. Наше проблеме нити је могао, нити може да реши појединац. Ипак, било би боље да је остао жив. Са друге стране, од стране његових заклетих непријатеља, разних екстремиста, могу се прочитати заиста огавни текстови о њему. Нема тога лошег на кугли земаљској што он, по њима, није учинио да напакости Србији и српском народу. Задире се у најинтимније теме, у приватност, не оставља се његова породица на миру. Ја не правим разлику између првих и других. Сваки од њих, на свој начин, чини лоше успомени на Ђинђића. Треба га оставити да почива у миру, а историји и објективном суду јавности дати времена и простора да поставе његово дело на месту где треба да буде.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ

О ИЗДАЈИ: невладини другосрбијанци

Пише: Игор Ђурић

            О ИЗДАЈИ

21.02 2013. године

Парафразираћу прво перо српског новинарства Предрага Милојевића (из његовог текста о бившем британском премијеру Рамзеју Мекдоналду) па ћу рећи: Они који раде против свога народа бивају одгурнути од тог народа као Јуде али и они за чији рачун раде примају их к' себи исто као Јуде.

Не може народ бити колективно добар или лош. Народ може бити твој, у супротном си ти ничији. Појединачно се може говорити о добру и злу. Држава се, међутим, као највећа тековина једнога народа мора чувати по сваку цену. По сваку цену!!!

Тако је то, враћам се на прве мисли, чак и када издате оправдано и из добрих намера – и даље сте издајица. Свој народ не смете поистоветити са злом, већ, и када то зло увидите, само својим добром га требате исправљати. Личним примером и личном жртвом а не издајом. Никада не стати на страну непријатеља свога народа, чак и ако су у праву, но мењати свој  народ на боље, изнутра.

Међутим, док за пређашње поставке и мисли има макар метафизичких дилема, за оне који узимају новац да би радили  против свога народа не постоји никаквог оправдања.

Недавно сам чуо дилему, а у вези некаквих спискова који су обелодањени а тичу се организација и појединаца који узимају новац од страних служби, а која гласи: „И, шта, сада мене неко треба да премлати на улици само зато што узимам новац из иностранства?!“. Па наравно, свако ко узима новац од страних земаља  а да би радио против свога народа треба да буде премлаћен на улици! Кад већ држава не ради своје и не хапси их. Ипак, претерао сам: батине нису цивилизацијски чин. Не бих волео да неко добија батине на улици, у мојој земљи, ма колико био крив. Можда тек да падне које шишање, као што се радило у целој Европи, пре извесног времена, са свима онима који су се курвали са окупатором и непријатељем.

Ајде да узмемо за тачну тезу да смо изгубили све ратове у последње време. Али, шта то доказује? Ништа!!! То што смо изгубили ратове не значи да нисмо у праву и да се нисмо борили за праведну ствар.

Значи ли то да су само победници, и они који су јачи од нас, у праву?! Те зато треба да дамо своју земљу, да је продамо, да је олајавамо додворавајући се јачему и признајући да је у праву што нас је тукао, а, и за све остало. Зар само зато што нам победници суде ми морамо прихватити истину?!

Обашка, што нисмо изгубили све ратове. Али, нама спочитавају да смо кривци и кад победимо, и кад изгубимо, и по мени то не држи воду. Макар ћу да сумњам.

Морал и право нису увек на страни јачега. У ствари: најчешће нису! Треба прихватити неминовност пораза али никада се не мирити са њиме, никада не треба непријатељу признати да је у праву само зарад чињенице да је јачи и да је победио. У овим чињеницама се руше лажљиви темељи моралних дилема оних који раде за непријатеља. Они, дакле, нису у праву никако, и оно што нам пласирају као отрежњујуће истине су,  у ствари, само пропаганда једне од стране у сукобу, у овом случају: друге, непријатељске стране.

Курцио Малапарте у роману Кожа на једном месту пише:

„Не волим да гледам до које мере човек може да се спусти да би живео. Више сам волео рат од ''куге'', која нас је после ослобођења све упрљала, покварила, понизила, све људе,жене, децу. Пре ослобођења смо се борили и патили да не бисмо умрли. Сада смо се борили да би смо живели. Постоји велика разлика између борбе да се не умре и борбе да се живи. Људи који се боре да не умру задржавају своје достојанство, бране га љубоморно, сви, људи, жене, деца, грозном упорношћу. Људи нису повијали кичму. Бежали су у планине, у шуме, живели су у пећинама, борили се као вуци против завојевача. Борили су се да не умру. Била је то племенита борба, часна, поштена. Жене нису бацале своје тело на црну берзу, да би себи купиле руменила за усне, свилене чарапе или хлеб. Гладовале су, али се нису продавале. Нису продавале своје људе непријатељу. Више су волеле да виде своје синове како умиру од глади неголи да се продају, неголи да продају своје људе. Само су се проститутке продавале непријатељу. Народи Европе, пре ослобођења, патили су с' изванредним достојанством. Борили су се уздигнута чела. Борили су се да не умру. И људи када се боре да не умру хватају се снагом очајања за све оно што сачињава живи део, бесмртни део људског живота, најплеменитији и најчистији састојак живота: достојанство, понос, слободу сопствене савести. Боре се да би спасили сопствену душу.

Али после ослобођења људи су морали да се боре да би живели. Понижавајућа је ствар, ужасна, то је просто срамна нужност борити се да би се живело. Само да би се спасла сопствена кожа. Није то више борба противу ропства, борба за слободу, за људско достојанство, за част. То је борба против глади. То је борба за комад хлеба, за мало ватре, за неку крпу којом треба покрити своју децу, за мало сламе, на којој се треба опружити. Кад се људи боре да би живели, све, чак и празна посуда, пикавац, поморанџина кора, корица хлеба покупљена на сметлишту, осушена кост, све за њих има огромну вредност, одлучујућу. Људи су способни за сваку врсту подлости да би живели: на све гадости, на све злочине, да би живели. За комад хлеба свако од нас је спреман да прода своју жену, своје кћери, да укаља своју мајку, да прода браћу и пријатеље, да се прода другом човеку. Спреман је да се баци на колена, да с вуче по земљи, да лиже ципеле ономе ко га нахрани, да савије кичму под шибом, да обрише, смешећи се, лице испрљано пљувањем: има понизан осмех, сладак, поглед пун гладне наде, животињске, једну дивотну наду“.

Само, ови „наши“ нису гладни а опет чине све то. Српски народ је понекад и делимично гладан а опет није учинио ништа вредно презира.

Не постоји дилема. Постоји само избор хоћеш ли се борити за нешто своје и сачувати достојанство (и, највероватније пострадати) или ћеш се продати за корито помија - али под условом да постанеш свиња (јер само свињама пристаје корито са помијама).

Малапарте је изванредно поставио своја размишљања када је „борбу“ поделио на ону да се не умре и ону да би се живело. Смрт је само једна и коначна, живота има различитих и другачије вредних. Оправдано је чинити све да би се преживело али не оправдава курварлук чињење да би се живело овако или онако.

Достојанство, слобода и понос нису кварљива роба – то су трајне вредности, уколико их неко поседује. Зар некима ништа не значи спасавање душе – властите или народне?! Чак и када издајете из узвишених побуда опет сте на крају само издајник. Кад продајете своју душу не можете ништа више вредети после тога. Неће тај коме продајете отаџбину никада ништа добро учинити за њу, кад је већ ви који сте њено чедо и чија је она мајка тако лако дадосте за златнике.

Зар се своје дете, или свој родитељ, даје другоме за новац, чак и када је непобитно доказано да су у питању лоши људи, криминалци, наркомани, алкохоличари, лопови – све то да су, опет су наши, треба им помоћи а не продати као роба ономе ко да више.

Сваки човек мора бити син свога времена. Он може досезати испред свога времена али само погледом и идејом. Време нас везује за простор и трајање. „Своје време“ подразумева и: своје бреме. Бреме времена и поднебља мора да носи син истих. Бити човек свога времена значи користити да твоја епоха буде упамћена по нечему, најбоље би било, што је и најређе, по доброме.

И када не ваља, твоје време је твоје. Треба размишљати на следећи начин: можда би и твоје време било боље да си и ти сам добар и бољи. Увек има у једном времену више доброг него лошег, ако знаш да пронађеш. (У којем год да си времену тренутно, никад нећеш бити млађи и то је најважније). То наравно тражиш у себи. Своје време и своје бреме носиш и живиш у себи. Спољашњи свет је само одраз у огледалу, одраз твој, твога времена и твога бремена.

Кад продајете своју земљу, треба знати да продајете и себе. Сами себе продајете и тако то схватају они који вас купују. Не могу вас, и неће, поштовати кад су вас већ купили. Зашто би указивали пажњу и поштовање нечему што се може купити, што је плаћено и њихово. Зар се проститутке поштују?!

Када се изда из идеала, ајде, то некако и може да се разуме. Може се посумњати да се то чини из неких узвишених побуда, из тежње да се учини добро, да ствари буду боље. То дакле нису проститутке него радодајке.

Разумем, такође, кад неко изда из освете и беса. Учињено му је зло, немоћан је да се другачије бори, па чини оно што једино може. Освета и жеља да напакости другима јаче су од моралних стега, најчешће човек не влада собом, слеп је од мржње, и тако то. То, дакле, нису ни проститутке, ни радодајке, већ осветољубавнице.

Разумем кад неко изда и због уцене. Покушава да спаси себе или породицу, од бруке или страдања, најчешће нема избора, само најјачи могу то да прогурају. Не оправдавам али разумем. Ниси радодајка али мораш кад год траже.

Има, додуше, и залуталих. Из чисте глупости или неког хендикепа. Они се користе као топовско месо. А прикључили су се том послу по систему: видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. То су оне јаднице што их прво напију па их после на редаљку, а оне се ујутро ничега не сећају.

Ипак, никако не могу да разумем или оправдам кад неко издаје због пара, то је само дно дна. То су камењарке.

Како изгледа данашњи издајица Србије, и њених интереса, који то чини за новац или положај (што му дође на исто)?!

Углађен господин, неуглађена дама или симпатични јуноша. Представља себе као борца за људска права и демократију, као некога ко се суочава са мрачном прошлошћу, са злочинима, који ради на помирењу. Најчешће се ради о мушкарцима и женама, или њиховим потомцима, који су у Србији страдали после чувене Осме седнице када је Милошевић почистио дотадашње пулене смењеног руководства. Интересантно је да су ређе у питању страдалници из Титовог времена. Кад је реч о млађим нараштајима, то су углавном особе којима ништа није свето и које желе каријере преко ноћи, не питајући на који начин ће то постићи.

Даљњи профил би изгледао овако: све што су могли да узму од Србије узели су (и даље узимају) – станове, дипломе, кредите, плате, дневнице, донације, хонораре... Ако су нешто у животу постигли то им је омогућила држава по којој данас немилице пљују. Већина њих је у старим временима, Титовим временима, заузимала значајне позиције (или њихови родитељи када су млађе генерације у питању). То су добро ситуирани људи, нема међу њима сиротиње и губитника, једино у духовном смислу има гологузије. Живе добро, рекох још од времена када се за један погрешно протумачен стих ишло у букагије. Међутим, још од тада се назире једна константа, једна идеологија којој су верни и данас: грме против такозваног српског национализма. Кажем „такозваног“ јер су га они најчешће проналазили где га није било, као што то чине и данас. Вокабулар: исти!!!

Почели су да узимају страни новац још од времена Милошевића. Кобајаги да се боре за демократију. Па им се усладило. Па су се навукли. Сада не могу да се скину. Њима не одговара да се било шта среди и поправи по Србији јер онда не би могли да лају, а, ако не лају онда им газде не бацају коске.

Не издају они класично, јер немају шта да издају, обзиром да им ништа није свето. Они продају. Они кевћу и опањкавају, стварају алиби онима којима је потребан. За њих су Срби увек криви за све, чак и за оно лоше што се њима самима догодило. Са друге стране, за све остале имају разумевања. Нису много паметни и то им је предност у овом случају. Обично понављају једне те исте фразе, користе се са неколико флоскула – и, то је то. У ретким сучељавањима са неистомишљеницима уместо аргумената користе етикете. Њих не интересује истина, њих интересује само редован прилив донација и дотација (како год?!).

Они се увек праве да знају више, да знају оно што други не знају, али то је само поза. Рекох, углавном се ради о ограниченим глупсонима, плаћеним протувама, који најчешће и нису свесни, не разумеју оно о чему причају.

Типичан данашњи српски издајник у 50% случајева и није Србин, те му је отуд и лакше у моралном смислу. Практично, то и нису издајници већ људи који раде за своју страну, за своју ствар.

Данашњи типични српски издајник, не узима паре за своју издају само од страног фактора, и то је највећи апсурд српске збиље. Апсурдно јесте али је истинито, већина елитних српских издајица данас највише пара узима из државне касе, од српских пореских обвезника, из буџета, из уста болесника и ђака, од државе коју издају и продају, од народа којег мрзи и презире, од заставе коју блати и пљује?!? Већина њих се данас угурала на неке функције, у неке одборе, где примају позамашне плате. Донације од Србије такође издашно користе. Може се онда само замислити какве су то протуве и моралне нуле?!

Није тешко бити српски издајица. Ту није потребна никаква идеологија, трунка морала, никаквог знања. Није потребна чак ни храброст јер је то привилегована група (за разлику од националиста). Ствар је проста: увек и само треба бити против Србије и српског народа, те против српских интереса. Ма како, по некад, апсурдно звучало оно што причају, они се увек држе истих постулата. Јер, на крају шта је истина,  а, шта не, процењују њихове газде са запада или окружења. Зато их не интересује истина и нису јој ништа дужни, њих интересује само новац и хоће ли газде бити задовољне учињеним.

Типичном продавачу српских интереса, данас у Србији, не можеш ништа. Он има моћ, свакакву. Од њега дрхти власт, опозиција, медији, судије. Још један апсурд – Србијом данас из сенке владају они који би најрадије да је нема. Или да је има али у „разумним границама“ Београдског пашалука.

Типичан српски издајица мрзи своје истомишљенике јер сматра да је он највећи издајник и да му други нису ни до колена те да исти немају права да узимају новац који он може узети.

Српски издајник је дрчан када говори о Србији и мањи од маковог зрна када говори о српским непријатељима. Он је као пијанац који се понижава у кафани за чашицу ракије а кад оде кући постаје звер и немилосрдно туче жену и децу. Он је немилосрдан у једном случају а чкења у другом. Храбар је он против Срба јер има моћне заштитнике, а, и нико га у Србији не удара по ушима због тога. Тај је увек на страни јачега (уколико Срби нису јачи). Тај никада не стаје на трулу даску, осим, уколико није баш велика цифра у питању.

ТО је несретно створење. Закрвављених очију, увек прежи око себе, никада смешак на уснама, никада мио поглед према некоме. Само мржња или страх. То можда и није створење, више је: СТВОР. Са или без почетног слова С.