ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете руже речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

Што волим да мрзим!

Пише: Игор Ђурић

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, понекад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

Остати сам с мржњом у себи велико је зло. Није највеће, али је велико. Та мржња толико може да ''поједе'' човека да неминовно хрли ка другим  и већим пошастима. Ка болести и смрти. Само, и терати мржњу од себе тежак је и јалов посао. Често неизводљив. Није мржња у теби зато што си ти одлучио тако, већ  баш супротно: зато што је она нашла места код тебе. Нашла повољно тле за своје развијање.

Ја слабо мрзим. И када мрзим онда то чиним уопштено, глобално. Мрзим невидљиве омражене. Људе слабо мрзим. Некако увек имам разумевања за човека. Ма какав био. Све рачунам: морао је тако. Или је глуп па не разуме. Или је глуп па је несретан. Кад ме несретници мрзе најмање им замерам. И кад мрзим: то код мене кратко траје. И лако ме је подговорити да престанем са тим. Некако осетим емоцију па јој се предам и пустим је да влада разумом. Ја емоцију доживљавам само ако је лепа, ако ми добро доноси. Не волим емоције које значе мржњу, које доносе  мржњу. Није то моје, не осећам га и не признајем.

А неки људи ме мрзе. Да ме убијеш, најчешће не знам зашто?! Нисам леп, нити више млад, немам новаца и не отимам га од других: немају на чему да ми завиде а то је главни узрок мржње. Седим већ годинама у једној соби, на једној столици, за истим столом: читам и пишем. Пишем лоше. Читам осредње. Не мешам се са руљом. И када одем на нечији погреб стојим са стране, никад некоме на путу. Ћутим и чекам да се заврши шта се мора. Не мрзим брате, кратко речено, а мрзе ме. Доста и подоста њих. Доста ме мрзи подоста њих.

Седим тако и мислим се: где сам погрешио? Знам да нисам нигде али сам понекад и нешто лоше помислио. То је то. Не ваља лоше мислити - могу да ме провале. Не знам како али ја други разлог не могу да пронађем. Трудим се али не иде. Џаба. Опет џаба. Како да научим да мрзим механички, махинално, из навике? Да мрзим а да нема мржње у мени, него онако рутински, реда ради и обичаја и ''што се ваља''. То би била права ствар: и паре, и јаре.

*

Једино што ће уистину вредети за пар десетина година (у ери глобализације и технолошке експанзије) јесте уметност. Једини људи који ће нешто вредети у духовном смислу биће прави уметници. Све ће бити компјутеризовано, компјутери ће снимати филмове и писати књиге, чуваће децу и водити љубав са супругама или супрузима. Све ће бити предвидљиво и љубави више неће бити. Једино ће уметници још размишљати душом. Ако их буде, ако пре тога не буду изумрли. Уметници су врста која изумире, као орлови или панде.

Постоји опасност и да се врло брзо ставе ван закона. Будућем свету неће бити потребни мислећи и осећајни. Будући човек мора да буде компјутерски предвидљив. Будући човек мора да буде ''мали брат''. Хоће ли остати икакве вредности од тога што ће за неколико десетина година једино уметници вредети? Хоће! Не мора тада да буде живих уметника. Доста су и ови мртви. Само треба сачувати њихове трагове. Ако тада буде којег живог он ће значити за људе онолико колико су значили Платон, Христ или Мухамед. Биће месија. Пророк. Филозоф. Учитељ.

*

Мудрости недостаје људима понаособ и народу у целини (како год?!). Не: знање. Није у питању ни образовање већ мудрост од Бога дата, исконска и емпиријска, преношена можда генима с' колена на колено. Образовати се може свако. Знати може по неко. Мудри могу бити само ретки.

Мудрост доноси добре одлуке и даје добре резултате. Ако је мудрост још потпомогнута образовањем и знањем онда је то најбоља комбинација. Уколико сретнеш мудрог човека поштуј га и покушај да се овајдиш неким саветом од њега. Уколико познајеш мудраца: негуј то познанство и истрпи одређене хирове који произилазе из мудрости. Можда су то само тестови којима те мудрац подвргава а не би ли утврдио вреди ли или не губити време са тобом. Када имаш мудраца за непријатеља труди се да својом подлошћу превазиђеш огромну предност коју мудар човек има над тобом. Мудри људи су углавном у границама доброга.

Никада не буди сигуран да ниси срео или не познајеш мудраца јер ти то не знаш. Може се десити да цео век проведеш поред некога а да ниси свестан какав је и који су његови капацитети. Тек када дође тренутак, кад затреба, у било којој ситуацији његова мудрост може дођи до изражаја. Практична мудрост може бити шкрта на речима (за разлику од књишке). Она је више делатна, иако мисаона, више је флуидна, креће се у таласима које си кадар да региструјеш и ако не знаш како и са чиме.

Најзад, не додворавај се мудрацу, од њега нећеш извући користи или бити пријатељ са њим док, и ако, сам он о томе не одлучи а његови су аршини недокучиви за тебе.