КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

  

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Моја драга Клементина, Поштанска кочија, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

ФК НАПРЕДАК из Истока

Пише: Игор Ђурић

           

      

''Сад сам почео да играм футбал. Налетео сам на посебно друштво. Основали смо клуб ''Подгор сокак''.

Из дневника Ратка Костића, око 1925. године (на слици трећи с' десна)

*

Играли смо лопте као што смо ишли у филм.

Дакле, нисмо играли фудбал или ишли у биоскоп.

У Истоку смо играли лопте у којем си имао право да даш гол, чак и са друге стране стативе, кад лопта оде у корнер. То се најчешће дешавало када би играли викторије: само на један гол, три на три. Стативе су нам често биле школске торбе, цео свет је био наш када би набавили југопластикин полуфудбал, често смо играли боси, најжешће смо играли против Шиптара, још жешће за паре.

Имали смо стадион (какав-такав) али смо га увек звали једноставно: игралиште. Најчувенија ванинституционална игралишта су још била: Лојза, Трговиште, Грабља, Код фабрике, школско, увек вруће гостовање на Палаћару, и најзад терени код пијаце. Револуцију у нашем игрању лопте представљало је постављање уличног осветљења у граду. Тако је и осветљен део улице који иде према болници, у близини наших кућа. Дочим, нашу улицу, најпрометнију у граду (због фабрике и рибњака) и најмногољуднију никада нису осветлили, јер била таква какав је била, то јест, није сада ни важно. Елем, тада бисмо до касно играли фудбал на улици која је била у то време неоптерећена што се тиче аутомобила, поготово ноћу.

Фудбалски клуб Напредак се прво звао Подгорац или Подгорје, око тога не могу да се сложе они који нешто знају о томе а оних који се сећају тога времена има све мање, а и памћење им је све слабије. И није му лоше ишло ни са тим именом, које год да је исправно. Али је некоме у револуционарном заносу пало на памет да се име промени па тако и би. Нисам могао да тачно утврдим тачан датум када је основан фудбалски клуб јер су се лопте играле вероватно много пре званичног формирања али се 1932. година слови као званична година званичног почетка лоптања. 1930. године је основана Сеоска соколска чета Исток. 1934. године је основан Источки спортски клуб, као и Црвени крст Исток, Пододбор удружења четника Исток, Народна одбрана Исток.

Лопте су се пре рата играле на ледини подно Гориоча на некадашњем имању Раке Вујадиновића. После рата се игралиште, које, како рекох, никад нисмо звали стадион већ увек и једино: игралиште, преселило код Чауша према Доњем Истоку. Због тога су они из Доњег Истока вазда имали добре лопте. Шћућуре се у своје кукурузе и чекају. Кад неко пребаци преко гола у кукуруз, а то се врло често дешавало, они је здипе и беж' ка своме селу. После је морао и милиционер да дежура у кукурузу док траје утакмица.

У тај исти кукуруз су најчешће бежале и судије, али богами и гостујући играчи. Признајем, тешко је наватати судију кад је кукуруз висок. Како су се утакмице најчешће одигравале кад је видљивост била добра а кукуруз мали тако су се и судије трудиле да не иритирају превише домаће навијаче и играче и углавном су „свирале“ како треба. Сем кад је била крупна пара или интервенција са врха у питању. Е, онда је нешто мало и црно трчало по њивама лево десно а руља је то мало и црно пратила у стопу. Биле су брзе те судије, кад данас размислим. И нису били злопамтила. „Поједе“ добре батине а опет га ево следеће недеље. Дакле, поред тога што су били брзи, били су и издржљиви.

Најгоре су у Истоку пролазиле помоћне судије. Они су имали ту проклету заставицу са којом су их не мало пута тукли по глави и леђима. Друго, они су најближи публици. Аут линија је на нашем источком игралишту била удаљена од жице и публике непун метар. Могао је да му удара шљаге ко је хтео. Ипак, они су углавном добро „махали“ па су тако и пролазили.

Због недостатка трибина и могућности вијања по њивама и ливадама наши играчи нису волели да играју у већим градовима: Пећи, Митровици. Тамо су око стадиона биле трибине и ниси имао куд а батине су батине, свуд исте осим ако те не бију Цигани. Услед тога и многих других разлога Напредак се увек држао нижег ранга такмичења и игралишта у окружењу око којих је имало места и простора да се бежи. Често се пред таква гостовања није могао скрпити тим. Нико није хтео да иде (рецимо у Гораждевац). Знају шта су радили на свом игралишту овима код којих сада треба да иду: па им се не иде. Нису били наивни.

Официјалне боје клуб није имао. Како је која управа долазила мењала их је. Ако су Срби водили клуб, а то је најчешће било тако јер је Напредак српски клуб онда су клупске боје зависиле од тога за кога навија председник клуба. У кратким периодима кад би се Шиптари по комитетским линијама увукли у клуб боја је била црвено-црна, као застава републике Албаније.

Касније је игралиште и ограђено, направљене су свлачионице са тушевима, клозети, и настрешнице за резервне играче и делегате. Бригу о опреми и објектима је водио Пушкаш. Нико му име ни презиме није знао, сви смо га звали: Пушкаш. Често би играчи искористили Пушкашеву непажњу па би дрпили опрему: дресове и копачке, а да би у њима могли да оду на сабор или игранку. На сабор у копачкама и: ђене-ђене. Добре су да се игра коло по трави и земљи. Али, кад уђеш у неку салу где се одржава игранка а у копачкама онда се клизаш као по леду.

У време кад се фудбал не игра, ноћу дакле, под настрешнице или на траву игралишта приводили смо женске – руку на срце: доста ретко.

Одлазак на утакмице Напретка био је нека врста психолошког третмана. Дођеш, наслониш се на жицу, извичеш се и испсујеш судијама и противничким играчима све до дванаестог колена и после си десет дана миран.

После утакмице играче би водили у градску кафану Кореник, у центру вароши, на ручак. Ми клинци би се покачили по прозорима кафане, са црквене стране, и чежњивим погледима гледали како играчи умачу хлеб у гулаш, једу купус салату и цевче Пећко пиво, сањајући да ћемо и ми једног дана бити на њиховом месту.

  

Пре рата, непосредно после оснивања Подгорја тај клуб је био стециште фудбалских пионира тога краја. Мало је оних који данас памте да су тада за источки фудбалски клуб играли: Миле Ћирковић, Ратко Костић, Стијепо Куљача, Љубо Ајданић, Димша Ајданић, Радоња Вујошевић, Рако Вујадиновић, Пуцо Мартиновић, Саво Кусовац, Миша Милосављевић, Блажа Мутавџић, Милан Љушић, Љубомир Пешић, инжењер Олег (Миша) Чистов, и многи други. Овај последњи се у дуелима против пећког Дукађинија „сударао“ против земљака Аркадија Николајевича Тјапина, који је пре Великог рата био фудбалски репрезентативац Царске Русије.

Имао је Напредак своје успоне и падове, своје резултате који се памте и добром, и у лошем. 29. марта 1953. године победили су Црвену Звезду из Ђаковице са 1:0. После недељу дана губе од Трговачког из Пећи са 5:2. Следеће године, Првог маја 1954-е, на празник, пред много публике, Напредак губи од Лаба из Подујева са 3:2 у веома неизвесној утакмици. После две недеље игра велику утакмицу и у такмичењу за Куп Маршала Тита побеђује Јединство из Пећи са 8:3. 1964. године Напредак је изубио од Локомотиве 2:4. Средином априла 1966. године, баш када је Партизан победио Манчестер са 2:0 (Хасангић, Бечејац), Напредак је са Рударом из Митровице играо нерешено 3:3. Задњи успон, догодио се осамдесетих кад смо играли Куп утакмицу против Трепче, и нешто касније против пећске Будућности, коју, да смо победили, требало је да нам дође „на ноге“ сплитски Хајдук. Нисмо победили, наравно.

ЧИТАЈ: ВЕЛИКИ ОДМОР У ИСТОКУ

Како се Исток родио а Гориоч га крстио!

Пише: Игор Ђурић

„Одрасли мушкарац мора да стисне зубе и да дели судбину свога завичаја“ - Борис Пастернак

Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20-сетице. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.

Земља је углавном црница.

Шума грабова, храстова, церова и букова. Најпознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.

Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим Пећанцима“.

Место се помиње писаним трагом први пут 1348. године, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!

Кроз Исток ниси могао проћи, и у њега наићи, у пропутовању, узгред, случајно. У Исток си могао стићи само ако си тамо и кренуо. Таки му је био положај. Скрајнут под планину, ослоњен на равницу, он се није налазио ни на једном значајном путу тада активном. Он: Исток. Случајно је неко могао доћи једино ако залута, па и тада ретко. Требало је добрано скренути са свога пута да би се набасало у варош подно Мокре Горе. Таква нам је судбина: на крају котлине и планине. Или: на почетку једне или друге. Најпре ће бит: у средини и између.

Ми смо изоловани планином и постраницом. Никоме нисмо били на путу. Отуд је код нас владао осећај да смо са стране (што и јесмо били), да смо изоловани (такође) и не баш популарни (невезано са претходним али сушта истина). Јер, чим ти нико не пролази кроз место то значи да те избегавају. Због чега? И, то нам је помало бивало јасно. Пре свега због карактера људи јер се природи заиста није имало шта замерити.

Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.

У Истоку није дакле било случајника долазника. У њега се долазило планом и циљем: на пијацу, у општину или болницу. Дакле: послом. И ми би одлазили из Истока послом, понеко би се и вратио, други би заувек остајали тамо где би отишли. Чинило им се: свуд је боље него у Истоку. Нама што смо остајали чинило се: супротно.

Отуд је и све остало споро (или: никако) стизало у Исток: вести, иновације, технологија, култура, кадрови, новац... Ко зна, данас, је ли то био хендикеп или добра страна?! Ко зна? Данас? Тада се чинило да нашој заосталости нема краја и тек када смо отишли и снашли се у новим срединама схватили смо колико имамо потенцијала и да нас Исток није уназадио – већ супротно.

Тамо ништа паметно није пролазило – па се човек трудио да буде што паметнији а не би ли како доакао суровој околини. Тако никаква инвентивност није била на цени па су се људи довијали да доскоче лукавим земљацима. Тамо нико није био пророк у своме селу па смо се очеличили у немилосрдној средини те кад смо се нашли у нешто цивилизованијем окружењу – осећали смо се супериорно.

                 

        

Све има своје.

Увек смо живели у страху. Некад више, некад мање. Спокојно: никад. И увек је један именитељ страха: наше „комшије“. Нисмо се плашили терора, колико смо се бојали непредвидљивости истога. Било је то време, кад сам био мали и кад сам одрастао, када се Србима зло наносило перфидно, замаскирано и курвински. Било је то време шиканирања, силовања, време лажи и претварања.

Ми Источани смо били у нешто бољем положају. Било нас је за косметске услове поприлично, неколико великих породица концентрисаних на једном месту. Чим би се изашло из Истока – слика се мењала. Вероватно је било нечега у нашој генетици, столећима смо били жртве и то је морало оставити трага у нашој психи.

Плашили смо се јер су наше жртве биле увек жртве слабијег. Увек су ударали само кад су били сигурни да жртва нема никаквих шанси, кад нисмо могли да се бранимо, кад их је више, кад су јачи. Отуд смо ми знали да ће се против нас кренути онда кад су нам шансе за одбрану минималне. Ако имаш десет година – напашће те двадесетогодишњак. Ако си сам - напашће те њих петорица. Ако си црква – оскрнавиће је, ноћу или дању, увек сигурни да ће некажњено проћи. Никад нису били јунаци, шта више, чим их притегнеш стали би да кукају. Ал' кад се докопају моћне заштите, почев од Турака па на даље, онда би били немилосрдни.

                 

Истоку се морам враћати до краја живота! Не могу, нити смем да га заборавим, ниједног дана, ни једног сата, до краја живота. Исток је моја судба, будућа и преживљена, прошла и ишчекивана. Исток је моја инспирација, тема свих будућих дела, име свих ненаписаних романа, мотив ненасликаних слика. Исток је васпитање мојега сина, начин на који га учим да буде човек, завет који он са својом генерацијом треба да учи. Исток - моја прошлост, садашњост и будућност, извор мога живота и узрок моје смрти.

Себри источки су морали добро да се помуче како би изградили две цркве и то пре седам стотина и кусур година. Мислим да нису били ни тада баш начисто шта представља религија хришћанска. Али!!! – вид продуховљености и културе је морао постојати. Има неколико стотина година уназад како је Источанима било омогућено да иду у цркву и да слушају литургију.

Ја се кријем од америчких авиона 1999. године. Мој предак је градио цркву пре осам векова. Неколико стотина година је требало Шиптарима, после „предака градитеља“, да се однекуд појаве и да одмах почну да загорчавају живот онима које су затекли. Американцима је требало неколико стотина година, од градње моје цркве, да створе државу.

Шта је са Европљанима?! И они имају старе цркве. Имали су и инквизицију. То ли је њихов одраз?! Њихови свештеници већ вековима гледају како што већи број ратова да поведу, што већи број влада да сруше, што више других да покрсте... Они су потпаљивали ломаче испод научника и писаца.

Ја сам и даље у шуми: једем јагњетину и гледам како живу главу да сачувам. Овај рат мрзе они који га нису водили на било који начин: поред ракете, са пушком, на послу, певајући, псујући... Овај рат мрзе они који немају своју отаџбину. Немам је ни ја, али ћу је створити.

Стефан Дечански је обилазио радове и готов манастир. Морао је то чинити као ктитор. Вероватно су на неки начин моји преци долазили у контакт са њим и његовим сином, највећим Србином у историји српства: Душаном, којег су још звали и Силни.

Метохија је пре осам стотина година изгледала импозантно. Воде је било на све стране. Богата вегетација која је ницала на плодном земљишту. Около планински венци богати шумом и дивљачи. Клима идеална. Зато су српски владари ту подизали своје задужбине. Питомина коју практицизам ислама још није дотакао. Људи здрави због климе и окружења. Сведоци грађења импозантних творевина. Тада су у својим генима оплеменили своје кодове.

Какав је то био народ који је за кратко време (релативно кратко) подигао толике манастире?!

Треба погледати карту Космета са уцртаним подигнутим црквама и манастирима и видеће се јак народ, напредна цивилизација и већ формирано племство.

Много цркава а мало утврђења и утврђених градова?! Зашто тако? Није постојала опасност? Или су знали шта је вечније?!

Хронику Истока није лако писати. Источани никада нису марили за писану реч. Њима је усмено предање ближе срцу. Сва та предања „из давнина“ мењана су и модификована према потреби наратора тако да је његова породица увек у главној улози а све друге су ту да би одиграле улоге епизодиста.

Омиљени почетак приповедања локалних приповедача када жели да зађе у историју је: „Мој прадеда је био најбогатији у селу“. После су, наравно, дошли ја ли Шиптари, ја ли Аустријанци или комунисти, и тако је нестајало то богатство (које се руку на срце могло мерити само земљом и стоком па отуд и питање: куд се даде земља?) и наш је „историчар“ тренутно у поседу пар њивица које ће поделити са браћом кад отац умре (ако се он поделио са својом браћом).

Прича се даље кретала у правцу ратова и јунаштва, или у правцу анегдота које су доказивале интелигенцију предака нашег историчара. Све зависи од потребе.

Мало је писаних трагова, још мање објективних усмених предања. Шта нам је и требала историја кад је она била око нас очувана у манастирима и црквама, у нашим обичајима, језику. Историју потенцирају они који је немају. Ко о чему - курва о поштењу.

Зато, када се пише о Истоку, о Метохијцима уопште, треба говорити о људима и обичајима. И то онако како смо их гледали у детињству. Без улепшавања, само са нешто мало идеализовања. А, и, да би се писала хроника мога завичаја морао бих да одем хиљаду година уназад. Приложићу слике, лакше је. Гориоч, Дечани, Девич. За неке и ово је превише хронике и историје.

Писаћу причу о Истоку.

Заслужује књигу моја варош. Каква све места имају своје књиге, Истоку следује нешто антологијско. И то у више антологијских комада. Нећемо питати, шта кошта да кошта.

Леп је мој Исток. Понављам са почетка.

У њему имаш свега што је потребно једном нормалном човеку и народу. Вода чиста и хладна. Испред равница, плодна метохијска земља. И шта наопако засадиш: никне. Иза: планина. Извор здравља и ваздуха. Забран и брана за банду. Храна за стоку. Дивљач за ловце.

Људи имаш свакаквих, као и свуд. Добрих и лоших. Кад све ставиш на тасове неке моралне ваге више има ових првих. Људи су и најбитнији. Они чине окружење једни другима.

Од када постоји Исток кроз њега протиче вода. Да нема воде не би било ни Истока. То двоје су нераздвојни апсолути. Та вода прала је све мрље у нашим душама и нашим делима. Умивени смо пролазили кроз време, можда не увек за пример, али свакако врло ретко за лош пример. Прала нас је и хладила источка вода. Као такви, увек смо били у предности над прљавима и мусавима. Врло често смо побеђивали лепотом. Вода нам је избрусила и језик. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода – тако је настао Исток.

Са Богом смо били: како кад. Требало је доста времена да заборавимо наше речне и водене богове, па и утваре које некако увек иду у пару са њима. Наш Извор је прва источка црква. Настала ко зна кад од Мајке Земље та црква, извор, била је место ходочашћа Словена још не свиклих да се другачије зову. Ту су се приносиле жртве боговима, свима редом, највеће ипак неком громовнику чији је парњак био Зевс у Грка, па Јупитер у Римљана, а чији је потомак тек Свети Илија, зато што Христа не смемо упоређивати до са Господом Оцем самим.

Када смо престали „на воду ићи“ - то нико не зна?! Вероватно су хришћански мисионари почели приносити невероватне приче о моћи Сина Божјег, о његовој мучној и понижавајућој смрти и васкрснућу из мртвих. Толерантни су били стари Источани. Још један Бог мање или више, поред толиких већ, ништа им неће сметати, него може само од користи бити. Нису знали, додуше, „ресор“ новога бога али ће то техничко питање некако решити, мислили су.

„Али не!!“ - говораху Христови ученици: „Бог је само један, сви остали су лажни.  Он је створио свет и све на земљи. Људе свакако и све што људима користи. Бог је један и апсолутан, недодирљив и недоказљив, и има сина божјег Христа, Једнородног од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог...“.

Није им било јасно оно о једном једином Богу који има сина, значи другог бога, али им се идеја свидела. Зашто се замајавати са толико богова кад се може служити и молити само једном. Нова вера није тражила полагање жртава, ни у људима, ни у стоци. То се радило пре Христа а он се, хвала Му и слава Му, жртвовао ради свих нас и наше је грехе окајао.

Цркве смо почели градити неколико година после тих почетних забуна. Немањићи су ојачали и загосподарили земљом, па је њихов био и наш Извор. Стефан се закраљио а Растко замонашио, па обукао архиепископске хаљине 1219. године. Сто година касније Источани су почели да граде своју прву цркву. Учинили су то уз помоћ и ктиторство Стефана Дечанског који се на тај начин захваљивао Истоку зато што му је у њему Свети Никола исцелио „огореле очи“. Радове је надгледао, и дарове радницима доносио из оближњег манастира Богородице Хвостанске, или Студенице Хвостанске, која је тада већ била стара преко сто година. Како је сто година много за неке народе?!

Ми смо у Истоку већ хиљаду триста и неке имали грађевине старе преко сто  година. Шта је Дечански почео - Силни је завршио. Био је моћан и богат. Дораде су биле естетске природе. Праћен свитом, једва је неколико пута дојахао, моћан, у злату, окружен рајом земаљским: Метохијом. Тапија је јасна: Метохија припада цркви. То је Немањића дар, Савин дар, српској Цркви. То не може нико променити, људи поготову. О Божјим тапијама се не расправља. Сава је тапију написао, Душан ју је оверио. Крај приче. Спорићемо се и ратовати али се ту ништа неће променити.

        

Косовску битку смо изгубили и добили. Као и све друге Косовске битке, уосталом. Са ниједном нисмо начисто. Језичак на ваги увек стоји у средини. Изгубили тада „земаљско“ а добили „небеско“ царство. Да ли то постоји? Било је Источана 1389. на Пољу Косову. Ни много, ни мало. Таман толико колико је требало да се не обрукамо али и да не пострадамо много. Кажу да је било и оних што окаснише. Да прича буде потпуна а ми да се не одвојимо од српског усуда. Ти што окаснише први и донесоше вести о поразу (оном земаљском). О победи (оној небеској) нису знали ништа. Много касније смо ми схватили то о победи (они простији: никад).

Време је угасило многе цркве у Метохији. Оно је немилосрдно. Многа места су опустела после Сеобе. Гориоч је остао. Како му је било то он сам најбоље зна. Мало је лепих дана од задње посете Душанове запамтио. До дана данашњег када му је најтеже. Он је сам горе у брду, доле нема Источана. Први пут после хиљаду и по година.

После су војске тутњале. Ратови су се водили. Четрнаесте ударили они што су нас на Турке хушкали. Петнаесте цела Србија кроз Исток прошла. Сваки други је од њих погинуо. Опет се земаљска Србија селила у небеску. Неки су и кости оставили у Истоку. Пепео пепелу. Окупација Прва. И све тако редом: друга и трећа. Временско обележавање догађаја је променило временско значење. Пре и после рата сада није довољно. Сада се мора рећи пре и после којег рата.

Остаде Гориоч сам.

Њега ми жао.

Издадосмо га. У једном дану, сваки Источанин. Сви редом. Каква је то издаја била?! Дража нам је била ова упишана земаљска Србија од оне небеске: вечне. Милије нам је међу потомке лифераната него код Лазара и Милоша, међ' њихову небеску непобедиву војску и све друге што су им се временом придружиле.

А пут је некада водио кроз Исток. Не тако давно. Нисмо морали да тражимо. Пут за небеску Србију био је ту. У нама. Свако је од нас то знао. Само смо се курвали. Такви се савршено уклапамо ту где јесмо.

Хронику Истока, како написати?

О чему писати?

Постоје два Истока. Онај што је градио Гориоч и онај други што га оставио самог. И један и други припадају мени. Први за понос, други за срамоту.

То су два света који срећемо у свакој средини: стваралачки и јалови, градитељски и издајнички.

Косовске битке, ма када се одигравале и против кога се водиле, увек су одлучивале о већим стварима него што је у први мах то изгледало. Најмање се у косовским биткама бранило Косово. И Метохија. Бранили су се виши, небески циљеви али се и заустављало надирање хорди.

Косовске битке, све редом (има их много и никада не престају )  водиле су се и губиле у циљу очувања српске државе и српскога имена. Нити ће икада српска држава бити цела и јака без Истока, Извора и Гориоча.

             

Гориоч је наш анђео чувар.

Чува нас дању и ноћу, лети и зими, о посту и у време празновања.

Гориоч је наша судбина. Какав нам је духовни ослонац то био?! Док га нисмо издали.  Ми његова деца - њега свог духовног оца.

Свети Никола је власник Гориоча. Добио га је на поклон и у знак захвалности од Немањића. Од оца и сина.

Историја Истока, прелазак из варварства у цивилизацију, почињу од оног дана када је Гориоч освећен. Тада смо добили свој храм, постали смо прави хришћани.

Ко зна шта је добро а шта лоше у историји једнога народа?

Којем се Богу поклониш његову судбину делиш. Како он „прође“ са другим боговима тако и народ који му се предао на милост и немилост прође са другим народима.

Гориоч је стуб источке културе и цивилизације.

Живело се успореним темпом. Американци имају праву фразу за то а она је оживела уз помоћ филма, па се тако и наметнула целом свету, баш као и много тога наметнутог из бивше енглеске колоније: slow motion.

Провинција је то. Чему журба? Ионако се све на крају добро заврши.  Журба, пренатрпаност пословима и испланирана сатница је измишљотина урбаних готована. Та превара им служи да што мање времена проведу са породицом од које су се отуђили и која им ништа не значи до нужне потребе ради стицања каријере или добијања станова и других глупости којима је оптерећен модеран примерак једног сељачког потомка. Та превара им на крају крајева и служи да би што мање или ништа не радили, јер кад си на сваком послу пет минута па трчиш на други наравно да ни један не можеш урадити како треба.

        

А ми смо до породице држали много. И данас је тако. До рада мање, до породице много. Знам, има ту и пуно фолирања у свим тим односима али се „из петних жила“ ипак трудимо да одржимо на окупу шта се да одржати.

То око успореног ритма живљења само је један привид, једна илузија, да смо мало радили. Радили смо десетину пута више од оних „брзометних“ а завршавали пет пута мање посла јер су ови други углавном ишли пречицама.

Имали су људи из моје провинције и „тамних мрља“ када су се данима о зимским свечаностима опијали. Ипак, пили су углавном своје а зими се ионако живео од летњих плодова рада.

То око рада и темпа у ствари је врло небитна ствар, тек онако узгред поменута, да се почне са нечим, јер прича мора некако кренути па је најлакше почети са уопштеним. Наравно, треба се трудити после тога да причу и писаније не закомпликујеш овако као се то мени десило. Зато одмах бежим од пређашњих реченица, нека саме себе доводе у ред.

Метохија је равница, која у ствари и није баш у потпуности равна. Више је то таласасто, благо брдовито преламање складно обликованог земљишта. Нема ту неких драстичних успона или незграпно увучених долина. Само склад и хармонија. Као валцери Штрауса, млађег, слушани у топлој соби док напољу пада снег. Каква романтика? Ето тако ја видим Метохију.

Планине које окружују Метохију логични су след ствари. Оне су некада биле обала једног великог језера или малог мора. Зато је Метохија плодна. Е, сада сам га претерао, али кад Ђока може да буде Панонски морнар, ето, и мени се прохтело да будем капетан лађе који води брод мирним метохијским морем а тај брод може приспети у било коју луку а да при томе увек види ону одакле је кренуо. Онај валцер, у зиму, помутио ми је маштом оне мождане вијуге које су задужене за рационалност и фактичност па сам одлутао (боље рећи отпловио) мало подаље од праве истине.

Једно је сигурно: нема лепшег предела на кугли земаљској од Метохије. Не, не желим да се спорим, нећу да чујем ниједну реч против ове моје тврдње. Знам да сам у праву и чему онда расправа.

„Као можете тврдити да није најлепша кад никада нисте били тамо?!“ - кажем мојим потенцијалним опонентима.

           

   

Причаћу ја још о томе. Само морам редом. Рођен сам у Истоку. Она, мислим на моју родну варош, стоји на таквом месту да је источно од неких крајева а западно од других. Самом том чињеницом мој завичај је специфичан и ничим упоредљив.

Да ли сада причати о Метохији, или, о Истоку, сасвим је свеједно јер је то исто. Најбоље је да буде прича и о једном, и, о другом, прича која ће стотину пута почињати а скоро никада неће доћи до краја. Прича ко прича, некоме се свиди, неко други је презре, већина је никада не прочита или чује. Приче се причају, или: не слушају, некада се упамте па се препричавају, углавном се ћутке прелази преко туђих  приповеди. Свако има своју истину (причом испричану) и мада ништа ново нисам рекао по том питању својих и туђих истина чини ми се да некад треба „измислити“ своју истину па је испричати. И један да је прихвати за себе, добар је то посао.

Моја прича је почела 14. јуна 1999. године. Чини се, тога дана се и завршила. У њој су обухваћени векови времена и километри простора а зачудо требало јој је тако мало трајања да се роди и умре. Није вилин коњиц моја прича, није ни узлетела а дошао је сумрак и донео мирис скорашње смрти.

Почетак и крај. И трајање.

Трајање је ванвременско и бестежинско - то је дакле историја и духовност. Само још тако данас и постојим: ван времена и без простора.

Почео сам да сањам. Снови о нечем чега више немам (у времену и простору) су, у ствари, почетак живота, стварног, мени додуше несхватљивог али опипљивог и понижавајућег. Питам се: може ли живот бити лепши од сна? Лепог сна, наравно. Јер, ако може (а ја ћу тврдити сада то) онда човек губи смисао постојања. Како онда маштати? Како се надати бољем?

Да не компликујем: дрзнули смо се да живимо без маште, уобразили да можемо бити у рају још за земаљског живота. Зато смо кажњени. Зато сањамо. Снови су подједнако лепи као одсањано јер је реч о истом сновиђењу: о Истоку.

Исток је моје родно место: завичај. У њему је настало оно што ће сахранити под мојим именом и презименом. Све што сам унео у себе па сада то рефлектујем кроз своју личност, све што дајем другима, радост или бол, то је завичај. Тако је то са нама који имамо свој завичај. Или смо га имали. Онима којима завичај не значи ништа до пуког склопа слова која-и чине реч, ова прича (ма како скромна била) није ни намењена.

Ничега се ружног из Истока нећу сећати  до ружноће мога дела према њему. Може ми се.  Моја је хартија по којој пишем. Моја је и танко и лепо исписана ћирилица која само придодаје лепоти мојих осећања. Мисли ко мисли, међутим, не слушају ме увек. Оду својим путем и никада не знам шта ће ми са тих путовања донети. Ја ћу се трудити да им доскочим и обуздам, да их ставим себи у службу. Измишљаћу, преписивати па мојим крстити, али нећу да се ичега ружног дохватим док не дође време за то. Јер ово је националистичка прича. Ја можда и нисам такав али она се не да. ''Нећу у помодаре!'' - шапће ми дахћући ми за врат.

Тако водећи конверзацију са властитим речима које ми скоро никада не дају за право, убеђујући ме да више верујем туђим но властитим мислима и подсећајући ме колико лепих реченица и оне могу склопити - пишем. Не можемо без лепих реченица. Поготову ако оне причају о успоменама. Те речи успомена су нам потребне да их поставимо испред себе, да нам буду штит пред себичним огољеностима (огољеним себичностима) које нас окружују. Када поново дође време борбе, онда успомене могу опет назад у дубину човечјег памћења, да тек с' времена на време, кад сентименталност и малодушност обузму човека, изађу вани и подсете да је човек створ коме прошлост нешто значи.

О Истоку рекох, нешто ћу вам рећи. И свим осталим „истоцима“ метохијским и светским. Да схвате људи зашто смо некад такви какви јесмо. Да разумеју зашто нас често не схватају. То је приповест која никоме неће донети добра. Само сузе и патњу, јад и чемер, завист и мржњу - чак. Ако слике буду некад лепе то ће бол бити јача и мржња неизмернија. То ми је и циљ. Равнодушност је погубна па ме тако и равнодушни душмани нервирају.

Оно што ћу испричати у причи о једном једином дану, како сам то симболично на почетку образложио, наравно, када се манемо метафоре, није баш трајало један дан. Давно је почело (бајка је то) и никада се неће завршити. Бар што се нас неколицине тиче. Зато ме и притиска тешка туга. Бесконачна. Кад би могла да се заврши та тужна бајка па да смо начисто. Да се окренемо и одемо заувек, да својој деци не помињемо ни ко смо, ни шта смо, ни одакле смо дошли. Било би тако простије. За све. Али се прича неће завршити и ту се не може ништа. Нема исправке. Најјачи ће носити крст докле буду могли а онда ће га на леђа стављати неко други. И увек тако.

Нешто мало су писали монаси. И то је ретко када преживљавало дуже времена балканске кошмаре и паљевине. Балкан, извориште и седиште најумнијих цивилизација, колевка свих умних достигнућа данашњице, најмоћнијих држава простор у новијој историји, је постао синоним за покоље, паљевине и примитивизам. Турци који су донели ислам на те просторе криви су за то. Знам да ће многи тврдити супротно или другачије али ме због тога апсолутно и равнодушно брига. Никада нећу рећи да смо ми Срби криви за савремено значење речи „балкански“. Да су Турци освојили Беч и држали га неколико стотина година и да је при томе пуно људи одатле примило ислам можда би данас и „бечки“ била пежоративна у смислу и без доказивања. Не би се Штраус наслушао својих валцера окружен минаретима и мујезинима, и не би се бечке госпођице и госпође шепуриле по променадама него би радиле по пољима да нахране освајаче и господаре.

Ватра и само ватра. Рат или мир, победа или пораз - без ватре никада. Рашта и писати кад све изгори. Иста књига се не може два пута писати. Знају то палиоци. Зато прво на књигу кидишу. Мача се не боје, јурну својим мачем па се боре, од књиге страхују јер је углавном немају па немају чиме да нападају.

Да не претерујем, нешто и некаквих рукописа је преживело, сачувано у тајним манастирским преградама док се, ниоткуда, једног пролећа 1856. године није појавио некакав Рус сумњива презимена Гиљфердинг и из Гориоча у Петроград однео збирку рукописних књига. Нит се зна што ју је однео, нит ко му је дао.

Те године мој наврдеда Ђура, син Петков унук Иванов праунук Ђурин чукунунук Николин и наврунук Станојев, имао је 56 година а син му Спасоје 31. Ни један ни други нису знали шта се догодило и ко је књиге однео. Руку на срце, писмо им је слабо ишло (скоро никако), па се нису ни интересовали. А, и да су знали, дали би Русу све. Тамо сада, у Русији, која је источно од Истока (то јој се мора признати) стоји негде једини сачувани писани траг са нашег поднебља.

Историја завичаја (ту смо дакле) сплет је глобалног и локалног. Специфично у опште познатом. Оно што упије човек у очима детета - то је пак сећање на завичај. Успомене.

Волели смо манастир на брду. Време је угасило многе цркве и манастире у Метохији. Време је, као што знате, немилосрдно.

Скоро сва места су опустела после Сеобе Србаља која је узрок наше луде памети и вере у лажљиве Аустре и Угаре. Турска и шиптарска освета, а само онај зна шта је зло коме су се они „светили“, била је крвава. Покренуо се читав народ. Нико није хтео да чека Шиптаре и Черкезе. „Ајде да се мало склонимо, док не прође прва сеча“ - мислили су многи који се више никада нису вратили. Ни Чарнојевић није хтео да чека. Повео је народ преко Истока и планине на север. Можда би нам његова мученичка смрт у Пећкој патријаршији више помогла од његовог живота преко Саве и Дунава. Само би се преселио код Бога, божји човек је био. Он није тако мислио. Нисмо мислили ни ми 1999. године.

Али је жилавост народа свиклог на патњу и тада помогла опстанку. И тада смо се потрудили да неко опстане, преживи и сачека оне што су се вратили. Да их гладне и промрзле, уморне од скривања по планини, нахрани и сакрије. И Гориоч је опстао. Како му је било, то он најбоље зна. Мало је лепих дана од  Душанове посете запамтио, до дана данашњег када му је можда најтеже. Он је сам горе на брду а доле нема Источана.

                

1689. године се родио мој курђуп Ђурађ (син Николин и унук Станојев). Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767., иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас понекада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у дечанском рукопису из 1857/8 помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио девичком катастиху из 1761. где се помиње Гориоч. 1903. године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.

Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су  могли.

1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађале се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Манастир Гориоч 1857. године одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.

Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије. Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.

Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска да српскија не може бити. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу. Растко Петровић у својој књизи Дан шести о томе оставља трага.

Скроман споменик подигли су им грађани Истока после рата, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је Српским ослободиоцима, а требало је Српским мученицима. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они увек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.

Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у Другом рату) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздрвама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.

Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.

                  

                

На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија. 11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне. 1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић.

Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић. Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба. У Источком срезу, на изборима 1938. године била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми. У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.

У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже „да је Милић Крстић из Истока убио 60 Албанаца“. За наручивање убиства Милића Крстића, капетана и негдашњег командира „летећих водова“ ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора. Само убиство је извео његов пушконоша и слуга.

Дође мир.

И нова држава. Источани су мислили српска. Преварише нас све Латини, опет. Да нам врате за Душана. Не заборављају они туђа лукавства, чини им се да само они требају да имају монопол на то.

Било како било: Источани, Метохијци, Шумадинци, сви су мислили: „Ево најзад лепе и слободне Србијице, ајде да је градимо, нека буде што лепша, море крви смо пролили за њу, њену слободу и слободу наше браће!“. Нико није знао ко су та браћа али су неки носили њихове куршуме и драмлије у себи.

Тако су Источани, кад дођоше до даха од муке и патње, тридесетих година прошлог века градили колико су могли. Направили су школу у којој је била и болница. Нешто ниже започеше и цркву да граде. Саградили су је из чистог ћефа. Градња није престављала проблем богатом месту. Трговине су ницале а воденице и ваљавице биле зачеци индустрије. Зашто не и црква у центру вароши? Имали смо Гориоч, није нам била нужда. Али, имало се - па се градило.

У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко, држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће Бата. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово Мали хотел и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом Извор. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941. године). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани.

Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом. Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. 

Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки) била је виша медицинска сестра. 

Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб Подгорје (исте године кад је у Звечану формирана Трепча а у Пећи Будућност и Раднички) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.

Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни Соколски дом. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице. Место где су убијени српски војници, место мале капеле Светог Ђорђа која је била спаљена у време Кримских ратова и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.

Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, уистину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: Други.

У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи поприлично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина. Његове преживеле саборце, Источане на челу са Ралом Вулићем, пострељаше партизани у Луговима.

Почетком 1941. године братство Ђурића из Истока бројало је 5 домаћинстава са 69 чланова породице. Крајем 1995. године Ђурићи броје 41 домаћинство са 154 чланова породице.

Недостају ми пролећни звуци моје источке улице. Јутарња вика радника у рибњаку, дозивање комшија, звуци алатки, чекрк на коњским и волујским колима.

У полусну слушам те гласове и звуке, сасвим су ми природни и усклађени ма колико теме разговора звучале незграпно и непримерено, ма колико звук мотике која удара по земљи изгледа неромантично, у сваком случају: непродуховљено.

Чујем рођаке како разговарају са мајком, пролазнике како са улице називају „Добро јутро“. Неко кад-кад пита и за мене, тек онако у пролазу и реда ради.

Извесно је да ће данас ваздух удисати пуним плућима, напуниће се источке улице неоствареним жељама, потхрањеним у људским бићима, оговараћемо се и лагати али у пролеће све то делује наивно и безопасно.

Једино што ће недостајати то је љубав, јер љубави је увек мало у Истоку. Увек фали љубави, највише у пролеће. Девојке ће размишљати о примамљивим удајама а младићи маштати о дивљим сексуалном авантурама. Мало је место, кратко пролеће - нема се времена за љубав. Наравно, удаваче ће лакше проћи (обично их преваре шљаштећи излози), многи источки „жиголи“ однеће невиност у брак или гроб - пролеће ће заменити топло лето а глас мајке ће бити све тиши и тиши. То је живот: пролазност, и, у неко време успомене - увек, додуше, касно али тако мора.

Боже , како ми недостају пролећна јутра у мојој источкој улици, у моме Истоку. Како ћу живети са тиме да их више никада неће бити? Како сам уморан од претварања да живим и да предамном стоје неки избори.

Пуст Исток. Нема струје. Тек по неко возило. Кажу ретки који су се вратили из њега да се у тим данима без људи, возила, струје и осталог, могло чути хучање воде са извора чак до центра, и даље. Чуо се једино извор у пустом Истоку.

Они ретки што су остали кретали су се улицама збуњени и дезоријентисани.

Стуштио се јак пљусак на опустело место. Отворило се небо на већ отворену земљу. Шкрипали су отворени прозори, горопадила се највећа српска непријатељица: промаја. По неко је још товарио камионе са својим и туђим стварима. Стари професор је викао ходајући мокром улицом ''да ће се сви вратити за дан-два и да школа мора да почне са радом тачно на време''.

На брзину скупљено мало друштво поставља новог ''управика'' у напуштеном мотелу. Он ''преузима дужност'' и из магацина износи пиће и храну. Около су пуни базени ненахрањене пастрмке, пуне штале ненахрањених и непомужених крава, пуни торови товљених свиња. Послужује госте који неће платити и који ће заборавити када су последњи пут вечерали уз свеће у пустом ресторану.

Свако је имао своје разлоге останка али су сви имали само један разлог зашто нису отишли. У једном тренутку више то нису могли да ураде. Или: нису уопште могли, свеједно је. Али су се сви надали да ће већ после два-три дана угледати колоне које се враћају. Нису то доживели. Нису доживели ни властити живот.

Опет је ноћас горело. Видео сам светлост, одсјај пламена који је гутао Крстића куће. Крстића куће су биле ове ноћи браниоци српства.

Пуцало се. Али то није била борба. Само је једна страна пуцала. Тек је престало пред зору. Што се нико не појављује пред мојим вратима? Што не дођу да вичу и урличу као претходних вечери? Што их нема да ме шамарају и ударају кундацима као претходних дана? Шта ми то спремају?

Претрнуо сам од страха. Бојим се бола. Шта ја радим овде сам у мраку? Шта се то чује пред вратима?

Скоро ће да сване. Задах паљевине и згаришта исти је као и претходних дана. Исти је и кад смо ми палили. Исти је. Само сам ја сада сам самцит, згрчен у ћошку свога ходника. Чекам. Доћи ће неко сигурно. Чекам и једва чекам. Само да буде што брже, самим тим и лакше.

Платићу својом главом. Жао ми је деце, пријатеља. Патиће за мном. Можда ово мени и наплаћују неки њихов задужени рачун. Много се задуживало а мало плаћало задњих година овде.

Свиће.

Крстића куће су ноћас биле задња одбрана српских заблуда. Бориле су се док су могле. Доста од њих. Оне су бар остале ту где им је место. Ја и „Крстића куће“ водимо задњу источку битку. Исход се већ зна, само што то нећемо да признамо. Док се не предамо наше трајање ће се продужавати и бити доказљиво без обзира на тананост аргумената којим то наше постојање доказујемо.

Пуцало се. Ко је на шта и у кога пуцао? Је ли било само обично шенлучење или је ноћас неко главом платио (ко што ћу ја платити, да макар буде од метка).

Ситни сати су вековно дуго прешли у свитање.

Шта ја радим овде? Јесам ли гладан, жедан? Мртав ли сам или жив?

О Боже!!!

Нема ни људи, ни Бога.  Само сам ја и они. Што их нема? Шта ли ми спремају? Знају ли да би ми мајка патила да је жива? Сузе би ронила и лице гребала за мном. Да је жива, ех да је ту, стрепели би смо једно за друго. Е..еее.. Боже, плачем.

Јутро ће ми донети мало мира . Тада све утихне. Ујутро се рађа и умире само кад се мора. Буде тихо и дремљиво. Ујутро су и главе чистије, намере часније, жеље реалније и нагони контролисанији. Ујутро обично не знаш да ли ћеш предвече убијати и бити убивен. Нови дан то не говори својим осветљеним почетком. Ујутро увек имаш времена да кажеш: „то ћу после“.

А, испаде да није тако. Ено их на капији.