BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

четвртак, 4. новембар 2021.

ДЕТЕРЏЕНТИ ЗА ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА!

 




МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности, жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.



Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.



Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од десе, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.



Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.



Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они,  су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.

субота, 24. јул 2021.

ДНЕВНИК КЊИГОВОЂЕ: ЗАВРШНИ РАЧУН

 






Ова књига, причајући о судбини и животној причи једног човека који је водио свој дневник деценијама, покушава да на специфичан али књижевни начин каже, између осталог, шта се заправо догађало Србима са Косова и Метохије после Другог светског рата па све до егзодуса на крају двадесетог века и да у тим догађајима проба да пронађе макар део узрока за потоњу колективну трагедију. Кроз личне успоне и падове главнога јунака, кроз његове заблуде или добре изборе, кроз причу о једном времену, пратиће се општи успони и падови, добри или лоши колективни избори, судбина тамошњег народа и све оно што је претходило фаталном исходу, али: имплицитно. На свакоме је да појединачно дође до закључака.

Пре свега, циљ овога списа је покушај да се опише атмосфера (или: атмосфере?!) једног времена, његов дух и кретање једног човека у тој епохи. Атмосфера између два светска рата. Атмосфера после ослобођења и у периоду обнове. Атмосфера једног градића у Метохији. Атмосфера празновања, дочека нових година, времена када животни стандард расте. Атмосфера опуштености. Атмосфера кафане шездесетих година. Атмосфера лицемерја и лажи. Атмосфера дволичности. Атмосфера пада стандарда: животног и система вредности. Атмосфера несигурности, угрожености, безнадежности. Атмосфера понижења и духовног посрнућа. Атмосфера почетка краја. Атмосфера рата и погрома. Атмосфера неразумевања. Породична атмосфера.

У жижи интересовања ове књиге јесте покушај да се опише штетност комунистичке идеологије (и владавине комуниста) за српске интересе на Косову и Метохији чак и онда када је изгледало да ствари крећу ка бољему, лажност пароле братства и јединства, али и несналажење главног јунака, па самим тим и неких других Срба, њихово нечињење и кривица оних Срба који су подлегли тој идеологији, искрено или лажно верујући да стварају боље и хуманије друштво.

Свеобухватно и ако ћемо право: то је генерално био проблем српског народа. Једино су Срби у СФРЈ искрено веровали у ту идеологију и последњи су се (ако су уопште?!) отресли те илузије која их је коштала много, чак и када се чинило да даје доста. Још у времену уставних промена шездесетих и седамдесетих година прошлог века било је предвидљиво куда је пошла федерација. Осамдесетих година када мање-више сви говоре да не желе више да живе у заједничкој држави једино Срби и даље инсистирају на томе али не због очувања јединственог српског простора већ због заблуде да можемо живети заједно и равноправно.

У центру дешавања је главни јунак, књиговођа и интелектуалац, комуниста и активиста, љубитељ капљице, књиге и филма, „звездаш“, човек који је водио свој дневник од 1953. године па све до своје смрти 2012. године. Он је био особа чији су живот обележиле и личност уобличиле речи које почињу на слово „К“: Косово, комунизам, књиговодство, кафана, књиге и кино.

Још од малих ногу, пре школе, писао је лепим рукописом и изводио рачун без грешке, као да су му била предодређена будућа занимања и интересовања. Оно што се не уклапа у тај психолошки и ментални склоп некога ко се бави бројевима и егзактним стањима рачуноводства јесте љубав према књигама и уметности уопште, са акцентом на „уметност живљења“. Куповао је и читао књиге (успут гледао филмове и боемисао) из историје, марксизма (али и философије), енциклопедије, зборнике, међутим, највише љубави и пажње, а када је књига у питању, посветио је лепој књижевности.

Уколико се некоме учини, током читања, да коаутор и син главног јунака није штедео свога оца у овим списима: грдно се вара. Све што је написано учињено је из поштовања према ономе ко је водио дневник јер је управо он исписујући своје редове желео да буде искрен и хтео да тако остане записано. Заправо, када се тиче описа разних погрешних избора, поступака, лудовања или пијанчења, односа према породици или послу, коаутор се чак трудио да ублажи аутентичне дневничке записе свога оца без обзира што је аутор дневника желео да бескомпромисно остави такав траг о себи самом. Такође, коаутор је ублажавао или потпуно избегавао дневничке хвалоспеве намењене породици и деци а да би избегао замку патетичности.

Све личне грешке, заблуде, ломове и сагрешенија главног јунака који су овде наведени, оставио је он лично и у писаној форми, без прикривања или улепшавања. Додуше, често је знао да оправда неки свој поступак (или: поступке) али их никада није прећуткивао (иначе, како би смо ми сада сазнали о њима). Онако како је радио и како се понашао: тако је и записивао. Уколико се негде може протумачити да су коментар или анализа коаутора тенденциозни и лични, чак су и такви редови „извлачени“ из атмосфере и контекста самих дневника.

Најзад, морало је бити и личних коауторових нота, па и одређене дозе субјективности, јер је поред главног јунака и он говорио о свом животу који се преплитао онако како се преплићу животи очева и синова. Коаутор је говорио о своме оцу, или, онако како га је доживљавао док је био млад и зелен, или, у времену када је заиста упознао старину, нажалост, када је и сам загазио у озбиљне године и пред крај живота свога оца. На крају, исту су судбину делили и поделили. Били су заједно до краја, и у добру и у злу.

Ова књига говори о човеку који је повремено према себи био лош али који је у коначноме, у суштини и уистину, био добар човек: честит, частољубив, правдољубив и поштен. Реч је о човеку који је био врхунски стручњак у своме послу и занимању књиговође али који се због личних избора није исказао до краја у томе и који се није сналазио у друштвеним односима који су владали а који су одређивали успон и успех у друштвеној хијерархији тога времена. Делимично је за то крив и његов начин живота а делимично његов отворени презир према каријеристима и полтронима.

Ова књига заправо говори о доследном човеку. Био је такав у грешкама, и у пороцима, и у животним ставовима, и у идеологији, и у непорочном начину живота када је изабрао да тако живи у последњој деоници свога дугог и берићетног века. Био је узоран омладинац и активиста у првим декадама свога живота; жестоки боем и кафански човек у средини свога века; и непомирљиви анти-алкохоличар и породичан човек у последњој трећини тога животнога доба. За сво то време константа је била да је био врхунски књиговођа, поштен човек и да је волео своју породицу чак и онда када су га дела демантовала.

Ово је скаска о преживелом брату близанцу.

Овде се говори о човеку који је искрено веровао да је могуће изградити такво друштво на Косову и Метохији у којем ће сви бити равноправни и једнаки, са истим правима и обавезама, без обзира на веру и нацију - једнако чак и онда када је подржавајући Милошевића то могло изгледати другачије. Он заиста није схватао шта се тамо спрема и ради тих шездесетих година, око Бриона и Устава, не зато што то није хтео да види (како је то чинила већина) већ зато што је веровао да његови другови из партије, Албанци, мисле искрено и добро попут њега. Он верује у СФРЈ до последњег дана. Он, најзад, искрено мисли да је Милошевић нови Тито чак и када га у својим записима части епитетима новог Карађорђа или Обилића.

Ово је прича и о томе како је у једном периоду заиста заличило да се може живети заједно и равноправно али само од онога трена када су маске почеле да падају и када је почела да се открива перфидна политика Албанаца и њихових руководстава који су увек и у већини једино имали за циљ да Косово и Метохију очисте од Срба (и ништа друго). То што главни јунак и слични њему нису то могли да схвате и увиде не умањује њихове људске квалитете и може једино говорити о њиховој наивности и заблуди али и о њиховом поштеном приступу при том покушају да се живи заједно и уз међусобно поштовање.



Описивањем (преписивањем) судбине главног јунака исписана је судбина и катастрофа Срба са Косова и Метохије, поготово после 1999. године и посебно у данима избеглиштва које је карактерисало неразумевање људи у новој средини а које је знало бити болније од пљачке и паљевине. Испричана је судбина свих тих људи који су вредно и поштено радили и градили а онда су одједном остали без ичега, препуштени на милост и немилост већ тада рањене државе, болесног друштва,  националног колапса и урушеног система вредности.

Нису сви Срби на Косову и Метохији мислили као он, те ова књига и о томе говори. Пре свега, поред личног, идеолошког и националног неслагања, је било у самој породици. О томе најбоље говоре сукоби главног јунака и чланова његове уже породице везани за однос према вери, православљу, цркви и поштовању хришћанских обреда и обичаја.

Ово је историја једне државе и једног градића у њој. Једне државе која је мењала имена и градића који је остао веран своме имену те га и данас носи: Исток! Ово је сентиментална и породична повест о људима у том граду. Ово је и културна историја тог поднебља. Овде се може видети како се одвијао друштвени, спортски, привредни и културни живот, додуше, често оптерећен идеологијом или традицијом али не увек и не обавезно. Ово је историја личних избора. Ово је медицински извештај града који је на крају и умро. Ово је политичка историја једне државе испричана кроз судбину појединца.

Најзад, ова књига можда највише говори о једном времену и патријархалној средини у којој је положај жене био изузетно тежак, када се нису поштовали лични избори већ се све подређивало породици и одлукама које су доносили они који су породицу водили и представљали. Ова књига говори о томе како жена у том времену није имала много избора, и како је морала да трпи хирове и одлуке мушкараца: очева, браће и мужева. Ова књига прича о томе како је жена морала искључиво да се посвети породици и деци, што само по себи није лоше, али је лоше то што би сваки други њен покушај избора значио одбацивање породице и презир друштва. Да би се сматрала „добром и цењеном“, за жену је у то време важило гесло „да мора да буде задња за софром а прва за послом“.

Ово је лична књига. У њој ће се наћи болних признања, унутрашњих ломова, животних успона и падова, великих грешака, тешких жигова. Али, пре свега, ово је срећна књига о једној срећној и испуњеној породици која је заједно прошла и добро и зло, и из свега тога изашла јака, многобројна и сложна. Чак и богата. Део тог богатства, поред материјалног, огледа се и у иронији, хумору и снази да се говори о свему, на овај начин и у овој књизи. Породице које имају своје књиге –  велике су – духом – породице.

Кад неко пише роман о оцу онда тај има унутрашње дилеме – уколико пише роман о мајци онда има унутрашње проблеме!

Уколико пишеш књигу о оцу онда мораш изврнути и твоју и његову кожу! Другачије не може.

Јер, кад причаш о оцу – говориш о себи!

Ако имаш сина – ћути о своме оцу!

Ово је прича о оцу, и сину, и породичноме духу. Амин!

 

                                         Игор Ђурић, у Лазаревцу, 2019. године


петак, 23. јул 2021.

АНТОЛОГИЈСКИ СТИХ ПЕСНИКА ЛОШЕГ (и мртвог)!


         

          Антологијски стих као сноп покошен

спустио се на инспирацију песника лошег

и венама кроз јагодице у перо

слио се у потенцијално епохално дело!

 

Или: део будућег великог дела!

 

Један стих: мало је?!

Мније мали песник трбуха широког

и без домашаја уметнички дубоког

Треба му стихова још престижних

њему далеких и недостижних

а ниоткуда их, матер им материну

ни мртвих, ни живих!

 

Песник лош

све што је до тада писао

било је за уреднички кош

А онда, ненадно, са небеских висина

дошла му је на ум величанствена рима

један стих за читанку

а такорећ од уметничку битангу!

 

Шта чинити са стихом једним

чак и тако вредним

и са песником безвредним?!

 

Трагао, тражио, молио, просио

слушао, кушао, лагао, поткрадао

Ништа!

Доброг, макар, стиха кад великог нема

ни од корова

ни од бехара

ни са неба

ни са потока!

 

Добар стих што га имаде

велики терет му постаде

Трезан остаде, око себе се осврте

очи му се отворише, мисли проговорише:

 

Већина песничке браће

газећи животне стопе

не остави иза себе

ни једне вредне строфе!

 

А ја читав стих имам

велики, вредан и обиман

не знам одакле је до мене стигао

али ме је на пиједестал дигао

и светом кружиће моја слика:

Био је песник једног великог стиха!

 

То каза, те оде и скочи са моста

и тако великим песником поста

док већина поетских слика и прилика

умре у постељи без иједног доброг стиха!

Игор Ђурић, март, 2021


среда, 12. мај 2021.

РАСТКО ПЕТРОВИЋ – ДАН ШЕСТИ

 


Човечанство ће нестати. На свету неће више бити ниједног човека. Земља ће се вртети пуста и трула кроз просторе.

Дан шести

Растко Петровић је човек који слободом ништа није стекао и који се у слободу није вратио чак и када из ње није ни одлазио. Разлог томе лежи у чињеници да је он појам слободе сводио на лично (личне изборе) и уметничко (лични израз) а живео је у времену великих историјских догађаја где се војевало за народне и државне слободе и велике циљеве. Расткова идеја борбе је била нешто друго. То је била жеља да буде оно што заиста јесте.

Роман Растка Петровића Дан шести имао је своју чудну и турбулентну историју (као и његов живот) и о томе се мање више доста тога зна (где треба да се зна и ко треба да зна, дакле да не помињемо Дединца и Кона, Ристића и компанију). Тумачења овог дела су разна и углавном погрешна. Као, уосталом, тумачење било којег дела вредног пажње. Растко Петровић спада у групу великих уметника и књижевника који су у свом времену били несхваћени а у каснијим периодима бивали су потцењени. Од свога народа био је одбачен, али није био ни први, нити једини. То може бити само доказ величине.

Растко Петровић је у свом роману демонтирао једну народну епопеју на мноштво личних судбина и цртица (овде се више мисли на епопеју као велико и историјско време него као књижевну форму и дело). Свео је еп о боговима једне историје на лирски исказ о људима једног времена. Он је државну идеју расклопио до нивоа идеје породице, породицу је свео на човека а човека је описао кроз патњу. Он не види рат око себе, он само види патњу појединца. Он не верује да људска патња може породити велике и историјске догађаје али зна да историја није ништа друго до збир најчешће невидљивих и безимених индивидуалних патњи и страдања.



Не, није он на рат гледао „другим очима“ (како неки говоре о овој књизи) већ је све то видео „правим очима“, онако како уметник једино и може да га види. Био је део безимене масе а желео је да деловима те масе дадне лик и име. Без обзира што је за Растка модеран уметник у ствари секс а секс је за њега пол а пол је за њега оно за чим он трага – писац се није бавио искључиво сексом мада је ово роман о половима. Ово је роман ауторовог трагања за полом (сексом). Уз опаску да је Растко у том трагању био храбрији као уметник него као човек.

Није Растко Петровић рат описао „другим речима“ (различитим од већина својих савременика) већ је он о рату говорио гладног језика, празних црева и пуних јаја. Глад је епопеја. И студен је епопеја. И ваши су епопеја. И мртви коњи су епопеја. И живи костури од људи су епопеја. И: голгота! За њега Албанска голгота није епопеја већ зверско позориште у животу у природи. Остало је само епилог неминовног – остало је слава. Растко не бежи од те опште и народне славе, не омаловажава је, једноставно, он говори о себи а не о народу. А, ваљда је и он део тог народа?! Народ је сам о себи проговорио када није имао снаге и храбрости да штампа ову књигу у време опште националне еуфорије и да врати великог писца у земљу одакле је потекао и где је желео да умре кад је еуфорија минула а комунизам стигао.

Књига је за Петровића важнија од данашњице (значи: и уметност), поготово је важнија од стварности коју је креирао рат (који не зависи од човека а мало и од људи, то јест, народа). Људи само започну рат али после више не могу да га контролишу. Могу само да пате и преживе. Албанска голгота која је уследила уз мало среће донела је тежак, угласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама што се снева на грудима уморног сневача којега ујутро чекају планине пуне снега и љутих Арнаута.

     Растко Петровић у свом роману природу и људе посматра очима сликара а догађаје слуша ушима музичара – па све то записује у књижевност као песник. Он је гледао очима човека: у човека који пати. Други су гледали и видели: народ у судбоносном чину. Разлика је између личног и општег али се на крају све сведе на историјско јер време нема времена за човека већ само за историју. Да би се чуо и глас човека  постоји књижевност и писци попут Растка Петровића.

Он на догађаје о којима говори гледа: одоздо! Сеоба Србаља (било која, па и она преко Албаније) гледа се: одозго! Његови видици су сужени јер му је шира слика већ унапред била позната. Јер, он је човек који је у средишту огромне жене и он је мушкарац који свет посматра очима те исте жене. Он свет описује чулима жене. Он на мушкарце, ратнике, децу, све гледа осећајем женскога.

А, у Дану шестом жена је заклана, силована, жена је курва, жена је делија-девојка, жена пати у порођајним мукама. Мушкарци их силују, децу им праве. Када то не чине мушкарци су страховито лепи.. лепши од жена. И жена и крава на нови живот доносе на свет исто. То вели Растко кроз говор својих јунака. Он презире женску потребу да се служи мушкоме. Он жели да лично и сам буде слободна жена. Он види само лепоту мушкога. Међутим, и мушко и женско рађа жена у сузама и болу. Ту, дакле, нема разлике. И све има женски облик: људи, планине, патња, снег, олуја... Због тога Растко пати: он би да и мушки, ти лепи Аполони, могу да буду равноправни са женама: да могу да роде, да могу женски да трпе.

Скоро нико од Петровићевих јунака не воли живот. Као код Достојевског. Код њега ретко ко воли да живи и приличан број њих размишља о томе како да се само-усмрти. Можда и зато што је у животу, по њему, све женско: сав рат, у таквом случају, све што се збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености у природи... Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености...

Жена Растка Петровића је, дакле, огољена мноштвом детаља, оних које уочава само љубитељ курви или хомосексуалац. Фасцинација курвањским детаљима доводи до повраћања. Код њега не постоји пол (мушки, женски) код њега егзистира секс (мушки, женски): размишљала је како јој ноге почињу другачије него код њега, и како свршавају другачије. Трудећи се да га сустигне и да уравна корак са њим, мислила је на то. Бити другог секса. Шта значи бити другога секса главна је Расткова дилема и централна тема ове књиге за оне који ће знати да је прочитају на прави начин. Кога буде интересовао само садржај, само радња ове књиге, томе ће се књига неће ни допасти.

Хомосексуализам Растка Петровића у његовом књижевном изразу доказ је да та прича не мора бити огавна и огољена како се данас о томе говори и пише. Она не мора бити ни јавна, она се може свести на лично, на лепо, на уметничко. Када описује мушку лепоту Расткова поетичност реченице зна да буде суптилнија од поетичности израза Милоша Црњанског. Он је, дакле, своје дилеме уздигао на ниво уметности, као и многи велики уметници пре њега. Он своје патње претвара у лирику а своје дилеме у врхунски стилски обликоване реченице. (Дочим, Милош Црњански се није баш најпоетичније изражавао о педерлуку Растка Петровића оптужујући га да му је предлагао непристојне радње које је Црњански одбио претећи). 

Није све у овој књизи лишено националног и епопејског али је Петровић то покушао и успео да претвори у симболе, да и то обуче и спасе од студени и смрзавања. Вук Растка Петровића (вучица) је гладан и олињао али и даље спреман да закоље. Као и Србин тога доба (Српкиња). Он се повлачи супротно од српских војника – он се враћа ка Србији. Коњ Растка Петровића умире са људима (са народом, део је народа), у снегу и леду, гладан, уморан и рањен. Коњ умире на путу, дорат или шарац, свеједно је, српски је то коњ и њега желе да затру заједно са онима који те коње тимаре и товаре. И, жао је Растку коња. Колико и човека. Зато он не описује галоп српске коњице која јуриша на непријатеља већ пише о смрти верних коња на планинама које су делиле живот од смрти и без којих је галоп са исуканим сабљама немогућ. Вук и коњ: словенска митологија! Ту се, и на тај начин, Растко чеше о себи омиљеним темама и дотиче националне теме. Широка словенска идеја је тек довољна Растку да себе пронађе у националној идеји

Само књижевни слепац не може приметити да се у свакој реченици ове књиге писац бори са унутрашњим ломовима и потрагом за својим идентитетом (полним). Зато и није хтео да вређа национални дух таквим приступом. Он се клони свога народа из поштовања према њему. Он зна да нешто није у реду са њиме и жели да то исто разреши сам са собом кроз велику књигу. Петровић је велики писац па он своје физичке и духовне падове и болести доживљава кроз своје дело подижући их на пиједестал. Он нас не замара са неважним детаљима он нам даје уметност. Од њега се друго и не очекује, он друго и не нуди.

Некад, пре извесног времена, написао сам у свом Дневнику, под датумом 09. децембар 2009. године: Читајући ''Африку'' Растка Петровића закључујем из његових редова да није важно: јеси ли белац међу црнцима, већ, да ли си човек међу људима?! Није њега Сима Пандуровић без разлога назвао највећим Црнцем међу нашим песницима (очито не мислећи да је баш реч само о његовој поезији у збирци Откровења). Шта бих онда овде и за крај додао и допунио: Читајући роман Дан шести Растка Петровића схватио сам да није важно да ли си мушки секс са женском душом већ да ли човек у било којем сексу!

(Растко у овој књизи помиње и мој Исток: хвала му на томе!).

*


Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog