Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

среда, 14. септембар 2022.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

 



Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

понедељак, 29. август 2022.

ЈОШ ЈЕДНА ЦИГАРЕТА ПРЕ СПАВАЊА

 



Пушачи су чудан сој! Они, чак и у кафани, не кажу „да попијемо још једну па да идемо“; већ веле: „да испушимо још по једну и идемо“.

Време о којем остављам ову цртицу јесте оно доба у којем смо имали два телевизијска канала (од којих се један тешко хватао уз помоћ избушеног лавора), тада су продавнице и трафике радиле до предвече а кафане су објављивале фајронт гашењем и паљењем светла негде око поноћи. То је било време када се пушило у болничким чекаоницама, у авионима, аутобусима, на састанцима, у општини, чак: и у биоскопу (кријући се, наравно).

То, такође, није било време сурове експлоатације (као ово данашње) јер данас и најбеднија трафика (киоск) ради до поноћи. О драгсторима није било речи, сем о пар њих у Београду. Једино на шта би, понекад, набасали у ситне сате јесте врућ хлеб из пекара које тада избацују своје прве векне за ујутро. Данас пекара поред моје зграде ради 24 сати дневно и у њој нико не купује хлеб.

Чему оволики увод?

Па због главне успомене за овај дан!

Кад одеш у провод, у кафану, или си случајно отишао па си заглавио и останеш без цигара баш онда када је најлепше, најслађе и кад ти се највише пије (наравно уз дуван). А цигара ни од крова, нити имаш где да их купиш.

Цигара?!

Цигарете му звуче помало педерски (иако се тако правилније каже јер су цигаре оно што смо ми тада колоквијално називали томпус; а, постојао је и цигарилос – танки томпус).

Елем, у неко време, у глуво доба када све ларма око тебе и баш када су туре пића почеле да лете као луде а конобарица никада лепше није изгледала у твојим пијаним очима, настаје нервоза а онда и комешање: схваташ да то је остала само још једна цигара. Онда прошараш очима и видиш да је и остало друштво танко по том питању. Шацујеш туђе штекове али слаба вајда од тога. Повратне информације уопште нису охрабрујуће.

Решиш, рационално, да приштедиш али схваташ да од тога нема ништа: ниси ти карактер а што имаш мање цигара то ти се више пуши. (Што би рекао својевремено чувени др. Милош Перовић: ''...не волим људе који пуше две цигаре дневно...'').

Последња нада је конобар. Зовеш га и питаш:

- Да немате цигара на продају, није важно које су?

У чему је ствар?!

У то време неке кафане су држале цигаре на продају и то је знало да буде добар део прихода али су их нешто зезали око пореза па су то чинили стидљиво или прикривено (само за одабране госте). Обично су држали једну врсту, од оних бољих и то по папреним ценама (данас су све исте, ма како се звале; али су некада КЕНТ и МАРЛБОРО били класе у односу на ДРИНУ и МОРАВУ). Знали су они за јадац. Ко у кафани тражи цигаре тај је спреман и да их плати.

Међутим, то је било у малим количинама, брзо се би се распродало и што је најгоре: највише их је особље користило па су газде и управници избегавали да их држе. Кад имаш среће и они имају цигаре, па наручиш: конобар их је доносио на послужавнику, у белој платненој салвети, отворене и са извађене две, од којих је једна извађена у дужини филтера а друга пола од тога. Конобари су некада били људи са манирима и потковани кафанским бонтоном.

Није био проблем да останеш без цигара у току дана а  запио си се. Онда пошаљеш конобара до најближе трафике или продавнице и он их купи. Подразумевало се да кусур не узимаш.

Али, ово о чему причамо је ноћно банчење. Још ближе: око поноћи. Око фајронта.



Колико су цигаре биле важне у тадашњој друштвеној (суб)култури и обичајима говори и чињеница да смо их, уз храну и пиће, послуживали и на весељима, и на славама, и на даћама. Тамо где сам рођен, и где са стасавао, у Метохији, после сахране се на капији сипала ракија и служиле се цигаре.

Данас, видим, нико никога не нуди цигаром када су заједно у друштву или за столом. У времену које описујем то је био део пушачког бонтона. Кутија се није вадила из џепа уколико ниси био спреман да понудиш цигаром сваког од присутних, познате и непознате.

Него, мрачно је ово, вратимо се ми веселом кафанском друштву које је управо остало без дувана.

У кафани их нема. Конобари и остало особље су дали шта су имали или колико су могли да не угрозе властите залихе. Исто тако и познаници (као и непознаници) са суседних столова су се отворили колико су могли и хтели. То би било то!

Последња је запаљена и иде од руке до руке, ко у партизанима (хтедох рећи: у четницима). Ако неко викне „иду Немци!“ - бациће се и та недопушена. Уосталом, колико је друштво пијано не изненађује да нам се стварно и привиђају Немци.

Од тренутка када је попушена последња цигара све је другачије: пиће више нема исти укус, конобарица (до тада секс бомба) постаје ружнија, сисе су јој мање а подочњаци већи, шале више нису смешне, песма је већ у фалшу.

Нема цигара!

Сви, свако појединачно, размишља(ју) где би могле да се нађу. Ко је тада уопште могао да слути да ће за неколико деценија доћи ера мобилних телефона. Јок, море!

Лицитирају се имена рођака или познаника који имају куће и станове најближе кафани у којој се одиграва драма. Неко предлаже да се обије трафика па да ујутро признамо и платимо штету. Други стоје на улици у нади да ће наићи неко познат или непознат. На улици никог живог осим милиционера позорника који ће те пре него било шта заустиш: питати да немаш цигару.

Најслабији карактером се предају. Навлаче своје зимске капуте и јакне надимљене дуванским димом и одлазе својим кућама. Остају голи и у својој голотињи прости дрвени кафански чивилуци.

Осипа се друштво!

А, онда, ко гром из ведра неба, небеском руком вођен, у кафану улази комшија који је управо завршио смену (вероватно другу), свратио човек на једну мученицу пре спавања, и, испоставиће се да код себе има две кутије цигара, ЗЛАТНИ ИБАР (ко те пита само дај). Портирски живот, по сменама, подразумева да код себе увек имаш залихе потребне за разне смене: нанизане шерпице у којима је кувано јело и салата, новине (по могућству ЧИК или ЕРОТИКА, дуван...

???

Даће, што да неће, он и онако иде кући (наравно да ће попити још једну туру од раздраганог друштва). Сви му обећавају куповину дупло кутија заузврат, колико сутра, и, наравно: сви ће лагати. Никоме неће пасти на памет то када се сутрадан пробуде мамурни и празних џепова, тешке главе по којој добују грдње љутих жена или родитеља. Уосталом, како да му врате кад се ничега не сећају кад су пијани?!

Одлично! Створили су се услови да се продужи пијанка. Али, она неће још дуго трајати. Време је да се крене. А, и онако, сад кад се има цигара више није слатко као кад недостају. Уосталом, претерало се, пијани смо, фајронт је. На столу, поред празних флаша и чаша, пуних пепељара (пиксли), остаће и две недопушене кутије ЗЛАТНОГ ИБРА.

Апсурд?!

Наравно, пушачки свет је саткан од апсурда. Јер, да није: ко би уопште пушио и убијао сам себе за свој рачун?!



*

четвртак, 11. август 2022.

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!





Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.



Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!



Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!


        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!
        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.
        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).
         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.

 


понедељак, 27. јун 2022.

ЖИКА ОБРЕТКОВИЋ – ДУХ БЕОГРАДА ИЗ КУЧЕВА!

 




Пре неколико дана случајно набасах на текст о Жики Обретковићу, написан пре неколико година, и, наравно, са интересовањем га прочитах. Боље да нисам. Јер сам из тог текста „сазнао“ да је Жика Обретковић био песник и улични свирач, мултимедијални и авангардни уметник, боем, и да је његовим одласком окрњен дух Београда, то јест, да је Жика Обретковић икона тог београдског духа (духа београдске калдрме). Скоро, па раме уз раме са Капором, Тиркетом, Гагом или Прелетом. Нећете веровати, негде сам видео да је чак био и симбол отпора против Милошевића и весник промена (парафразирам, не држите ме за реч). Малтене, он је био нови Нушић. Да нађем негде да је био и геј икона, па да потражимо конопче сви у целини и целости.

Жика Обретковић није био никакво оличење духа Београда. Он није ни знао шта то значи. Он би цео тај дух, ако постоји и има га, дао за тањир пасуља и кило хлеба. Он само може бити симбол једног времена и тог духа али у смислу да је Београд био и остао отворен за све људе, ма који и какви били. То што је Жика свој век провео у Београду тако како га је провео не говори о Жики већ о Београду који је са једнаком отвореношћу и толеранцијом био отворен и пријемчив за свакога. Па и за јуродиве.

Жика је био део атмосфере Београда који није био лешинарски, какав је делимично данас. Некада су људи слушали Жику јер су желели да му дају једнаку шансу. После су се појавили људи који су желели да се овајде од Жикине популарности.

Жика Обретковић је био хендикепиран човек који је свој спас (и: смисао) пронашао у свом хендикепу, а Београд и људи у њему су то прихватили (дали су шансу његовом рањеном духу) и сви су заједно створили легенду (урбану). Наравно, било је и злоупотреба, било је и шиканирања, било је патње и бола. Жика је све то стоички подносио, а, и Београд са њим. У исто време су малтретирани и шиканирани, у исто време су патили.

Често је био злоупотребљаван Жика, свесно и погано! У данашње време то би било и законом кажњиво. Није се стварала уметност, како то данас кажу, није то било боемисање! То је често било спрдање са болесним човеком!

Жику Обретковић сам први пут видео у Студењаку, осамдесетих година прошлог века. Неки Никшићани или Беранци (није ни важно) водали су га као мечку од собе до собе и увесељавали присутно грађанство у виду студената (редовних или илегалаца). Тако је стигао и до неког брлога од собе у којој сам боравио, Партер у Другом блоку, и представио се у пуном свом сјају.

 

девојчице девојчице плавојчице коса ти је плава ко зелена трава воли те жика дођи на секс....итд...итд...

 

Треба одмах нагласити: Жика није хтео да рецитује за џабе. Морало се платити, или у боновима, или новцем. Уколико тога није било, он би ћутао, мало се кревељио, али своју вредну поезију није просипао у празно.

Када би се нашао у женским собама био би и стидљив, макар на почетку. Поцрвенео би, спуштао поглед и сркао кафу у коју је гурао невероватне количине шећера. Евентуално би се представио као Џемс Бонд 007 – и, то је то.

Да ме сада убијете, не сећам се да је у тих неколико сусрета, изговарао своју касније чувену реченицу: у целини и целости!

Зелено и зелену боју је понављао, салату тада није помињао. Нити је икада тражио за салату. Знао је он добро, тада, шта тражи!

И тада је имао фрулу и непогрешиво је свирао тако да никада не погоди нити један тон а да све изгледао као да има смисла.

Ја сам га најчешће виђао по Студењаку али он ту није био стално. Већ је тада почео да ординира по Скадарлији и другим деловима града, а у Студењак би долазио повремено. У то време Студењаком је суверено владао Дуле Савић (не фудбалер него неки момак којега су тако сви звали). Он је био звезда Студентског града. Где год би наишао орило би се из грла свих присутних: Дууулеее Сааавииић! А он би отпоздрављао. И: држао говоре!

Зато је Жика, помало, и зазирао од Студењака, јер је био свестан да долази у туђе краљевство.

Чувени су били вербални дуели Жике Обретковића и Дулета Савића. Дуле Савић је био интелигентан момак, који је због нечега прекинуо студије, за разлику од Жике стално је боравио у Студењаку. Био је и писмен, знао је да чита и пише, што сам искрено сумњао за Жику. Али, нешто је кврцнуло у њему, Дулету, и он је неко време ходао на танкој жици између јаве и сна.

Углавном, Дуле је редовно побеђивао Жику у својим наступима и то овоме није годило. Тако да је, тек, повремено навраћао у Студентски град.

Оно што се мора подвући: у Студењаку је Жика био природнији, оригиналнији, свежији, него у другим деловима града. У Скадарлији је он давао оно што се од њега очекује за неку кинту, није био Жика већ оно што се очекивало да буде Жика.

Сретао сам га, дакле у Студењаку, на блејалишту (где је знао да држи ватрене говоре), у бистроу, у мензи.

Понекад су они примитивнији знали да пређу границу доброг укуса и да се лоше понашају према Жики, малтретирајући га, шиканирајући га. Он би тада западао у стање благе хистерије и викао би:

- Немој, немој, немој, пусти ме, пусти ме, пусти ме – и рукама би бранио лице као да га неко напада и хоће да га удари.

Или би се залетао према напаснику а онда би се укопао на пола метра од те битанге која га малтретира и исто то изговарао и чинио.

Жика је био све али није био агресиван осим када би се претварао да то јесте.

Проблем са Жиком и Студењаком јесте што би временом постајао досадан, јер се стално понављао и он, као да је био свестан био тога, долазио би у одређеним временским интервалима таман колико би требао да прође да га се људи ужеле (или да дођу бруцоши) али и смишљајући стално неке нове перформансе.

Незаборавни су били догађаји када је Жика требало да се ошиша и обрије код фризера Крлета који је држао берберницу у Трећем блоку. Шишање и бријање су били бесплатни али уз одређене услове. Док се шиша, Жика је могао нормално да седи на столици. Бријање се морало обавити тако што ће Жика лежати на поду а брица ће га бријати клечећи изнад њега. Не би било довољно места за све заинтересоване па би се често то изводило на неком бољем месту. Жика би се мешкољио, скичао, мумлао кроз нос, није могао да се скраси, али, трпео је: џабе је џабе. Публика је навијала. Када би се све завршило Жика би поскочио на ноге лагане са уздигнутим рукама као да је постигао гол али би незахвална публика и тада скандирала: Дуулеее Саавиић!

Не сећам се да ли је Жика тада пио алкохол. Кажу људи да јесте! Виђао са га по журкама али се стварно се сећам. Мислим да није много - осим кад би га напили намерно - (можда грешим, јер боемске легенде из Скадарлије говоре другачије) јер је он у себи имао много више од онога што би му малигани подстакли. А, и, треба отворено рећи: Жика је увек био више гладан него жедан. Такав је мој утисак, нисам се дружио са човеком.

Слушао сам га и гледао, касније, код Минимакса и у Шодер листи. Више то није био прави Жика, онај изворни и оригинални. Почео је да глумата и људи веле да је то чинио стално у Скадарлији или деловима града где је ординирао. Већ је тада изгубио ону ноту и црту детета – што је у природи он и био. Он је био дете. Он је био и несрећан. То се могло видети уколико се удубите у његове очи када не изводи перформансе него кад ћути или једе.

Како је Мори Кристи био усмени сликар, тако је Жика Обретковић био усмени песник. Тешко је успевао да два пута понови исте речи у својој песми. Њих двојица су, по речима Јакова Гробарова, једном бежали из Куће Ђуре Јакшић у Скадарлији пред пијаном руљом, мислећи да хоће да их бију а они су их, у ствари, одушевљено поздрављали. Вели Гробаров да је Жика само бежећи успео да викне:

- Ау, браћо моја, шта то урадисте од себе у целини и целости!

На интернету сам нашао и неке песме из те његове збирке (које се сада продају по непристојним ценама) и схватио сам да је и то злоупотребљено и прекомпоновано за потребе новог времена.

На пример песма, коју данас штампају разни издавачи, и продају зарађујући на несрећном Жикином животу, изгледа и гласи овако (сређена и преуређена):

Иступај напред

И напред

Не одступај

Јер ако одступиш

Више те нема

Опоменуо сам те

За сва времена

У целини и целости

Земље и света

Жика је опомена

За сва времена

 У стварности, када би Жика то изговарао, то је изгледао овако:

 ....ступај напред напре иступа да идеш у зеленонема више жика је тај у целини сандра у целости љубависосам, жика живео жикаљубав тера женскаженка добра сандра зеленошарено....

 Е, то је нови дух Београда. Преправљање човека и песама прикладно новом времену!

Старом духу Београда Жика је био довољан онакав какав је био: без преправки, улепшавања и исправки! Стари дух Београда је знао ко је Жика - Жика је осећао шта је Београд! Није ту било улепшавања: само разумевања и толеранције!

Елем, прошло неко време, заборавио сам и Жику, и студентске блокове, друге су ме бриге мориле и другим животним раздобљима сам уживао, друге животне сокове пио, друге порције из других мензи кусао, играо сам улоге које су ми године намениле.

Постао сам отац, а временом и отац студента у Београду, па сам повремено обилазио сина по студентским домовима и собама присећајући се како је некад било.

Једном сам, возећи се, на раскрсници код Лондона, чекао семафор и разговарао са сином. И, одједном, чух фрулу и оне чувене погрешно одсвиране тонове. Одмах сам знао о коме је реч. Видно остарио, у шареној одећи, са шареном торбом на рамену, Жика је забављао туристе.

Рекох сину:

- Види, Жика Обретковић?

Није имао појма ко је то.

Болоњо, јебем ли ти матер!

ПС

Захваљујем се Џоговић Небојши што ми је освежио већ посустало памћење!


субота, 26. март 2022.

ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

 



Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.



Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.



Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog