Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

четвртак, 4. јул 2024.

ЈОВАН СТАНИСАВЉЕВИЋ ЧАРУГА

 


Пише: Игор Ђурић

*

Хајдучија је, изгледа, дубоко укорењена у свесном и несвесном (национално несвесном?) бићу српском, започињући врло рано у средњем веку, продуживши своје постојање кроз, готово, читав период турског ропства, преко српских устанака у XIX веку, а онда и у XX веку, у току Другог светског рата. Хајдуци нису били само Срби који су устајали против стране освајачке силе, већ и против стварног или само од Срба набеђеног насиља чињеног народу од сопственог владара.

Владета Јеротић

*

Овом причом нећу ништа ново рећи али ће прича бити свакако моја!

Догодине ће се навршити сто година од како се Чаруга заљуљао на конопцу и пуних тринаест минута испуштао душу под будним очима џелата и 3000 гледалаца, у дворишту осијечке казнионице. На православном гробљу, у том истом Осијеку, на гробу Јовином, веле, увек је било свеже засађеног цвећа. Новинари и градске власти постављали су заседе да сазнају ко сади то цвеће али никада нису успели да сазнају. Легенда дуже живи од обешеног.

Још осамдесетих година прошлог века, као средњошколац, дошао сам у додир са текстовима једног од наших највећих новинара Предрага Милојевића, што кроз текстове и фељтоне у Политици, што преко његових књига. Човек који је током свог дугог и плодоносног живота био на „ти“ са историјом, који је у својој каријери сусретао Хитлера, Мусолинија, Черчила, Ајхмана и многе друге, био ми је, на почетку моје читалачке каријере, веома интересантан.

Тако сам, читајући Милојевића који је новинарски подучавао младе колеге да није вест када пас уједе човека већ кад човек уједе пса, по први пут прочитао и текстове о горском тићу, харамбаши, револуционару и бандиту, Јови Станисављевићу, породично званом Чаруга. То је је дојмило (што би рекли Чаругини земљаци) али и прошло. Прочитао па заборавио. То је било време када су мене неке друге „чаруге“ интересовале, баш као што их је и Јово волео.

Поновно интересовање за славонског Робина Худа пробудило се у мени после гледања одличног филма Рајка Грлића просто названог Чаруга. Много пута сам гледао тај филм. И никада ми није досадан.

Уочи грађанског и верског рата који ће ускоро букнути, 1991. године, када је мржња међу народима СФРЈ достизала свој врхунац, снимљен је филм о Србину рођеном у селу Баре, близу Осијека. Чаругу је маестрално одиграо Иво Грегуревић, уз изванредну глумачку екипу (Петар Божовић, Давор Јањић и прелепа Ена Беговић). Сценарио за филм је урађен на основу књиге и позоришне представе (1976) које је написао Иван Кушан.

И данас, кад год погледам филм, уживам у чувеној реплици коју Чаруга (Грегуревић) изговара на питање Ене Беговић (Свилене) „шта видиш на мени, зашто ме желиш?“:

- Па чиста си, јеби га! – одговара Иво у улози Чаруге.

У филму је Чаруга приказан као интелигентан и симпатичан бандит који кокетира са комунизмом и револуцијом како би лакше дошао до пара и пичке. Црвени Божо је у филму виђен пре као комични лудак него као фанатик идеологије, а он је, уистину, стварно желео да кроз револуцију успостави совјетску власт у Краљевини СХС. Божа Црвени је стигао из Русије задојен идејама Маркса и Лењина и био је типичан комуниста и бољшевик.

Он и Чаруга, ово је већ историја  а не филм, заједно пишу програм Кола горских тића који је говорио о послушности и поштовању према вођи а казна за све преступе је углавном била смрт (што је Чаруга неколико пута и искористио, посебно одреднице Хајдучког закона, којег су упоредо написали).

Устројавамо Коло горских тића ради освете буржоаско-капиталистичкој партији, те ради зулума њихових слугу – дрске жандармерије, која не признајући законе врши најгори терор на народним масама – стоји у том револуционарном програму.

Елем, игром случаја поново ми је дошла у руке књига Предрага Милојевића (Био сам присутан) па ме је Чаруга наново заинтересовао. Узех да мало подробније проучим живот и дело чувеног одметника.

Ко је био Јово Станисављевић Чаруга?

Рођен у поменутом селу Баре 1897. године а обешен у Осијеку кад је имао тек 28 година (и силним животом иза себе), 1925. године. Иако се родио у богатој породици узгајивача говеда, рано је отишао из куће, учио занат у Осијеку, најзад, стигао је и Велики рат и он је био регрутован. Рат му није пријао па је убио наредника, фалсификовао документа и дезертирао (као што се види не класично него са папирима). При повратку кући је, веле, убио швалера своје девојке, а потом и сеоског кнеза, ухваћен, осуђен, побегао из затвора Сремска Митровица. Прикључио се одреду (банди) званој Коло горских тића којим је командовао Божа Матијевић звани Црвени Божо. Било је то време такозваног зеленог кадра, када су дезертери из аустроугарске војске кријући се по шумама (отуд назив) пљачкали и проглашавали црвене републике где год су стигли. Убрзо Божа гине а Чаруга преузима горске тиће. Живео је, потом, двоструким животом: дању и зими био би богати трговац, ноћу и лети био је хајдучки харамбаша. Убио је много људи и опљачкао силне новце. Најзад, долијао је и био обешен. То би, укратко, била Чаругина биографија.

Али, о Чаруги се не може баш укратко.



Предраг Милојевић је, као дописник Политике, присуствовао крају суђења и извршењу смртне казне над Чаругом. Процес је иницијално пратио новинар Добрица Кузмић (који је наговарао Чаругу да напише мемоаре а овај је вече пред вешање рекао Милојевићу „да, ето, неће имати времена за то“) али је решио да гурне у ватру младог колегу па је Милојевић отишао пут осијечког суда.

Милојевић вели да су из редакције Политике инсистирали да покуша да сазна од Чаруге о његовом, наводно, закопаном благу. Овај је помало двосмислено тврдио да га нема, па је и мит о Чаругином закопаном благу наставио да живи.

Милојевићу је било дозвољено да буде са Чаругом ноћ пред вешање и на сам дан егзекуције. На питање „да ли жели свештеника?“ у недоумици и равнодушно је пристао. Потом је њему дошао православни а Прпићу Великом католички свештеник. Претпоставља се да се Прпић пред вешање и одрекао Чаруге на наговор свештеника а у циљу покајања.

Милојевић пише да је Чаруга са својим тићима оперисао по Славонији и Лици (други тврде и по Срему). Људи су се плашили Чаруге али су га и волели. Носио је ореол романтичног хероја и борца против државе и власти. У тренутку хапшења горски тићи су бројали, поред Чаруге, 13 људи.

Суђење том Србину и православцу трајало је годину дана. Рекосмо, осуђен је на смрт и обешен. На душу му је стављено много тога: пљачке, убиства (11) и силовање (у истрази је признао 28 злодела а суд да би га што пре обесио није хтео да губи време те многе злочине није ни приказао). За време суђења се свакако држао, од негирања до потпуног признања али му је највише било стало да докаже да није силовао, што је на крају и успео.

Милојевић затим наводи да је у судницу долазио елегантно одевен и да је све време кокетирао са публиком у којој је било много жена. Током судског процеса се трудио да буде духовит, желео је да покаже да се не плаши па је често засмејавао публику.

Пре него је ухапшен, живео је у Винковцима под именом Никола Дрезгић, представљајући се војним лиферантом. Играо је карте и пио са полицијским и војним главешинама. Када је ишао швалерацију представљао се као Миле Барић. Управо када су се код неких људи измешала та два имена са истим човеком, Чаруга је долијао.

Стало му је до имена и мита о њему па је када се појавио неки Раде Ратковић који је пљачкао сиротињу представљајући се као Чаруга, прво писао полицији да га ухвате јер каља његово име а када ови то нису учинили лично га је пронашао и убио.

Како Милојевић пише, у тим последњим данима свога живота Чаруга се ругао и суду, и смрти. Док су га водили на губилиште певао је:

Сиви тићи соколићи...

А са омчом око врата изговорио је реченицу која га је одвела директно у мит:

- Збогом народе, Чаруга путује!

Жандарм (полицајац) Јагош Перовић, онај који је ухапсио Чаругу (Борис Рашета у својој књизи наводи друга имена и њега не помиње), дочекао је дубоку старост у Винковцима. Осамдесетих година прошлог века пронашли су га новинари и он је њима у перо говорио о Чаруги. Рекао је да је Чаруга био „лукав и опрезан“, представљао се лажно као војни лиферант па је и он лично често седео у кафани с њим. Ухапшен је, говорио је Перовић, грешком поштара који је однео писмо код погрешне Манде Смолчић (Божица Манда Смолчић, која је била његова љубавница). Заскочили су га пијаног у стану љубавнице иако да скоро никада није пио алкохол (волео је сок од малине). Ето још једног доказа о штетности алкохола.

Борис Рашета је написао књигу Чаруга – балкански Робин Худ (за хрватско тржиште Чаруга – Легенда о Робину Худу). Он је проучио судске списе и огромну литературу која постоји а везана је за Чаругу. Рашета каже за Чаругу да је био мајстор театралних егзалтација... маштовити одметник који је био глумац, лакрдијаш, човек са хиљаду лица и свако је било уверљиво... Кључ Чаругиног успеха, пише Рашета, лежи у чињеници да је Чаруга једном ногом био у политици... он је користио мржњу најширих слојева према богаташима, што је била подлога неке врсте предкомунизма... Према Рашети, Чаруга није био господар својих нагона и био је лишен смисла за реалност... Код Чаруге најчешће видимо карневал, настојање да фасцинира свет, хедонизам, еротизам, себичност, инструментализам, бруталност...

И дан данас постоје подељена мишљења о томе ко је и шта стварно био Јово Станисављевић. За неке је био обичан разбојник и убица (што је и био), за друге он је био романтични осветник и борац за малог и сиромашног човек (што је упитно али не посве неутемељено).

Чињеница је да су га сељаци волели и помагали га и да је он знао да према њима буде широке руке. Дакле, донекле, био је славонско-српско-балкански Робин Худ (али је био и Робин Уд, према Кушану). По природи свога посла он и није могао пљачкати сиротињу која нема бог зна шта.

(Али, зашто Робин Худ? Због чега не би био Хајдук Вељко? Писао је 'ајдучки кодекс, обојица су потицали из богатих српских сточарских породица, жељни славе и пажње, гиздави заводници, бећари. Ниједан од њих није трпео ауторитете, обојица су хајдуковали и били велики миљеници жена, свак за себе вечити медијски бренд, песмом опојани и митом још живим).

Он је, у неким периодима и како му је одговарало себе сматрао револуционаром и комунистом. Симптоматично је, рецимо, где и када Чаруга подсећа на ријалити криминалце са краја прошлог века, па је међу својом бандом ширио фаму о томе како он није разбојник већ ради за министарство и полицију (за „службу“, данашњим жаргоном речено). У неким писмима Чаругиним, послатим полицији, провејава чак и нота патриотизма па он наводи да се он бори против оних који су проти нашој држави. Изгледа, ипак, да му је до националног било најмање стало али то није било довољно да се и таква питања не покрену у Хрватској. Иако је Коло горских тића био вишенационално. Видимо, на пример, да аутор једне од књига о Чаруги опрезно избегава у наслову атрибут балкански када је у питању издање за хрватско тржиште.

Наиме, Рајко Грлић, аутор поменутог филма, изјавио је за Слободну Далмацију 2010. године да су у Хрватској за филм Чаруга говорили да је „четнички“. После су, додуше, мишљење променили. О филму. Мишљење о Грлићу и Чаруги, изгледа да се није много променило.

Због чега би тај филм назвали четничким када је то један вестерн препун хумора и ироније? Ја мислим само из једног јединог разлога: Чаруга је био Србин. Јер затуцаност нема границе у тражењу непријатеља чак и тамо где их сигурно нема.

Грлић на неком другом месту говори о томе како је сценарио на Телевизији Загреб одбијен са образложењем да приказујући Чаругу заправо причају о Титу. Касније је и због тога филм нападан. Грлић је на то одговорио да све наше вође, мање више имају исту нарав и понашање.

И заиста, упечатљива је сцена из филма, која даје за право идеолошкој комисији тадашње загребачке телевизије. У шуми је логор, у логору шатор а у шатору Чаруга (Вођа) јебе док тићи напољу слушају шта се тамо ради. Један од одметника каже:

Народ ћути а вођа јебе!

О сличном догађају за време Другог светског рата може се прочитати из неких књига о томе како је Тито у шатору „диктирао“ Даворјанки па су другови из штаба и пратње морали да упозоре друга Старог да буду мало тиши.

Мада, ако ћемо право, има сличности између Јове Станисављевића и Јосипа Броза, између Тита и Чаруге. Обојица су волели да се лепо и кицошки облаче, направили су од својих суђења ријалити шоу, крили се од власти и живели под лажним и туђим именима, били су војници монархије и њихове јединице су ратовале у Србији, најзад, обојица су били по струци бравари. Волели су скупе ствари и раскошан живот. И, да се Чаруга одметнуо нешто касније те досегао догађаје који су уздигли Тита, можда би и он од бандита постао револуционар?! Јер, када су потом, комунистички идеолози могли Матију Губца показивати као револуционара а што то не би могао бити и Јован Чаруга?!

Грлић је Чаругу описао следећим речима: он је био побуњени егзибициониста, био је велики вођа, јебач, лопов и зајебант!



Али није био оптерећен нацијом и вером. То се из његовог живота види. Хрватско-српске поделе њему очигледно нису биле важне, а како примећује Рашета, то је раздобље у којем хрватско-српски односи још нису били затровани.

Чаругин ће надимак касније понети многи четници и усташе, али ниједан партизан: Робин Худ није био популаран на левици с којом је делио само космополитизам, пише Рашета на 144. страни своје књиге.

На крају, највећу штету на суду нису му нанели ни Срби, ни Хрвати, већ Цигани којима је учинио велико зло.

Чувар у затвору Анте Шарић који је водио дневник о Чаруги написао је:

На питање зашто је приступио Колу горских тића рекао је да је то учинио из патриотских разлога, јер се осећао национално освешћеним Србином и заклетим непријатељом Аустријанаца.

То је ипак била само још једна улога и егзибиција коју је Чаруга извео у својим ријалитију. Рекли смо да му је било свеједно када су га питали да ли да дође свештеник, пред вешање. На дан вешања, кад је изашао из зграде и кренуо према вешалима, ноншалантно се обратио свештенику који га је чекао на вратима:

- Како иде, попе?

Јесте, тражио је да буде обешен у народној ношњи (нису успели да је пронађу) али је то, мислим, више био породични а мање етнички захтев и чин. Најзад, мислим, нисам сигуран да се у Славонији сељаци и нису много разликовали по ношњи коју су носили.

По ономе што се може о њему прочитати, ипак, није много држао до вере и нације. Он није трпео ауторитете а то је супротно од онога што црква и држава траже од верника и грађанина.

Сад, да се вратимо на претходне дилеме. Неко ко је убијао људе због пљачке не може бити револуционар, као што исто тако неко ко је помагао сиротињу не може бити само разбојник. Па ми смо на челу државе имали разбојника који се представљао револуционаром. Револуционари су много више убили и опљачкали од разбојника.

Вероватно је Чаруга био од свега речено понешто. Тешко и затегнуто му се може приписати револуционарна идеологија али му се још теже може одрекнути да је пљачкао и убијао људе.

Чаруга је, мишљење је неподељено, био прва ријалити звезда на овим просторима. Новине су биле препуне прича о њему, он је дизао тираж новина, гарантовао зараду од књига. Владала је помама и хистерија над његовим ликом и делом, поготово код жена. Када је обешен, стампедо обожаваоца је кренуо ка вешалима. Делићи конопца којим је обешен су продавани по високој цени.

Његове пљачке имају нечег филмског у себи: преобучени у жандарме ишли су на унапред одређена места. Пљачкају богаташе које народ мрзи а Чаруга се труди да свуда остави своју „подсетницу“ у виду неког чина који ће бити запамћен. Он се не крије, на крају увек каже „Чаруга је био овде“. Он не трпи лажне Чаруге који му отимају славу. Иако је био крволочан и неосетљив он је знао извести пљачку са стилом, уз врло отмене и духовите опаске.

Он пише писма полицији и новинама. Потписивао се као Капетан Чаруг. Њему је стало до форме која ће раздвојити од обичног бандита. Марија Јурић Загорка о њему пише као о демократи а Политика је писала да он ради за Троцког.

Он је попут највећих медијских звезда од свог живота, суђења и смрти направио ријалити шоу. За време суђења његова ћелија је била пуна ђаконија, писама и цвећа које су му слале обожаватељке. Академски сликари долазе у ћелију да праве његов портрет. Ноћ пред смрт он седи са новинарима. За његово вешање су се продавале улазнице а самом чину егзекуције је присуствовало 3000 људи, жена и деце. Тражила се карта више.



О њему су писане и пишу се књиге, певају се песме, снимају се филмови, раде докторске дисертације, постављају позоришне представе. Био је и остао је звезда. И то зато што је он тако хтео и трудио се да створи и одржава слику и мит о себи. Он је свој шоу, своју представу, играо до последњег трена, до смрти. И наставио да игра и после смрти. Знао је он то. Тако је желео.

Таштина му је дошла главе. Волео је себе више од других!

Како једном рече Чаруга:

- И најдужој кобасици нађе се крај!

Тако је стигао и крај овој (мојој) причи!

*

Литература:

Предраг Милојевић, Био сам присутан;

Борис Рашета, Чаруга – балкански Робин Худ;

Википедија;

Политика;

Новости;

Документарни филм: Чаруга огледало времена;

Играни филм: Чаруга;

ТВ Новости;

Слободна Далмација.


недеља, 2. јун 2024.

КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

  


Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.



Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.



Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.



Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.



Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.



Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Моја драга Клементина, Поштанска кочија, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!


www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog