БАХМУТ ИЛИ АРТЈОМОВСК?!

 Пише: Игор Ђурић

У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“. 

Дочим, Срби који су досељавали те крајеве крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.

Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију (заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.

Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни пас с маслом не би појео.

На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не  бих баш држао тога.

Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.

Бахмут је у једном периоду био седиште Славеносербије (Славяносербия) а касније је био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко, била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.

Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.

Поред тога, кроз историју па све до новијег времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава, Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.

Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на једном месту вели: „Према протоколу швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра, године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.

Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну нови живот.

Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар или брод: Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских заробљеника).

Јар може бити да је настала од речи јарак (можда, нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод,  Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било је место Брод где смо се купали и прелазили реку.

Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево, Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...

Само име Бахмут може вући турске корене и по неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут (Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском личном имену.

Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.

Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!

АЛБАНСТВО: од Скендербега до Миђенија (и: шире)!

    Пише: Игор Ђурић

Да народи, као Срби и Албанци, толико времена живе једни поред других а да се не успостави никакав позитиван однос: дешава се још по негде у свету, није новина, али је свакако специфичан случај. У читавом том односу најважније је било повући линије преко којих се није прелазило и преко којих се није дозвољавало другој страни да пређе.

Срби и Албанци у Старој Србији нису живели заједно, нису живели једни поред других, већ су живели свак за себе али мешајући се једни другима у живот: и те како. Чудан однос. Није било изгледа да тако нешто испадне на добро и никада није испадало.

Однос Албанаца и Срба јесте бременит сталним сукобима, искрено и истине ради, ти сукоби су углавном и искључиво били изазивани једносмерно у виду терора Албанаца над Србима од друге половине 16. века до 1912. године, а после тога су се наизменично мењале стране, како је која надјачавала те потискивала другу. Пред српско-турске ратове 1876-78, на Косову је живело око 63% Срба, око 33% Албанаца и око 4% осталих – (Екмечић) и то је период када је терор Албанаца над Србима достигао врхунце и ретко је када опадао све до Балканских ратова.

Срби и Албанци су као пси и мачке. Њихово природно стање је непријатељство једних према другима. Не постоје српско-албански односи, постоје само српско-албански сукоби. Или: албанско-српски, како вам драго. Није у питању неразумевање: ми одлично познајемо и разумемо једни друге. Отуд и спознаја да немогућ никакав договор или помирење.

Ретки покушаји да се та два народа приближе су пропадали: јер није било међусобно искрене жеље да се то заиста и догоди. Тако и намера да научимо језике једни других са циљем да ћемо можда на тај начин побољшати комуникацију пропали су због лицемерја и политичке позадине тих догађања.

Хабзбурзима је, својевремено, било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, у прилог томе говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

 До Балканских ратова Срби су имали Призренску богословију (Богословско-учитељска школа). Албанци нису имали ни писмо за своје дијалекте геге и тоске до 1908. године. Између два светска рата у школама Старе Србије се учило само на српском језику. За време Другог светског рата и Велике Албаније: само на албанском! На Косову и Метохији, од Другог светског рата па све до осамдесетих година прошлог века, као обавезни предмети на свим нивоима школовања били су албански језик за Србе и српско-хрватски за Албанце. Сваки народ је учио на свом језику али је постојао и предмет: нематерњи језик! Постојала је чак и институција полагања двојезичности: ко је желео да се запосли у државним органима морао да има потврду о положеној двојезичности!

Према томе се опходило лежерно и најчешће се то сматрало нужним злом (и са једне и са друге стране) и према тим предметима се односило доста комфорно: није се инсистирало на много знања, обично се гледао просек других оцена, није се таласало кад би дошло до неких проблема а да се не би изазивали међунационални конфликти. Руку на срце, Албанци су много боље говорили српски него што смо ми Срби говорили албански.

Албанци, као народ, имају таленат да брзо науче друге језике: поготово српски. Можда и то говори у прилог да су још увек у трагању за коренима и идентитетом, а можда и то да су кроз своју историју углавном били номади и сточари који су се кретали великим пространствима у потрази за пашњацима или што добар део њих има српске и хришћанске корене. 

У таквим путовањима наилазили су и на пределе Старе Србије, и тада су им се допали ти крајеви али због снаге средњевековне српске државе и повеља о забрани њиховог задржавања које су листом издавали Немањићи закључно са Душановим закоником (Душанова титула је гласила: Стефан у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима), нису могли ту да се задржавају. Како је српски корпус слабио под турском окупацијом тако су и Албанци све више долазили на Косово и Метохију у намери да ту и остану. Они су временом, како је то дефинисао Васа Чубриловић створили албански клин у српском животном простору. Тако је све почело!

Било је изузетака, у том лежерном схватању учења језика другог народа у Косовско-метохијским школама, као што сам био ја, где су наставници и професори албанског језика сматрали да ја намерно и из националистичких разлога нећу да говорим албански језик, јер како објаснити да одличан ђак из албанског језика има слабу оцену. То није била истина, макар не у потпуности, једноставно нисам знао албански јер само живео у насељу где су становали само Срби и нисам имао воље да га учим у школи (што је била грешка, данас схватам). Како било да било, имао сам грдних проблема и у основној и у средњој школи. Ишао сам чак и у Комитет на рибање, позивани су моји родитељи у школу на разговор, полагао сам пред комисијама.

Елем, док смо имали као предмет албански језик наставници и професори су нас терали да учимо напамет поезију албанског песника Милоша Николића који је користио псеудоним Миђени (Migjeni). Пошто му се отац звао Ђорђе он је тако саставио псеудоним: МИлош ЂорђЕв НИколић. Родио се у Вракама 1911. године а умро је 1938. године. Свршени је богослов и стипендиста Краљевине Југославије. Писао је на албанском језику, иако је био полиглота. Био је једна свестрана личност а свој радни век је провео као учитељ.

Због чега помињем овог песника?

Албански наставници и професори су стално инсистирали на његовој поезији, у свим разредима основне и средње школе (вероватно и из разлога што им избор и није био бог зна какав). То су биле песме обојене социјалном тематиком. За све време тог процеса, нити један од тих наставника и професора, нама ђацима никада није рекао име и презиме Миђенија. Чак је и у читанкама потписан само псеудонимом. Крили су то тако вешто да су требало да прођу године и године па да ја негде прочитам о коме је заиста реч. Њима је било од круцијалне важности, тада, чак и у време братства и јединства, да истакну његово албанство и да сакрију његово српско порекло. И успевали су у томе! То је био разрађен систем систематски спровођен: од уџбеника до наставног особља.

Исти је случај и са Фан Нолијем: Теофан Стилијан Ноли (1882-1965). То је албански писац и политичар. И он је био православни свештеник. Био је оснивач Албанске православне цркве у Америци. Руку на срце, за разлику од Миђенија, Фан Ноли је био албански националиста и емигрант у Америци, а опет и поред тога су нас у комунистичком систему терали да га читамо и учимо напамет. У то време само помињање Драгише Васића, Григорија Божовића или Владике Николаја значио је проблем са комунистичким режимом.

Дакле, и када је Фан Ноли у питању, а помињао се и на часовима албанског језика и на часовима историје (јер је уџбенике из историје писао чувени Али Хадри и према којима, уџбеницима, скоро да се није узимала у обзир српска историја) никада нам није поменуто да је Фан Ноли православни свештеник.

По овој истој линији, садашњи премијер Еди Рама скоро је изјавио да је он лично католик, жена му је муслиманка а деца су му православци.

Ибрахим Ругова је пред смрт прешао у католичанство, што му је представљало најбезболније решење јер су и они православног порекла (комшије смо па знам).

Наравно, најдрастичнији пример је Скендербег: Ђурађ Кастриотић Браниловић, који се потписивао ћирилицом као Скендьрь бегь, јер су га Турци звали Искандер Бег, што значи Господар Александар, и који беше од оца Јована и мајке Војиславе, који родише поред Ђурађа и браћу му: Станишу, Репоша и Константина, те сестре му: Мару, Ангелину, Јелену, Влајку и Мамицу. Дакле, њима никакав идентитетски проблем не представља што им је највећи национални јунак, онај о коме се песме певају: Србин!

Најзад: кад је највећи црногорски песник Србин (Његош) а због чега и највећи албански јунак не би био Србин?!

Шта је поента ове приче (ако је има)?

Албанцима је увек на првом месту албанство (нација) па тек онда порекло и вера, и као млада и скоро створена нација схватили су да морају да користе све што им је на располагању (а то је мало) у формирању свог идентитета и своје нације. Без обзира како се ко зове, које је вере, како му се зову родитељи, све ће се користити само ако помаже албанству! Али уз одређена прећуткивања и ревизионизам.

Добро, ми Срби смо другачији од њих, Албанаца, јер немамо проблем са идентитетом па себи можемо да приуштимо луксуз да бирамо само оно најбоље и наше. А и поред тога имамо светле примере попут Андрића, Селимовића и сличних. Стари смо народ са дефинисаним идентитетом, јер поред тога што смо хришћани и православци ми смо и Светосавци, и тиме смо јасно дефинисани и покривени по свим правцима. Нама није потребно да измишљамо топлу воду или кваку на вратима.

Међутим, оно што је евидентно, иако су Албанци превасходно били католици и православци (и данас их има у завидном броју, православаца око 25% а католика око 15%) и на ислам су прешли у време турске окупације, међу њима није настала подела оптерећена мржњом као између Срба и оних Срба који су отпали од православља и Светосавља (та подела често није верска него идеолошка). Албанци чак не потенцирају ни поделу унутар муслиманског корпуса (сунити и бекташи). Када су њихови циљеви у питању они су сви заједно у једној колони. Ми Срби имамо чак и више од пет колона!

         Наравоученије нека свако за себе изведе, по вољи.

ЕСЕЈ О СЛАНИНИ

 Пише: Игор Ђурић

Сланинице сласти

Пуна ти си масти

В.С. Караџић, Српски рјечник

 

Иако се сланина једе у различитим деловима света (исто онако како се у другим деловима уопште не окуша и забрањена је) чини ми се, онако ускогрудо и локал-патриотски, да се ради о најсрпскијем производу и храни а када је она у питању.

Сланина је један од симбола српске кухиње. Било да је зовемо панчета, хамбуршка, сапуњара, гроник, или јој тепамо: сланиница или адидас. Око много чега се не слажемо, ми Срби, али око сланине смо углавном једногласни и уједињени иако свако има неко своје виђење које се своди на то како сланину треба спремити или како је јести, у којем облику и којом приликом. Али, то су неслагања техничке природе. Где би нам био крај, нама Србима, када би се и по осталим стварима не слагали само на такав начин?!

Порекло речи (сланина) можемо тражити у словенским коренима. Тешко да може бити турцизам (из очигледних разлога) иако наш језик обилује истим. Пошто је со главни састојак у припреми овог производа (поред меса и масти) онда је логично да је со у корену саме речи: со – слано - сољено – сланина. Дакле, то су осољени делови меса (по истој логици они неосољени делови би се могли звати несланина, али таквих скоро да нема). Мање је вероватно да је реч извучена од именице слабина, као дела тела са којег се скида месо за производњу истог. У Вуковом речнику сам нашао речи као што су сланица или солара што су називи за сољену кожу и што говори у прилог мојој теорији о настанку имена сланине. На истом месту сам нашао и на слањивачу а то је кобасица од меса и сланине.

Lardum је латински назив са сланину. Bacon је енглески а speck (шпек) је немачки. Отуд је настао термин шпиковање. Руси је зову бекон (бикон) па се поставља питање ко је коме украо име?!

Сланина се прави (углавном) од оног дела са трбуха (стомака) свиње, али може се користи и леђни део. Исеку се лепо каишеви, посоли се, стави у саламуру, треба да се добро исцеди, и онда се суши на диму и промаји (највећем српском непријатељу). Поред тога сланина може бити и барена (кувана) а користи се и свежа.

Срби једу сланину у свим могућим приликама и ситуацијама. Она је идеална за мезе, уз сир и ракијицу (није згорег имати и младога лука). Следеће, па на даље, неприкосновена је у комбинацији са белим луком (младим или старим, свеједно је), али тада то већ није само храна већ и лек.

Деценијама је сланина неправедно оптуживана да је штетна за здравље. Наравно, то је била подметачина и лобирање разних кланова и интересних група, да не кажем фармацеутске и прехрамбене мафије, који су нам подметали вештачке и индустријске производе, мекдоналдс, кока колу и генетски модификовану храну. У томе им је увелико помагала квази-медицина (потплаћена и кварна), иста она која нас сада тера да купујемо суплементе и витамине а не каже нам да једемо сланине и белога лука. Тако су, исто, опањкали и свињску маст а сада говоре да сланина има карактеристике маслиновог уља што се тиче утицаја на људски организам.

Сланина не садржи угљене хидрате а ипак даје потребну енергију. Има много витамина Б у разним бројевима а то, веле, добро утиче на имунитет, а у комбинацији са белим луком (који има неколико стотина разних корисних елемената) чини одличну комбинацију природних антибиотика и имунолошких помоћника. У сланини има протеина колико ти душа иште. Поседује и те чувене омега -3 киселине, через којих купујемо таблетице са рибљим уљем.

Наравно, да би све горе наведено важило, сланина мора бити домаћа и без адитива. Добро би било и то да свиња буде од неке аутохтоне врсте, храњена природно и без суплемената и хемикалија.

Најважније, а када је сланина у питању: кад је имаш гладан бити нећеш!

Дакле, сланину пржимо, кувамо, печемо на роштиљу сирову, мећемо у сарму, пасуљ, купус. Ми Срби, чак и када печемо прасе нашпикујемо га сланином. Наравно, ово је шала, али, заиста, нема хране и специјалитета где нисмо кадри да туримо сланину: или напунимо шницлу и пљескавицу или омотамо ћевапе, или шпикујемо посно месо, или је стављамо у поврће, или пунимо кобасице њоме, чак и џем од сланине правимо (који није сладак и користи се као прелив). Знамо и да је ролујемо. Све и свуда!

Ипак, Срби је најволе осушену и уз лебац, без икакве обраде и додатака.

За нас Србе, сланина је и храна, и лек, и зачин, и мазиво, и средство за чишћење (са парчетом сланине очистимо давно некоришћени роштиљ), поклон, средство плаћања. Све и свуда!

Срби су сланином плаћали крштења и опела. Порез намиривали.

Сланина је барабар са воловима орала њиве, секиром секла шуме, салајицом косила ливаде – јер сланина је давала снагу орачу, дрвосечи и косбаши. Њене карактеристике су покретале човекове мишице а њена со надокнађивала изгубљену со потеклу из зноја.

Јели смо је наквашену сузама и орошену знојем нашим!

Ратове смо добијали са таблама сланине у војничким торбама. Она има много предности, кад је добро осушена дуготрајна је по свим временским условима, калорична је и сита па са мало сланине можеш да прогураш цео дан. Најзад, пушку можеш подмазати и чизме заштити од воде: сланином!

Наши преци су сланину (нарочито гроник, са главе и образа свиње) чували тако што би је осушили или обарили а онда премазивали и облагали туцаном љутом паприком (црвеном), бибером или белим луком, како би је заштитили од мува и кварења. Некада би је, ради чувања, утапали и у маст. Какав је то укус био уз врућ домаћи хлеб?! Још ми на непцима титра масноћа и љутина сланине коју је осушио деда Трајко и баба Ванкиног врућег хлеба.

Ми нешто старији још увек се сећамо чувених војничких пасуља пуних сецкане сланине и доручака из армије или радних акција: парче хамбуршке сланине, два кувана јаја, зденка сир и бела кафа. Јаја или сир замениш са класићима или друговима муслиманске вероисповести и ето енергије за цео дан.

У Америци, где сви воле и једу сланину, углавном је прже (чувена комбинација америчког доручка: bacon, eggs and chess; или сланином пуне своје ћурке за Thanksgiving Day). Мимо наведеног углавном користе ону барену. Ипак, била је једна месара у улици Миртл, у Њујорку, где се могла наћи права сланина, код Мунћана, Румуна из Баната. Купујући код њега, навуко сам целу смену са којом сам радио: на сланину и чварке

Чварци су сиромашни рођаци сланине а пршута је високо квалитетна сланина (племство међу сланинама).

Елем, како је ратове добијала, као ексклузивно српска ствар, тако је сланина у миру губила. Дуго је била ниподаштавана а сада (када је криза ударила на врата) опет је се присећамо и жестимо се што је понекад скупа и недоступна. Ама касно! Деценијама смо десетковали сточни фонд неселективним и неконкурентним увозом меса сумњивог квалитета. Скоро смо уништили аутохтоне врсте, неке потпуно као што су шумадинка и шишка, са мангулицом у последње време стојимо нешто боље (али је она постала извикана и помодна) а са моравком и ресавком ту и тамо није толико лоше али не у оној мери у којој би требао да их имамо. А да би сланина била добра, понављам, мора да се производи од свиња које су аутохтоне, које су се храниле природно и које нису шприцане.

Ја имам своје ритуале и обичаје везане за сланину. На пример, никад је не једем на Велики петак и на Бадње вече. Онда, увек је сечем са посебном бритвицом само за сланину намењеној и наоштреној. Једем је као храну са белим луком а ко мезе уз млад сир. Кад се скува сарма ја прво поједем парчиће сланине који су ту метнути да сарма замирише. Кад је у куваном купусу онда купус не једем (нисам во у купусу иако Србин сам) већ само сланину са киселим купусом као салатом (нисам зец иако Србин сам).

Док сам планинарио од хране сам носио сланину, хлеб и шише ракије. То сам чинио и за време рата, због хране, пушке и да олакшам душманима ако ме ухвате: ради идентификације и да одмах схвате с киме имају посла. Сапуњари дајем предност у односу на панчету. Своје швајцарске ножиће подмазујем сланином. Увек је мора бити у фрижидеру (сушницу су ми својевремено запалили они који не једу сланину).

За домаћине, у традиционалном смислу али и модерно, сматрам само оне људе који сами производе храну коју једу (па и сланину), пића која пију (вино, ракију) и све то чине са своје земље и из властите производње. Остали људи нису мање вредни (и сам спадам међу њих) али нису домаћини чак и када имају милионе.

Због чега причу о сланини завршавам писањем о домаћинима. Зато што сматрам да наш концепт преживљавања (јебао их економски и индустријски развој) треба да почива на обрасцу домаћина и његовог газдинства, човека и породичне задруге у којој је организована породица око заједничког циља: опстанка у свим условима а кроз производњу хране, за себе и за продају а која није индустријализована. Такве породице треба да поседују земље онолико колико могу сами да обраде.

Не постоји здрава храна и обична храна како су нас навикли као Павловљеве џукце. Храна је или здрава или није храна. Храна јесте или није. Она мора бити без хемије без обзира на приносе. Када такви домаћини (газде) ојачају онда ће и остатак државе оздравити: они ће храну продавати за друге потрепштине (њима потребне). А те друге потрепштине ствараће они који не обрађују земљу. Просто ко пасуљ (са или без сланине).

Ако бих се кандидовао на неким изборима, мој слоган би био:

СА ЗДРАВОМ СЛАНИНОМ ЗА ЗДРАВУ СРБИЈУ!

 

PS

Ево за крај, саставио сам и песму:

 

Сланина је српска мајка

често га је одржала

Србин ју је појео

уместо да каже хвала!

 

Сланину смо потценили

окренули њојзи леђа

али кад је загустело

престала је да нас вређа!

 

Кад смо гладни тепамо јој

душо масна нисмо сити

сланинице наша мила

дођи нама до тањира!

ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ!

  Пише: Игор Ђурић

Вера ил' вечера: питање је сад?!

Дилема подједнако тешка и подједнако лака као она хамлетовска: вера или вечера јесте бити или не бити!

Управо зато: то је лажна дилема! Бира се између нечега и ничега, између бића и ништавила.

Ако се осврнемо, овлаш, не мора то бити неко озбиљно освртање, свуда око себе можемо видети неке људе који су дали веру за вечеру и то на свим нивоима: од оних најбаналнијих самоиздаја до оних најтежих. Јер, вера за вечеру је пре свега самоиздаја па тек онда издаја. Ипак, погледајте па после тога одлучите: хоћете ли бити као они или ћете остати своји на своме. Одлуку о вери и вечери мора да донесе свак за себе, појединачно. Не може то колективно, како су то неки сада наумили. Мора се знати за сваког понаособ како је одлучио јер од тога ће зависити како ће потомство гледати на нас. Нема друге, такав је поредак ствари у Васиони.

Кад смо већ код вере и вечере треба знати да је вера скупа ствар за одржавање и издржавање. Исто тако треба знати да нема ни бесплатне вечере. Дакле, свеједно се плаћа, само што у случају избора вере (избора да је не продамо и због тога платимо одређену цену) бранимо оно што је наше, оно што смо ми и што ће нам остати - а када плаћамо туђу вечеру добијамо само оно што ћемо посрати.

У својој вери можемо бити гладни – у туђој вечери нећемо бити сити!

Код своје вере бирамо своје – код туђе вечере добијамо туђе и само онолико колико нам се дадне.

Рекосмо, вера или вечера уопште није дилема, то јест, лажна је дилема. Поготово није хамлетовска. Јер тај исти Хамлет није изабрао вечеру стричеву већ веру очеву. Он се предао освети а не одрицању. Изабрао је правду а не круну, част а не понижење, веру а не вечеру. Они, пак, који изаберу вечеру упадну у мишоловку. Јасно је ту речено и следеће: ко изабере веру изабрао је страдање.

Него, оставимо се ми Шекспира, он је ипак припадао народу који је дао веру за постељу.

Постоје друге и познатије приче о вери и вечери.

Једна, она најпознатија је Тајна вечера, такође говори о томе ко је шта изабрао између вере и вечере (сребрњака).

Друга вечера, она Лазарева, уочи Боја на Косову, нама је ближа и за ове мисли примеренија. Истог је корена као и она горе поменута Христова и говори о истоме: видећемо на Пољу Косову ко је вера ко је невера.

Чак и кад добијеш вечеру уместо вере опет су ти дали твоје. Само у мањој мери него што си имао и онолико колико су проценили да ти следује за издају. Иначе, издајнике нико не воли и сви их се клоне.

Вечера за веру, у нашем садашњем случају, то вам је: опростиће ти Ђура што те је тукао док те је убеђивао да даш веру за вечеру.

У Србији, данас, углавном, они што продају веру не чине то чак ни за вечеру већ за помије које остају иза моћника. Понекад веру дају и за џабе, само да буду виђени, да буду примљени, да их газде потапшу по глави и признају за своје љубимце. То се, наравно, никада не догоди.

Од непријатеља не треба узети чак ни ону последњу вечеру, пред гиљотину или вешање.

У Косовском боју нисмо дали веру јер је Србија била ту где се боримо. На Солунском фронту нисмо дали веру јер је Србија била пред нама. На Кошарама нисмо дали веру јер је Србија била иза нас. Ако данас узмемо вечеру ништа неће остати у нама, пред нама и иза нас. Како кажу: није важна цена која се плаћа већ светиња која се брани.

РУБИНОВИ МАНЕКЕНИ

 Пише: Игор Ђурић

Упозорење!

Игра са Рубиновим вињаком одвија се на ивици оштрог жилета који дели живот од смрти, Бога од ђавола!

Сви се боре за твоју душу! Твоје је да је сачуваш а не одрекнеш се ванилине ароме.

*

Ја га пијем још увек. И чим га наручим, конобари (они искусни) знају од које сам сорте!

Ако мушкарац, а притом још и Србин који није дајгуз и европљанин, макар једном у животу није пио Рубинов вињак, а припада генерацијама прошлог века, онда такав не спада у групу људи који имају искуства са животом (самим тим и са алкохолом). Искуства у сваком смислу: кафане, канцеларије, библиотеке, улице, живота, смрти...

Рубинов вињак је симбол једног времена, државе, друштва, начина живота, па тек онда оних људи коју воле добру капљицу и кафану. То је филозофски систем. Дакле, то је више од обичног алкохолног пића, то је нешто што је дало свој печат времену и поднебљу. По том питању, једини конкурент Рубиновом вињаку јесте домаћа шљивовица.

Вињак је имао своје обичаје и законе. Пио се из кафанских чашица од 0.5, без или са ногицом (у зависности од локала у којем се служио). У првој тури се никад није одвајао од кафе. Служио се у посебним атмосферама станичних бифеа, градских кафана, домовима пензионера, кафеима предузећа, радничких ресторана, затим у друмским механама, хотелима, мотелима. Служио се увек и без питања уз један деци киселе воде, у чаши истог облика као што је она са вињаком. Конобари и конобарице су их вешто носили у руци и између прстију, те две чаше, осим када је друштво повеће па мора да се користи послужавник.

Одмах да разјаснимо, по оригиналној рецептури Рубинов вињак је веома квалитетно пиће. Друга је ствар што је у неким периодима наше тешке историје та рецептура прескакана или што се појављивао велики број фалсификата. То је било веома присутно у доба распада државе, ратова и инфлације, када механизми контроле нису постојали.

Рубинов вињак је, у ствари, коњак. Још прецизније: бренди. Прави се од грожђа, тачније од винских дестилата (вина). Пече се као и свака ракија а онда се оставља да одлежи у бурадима најмање 2 године, или 5, 10, 25 година, а, да би добио специфичну арому и укус својствен само њему. Бурад морају да буду храстова и то искључиво од храста са Кучајских планина, и то припремљеног по посебној технологији и искључиво у Рубиновим погонима за израду бурића (буради?!).

Овај вињак, који тада није био Рубинов, почео је да се производи између два рата, у Александровцу. Рецептуру за њега сачинио је француски ђак Драгољуб Марковић из горе поменуте вароши. Он је развио производњу и погоне али је све то зауставио рат а комунисти су после рата тог истог Драгољуба осудили на робију а његову фабрику и рецептуру преместили у Крушевац где је настао Рубин који је присвојио поменути вињак. Касније су присили и самог Драгољуба да им помогне. Претпоставља се да је пиће добило назив ВИЊАК јер се правило од вина. Постоје приче да је Марковић свом пићу дао име спајајући две речи: ВИски и коЊАК. Која год да је тачна, нама одговара.

Колико је произведено овог пића у његовој ери постојања, до данас, тешко је рећи. Неке рачунице говоре да је реч о цифри од 500 милиона литара. То је, отприлике, годишња производња пива у Србији или толико воде падне низ Викторијине водопаде за један минут у кишној сезони.

Да се, ипак, вратим на лична искуства и опсервације. Ретко који љубитељ капљице (добре или лоше) своју каријеру испичутуре почне са Рубиновим вињаком. Не, он дође касније. Кад се стекну одређена искуства и достигне извесна кондиција. Ако се порани са конзумирањем овог пића оно зна да се огади и да га дотични више никада не окуси у животу. Кривац томе је слаткасти укус који зна да буде тежак у првим тешким пијанствима.

Међутим, када се човек навикне на Рубинов вињак тешко после тога мења пиће. Чак и када га нема он не узима друго. Неправедно, они који искључиво пију Рубинов вињак сматрају се алкохоличарима: Рубиновим манекенима.

Кажем, то је био начин живота. Не могу данас да се сетим колико сам пута кренуо на паузу за доручак (у сред радног времена) или недељом ујутро на кафу, а да сам завршио са композицијама празних чашица испред себе и веселог друштва?! Колико пута сам ушао у кафану само на једну или отишао на пијац по зелениш а онда се забројао у турама и зелениш заборавио?!

Врло је важно да Рубинов вињак буде оригинал. Рекох, у време ратова и санкција тржиште је било преплављено фалсификатима који су били опасни по живот и тада је Рубинов вињак стекао лошу репутацију која га у неким круговима и данас прати. Али то нема везе са истином. Данас су петица (VSOP) или десетка (XO) боље од већине скупоцених иностраних пића а обичан вињак (VS) је оно најбоље у тој врсти пића што се може добити у односу на цену и квалитет. Рубинов вињак је међу пићима оно што је Заставин калашњиков међу пушкама: јефтин а поуздан и квалитетан. Мада, док пишем овај текст, ове глобално злосрећне 2023. године, вињак ни у једној својој варијанти више није јефтина работа.

Елем, постоје нека правила за конобаре и газде угоститељских објеката и осталих сумњивих места, којих се морају придржавати уколико хоће за угосте племство и поданике Краља вињака: никад не односи непопијену до краја чашицу ма колико мало пића било у њој; никад не пресипај то исто у нову чашу коју си управо донео са новом туром; никад не одвајај вињак и киселу воду; никад не крсти вињак; никад не говори да ти је нестало вињака; никада не послужуј вињак у широким-виски чашама; када се тражи дупли вињак увек га донеси у истој чаши само од један деци (оној од киселе воде) – никад у две мање; ако се пије за шанком увек се сипа у исту чашу тек када се она испразни до дна; нека је за столом остало и пет пуних чаша осталих иза оних који су отишли или посустали никад не нуди оне за столом да их попију – туђе пиће се никада не пије; никада не питај онога ко пије Рубинов вињак жели да пређе на друго пиће (вино, пиво) – онај који пије вињак не мења пиће пре, за време и после јела; итд.

Било је разних покушаја да се направи слично пиће али је ретко коме успевало чак и да се приближи. У једном периоду је био популаран Бренди Звечево али су то била потпуно различита пића. Говорило се: онај ко пређе са Рубина на Звечево и званично је алкохоличар. Квалитетни вињак је правио Навип, имали су лепу амбалажу са дрвеним мотивима. Ни Косовски вињак није био лош, ни по квалитету, ни по амбалажи, али никада није достигао ни делић славе славног претходника. Бадел је правио Цезара (интересантни детаљи амбалаже). Прокупац је правио Амбасадор вињак. Правила је слично пиће и Суботичанка. Звечево је производило Тренк а Далмацијавино Хајдука. Вињак се правио и у Марибору а Истравино је производила вињак Премијер.

Најближи по квалитету и изгледу етикете био је Жупски вињак који се производио у постојбини овог најбољег вињака о којем говоримо, у Александровцу. Још од времена када се догодило пресељење, постојао је тај ривалитет између Александровца и Крушевца. Жупски вињак је и данас познат широј јавности по чувеној реклами у којој глуми мали Гонцић који пита мајку без чега не сме да се врати из трговине.

Кад смо већ код амбалаже, произвођачи Рубиновог вињака нису много марили за то. Дуго нису мењали ни дизајн амбалаже, нити етикету, а када је основна верзија у питању. Наиме, на самом почетку су успели да произведу препознатљиви бренд и није било потребе за променама тог типа. А и сами конзументи Рубиновог вињака су прилично конзервативни по том питању и свака промена би стварала дилему да ли је у питању Рубинов или неки други вињак, доста им је било и то што се визуелно он није разликовао од поменутог Жупског вињака. У прилог овоме што говорим говори и чињеница да и дан данас вињак пакују у ретро амбалажи кад год опадне потражња.

Мада, било је и дизајнерских узлета: луксузне варијанте вињака су увек имале добру и лепу амбалажу, па и данас. Најинтересантнија је амбалажа која се својевремено звала Рогоња или Витез. Храбри дизајнери и менаџмент Рубина тада су, у комунистичко доба, пустили серију вињака који је спакован у лепој флаши која уместо затварача има Лазаров шлем са бивољим роговима а уместо етикете витешки штит. То им се вероватно пустило због поменутог хрватског вињака Тренк који је имао слична решења и требало је да представља некаквог хрватског хусара (а у ствари је то неки аустријски или већ чији војник).

Без дилеме, Рубинов вињак се најбоље конзумира за шанком. Ретко када Рубинови манекени једу у кафанама (евентуално нешто на чачкалицу). Да су хтели да једу: остали би код куће! Они су волели да се налакте на оне познате старомодне поцинковане (ростфрај) шанкове који су имали удубљења за хлађење пића и остале враголије, мада нису презали ни од класични дрвених шанкова. Презирали су барске столице и служили се само лактом (налакћивањем).

Иза шанка су углавном стајале времешне али добродржеће шанкерице у плавим прегачама, похабаним капицама причвршћеним шналама за косу и незаобилазним боросанама на ногама. Како би која тура измакла те шанкерице су изгледале све лепше и сексипилније. Неретко су и оне саме биле манекенке вињака.

За шанком, или столом, пијући вињак углавном су седели средњи и нижи службеници општине, суда, локалних предузећа, уметници разних врста којима је свима био један заједнички именитељ: неуспех, уморни музичари, просветни радници, поштански упосленици, подофицири, пензионери свих горе набројаних, по који новинар или бивши спортиста. Радничка класа је ретко или уопште није пила вињак. Сељаци: ич! И кафански персонал је углавном конзумирао вињак. По њима сте могли знати је ли добар или није. Је ли чист или је крштен.

Рубинови манекени су верни кафани у коју иду уколико је она верна њима. Они чак не воле ни астал да мењају (ако није шанк у питању). Они воле да се придржавају рутине, не воле новотарије и не иду у објекте који немају сталне госте. Често су Рубинови манекени део инвентара. Зато воле да буду начисто и са остатком гостију-намештаја. Код њих не сме да се петља и фалсификује. Њима не сме да се укине рецка (свеска) ма колико дуго не платили дуг. Једном кад изгубиш такву муштерију он се више никада неће вратити.

Међу љубитељима вињака постојала и једна посебна врста а то су они који замећу траг породици, женама, руководиоцима, милицији или повериоцима. Због разноразних разлога они се никада не задржавају дуже од једног вињака по локалу. Наруче, одмах плате, дрмну на екс и одмах излазе. И, тако од локала до локала. Шанкерице знају: чим их виде на вратима одмах сипају. Такви никада не остављају бакшиш: увек имају спремано тачно онолико колико кошта пиће, да не би губили време око кусура, а, и такви најчешће пију из скривених фондова па морају водити рачуна о сваком динару.

Једно је сигурно, са Рубиновим вињаком се не можеш дружити на дистанци или умерено, оно, као, чашицу и то је то. Рубину се или сав предаш или га уопште не пијеш. Битно је само да правиш временске паузе између тих предавања. Ако то успеш, да се стрпиш између два пијења: спасен си.

Отуд, оно о чему сам већ говорио а то је да „цивили“, спољашњи свет (јер су Рубинови манекени затворени систем) углавном сматрају љубитеље вињака алкохоличарима. То није тачно! Ко успостави баланс у времену између два конзумирања вињака: може да ужива у њему. Ако тог баланса нема: свеједно је шта пијете. Друго, самим тим што пију само вињак такви нису спремни на компромисе и јефтиније али отровније варијанте.

Видим да данас неки млади људи који су сви редом школовани, добро ситуирани и озбиљни, на весељима или у кафани пију Рубинов вињак: господски и у мери. Ако су изашли да се провеселе попиће и коју више. А онда ће недељама бити фокусирани на своје послове, обавезе и каријере. А вињак пију углавном због квалитета јер код њега не можеш оманути као код домаћих ракија у разним локалима.

Разлика између Рубинових манекена и оних који пију друге капљице отприлике је иста као између професионалне и аматерске лиге. Сви воле да играју само неки то раде на високом нивоу.

Рубинов вињак, ипак, није само кафанска работа, пијанска ствар, недомаћинска прича. Рубинов вињак је незаобилазан у српским домовима и у радости, и у жалости. Део је бифеа сваке домаћинске куће, то је поклон који се радо прима и даје, део је кесе која се протура кроз шалтер. На весељима или даћама увек је послужен уз домаћу мученицу.

Са друге стране, то је и бег у самоћу: међу соло дринкерима највише је Рубинових манекена па тек онда следе Тринаестојулци.

Рубинов вињак има и завидну филмску каријеру. Не могу се набројати филмови и серије где се он није појављивао у епизодним улогама.

Наравно, овај текст нема за циљ промоцију алкохолизма и ове речи не треба идеализовати. Рубинов вињак је многе људе завио у црно, уништио је породице, убио животе, разболео их, осакатио. Али, никоме од њих нико није на силу сипао вињак у грло већ су сви хрлили добровољно њему у загрљај. Бог је створио алкохол – ђаво нас тера да га пијемо!

Са друге стране, Рубинов вињак је многе и спојио, песме за рођење запевао, сузе за жалост пустио. Многе је и излечио. Како је својевремено говорио Стево Жигон: Многи су ме критиковали због пушења, кажу то је штетно за здравље. Знам, али они не знају колико ми је живаца и нервозе скинула цигарета (парафраза). Тако и ја велим: јетра је страдала на уштрб стреса. Шта ће прво издати: видеће се.

Јер, живот: шта је то?!

Данас јеси: сутра ниси!

И, никада се не зна на шта си се у животу постак'о и ко ти је поставио клечку.

Никад се не зна ко те је гурнуо у амбис или ко ти је руку пружио и од истог те спасио?!

Живот је једна велика зајебанција! Он често (свакодневно) прелази из комедију у драму, и супротно.

А Рубинов вињак је само позоришни реквизит на позорници живота и није му важно изводи ли се комедија или трагедија. На вама је да одаберете!

ПС

Видиш ли сине са каквим предзнањем се иде у кафану?

ЧИТАЈ: 

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА