Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 24. мај 2024.

СРБИ – НАРОД ГЕНОЦИДНИ!

 



Песмица за српске букваре, по новој резолуцији УН, коју ће певати српска дечица:

Заклео сам се пре рођења баш:

кад порастем бићу Србин геноцидаш!

Прво јутро као званично геноцидни човек!  Србин сам иако геноцидан сам!Јуче сам гледао Генералну скупштину УН, Боже ми прости, ко Евровизију (Сербија: твел поинтс). Победисмо на крају!

Елем, у новим околностима непосредно после усвајања и устајања, размишљао сам: да ли прво да попијем кафу или да одем и спалим неко село са све женама и децом, па да се вратим нормалном животу?! Јер, како оправдати оно што сам данас а нисам био јуче иако ничим нисам заслужио то?!

Недоумица, још једна, тињала је у мени: шта Резолуцијом УН потврђени геноцидаш ради у слободно време?! Морам ли само убијати или могу имати и неке хобије, рецимо цвеће или маркице?!

Оптерећен дилемама, излазим из зграде, на улицу, да видим како су се моје комшије и суграђани привикли на нову ситуацију и околности?! Не примећујем никакву разлику у односу на јуче, мало сам збуњен, питам се јесу ли моји суграђани свесни новонастале ситуације и наше улоге у њој?!

Старица преко пута улице, иако геноцидна, и даље је непокретна. Комшиница из суседног улаза (стари злочинац) која се скоро породила, тврди да њена шестомесечна беба уопште не реагује на то што је званично постала зликовац. Клинац од познаника и даље закуцава са две руке из места, на пијаци ни трага ни гласа од логораша и крематоријума, све сама зелен и воће!

Изгледа изглед вара, да геноцид треба тражити дубље у нама, јер ко још може веровати шестомесечној беби да се не претвара и да у својој природи није она безазлена и безопасна како изгледа већ да је то прави правцати зликовац: већ! Па ваљда Немци и Угандци знају боље од његове мајке?!

Зовем сина да се посаветујем о овоме. Вели: поред свих академских титула које је стекао учењем и школовањем, ова која му је додељена за нешто што се догодило пре него што се родио уопште му ништа не значи јер Данајцима не треба веровати чак ни када ти дарове доносе. Знао сам: да се они школовани шта питају, отишли би и Срби и Српство у курац!

Ја се присећам, морам се ослонити на себе, имам доста година, када сам то могао и како сам заслужио да будем оно што је цео мој народ (по њиховом мишљењу)?!

Добро, убијао сам од зајебанције будале и глупаке кад год ми се указала прилика, али сам то радио и Србима и осталим народима и народностима

Док сам био млађи и јачи, убио сам неке жене од курца, али се оне нису буниле!

Убијао сам и даље себе убијам од алкохола али је то више само-геноцид него геноцид!

Убијао сам песму лошим гласом,

убијао сам грациозност лошим стасом,

убијао сам причу досадним тоном,

убијао сам пристојност лошим бонтоном,

убијао сам знање чинећи незнање,

убијао сам невиност правећи друго стање,

убијао сам јутро непроспаваном ноћи,

убијао сам нећу с "хоћу ли моћи",

убијао сам истину с понеком лажи,

убијао сам тишину узвиком „кажи“,

убијао сам част хотећи маст,

убијао сам веру за понеку вечеру,

убијао сам завичај бекством из њега,

(морао сам бежати после свега)

клали су ме, палили, силовали, драли,

пре него што су ми геноцидно име дали!

Главна моја недоумица, ни учени људи не знају да ми објасне, јесте: да ли смо геноцидни, по овој резолуцији, и ретроспективно, што би рекли писци: анахроно.

Наиме, ако јесмо, онда су били у праву сви они који су нас кроз векове убијали: Турци, Аустријанци, Бугари, Немци (неколико пута), Хрвати, Скендербег и Ханџар СС дивизије, Англо-Саксонци и остале слуге им (твел поинтс). 

Јер, да нас нису убијали на милионе ко зна колико би данас било геноцидних Срба?!

ПС

Осећам се недоречено, па питам старог скептика и пропалог писца у себи: какви смо то људи, ми Срби, кад нећемо да признамо оно што нисмо?!

Какви смо и ко смо?!

Кад идемо у војску певамо а кад смо неспособни за рат плачемо!

Највише пуцамо кад се женимо и рађамо! И на Божић! У ваздух! Тако убијамо сами себе јер смо небески народ!

У рату мање гинемо од оних који су остали кући. Јер тада се комшије окураже нашим одсуством!

Плачемо кад само срећни!

Смејемо се кад нам је нож под грлом!

Ми смо једини народ на свету која пева плачући и плаче певајући!

Девојку просимо кад хоћемо да је оженимо! Дакле, ми смо просци, нисмо отимачи!

Признајемо само мушке потомке а само нас женска деца пазе и чувају кад остаримо!

Трпеза нам је подједнако пуна и на свадбама и на сахранама!

Ми Срби нисмо највећи и најбројнији народ на свету али смо јединствени сами по себи! Таквог народа нема више нигде!

Тврдоглави смо па не дамо на себе и увек, на крају, побеђујемо (чак и кад губимо)!

Природно интелигентни али често на граници између генијалности и глупости, зато смо добри спортисти (никс снага, памет, твел поинтс)!

Имамо Светог Саву па немамо куд од тога, од себе!

Поткупљиви смо па само, поред Руса, најбољи издајници на свету!

Својеглави па смо подељени!

Спавамо ко заклани јер смо заклан народ!

Писац, један, вели да смо ми Срби усплахирено стање духа!

Ја кажем: Срби су људи који имају духа, уколико нису другосрбијанци!

Још кажем: Срби су повампирени дух здравог хришћанства преоденутог у Светосавље!

Срби су здрава срж Европе! Једини народ који овде нешто вреди иако и сам прилично пропао!

Наши непријатељи нам завиде јер нисмо као они! Мрзе нас због наше различитости!

Српска ирационалност је доказ наше нормалности!

Боље бити Србин – него стар! Јер џаба ти што си млад ако ниси Србин!

Понос: то је Србин!

И: инат!

Рекох већ!

И, знамо ми нас – јебо ти нас!

ПС

Одох да направим геноцид над Рубиновим вињаком и само-геноцид над собом!

уторак, 21. мај 2024.

ДРОН: НОВИ БОГ РАТА!

 


У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике генералштабова британске армије написао:

Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени тенкови!

После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година, Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија или зрна која лете.

Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће ратовања започиње следећеом реченицом:

Сва ратна вештина темељи се на обмани!

У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада се, мање више, све зна и види!

Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија (правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и праћење рата у Украјини.

Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач (диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.

Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту (рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања. Контрадикторно али истинито.

У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се у синергији новога и старога.

Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.

Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби (лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење истих.

Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.

Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.

Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са много бољим ефектима.

Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у шуми, уз помоћ џојстика.

Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону (некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити, пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да преживљавају у дивљини.

Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је. Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО системе.

Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.

Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине и хиљаде дронова који коштају по 1000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!

Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало. Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре.  Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.

Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.

Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!

Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и то већ раде на Арматама и СУ-57.

Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати податке и бранити се.



Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова

Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен за руковање дроном и да поседује исти.

Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како онеспособити непријатељске летелице.

Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије попримити већ за две деценије.

Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола. То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно само у циркусу.

Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.



У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила). Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве јефтинијих беспилотних летелица које су устању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.

Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И: потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и све то, што се сада тражи и узима колико год га има.

Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста дронова.

Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу. Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа.

Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.

Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и артиљеријска зрна.

Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.

Постоје гранични периоди људске цивилизације када је су се дешавале историје промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.

Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.

До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену земљу!

четвртак, 16. мај 2024.

Прича о једној слици (која је можда већ испричана)!

  



У марту 1999. године, пре него су почели да нас сатиру бомбама и ракетама, пошто су нас пушкама и ножевима већ сатирали, узео сам своју стару Практику (коју још чувам са све филмом у њој) и кренуо пут манастира Гориоч и цркве Светог Николе у њему. Поиздаље, направио сам један снимак манастира.

Ломили су се, тих дана, међу собом, зима и пролеће, рат је надвладавао мир. Било је очигледно само онима који су држали очи отворене.

Огориоча! Огореле очи!  Манастир је добио име по томе што је Свети Никола излечио изгореле очи Стефану Дечанском а он у име захвалности подигао цркву на том месту.



Дакле, почетак марта, и за неких двадесетак дана хуље ће нас напасти, почеће да бацају бомбе по нама, само зато што живимо тамо где смо рођени и што су се Немањићи дрзнули да подижу цркве баш ту. Зликовци из Америке барабар са слугама кренули су да нам отму Метохију. И Косово! Иако нису знали, тако безверни, шта ће радити са црквама и манастирима - осим да их пале.

Треба узети у обзир да рат у Метохији траје, у том тренутку и уназад, већ две-три године, са различитим интензитетом. Свакога дана су се негде водиле борбе, чула се грмљавина артиљерије и хук пуцњаве. Није било баш препоручљиво шетати се шумама и брдима око Истока.

Али мене је нешто вукло, призивало, осетио сам потребу и направио неколико снимака. Фотографисао сам пејзаже, детаље, објекте. Људе нисам, осим оца Саве.

Шкљоцао сам и од тих снимака сам касније урадио фотографије које су ми данас изузетно вредне и емоционално важне. Било је то још време када се водило рачуна да се филм у фотоапарату приштеди.

Тога дана је настала и та чувена фотографија манастира Гориоч са Проклетијама у позадини, коју данас многи користе у електронским и штампаним издањима али скоро нико и никада не објави име аутора фотографије.

Рекох, слика је настала уз помоћ моје Практике и теле-објектива Пентакон 4/200, због даљине али и позадине сам користио тај објектив уместо обичног па сам тиме изгубио фокус и оштрину што је фотографији дало уметничких нота.



Слика је забележила све иако се то СВЕ на њој не види јер прво мора де се осети! Монументалност природе, лепоту манастира, снежне врхове Проклетија, бакарна брда надолазећег пролећа и рата. На тој слици се јасно види да ће Срби убрзо напустити Исток и да ће Гориоч остати сам у својој стамености и постојаности.

Направио сам, рекох, неколико снимака: Извор, рибњак, своју кућу, још пејзажа, галебове, детлиће, али нити једна од тих фотографија није успела да забележи оно што је Гориоч дао слици о којој пишем овде. Гориоч је отворио очи мом објективу.

Фотографије сам израдио већ као избеглица, када је рат био привидно готов а ја био свестан да више ништа неће бити исто у нашим животима. Отуд ми је та фотографија још дража и вреднија јер ће остати као доказ једног времена и једног човека, да се упореди с оним што ће доћи када се Гориоч буде вратио у Србију а Срби у Гориоч.


недеља, 31. март 2024.

DINKO ŠAKIĆ

  



Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима мишљење свога непријатеља.

Стеван Сремац

*

Србин, који је вековима страдао од верског фанатизма, врло је толерантан, па чак и у најотменијим четвртима града Јевреји имају храм, лепе куће и богате радње... Београд нема гета...

Феликс Каниц – Србија

*

Шта се то догодило с људима када више воле псе и мачке него једни друге?

Шта се то догађа са Србима кад имају толико само-мрзитеља и аутошовиниста?

Ништа! Само смо ми Срби – такви какви јесмо!

За псе и мачке има објашњења: Србија је земља склада људи и природе!

За издајнике, само-мрзитеље и друго-србијанце, такође: Србија је последње уточиште за сумасишавше и духом оронуле. Ми трпимо фукару јер поштујемо кодексе чојства и јунаштва. Попут Руса, увек смо имали разумевања за људски талог.

Највећа сличност, ипак, Срба и Руса није ни у православљу, ни у језику, ни у словенству – наша највећа сличност је што осим нас и Руса (150 милиона) не постоје два народа на свету која имају више издајника и аутошовиниста у својим племенитим редовима! Ту смо шампиони, опет, опстајемо јер је оно што се издаје веће од издајника (ма колико их било).

За издајство се увек нађе много логичних објашњења – за родољубље није потребно ни једно!

Отуд: издајници лају а Срби ћуте!

За актуелне аутошовинисте мој заставник Трнавац је говорио: Ја га крстим  а он прди!

Моји у Метохији су говорили: Није им се примило!

Друго-србијанци су пицајзле (стидне ваши) које се добију из противприродног блуда званог „европски пут Србије“. Кад са курвом општиш - надај се лошем. За неколико секунди сумњивог слатког има да патиш месецима и годинама! Зато, не треба полемисати с њима, тим пицајзлама, довољно је само мало националне хигијене и прашка против вашака! Трипер, ипак, није њихов ниво, то је нешто више!

Када су 1941. године адмирали и генерали говорили Винстону Черчилу да је опасно да флоту пошаљу у Медитеран јер ће бродови бити изложени ватри он им је одговорио: Ратним бродовима је намењено да се излажу ватри.

Србији је намењено да се носи с издајницима, да буде изложена! Таква нам је генетика, судбина. Нас мрзе највише они који су некад били ми! Или, који немају снаге и храбрости да буду МИ. Издајство у нас није политички или морални акт већ је то генетски поремећај, болест, девијација. То је, донекле, онај горе помињани трипер!

Издајници су углавном људи који кроз издају покушавају да погоде своје промашене животе. Често су и комплекси у питању. Издајство у Срба је фројдовска зајебанција. Свима њима, издајницима, у подсвести је како да оцу одсеку уд и да се ожене са својом мајком! Отуд ваља опрезно, није лако с лудим!

Ствар није компликована, што се  решења тиче, само ваља правилно васпитавати децу и унуке! Онда те боли курац за шљам, да простите.

Ево кратког курса, бесплатног, јашта, шта нам ваља чинити:

Поштовати своју веру, волети своју породицу, бранити своју отаџбину!

Поштовати своју породицу, волети своју отаџбину, бранити своју веру!

Поштовати своју отаџбину, бранити своју породицу, волети своју веру!

субота, 3. фебруар 2024.

МОЛИТВА


 

МОЛИТВА

Игор Ђурић


Господе,

мира ми треба више од воде и хлеба

а здравља више од спокоја!


Учини,

да се пронађе начин

да добијем само оно што заслужујем

а дајем само оно што бих волео примити!


Уради,

да ме људи не мрзе без разлога

и не воле без заслуга!


Боже,

изведи ме на пут

који ме води до предака

на којем ме испраћају потомци:

поносни и једни и други;

и сам ја;

и Ти

због доброте коју ми подари и ја је прихватих!


Господе,

спокоја ми дадни са здрављем

и научи ме упозорењем

да не узлетим и не погордим се

због хлеба и воде које имам

и које Теби дугујем!




уторак, 5. септембар 2023.

СРБИЈА: РИЈАЛИТИ КОЛОНИЈА!

 


Пише: Игор Ђурић

„Још 1836, кнез Милош, да би сачувао земљу сељаку, прописао је, да се сељаку не може продати за дуг кућа, баштина, два вола и крава. То је било окућје сељаково, обезбеђено од његових поверилаца“.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, стр. 180

*

Нећу брзе пруге, ауто-путеве за Тирану, незаустављиви напредак! Нећу! Желим спор, тих и миран живот, притом и скроман да могу да уживам у ситницама. Нећу аутопутеве: хоћу њиве и ливаде, хоћу вароши и мале градове!

Поготово нећу „напредак“ који се дешава у Србији: одрицање од националног и полног идентитета, презадуживање државе и грађана, отимање територије, бесмислени и антихумани закони и пројекти, робовски положај људи у односу на капиталисте и политичаре!

Не желим туђу индустрију – хоћу своју пољопривреду, здраво воће и поврће, аутохтоне сорте житарица и домаћа грла стоке, пуне ливаде и пашњаке, живину што кљуца по обору.

Нећу стране капиталисте и колонизаторе! Ми сами треба да одлучујемо како ћемо живети, колико ћемо радити и у којем правцу ћемо се развијати.

Ми треба да чувамо своју природу и наша природна богатства!

Ми Срби хоћемо и желимо да живимо споро, да радимо онолико колико нама треба а не колико треба капиталистима.

Нећу ЛГБТ идеологију – хоћу нормалну породицу!

Нећу да нашу децу у вртићима и школама трују болесним идејама разне психолошкиње из невладиних и владиних организација, које их окрећу против властитог пола и породице! Нећу да се нашој деци омогућава да промене пол још као малолетници, да им дају хормоне, да гуше у школама њихову природну сексуалност, да их уче како су им родитељи највећи непријатељи и крвници!

Нећу да ме лажу о климатским променама и да ми говоре нешто о чему је наш Милутин Миланковић већ све рекао и написао. Нећу да убијам краве зато што прде, да уништавам свиње а да нису болесне (а да ми после доводе генетски модификоване сорте из иностранства)!

Не дам им наше рудно богатство! Не треба ми њихова рудна рента која је, успут, иста као у Нигеру који се побунио (а ми се, ето, не бунимо). Српски народ је у средњем веку доводио рударе из других земаља да ваде руде у Србији а ми сада дајемо своје руднике колонизаторима за бедну рудну ренту. Своје злато купујемо од Кинеза. Ускоро ћемо свој угаљ, своју воду, своју струју да плаћамо странцима!

Србија је колонија али се у њој не пљачкају само природни ресурси, Србија је колонија у којој се уништавају и људски ресурси. У Срба се убија достојанство и нада, терају се да погну леђа или да оду! Разоружавају нас да би против ненаоружаних домородаца колонизатори лакше ратовали!

Правимо од војске сваштарницу (попут Украјинаца) и притом се задужујемо више него можемо да поднесемо. Па тако, имамо против-авионске системе кратког домета из Француске, средњег домета (фронтовске) из Русије а оне мало јаче из Кине. Све то у јединствени радарски систем не може да повеже ни Господ Бог. О сервисирању да и не говорим. Притом, свако оружје које се купи у иностранству направљено је тако да се тешко може употребити против земље из које је купљено. Што због програмираних чипова, што због резервних делова и муниције. Пилоти су нам обучени за руске авионе а купујемо француске (три пута скупље а исте). Пешадијско наоружање нам је као новогодишња јелка. Свака јединица има различито. Теренци су нам амерички, борбена возила руска, хеликоптери: руски, немачки, француски, амерички, питај бога чији још?! Због чега ово пишем, чини се ван контекста? Па то је доказ да купујемо оружје не према некој стратегији и цени већ према ономе како нас ко притисне и нареди.

И како се Срби боре против свих ових аномалија, колонизатора и њихових помагача?!

Има већ неко дуже време, од маја месеца, како је прозападна опозиција присвојила народне протесте (и тако их осудила на неуспех), пре свега у Београду, користећи катастрофе које су задесиле српско друштво. И ту ништа осим морала није спорно, исто онолико колико је нелогично тражити морал у садашњој српској политици. А морал је једино што је важно и у политици, и у животу, и код појединца, и у друштву!

Идол већине садашњих прозападних политичара, Зоран Ђинђић, својевремено је рекао: „Коме је до морала нека иде у у цркву“.

Добар део ових што сада демонстрирају и није за цркву и да се они шта питају најрађе би укинули исту.

Али, нису ни они баш незналице па су се досетили оригиналне идеје да траже ослобађање медија у Србији, успут и МУП и БИА-у ако може да присвоје. У ствари, нису они баш за „ослобађање“ медија, више су да их ставе под своју контролу, али то је нека друга прича.

Моралну, са нагласком на материјалну, подршку они за тај свој наум траже у амбасадама држава у којима одавно нема слободе, ни медија, ни грађана, где влада немилосрдна цензура, где је забрањено другачије мишљење од официјелног, где се забрањују медији, вербални деликт је поново на снази, где је могуће да председник најмоћније државе на свету буде цензурисан, избрисан, укинут и ухапшен.

Проевропска опозиција тражи помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су угушили слободну мисао у својим  земљама и широм света, где не постоји друга страна мишљења, где су противници немилосрдно подвргнути силама које поседује држава. Они траже помоћ од оних на чијим медијима свашта можете чути о политичким противницима, против Руса, Срба, Кинеза, Иранаца, али се не може чути ни једна реч против владајуће лево-либералне-ЛГБТ идеологије. Они траже помоћ за „ослобађање“ медија у Србији од оних који су одавно своје медије ујармили искључиво за пропагандне сврхе и неконвеционалне ратове.

Прозападна опозиција узима помоћ за „ослобађање“ српских медија од оних који хапсе Трампа, вређају Путина, лажу грађане о епидемијама и климатским променама, држе у оковима Асанжа и подржавају фашизам у Украјини те бандитизам на Косову и Метохији. Траже од оних који су медијски сатанизовали Србе у служби НАТО варваризма.

Демонстранти, елем, траже укидање ријалитија али се не буне против проамеричке уређивачке политике тих истих медија. Неке дневне новине, које нису таблоид, нападају само због проруских ставова. Вође демонстранта су углавном за увођење санкција Русији и улазак Србије у НАТО. Косово их ич не интересује. Тај који то пропагира мрзи Србе, то је бар јасно.

Замислите траже укидање националних фреквенција неким телевизијама због политичке пристрасности и необјективности а то чине уз помоћ Н1 и НовеС које су оличење политичке пристрасности и необјективности али и анти-српских ставова.

Најважније је следеће: и насиље, и медији, и власт, и опозиција, у Србији јесу ПОСЛЕДИЦЕ а не УЗРОЦИ нашег пропадања!

Узроке најпре треба тражити у потпуном урушавању система вредности а кривци за то су једни исти људи који деценијама трују и уништавају све чега се дохвате, бавећи се политиком, стварајући од државе партијски плен (јер Србија је одавно партијска држава) где није важно ко си и шта си, какве си школе завршио и колико си стручан, где поштење и морал нико и не помиње – већ је важно којој партији припадаш. Задатак свих тих партија, мање више, суштина њиховог постојања и циљ, јесте урушавање српског суверенитета и идентитета (на овај или онај начин, левом или десном страном, може и центром), уништавање српске привреде и пољопривреде, распродаја наших природних и људских ресурса, уништавање културе и образовања – а све то за рачун оних који контролишу политички живот у Србији: сила са запада!

Дакле, ријалити није крив због пада културних вредности већ је уништавање културних вредности довело до тога да пола нације гледа ријалитије!

Између ријалитија против којих су устали и неоколонијализма који пропагирају њихове телевизије нема моралних и вредносних разлика. Најзад, боље је гледати полуголу старлету како лупета глупости него гледати америчког амбасадора како издаје наређења и цео народ сматра идиотима.

У исто време док се распарчава ЕПС и спрема његово преузимање од страног капитала, док се јавна предузећа спремају за приватизацију и продају: ниједног човека није било на улици да протестује због тога. Сваке недеље хиљаде демонстраната протестује против програмске шеме приватних телевизија али их је брига како све телевизије у Србији извештавају о томе шта се стварно догађа на Косову и Метохији. Косово и Метохија су под окупацијом а они хоће да „ослобађају“ телевизије, БИА-у и МУП. Са друге стране, не дирају власт у вези француско-немачког споразума који би требало да удари глогов колац српској држави на Косову! Држава срља у дужничко ропство, већ није у стању да сервисира кредите него се наново задужује уз папрене камате и још папреније политичке услове а господа из проевропске опозиције би да смењују РЕМ! Државом управљају амбасадори, овом земљом владају ММФ, Светска банка и Блек рок као продужене руке Давоса а опозиција у Србији сматра да је највећи проблем Србије нека плавуша без мозга са тамо неке телевизије?!

Прави левичари, каквим се представљају, и они и други левичари у Србији, баш ако их и не занима Косово, требало би да демонстрирају због поскупљења, инфлације, пада животног стандарда, лошег положаја запослених у Србији, због намере да се распродају јавна предузећа и природна богатства, због урушених институција и најскупље хране, горива и осталог. Не! Они би да укину јутарњи програм и замене га својим.

Шта је суштина: исти им је газда! Знате, сви они заједно стоје сатима у истом реду, негде око 4. јула, да буду примљени и буду виђени.

А протест против насиља?!

Кога то више интересује и ко то више помиње!?

Све је било и остало: гола политика и медијска манипулација!

Све је само жеља да неке партије замене друге, да неки људи дођу на места других људи!

Уосталом, мало тога нам је остало од државе да би бринули о њој. О томе нека брину они који заиста одлучују. Нама је довољна и ова виртуелна Србија, додуше, једино нам је она и преостала.

Отворено и поштено: Србији је подједнако велики проблем и власт и опозиција. Највећи проблем је народ! Јутарњи програм је, како рекох, потреба и последица а не узрок и наметнутост. И уопште није важно ко га емитује: ПИНК или Н1. У држави где се глас продаје за литар уља и килограм шећера а не реагује се када се предаје и продаје део територије или природно богатство - тешко да неки нови медији могу ишта да поправе на боље!

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog