субота, 04. август 2018.

Косово освета!


Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.
Бавио сам се мало бројкама.
Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!?!
Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.
Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну поједничано или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе“.
Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саоштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио како су Срби криви за оба светска рата. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).
Тек месец дана пре ове изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: „Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачи. Питање немачке мањине решено је бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становиништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност“. Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.
Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. На жалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.
Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!
Ево националног програма за Косово и Метохију:
За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.
„Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад!“ – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: пет векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. „Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу“, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.
Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.
Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину. Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.
Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.
Српски народ је духовно посрнуо. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 
Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати екслузивно право да се бори за Космет. Нити екслузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.
Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је прозроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!
Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити хабсбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. Не желим да мом детету морални узор буду такве моралне нуле.
И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим демократским народима, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!
Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности улакса у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства“.
Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.
Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.
Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирну прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.
Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.
На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 
Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:
- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!
- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.
- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).
Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.
Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!
Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?
Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.


петак, 03. август 2018.

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину овек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстикте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!



*
Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.
*
Дефиниција наше политичке сцене данас: курвање и циганлук.
*
Човек превари жену једном, случајно, омакне се, слатка душа, и то без емотивних последица, чист анимални порив на који се заборави чим се сврши – па му нема опроста, (углавном) кад се сазна (ретко). Ови, бре, варају целу нацију већ четврт века, свакодневно, јавно, уопште не крију, са катастрофалним последицама, са смртним исходима и сиромаштвом – и добију од народа епитет месије, као, ако нас они не изваде: нико неће. Зато ћу се ја држати жена а народ како заслужује мало му се и обија о главу. Тек ће да види. Кад Земунац оде код фризера да се шиша, он каже: „Горе ме испоштуј а са стране ми јеби кеву“. Е, па у нашој причи, по неки појединац је горе а народ је углавном са стране. Фризери исти већ двадесет и пет година.
*
За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.
Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.
*
Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.
Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.
*
Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.
*
У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.
*
Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.
*
Не разумете?!
Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.
Ово се може рећи и овако:
Знате, прерачунавају се назови уметници који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевнот у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.
*
Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.
Шта је лажна уметност?
Кад неко кроз музуку пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.
Права уметност је када живите своје стварање.
*
Сад мало излива скромности.
Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..
Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући беобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...
*
Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишом већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.
При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.
Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајано, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.
Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.
Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се по некад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.
*
Прочитах негде РОМАНОСПИСАТЕЉИЦА?!
Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и пре неки дан поменуто „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.
*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину овек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстикте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*
ДИЈАЛЕКТИКА
.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени уневерзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....


петак, 13. јул 2018.

ИСТОЧКЕ КАФАНЕ




Момо Капор је негде написао анегдоту о томе како је кафански шибер(шубер) финални зачин који храни даје изванредан укус: храна мора проћи кроз њега. Додао бих: исти случај је и са пићем, овога пута везано за кафански шанк и конобарски новчаник. Како има људи, посебно пивопија, који никада не улазе у кафану, а сваког дана пију пиво испред неке продавнице, тако постоје људи којима није слатко да пију уколико то не чине у кафанама, па и то не у свим кафанама. Никада није слађе пити него у кафани, па још ако си танак са парама. Потребно је свему додати дозу чежње да би било лепо и имало смисла у том бесмислу. Уколико је све доступно онда престаје да буде лепо. Као и секс, уосталом.


Између два рата напознатији угоститељски објекти у Истоку били су Мали хотел и Извор. Те кафане су држали Љубисав и Михајло Ајданић. О њима се мало зна, осим да су у њих залазили чиновници, жандарми и трговци, махом.
На самом извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25-ог маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа Беле воде и звала се једноставно: Кафана Извор. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докосури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.


Дом пензионера није био класична кафана (што говори и само име) али се ту итекако слатко пило. Пиће се точило и било јефтиније него на другим местима јер је било субвенционисано, а мезила су се искључиво кувана јаја која би стајала на сваком столу и која су се обнављала када их неко конзумира. Конобар би при извођењу рачуна редовно пребројавао и јаја, те наплаћивао би онолико колико недостаје без обзира што би се гости често бунили да нису дирали иста. Дом пензионера је био међу првим угоститељским објектима који набавио савремени шанк, био је од неког метала, у доњем делу је имао фрижидере који су се затварали тешким вратима, а са горње стране је имао рупе у које су стављане флаше са вином, жестином и киселом водом, па су због тога увек бивале хладне. Наравно, у склопу шанка је била и судопера с' топлом водом и месингани пулт за оне који су волели да пију с'ногу.
Дом пензионера је позади имао лепу баштицу, која је исто тако временом запуштена. Како смо се ми, као становнци Истока запуштали, тако су и тамошње кафане губиле сјаја. Та башта се отварала лети док су се још у Дому пензионера држале игранке, па је тако имало више места. Пресело ми је једном седење у тој башти јер је дошла милиција и покупила све присутне бадавџије, те нас је одвела камионима да гасимо шумски пожар. Так'о је време било. Иначе је у Дому пензионера, поред игранки, увече одржавана и томбола (по некад и у Коренику). Дом пензионера је деведесетих година пресељен у нове просторије где је наставио да живи под другим правилима.



Кореник је дуго, до самога краја, био нека врста централне градске кафане. Та кафана је упорно истрајавала у свом конзервативном и традиционалистичком поимању кафане у изворном смислу и значењу. Ту је постојао већ помињани шибер кроз који се протурало јело, класични шанк иза којега стоји мрки шанкер са блокчетом и ексером на који је набадао наруџбине, вазда будан да га неким случајем конобари не превеслају, конобари ливрејисани са чувеним конобарским сакоима и опремљени са великм црним кожним новчаницима. У горњем џепу црвеног или белог сакоа (са црним крагнама) је блокче са оловком, у једном од џепова је отварач за пива и сокове, у другом сами отварачи (да и њега шанкер не превесла). Било је оних конобара који су ишли до краја у свом традиционализму: држали би беле салвете преко руке и са њоме би остресали пепео и мрве са стола. Чаршафи у били карирани са још једним белим који се пребациовао укосо и мењао према потреби, а преко њих су стајале месингане пиксле и карафиндели. Касније се на столу могао наћи и писаћом машином откуцан јеловник, са печатом и потписом на дну. Треба напоменути да је Кореник био прва источка кафана са заиста, за то доба, савременом кухињом која је радила свакодневно. Зато су се у Коренику хранили разни чиновници, ту се јело „на потпис“, а и локални спортски клубови су ту хранили своје чланове.
У Коренику се заиста могло добро појести. Више су то били оброци него мезетлук. Посебно је била укусна гарнирана телетина која се преливала преко кромпир пиреа. Кореник је својевремено имао са задње стране и лепу башту, са фонтаном у облику бубрега на средини, али је она временом запуштена па је претворена у стовариште. На спрату је поседовао, за то време, луксузне апартмане и сепаре-е за функционере. Дочим су се за радничку класу и поштену интелигенцију лети избацивали столови и према главној улици, у хладовини дрвореда. Ту би се ујутро, на свежем ваздуху, пила кафа донесена на послужаонику у малој месинганој џезви, са ратлуком и малом киселом водом, и чекале су се новине из Београда. Руку на срце, могло се цео дан седети за тим столовима а да се ништа не наручи.



Кафана Кореник је радила у склопу истоименог трговинског предузеђа, које је у свом склопу имало и свој хотел у Ђураковцу (нисам сигуран да ли су имали неки објекат сличног садржаја и у Пећкој бањи - мислим да јесу, коју су сви називали ''пећком'' иако је била на територији општине Исток и словила се понегде као Бања Исток, мада су је неки називали и Илиџа, што је вероватно турцизам за бање или терме). Слабо сам залазио у ту кафану у Ђураковцу, наиме обилазили смо неке друге, иако не сумњам да и тај објекат има своје приче које требају бити испричане.
Ако би Кореник могли назвати градском кафаном, онда би Радуша више подсећала на радничку мензу (ресторан друштвене исхране), иако је имала и шибер (шубер), и шанк, и конобаре. По ћошковима су стајали и они шубери за мерење дрвне грађе. Она је то, мисли се на мензу, уистину и била, јер је функционисала у саставу истоименог дрвног комибата и у њој су се радници у појединим периодима заиста и хранили у склопу чувеног ''топлог оброка''. Али је кафана функционисала и сама за себе, точило се пиће, продавала се храна. Главни гости су били шофери, шумари, милиционери и њихови ''пацијенти''. Свраћали су додуше и они којима је посао био близу, што ће значити целокупна источка општинска, школска и судска администрација. Радуша је била идеално место да се шмугне с' посла и да се на брзину дрмне неколико мученица. У Радуши се мање полагало на храну, мада је ту могла да се смаже добра кокошка.



Мотел Рибњак се саградио најкасније од овде поменутих кафана и до самога краја задржао је неке облике луксуза и старе славе. Био је то савремен и модеран објекат, који је имао чак и неке архитектонске финесе. Постојао је чувени кружни шанк, савремено опремљен и леп, а око њега су били столови у првом прстену. Изграђен изнад воде, са бунгаловима и шеталиштем, никада до краја није искористио своје предности. Пошто је функционисао као део рибњака пастрмки нормално је било да пастрмке буду главни оброк на менију, од класичне са роштиља, преко ''охридске'' на кајмаку, до рибље чорбе у котлићима испод којих гори ватра. У почетку су се могле наручити и реш испржене мале пастрмкице као гирице али се временом схватило да је то чисто бахаћење и греота. Непревазиђен је био и ''шарски одрезак'' (пун домађег кајмака и висмирице), а ни ''карађорђева'' није била лоша. У Рибњак смо више ишли да једемо него да пијемо. Најзад то је било место где смо могли изводити девојке, сестре, пријатељице. Тераса Рибњака је бивала прелепа лети. Хладна вода у језерима испод, пастрмке које у јатима пливају и скачу за инсектима, све је то давало посебну свежину и стварало је изванредну атмосферу људима који су седели ту. У мотелу Рибњак је постављена и прва јавна телефонска говорница у Истоку. Клозет (по чему се требају оцењивати кафане, пре свега) је увек био одржаван и чист. Најзад, Рибњак је има лепо уређени паркинг, што реално тада ништа није значило јер је аутомобила било знатно мање и могао си се паркирати где год си хтео.
Ишли смо у кафане и ван Истока. У поменутом Ђураковцу дуго је радила чувена Тиха ноћ. У Злокућане смо ишли да „иземо граорку“. У Клину је била незаобилазна кафана Код Сајчића. Прва приватна и класична источка кафана са кухињом била је Код Ђолета. Онда је стигла ера такозваних кафића. Први отворени кафић у Истоку био је Лаја. Затим су се ређали Бољи живот, Метохија, Елдорадо, и још десетине других. О томе ћемо другом приликом. И, о кафанским анегдотама.



Најчешће изговаране реченицие у источким кафанама су следеће:
„Донеси, ако он неће: ја ћу!“;
„Сокове не плаћам“;
„Донеси још по једну, нисмо дошли на једну ногу“;
„У лој ти се учинило“;
„Ко пије, да му ништа није – ко даје, да му се не познаје“;
„Конобар, ишамарај пиксле и донеси туру“;
„Од тебе, баће, ако треба и отров ћу да попијем“.
И касније, најчешће изговорене реченице су биле:
„Пиши у свеску“, и, „Дођем ти“.



У то време, кад сам био млад, ђацима је било забрањено да улазе у кафане, па смо се довијали на различите начине. Тражили би неки скрајнути ћошак или би молили конобаре да нам пиће додају кроз прозор па би га пили напољу. Наравно, све то уколико је неко од професора или наставника унутра. Мотел Рибњак је био најлакши за скривање због својега распореда и величине. Ту смо долазили на кувано вино и кувани јупи, или, кад смо хтели себе да почастимо (а успели смо да скупимо коју цркавицу): на помфрит преко којега је разбацан кајмак и пиво. Крили смо се додуше и од родитеља, родбине, комшија... Уствари, у Истоку је било немогуће сакрити се било где, па ни у кафани. Где год би се окренуо налетео би на неког свог или некога ко познаје тебе и твоје родитеље. Мислите да је то било лоше. Напротив! То је било наше највеће богатство!