Седамдесетих година прошлог века, Мирослав Мика Антић, написао је поему Војводина, која је, поред уметничких, за неке људе имала и „политичких“ квалитета (мада је та поема све, само није аутономашка, али ко те пита кад је криза). Тадашњи аутономаши у Војводини користили су сваку прилику да истакну посебност идентитета и културе Војводине и „Војвођана“, па су се хватали и за сламке, и за дебла. Тако се Мика, не својом кривицом, нашао у политици, уместо у кафани где је више волео да буде. Али, пошто је имао доста испада у својим пијаним фазама, није се јавно бунио кад би га повремено политички злоупотребили. Никоме од тих аутономаша није сметало, а можда нису ни знали, да Мика Антић има у себи више бугарске него „војвођанске“ крви. Породица му је пореклом из Босилеграда и презивали су се Антов.
Пошто је Микина песма убрзо постала популарна, „структуре“ су решиле да првом приликом песника, новинара, сликара и режисера, представе маршалу Титу, као посебност и истакнуту личност „војвођанске књижевности и културе“. И за то им се указала прилика врло брзо, Тито је требало да дође у Нови Сад, у неку посету после које ће бити приређен пријем за доживотног председника СФРЈ.
Одмах је решено да Мика буде представљен Титу. Извршене су
припреме, песник је отрежњен и припремљен. Остало је само да се сачека погодан
тренутак и да се Антић упозна са вођом.
Када је дошао тај тренутак, Тито се приближавао песнику, шеф протокола
је искочио испред и обратио се Титу:
– Ово је аутор Војводине!
Већ тада времешни Броз, тврд на ушима и незаинтересован, није добро чуо (а, никоме није падало на памет да га исправља) мислећи да је реч о директору Транспортног предузећа Ауто Војводина,
те се у том тону и обратио Антићу:
– А ви сте, бога вам вашег, скоро купили аутобусе Волво из Шведске. Силне сте девизе
утрошили. Па как вам иде посао?
Песник, ни крив ни дужан, нашавши се у необраном грожђу и у улози
директора транспортног предузећа, одговорио је:
– Одлични су аутобуси, друже председниче, посао иде одлично.
Онда су се и сликали.
Сутрадан у новинама, и другим медијима, ништа о песнику и
војвођанском идентитету, само о привредницима међу којима се, на сликама, нашао
и Мирослав Мика Антић.
„Структуре“ су биле разочаране!
Око Нове године, Тито је требало да опет посети Војводину и
покрајинско руководство, те је одмах решено да се ствар са песником исправи. Позвали
су Антића на састанак, сугерисали му да остане трезан следећих неколико дана,
да каже неколико стихова из поеме, течно, без импровизације, када буде други
пут (надајући се овај пут како треба) буде представљен Титу. Битно је да се
овога пута песник Војводине представи
јасно и гласно, те да се не остави ни грам могућности да дође до забуне.
Песник обећа све по реду и како ваља.
Дође и тај дан. У свечаној сали, поређани важни људи из Војводине,
чекају да буду представљени краљу шпанског протокола, машинбравару из Кумровца. Да
се поклоне и рукују са њим, они срећнији и да размене коју реч. Међу њима је и
Мирослав Мика Антић, песник Војводине.
Трезан и сконцентрисан. Тишина и напетост! А онда хук. Долази Тито са свитом! На
пола свечане сале, Тито застаде, погледа према званицама и угледа Мику.
– Они аутобуси из Шведске,
как раде, јел то све у реду? – обратио се Тито Мики Антићу.
– Све је у најбољем реду, друже председниче, раде одлично – одговорио
је аутор Војводине.
После тога, ко је па смео да исправља Тита. Па он је, ономад, у
Зрењанину говорио како тог Михиза треба ухапсити због књиге и представе Кад су цветале тикве и нико није смео да
зуцне и каже да то није тај Михајловић већ неки други Михаиловић, већ су сви
климали главом.
Мирославу Антићу сам посветио песму, коју сам премијерно прочитао у
Житишту, давно, давно, већ. Да сам знао тада, ово што знам сада, свакако бих у
песму убацио и макар један аутобус из Шведске.
МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ (ако ти јаве да умро)
Ако ти јаве да је
Мика умро
не веруј им, драга
моја
Говорим речи, ето,
у име Бога и с'
правом:
не веруј им!!!
Ако ти јаве да је
умро
песник било који
Па и Мика
Па и ја
Веруј кол'ко да
завараш траг
Да поверују - да
верујеш
Да сакријеш мисао
Да те оставе на миру
Да збуниш душманина
Није песник диг'о
руку на себе
- па умро
Није у дубини воде
остао без зрака
- па издахнуо
Није полетео у смрт
- попут ласте
Није га коноп
нажуљао
- тамо где га је девица
љубила
Лажу јер истина је
све то
- а песник није умро
Па ни Мика
Само се одселио
Песник
Па и Мика
Ако ти јаве да је
Мика умро,
да је неки песник
престао да дише
Не веруј!!!
Лажу!!!
Мала моја, драга
моја
Лагао је Мика да ће
ти јављати
о смрти песника
Лажу и други што
кажу:
''да песници умиру
млади''
Ко су они и што су?
Зар ниткови што
знају све
о кишама у Бресту?!
Зар њима да верујеш
Зар да они умру тек
тако?
Не!!!
Они само оду,
одшетају
До неке мале из
Крупе
До Бољшој театра
Или до дворова
Дунђерских
Ил' једноставно
заспу
Па их узалуд будиш
Оду:
јер им је мучна
усамљеност
и слабост
Елем, ако ти јаве да
се песник неки
изгубио у водама
Женевског или ког другог језера
Или у дубинама
Јонског мора
негде између Солуна
и Крфа
Ако слажу да је
висио у загребачком парку
убијен и обешен
Да су га нашли испод
моста смрсканог о сопствено безнађе
Умрлог од глади
у Градској или
Казалишној кавани
или срезаних вена у
хотелу Англетер
Да га је јектика
убила
Или куршум двобојски
(Не веруј, опет, да
је Мика умро)
Да је заклан због
песме
Да је протеран и
усамљен душу испуштао
непризнат и пијан
дрхтећи
у грозници умирући
без динара у џепу
(а већ тада
бесмртан)
Ако ти јаве
Да је неки Микин
исписник:
умро
Знај:
није смрт коначан
чин за песника
после песника нема:
да нема ништа
Него остане нешто -
поред душе
Песници
па самим тим и Мика
не умру чак ни од
љубави
Ако ти јаве
да је на Суматри
душа
умрлог песника
а да то није Мика
(јер за њега су већ
јавили да ће јавити)
да је умро
Не веруј!!!
Због себе и будуће
деце
коју ћеш родити:
која ће писати
Не веруј ништа!!!
Покојни Иво
болнички друг
конте-а Ива
који је још бесмртно
жив
ко и Мика што је
к'о сви што смо
сенио је да су
песници принчеви
само: без дворца и
принцезе...
Даклем,
мала велика моја,
док опевамо равницу
вечерас
немој веровати
ништа!!!
О смрти Микиној
и других,
толико му,
њима,
нама,
дугујемо...
2010. Зрењанин – Житиште
