Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

субота, 26. март 2022.

ШАЛТЕР – НАЈВЕЋИ СРПСКИ НЕПРИЈАТЕЉ!

 



Шалтер је неосвојива тврђава коју Србин већ читав један век безуспешно опседа али никако да је заузме. Није ни чудо: реч је немачког порекла и значи "бројач". А, са Немцима никад нисмо стајали добро.

Србин је срушио читаве империје и царства али не може да сруши шалтер. Србину је лакше голим грудима ићи на бодљикаву жицу или у јуришу освајати непријатељске ровове него да победи шалтер и неумољиве браниоце са друге стране пулта.

Пред најгорим непријатељима и свирепим окупаторима Србин је поносит и дрчан – испред шалтера је мањи од маковог зрна.

Србин се ничега не боји, осим Бога и шалтера. Иако се боји Бога, Србин му се ретко клања, још ређе иде у цркву а почесто зна и да опсује истог, док се испред шалтера редовно савија и клања, удара челом о под а о псовању нема ни говора.

Шалтер често изгледа безазлено: стакло, компјутер, деловодници и папири, печати и штамбиљи, бурек на столу. Рек'о би човек: ништа посебно. Али, оног тренутка када покушате гласом и молбом да доспете до друге стране истог, схватите да сте пробудили звер и увиђате непремостивост и неосвојивост шалтера.

Ништа у Србији очигледније не осликава моћ државе или појединца, снагу дубоке државе и бирократије, као што то чини шалтер. Из тог отвора на стаклу се попут кафанског шубера (шибера) често, сервирана, послужује наша судбина.

Остала је мистерија и тајна од настанка света до дана данашњег: ко командује и шефује онима који раде на шалтерима. Ко су ти полубогови, какве су то величине које су успеле да буду изнад њих?! То ће се, можда, једнога дана и сазнати када се отворе архиви Ватикана и пронађе Златни грал.

Шалтер има своје законитости и неписана правила?

Прво и основно: шалтер се не придржава закона и писаних правила.

Шалтер не смете вређати и провоцирати реченицом: „Само нешто да питам?!“. (Полако, господине, сви би овде нешто да питају). Поготову се не смете позивате на препоруке других шалтера, типа: „Речено ми је да то треба овде да завршим“. (Е, па тај што вам је то рекао, он нека вам и заврши, и потврду и ђунту са ситним нутом). Или: „То ми је неопходно за данас“. (Шта све мени треба, па ништа: млатим се по цео дан са таквима као што си ти). „Да сте јуче радили не бих морао данас да долазим“. (Да моја тетка има муда била би ми теча). "Имам проблем...". (Ниси ми ти једини, имам и ја својих проблема).

Шалтеру не смете приступити усправно већ искључиво погурено и молећиво. Као прво, ако сте усправни друга страна вас ништа неће чути јер је рупа на шалтеру тако подешена да јој можете приступити само пузећи; као друго, исказујете непоштовање јер шалтер није направљен за усправне људе као што ни они са друге стране не желе са таквима да имају посла.



Шалтер је реч мушког рода али је искључиво женска работа. Златно доба политичке и родне равноправности изнедрило је именицу која се не може превести за потребе мушког рода: шалтеруша!

Имати неког свог са друге стране шалтера исто је као и пронаћи место где се дуга рађа или завршава. За тако нешто се уговор потписује властитом крвљу и кошта као и сви такви уговори: продајом душе.

Са шалтером све почиње али се ту никада и ништа не завршава. Шалтер није крај – шалтер је почетак краја. Испред шалтера треба оставити сваку наду, изнад шалтера треба ставити натпис како „рад ослобађа“, ту не помаже чак ни сребрњак намењен Хаду. Шалтер је место које дели земаљски од оностраног живота, то је портал из којег се прелази из једне димензије у другу, он је временска машина, времеплов који вас неће одвести ни у прошлост, ни у будућност, већ ће вас вечно оставити у садашњости. Пред шалтером још нико и никад није успео да прешалтује у већу брзину.

Шалтер није улазак у пакао – то је чистилиште. После шалтера „ни пакао вам неће тешко пасти“.

Испред шалтера мрзите чак и своје сапатнике, оне који чекају са вама, јер да њих није у толиком броју можда особа са друге стране не би била толико нервозна и љута. (Склоните се са шалтера, господине, људи чекају иза вас, задржавате ред, у реду, жалите се где хоћете, само се склоните).

Испред шалтера ће те се сетити и када сте мајку први пут угризли за сису. У секунди ће вам пролетети цео живот испред очију. Ту ће те схватити суштину живота за којом су трагали филозофи од Сократа до Жике Обретковића.

Чак ни златна рибица не испуњава жеље везане за шалтере.

Чак ни у порнићу на шалтеру не можете завршити посао.

Због једне грешке на шалтеру, у решењу о здравственој исправности бабе, пермутовано је слово Д у речи „поједе“ у слово Б, вук из бајке о Црвенкапи није појео бабу већ јој је учинио других триста чуда, због чега је баба, додуше, била задовољна али вук и дан данас мора да посећује психијатра.

Многим мушкарцима се огади халтер кад помисле на шалтер.

Шалтер, у суштини, представља границу између успешних и неуспешних људи (по мерилима времена). Они који су успели по важећем систему вредности никада не стоје испред шалтера. То је место резервисано само за фукару. Чим сте испред шалтера нисте човек – па се према томе управљају и они са друге стране шалтера.

Уколико вам се некада учини да сте из борбе са шалтером изашли као победник: грдно се варате! То се само шалтер игра са вама, попут дивље звери која неће одмах да зада смртоносни ударац плену, него се прво мало поиграва с њиме. Чим му игра досади бићете немилосрдно усмрћени. Већ на другом шалтеру бићете обавештени да то што сте добили на оном претходном не вреди ништа, или има грешку, те да морате поново мечки на рупу.

Највећа снага шалтера лежи у његовој апсурдности: на њему се никада не завршавају послови због којих је отворен и због чега постоји. Поред тога, снагу и јачину му дају незаконитост његових закона. Колико год мислили да сте у праву шалтер нађе начина да вас убеди у супротно својим стаменим игнорисањем закона и прописа. За највеће богохуљење и јерес испред шалтера сматра се позивање на законе и прописе. Јер, да је некоме стало до процедуре и свега тога, тај онда не би ни отварао шалтере.



Да је шалтер постојао у време Херакла то би био његов тринаести задатак, (Кербер би му наспрам тога изгледао као мала маца) којег он не би могао да изврши и тако би пао читав мит о његовој снази и непобедивости. Јер, увек би му фалио некакав потпис, папир или печат.

Да је Троја била опасана шалтерима, уместо зидинама, никада не би била освојена а Тројански коњ би био одбијен за пролазак кроз капију града јер није имао уверење о техничком прегледу не старије од шест месеци, лекарско уверење о вакцинацији и потврду да није осуђиван не старију од 24 сата. Најзад, ни Парис не би отео Хелену без оверене потврде да је намирио порез и да се против њега не води судски поступак.

Испред шалтера не помаже ни лепота, ни памет, ни снага, ни право, осим добре везе (пакт са ђаволом). Поред тога, раде радњу и кесе разних боја у којима су скупоцена пића и чоколаде. На шалтерима ниже категорије још се може проћи са кафом, ратлуком и газираним соком. Међутим, све то ништа не гарантује, већ ваш успех зависи искључиво од расположења поменуте шалтеруше. То је као кад у цркви палите свеће – није гарантовано да ће вам се молитве услишити али је пожељно све то учинити да би се макар разматрале и не би у старту одбиле због процедуралне греше. (Е, па, не може то овако, па где вам је образац МК9СМ123 у три примерка? Па не може без тога. Извадите то у канцеларији број 4, па се вратите).

Највећа милост коју можете добити од шалтера јесте могућност да останете непримећени у своме безначају после изговорене реченице: „Дођите следеће недеље“. Тиме вам се јасно шаље порука да није све изгубљено за вас и да нека нада постоји чим нисте озбиљно схваћени одмах одбијени.

Пут до гробља поплочан је неоснованим веровањима да нису сви шалтери исти и да је неко некада завршио посао због којега је био на шалтеру. Урбана легенда говори да је постојао неки Радослав Раде Опанак из Власотинца који је успео да два пута у животу добије исправну потврду за дечији додатак са шалтера намењеног томе. Међутим, кад у Власотинцу питаш за њега: нико га се не сећа и није познавао лично, већ искључиво по причи, мада говоре да је надимак добио јер је излизао силне опанке остварујући поменути подвиг.

Добра страна шалтера је у томе што после првог сусрета са њиме постајете имуни на њега – увек ће вас угрожавати али вас никада неће убити. Додуше, кад умрете неће успети да добијете потврду о смрти. Оно, укорени вам се и страх – кога су змије уједале тај се и гуштера плаши. Најзад, чак и да смрт тражите испред шалтера нећете је добити уколико немате добру везу или плави коверат.

Није промаја највећи српски непријатељ – шалтер је.

Не отимају нам Косово и Метохију Шиптари и НАТО већ вашингтонски и бриселски шалтери.

Не убија нас корона већ чекање пред шалтерима заједно са вирусима (ни они не могу да пређу на другу страну).

Сизиф, Тантал, Прометеј, Шалтер!

Свако носи свој крст на плећима и стоји испред свог шалтера судбине. А, тамо, са друге стране обично стоји на столу један штамбиљ који вам може променити све а никада то не учини јер се особа која треба да га подигне, умочи у јастуче и утисне на папир никада не врати на време са паузе а и када дође, прошло је радно време: закаснили сте.

четвртак, 24. март 2022.

Мадлен Олбрајт

 


Ако постоје пси рата онда је Мадлен Олбрајт била..... ево неколико речи о њој из књиге Вечити рат!

...Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“....

...Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетаног народа''Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима...

...Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

 ...(Рачак) Онда следи скандал око записника на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи...

...И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“....

Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење''.(Џулија Горин)

...Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и искрене добре намере према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере Левински и Овални кабинет. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, вероватно је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову. Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа. Људска права?! Наставља Дукађини: ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату)....

...Сумња се да постојао тајни договор између НАТО и ОВК да се ОВК-у да три месеца слободних и неспутаних активности на терену до демилитаризације, која се, узгред речено, никада и није догодила али која је декларативно почела 19. септембра. Другим речима, дозвољено им је да етнички очисте Космет, да заврше своје крваве послове над преосталим Србима и непослушним Албанцима. Мехмед II је 1453. године дао својим војницима Цариград на располагање: три дана. Да пљачкају, силују и убијају и тако наплате своје војевање. Кларк, Олбрајтова, Солана и други, дали су Шиптарима три месеца: да чине што им је воља са Србима и српском имовином. И заслужили су то, са становишта НАТО логике. Били су ратни савезници НАТО-а. Значи не никакве жртве, већ савезници на бојном пољу....

 ...18. маја 1999. године портпарол ОВК Јакуп Краснићи за Задојче цајтунг каже: „НАТО и ОВК су неслужбени савезници и у заједничким акцијама имају заједничке циљеве“. И сама Олбрајтова је на примедбе да се врши покољ Срба на Космету на то одговарала „да је зов освете код Албанаца такав да га је тешко обуздати али да га она разуме“. Али шта је са тиме што се доказује да Албанци нису баш имали много за шта да се свете? Макар не више од Срба. Пјер Пејан  у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, пише између осталог: „По англосаксонском тумачењу, кад би Албанци из ОВК убијали – то се тумачило као освета и могло је да им се опрости. Међутим, потпуно другачији критеријум је важио за Србе“....

...Због горе поменутих  чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против ЈугославијеНеприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност....

...Славољуб Ђукић је у својој књизи Политичко гробље, такође прикупио неколико индикативних момената прљаве кампање која се водила против нас:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

„То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова“.

Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''

„Мада је рат вођен под окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева. Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега, Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка, западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то ''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет Тачер“.

 ...Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

„Алијанса на Косову је успела јер је њена ствар била праведна“ – Медлин Олбрајт, 14. јун 1999. године, Волстрит журнал (то је дан када сам у колони напустио родно место и Метохију);

...У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“. 


понедељак, 21. март 2022.

РУСИЈА - УКРАЈИНА: сецирање кинжалом!

 


Украјински и западни медији јављају да Русија споро напредује у борбама против Украјине и да се заглавила у рату који не може добити.

Истина је да тренутно највећа украјинска војна сила која их држи у животу јесу цивили на које Руси неће да пуцају.

Наравно, западњаци не желе да се суоче са истином и не схватају фазе у којима се тај рат одвија. Тренутно се врши прегруписавање руских снага и довлачење технике, очигледно је сада: освајаће се град по град, али само у циљу свих циљева - заокруживања остатака украјинске војске на истоку земље. Русија није употребила скоро ништа од новог наоружања: тенкова, авијације, ракета, дронова, електронског ратовања, итд. Руси могу да наставе овај рат бомбардовањем и ракетирањем а да ни једног војника више не помере ни за метар.

Најважније је, ипак, да овај рат неће добити онај који побеђује на фронту (а Руси и ту добро стоје) и онај који у овој фази ратовања буде уништио више непријатељске технике и људства већ онај ко буде способан да у најкраћем року надокнади губитке. А, то је, зна се: Русија (чак и да ратује са много моћнијим непријатељем и да има много више губитака).

Питање је дана када ће се у остацима украјинске војске осетити недостатак муниције, делова, горива, људства. Како ће им запад дотурати гориво: цистернама преко равнице?! Руси систематски уништавају фабрике и постројења, магацине и центре за обуку, командне центре и системе везе, радаре, аеродроме, итд. Уколико Украјинци мисле да ће рат водити без свега тога а са преносним (ручним) системима против тенкова и авијације које ће им можда послати запад: грдно се варају. А, опет, и то им треба допремити а притом утећи руској авијацији. У каквом је стању украјинска армија и њена врховна команда говори чињеница да им Руси већ трећи пут погађају касарне пуне војника. После месец дана рата они и даље спавају по касарнама?! Замислите да смо ми НАТО чекали по касарнама?!

Мало је познато да су, на скоро истом месту где се данас воде борбе, у чувеној Курској бици 1943. године, Немци фактички победили. Нанели су Русима веће губитке и у тенковима и у људима. Њихов, немачки, пораз се састојао у томе што они нису били у могућности да попуне јединице људством и техником а Руси јесу и то врло брзо. Тако ће бити и сада!

Најзад, рођаци, чак и да је истина о руским губицима о којима говоре Украјинци и западњаци (а, није): на Берлин се не креће без жртава. То знају Руси, а знају и Немци. А, Украјина је једино место на свету (тренутно) где раме уз раме марширају националисти, ционисти и нацисти против Руса.

Свашта се може чути и прочитати ових дана од разних стручњака у Србији и свету. Неки стручњак са запада је прозборио о томе какао Руси остају без муниције. Један, наш, вели да је украјинска војска успела да се консолидује и да се сада организовано повлачи. Други, још паметнији, каже да хиперсонично оружје није ништа посебно и да је то извикана ствар.

Ови са запада се спремају за рат тако што поручују својим грађанима да се мање греју, да мање возе аутомобиле и да мање једу меса. Тако ћемо – веле – победити Русе. То је исто као што поручују Украјинцима да гину што више јер ће тако Руси трошити муницију и на крају због недостатка исте изгубити рат. Или: да позовете гладну децу Африке да у знак протеста што су гладна – штрајкују глађу.

Да појасним: на истоку се поново води рат Словена против фашизма. Овога пута неофашизам предводи Америка а Немачка је силом прилика уплетена. У свему овоме најмање је важна Украјина.



Силе зла су се ујединиле против преостале слободе остатка света. Да би се успело у науму прво треба сломити Русију која је тренутно једина кадра да се одупре отелотворењу ђавола у виду Америке и њених сателита.

Уколико Русија успе да издржи и не поклекне – све ће се променити у међународним односима и констелација снага ће бити другачија и верификована печатом победе. Можда ће се поново појавити нешто што ће заличити на међународно право и неприкосновеност суверенитета. Ако ништа друго а оно ће се поново успоставити хладноратовске интересне зоне које ће омогућити макар делимичну неутралност онима који је буду хтели. Макар да се вратимо на начело: „уколико си на страни наших непријатеља онда си против нас“; а не као што је данас: „ако ниси са нама онда си против нас“.

Ако нам је за утеху, Америка је као империја своје прве зубе поломила на Косову и то су сада први знаци старења и пропадања. Ово што се сада догађа у Украјини само је ехо косовских догађаја: напад на суверену земљу без одлуке УН, насилна промена власти, окупација дела територије – и све то под истим изговорима и са позиција моћи.

Сада се види колико је била кратковида политика Америке која је сматрала да се више никада неће појавити силе у свету које ће моћи да јој парирају.

Велика је разлика између силе у опадању и силе у настајању!

Русија и Кина сада наплаћују вербално-пропагандне бланко чекове које су Американци пустили 1999. године у Србији и на Косову. И доста о томе како је тада бомбардована Југославија! Бомбардована је Србија!

Другосрбијанци и проНАТОвци у Србији, ови што су данас против Русије а на страни Украјине, исто су тако били против Срба, ономад, кад је Крајина падала и постајала (U)Крајина. Важно је њима увек бити на страни нациста. Што се тиче неопредељених Срба (по питању овог рата), ствар је проста: погледајте само ко је против Русије и запитајте се желите ли бити на тој страни?! На основу оних који нападају схватићете ко је онај који је нападан.

Све битке против српског народа у СФРЈ је водио НАТО. Ако је коју и добио то свакако није заслуга Хрвата, Бошњака и Шиптара. Зато Србин мора бити против свега што НАТО пропагира и ради. Зато ја навијам за Русе. И знам да ће победити. Ипак! Мора се признати: на појединим бојиштима Украјинци се мушки боре. И Немци су се мушки борили 1943. године на том истом месту заједно са СС дивизијом Галиција а против Црвене армије. Зна се како се завршило!

Што се тиче навијања?!

Неважно ми је ко је у праву: ја сам на страни Русије, јер сам тако на својој страни. После 1999. године мене више није брига за принципе. У последњој деценији прошлог века нас Србе су ови са запада научили да међународно право не постоји.

субота, 19. март 2022.

Савезници и нацисти против Руса!

 


                           
                       Алберт Шпер, Дневници из Шпандауа, Глобус, Загреб, 1985.

 У светлу догађаја у Украјини (оправдана интервенција Русије у циљу очувања својег постојања и разрачунавања са украјинским нацистима) и отвореног непријатељства запада према Русији те руских тврдњи да се у Украјини боре против нацизма желео бих да на овом месту напишем неколико компаративних мисли и реченица поводом и на основу дневника којег је Алберт Шпер водио у затвору и који је штампан под насловом Дневници из Шпандауа, а у жељи да покажем како све ово што се дешава у Украјини није ништа ново и није од данас.

Прво, врло кратко о Алберту Шперу!

Алберт Шпер је припадао самом врху нацистичке странке и био је врло запажен актер у организацији нацистичке државе. Био је Хитлеров љубимац (некад чак и кућни), дружили су се и приватно, делили исте снове о изградњи нове Немачке. Хитлер је имао посебан однос према њему јер је некада маштао да буде архитекта али му то, као ни сликарство, није пошло за руком.

Углавном, Шпер није би тек макар ко у тој немачкој творевини зла. Његове руке су биле крваве, био је министар наоружања у току рата, лично је учествовао у ангажовању робовске радне снаге.

И? Савезнички суд у Нирнбергу га је осудио на 20 година затвора. У затвору у Шпандау-у (предграђе Берлина) је робијао са људима попут Шираха (умро 1974), Деница (умро 1980), Редера (умро 1960), Хеса (умро 1987), Функа (умро 1960) и Нојрата (умро 1956). Шпер се на слободи нашао 1966. године. Умро је у топлини свога дома у Лондону 1981. године.

У затвору је водио дневник. О томе ће бити овде речи.

Неко време је Шпер провео заточен у Нирнбергу а затим је пребачен у Шпандау. У дневник углавном бележи свакодневне активности али и освежава сећања на Хитлера и своју улогу у Трећем рајху. Кроз редове провејава његово уверење да он није бог зна шта лоше урадио и био је видно разочаран што је уопште осуђен.

Читајући те редове бивало ми је све интересантније да пратим како се одвијао затворски живот у окружењу управника и стражара четири силе победнице и како је почео да се ствара јаз између Американаца, Енглеза и Француза, са једне стране, и Руса са друге. Временом, стражари и управници са запада почињу да држе страну нацистима и отворено мрзе Русе.

Под датумом 3. новембар 1950. године, Шпер пише:

Западни стражари, након успеха њихове стране у Кореји, воде глупе разговоре: - Све Русе треба убити! – Нек затвореници већ се слажу.

Зашто сам издвојио овај пасус као први у овој причи?

Пет година после Другог светског рата, после милиона мртвих, концентрационих логора, после холокауста, амерички и енглески стражари који чувају нацистичке главешине у затвору, оговоре међусобно и пред тим истим нацистима „да Русе треба убити“ и то „све Русе“?!

Под датумом 20. фебруара 1952. године, Шпер наставља:

На вест да је Бон пристао на немачки војни прилог за одбрану, Функ је данас победоносно објаснио како се након седам година, сада испунило тачно оно што је фирер пророчки предвидео задњих месеци рата: да ће се „противприродни савез“ између Запада и Истока распасти и да ће једног дана Немци ратовати на страни Американаца и Енглеза против Руса.

Овом пасусу чак није потребан ни коментар. Довољно је отворити данашње новине, погледати телевизије, отићи на интернет, па ће свакоме бити јасно да се Хитлерово предвиђање: обистинило.

Шпер надаље пише у свом дневнику како је заправо он био идејни творац Европске уније, у почетку, вели, то би била унија за угаљ, челик, машиноградњу и енергетику, а касније би то значило и уједињење под једном заставом уз нагласак да би Немац требало да заузима важну функцију у том савезу држава. Жали се да је Рибентроп минирао те његове идеје 1943. године. Додуше, не помиње грофа Калергија, Димитрија Митриновића или Томажа Масарика, који се можда не би сложили са овим његовим наводима.

Само седам година после рата, Шпер бележи у свој дневник како су Американци дали визу његовој ћерки, да посети Америку у склопу ђачке размене:

Осим тога Хилду је позвала једна угледна жидовска обитељ – пише Шпер под датумом 17. јуна 1952. године.

Пре тога, Деницова ћерка већ ради за савезнике.

Саосећајна је и католичка црква. 16. децембра 1952. године Шпер пише:

Из службеног писма Деницу произилази да је папa примио његову жену; био је пријазан и саосећајан. Дениц је добио снажан подстрек. Пре неколико година код папе је већ била Нојратова кћи, а госпођа Функ код келнског надбискупа. Тада је почело право ходочашће иако смо сви ми протестанти.

У затвору је, према Шперовим записима, владала атмосфера попустљивости према нацистима од стране савезничких стражара и нетрпљивости истих према Русима. Једино се Руси у затвору, као стражари, придржавају прописаних правила и закона. Са друге стране, савезнички стражари помажу нацистима кад год могу, кријумчаре им преписку, дотурају потрепштине, чак и алкохол. На једно месту Шпер констатује следеће: да су га само Американци судили он би већ био слободан.



Добар део овог дневника, који је из затвора прокријумчарен уз помоћ америчких, енглеских и француских стражара, представљају редови у којима се констатује да заточени нацисти и савезнички стражари раде Русима иза леђа. То раде покварено и непријатељски, уз коњак и цигаре које дотурају злочинцима који су одговорни за милионе људских живота.

Пошто је свакога месеца једна  од окупационих војски задужена за кухињу онда се Шпер највише жали на „руски месец“ јер се тада по њему најслабије једе, јер Руси служе храну предвиђену прописима и могућностима. Да би обрукали Русе, онда следећих месеци савезнички стражари спремају храну које се не би постидели ни најбољи хотели.

По датумом 22. август 1954. године Шпер пише:

Британски шеф страже Лехам, увек спреман да помогне, доноси ми вечерас, блистајући од радости, годиште 1953. часописа Баумајстер.

Вили Брант, пре него ће клекнути у Пољској, обећава Шперовој кћери да ће све учинити да се њен отац нађе на слободи. Јесте, извинио се жртвама нацизма у исто време када се труди да ослободи џелате.

Та чувена денацификација Немачке спроводила се се тако што је сваког месеца Шперу (и осталима) уплаћивана новчана помоћ од стране индустријалаца и архитеката из целе Немачке.

...пријатељи и познаници који се осећају обавезним према мени уплатили су ових година више од 150.000 марака...

Када му је стасао син и завршио архитектуру, освојио је све могуће награде у Немачкој за пар година и добио преко 100.000 марака. И на тај начин се плаћало Шперу што је починио ратне злочине у име Немачке.

У Хајделбергу се потписују петиције од стране универзитетских професора, државних службеника, студената и других, у којима се захтева отпуштање заточених нациста. Испред затвора у Шпандау се изводе демонстрације. О празницима пуштају музику са разгласа да заточеници могу чути.

А ти затвореници не морају да стрепе за своје животе као некадашњи логораши концентрационих логора. Не! Они обрађују врт, читају новине, имају лекарску помоћ. Када неке од њих отпуштају после одслужене казне напољу их чекају лимузине са шоферима и секретарима.

А за кога се они боре и залажу ови што потписују петиције и демонстрирају? За човека који је под датумом 20. новембра 1962. године, пише:

Прилично је необично што ми тек сада, док ово пишем, пада у очи да уопште нисам осећао ограничења кад су у Трећем Рајху прогнани и изопштени аутори и књиге попут Томаса Мана, Франца Кафке, Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга и многи други...

По Шперовом дневнику у затвору је према прописима много тога било забрањено а имали су све што су желели: од јастога у мајонезу до камера у боји и магнетофона. И све то, углавном, иза леђа Руса а уз помоћ савезничких стражара.

Шта је, међутим, најважније? 

Двадесет година вођења дневника у затвору (чије су странице, понављам, изношене илегално уз помоћ савезничких стражара) а у тим редовима нити једна искрена реч о злочинима нацистичке Немачке, нити трунка истинског кајања. Ни речи о логорима смрти, о разарању других држава, о милионима људских живота, за шта је све и он био лично одговоран. Не! Само свакодневни проблеми са спавањем, храном, или поступцима руских стражара, размишљања о Хитлеру и архитектури, филозофска промишљања, препирке и оговарање других затвореника. И када помиње горе наведене догађаје он их разматра само у смислу ширег контекста Хитлерових грешака и пропасти Рајха.

Интересантно је да у једном делу када се присећао својих разговора са Хитлером, Шпер пише како је Хитлер ценио Јосипа Броза Тита и говорио му како би волео да су његови генерали као Тито који је из ничега створио војску која држи двадесет немачких дивизија.

Закључак?

Да, чак и непосредно после рата, у затвору где су заточени нацисти, савезници су били на страни нациста а против Руса.

Резиме?

И данас у Украјини тај исти запад помаже нацисте против Руса!

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog