Магарац се зовем, Бебо душо, магарац!

Пише: Игор Ђурић

Не тако давно и не тако далеко, у једној земљи не тако страној, која се звала Србија, постојао је обичај да се на конак (преноћиште) примају путници случајници и намерници. То су углавном били путници добро-намерници. Како је систем вредности крајем осамдесетих почео да се срозава,  тако се угасио и тај обичај. Што од неповерења, што од чињенице да у сеоским и планинским областима где се тај обичај највише примењивао више скоро и да нема људи. Куће су празне па можеш да спаваш где ти је драго. А, најзад, више није било ни добронамерних путника намерника. Почели смо да капије мандалимо локотима од п'о киле и да стављамо натписе: „Чувај се пса“. Уместо путника случајника и намерника почели су да нас посећују разбојници и да нас убијају због вере или новца.

Не тако често, али се догађало, да видите непознатог човека на капији. Обично у селима и паланкама, највише у брдско-планинским пределима. Назове тај „добар дан“ домаћинима и приупита „може ли се унутра?“. Кад га ови пусте, он уђе и представи се: ко је, одакле је, где је пошао. Почесто се позове и на неку препоруку: „Казао ми тај и тај, да вам се јавим ако ми што-год затреба“. Међутим, најчешће су то потпуно непознати људи који су послом или морањем кренули на пут па их је ноћ затекла баш код ваше куће.

Прво му домаћица принесе бокал и пешкир, да опере руке и умије се. Онда се уђе у кућу. Домаћин послужи ракију, жена спрема вечеру која ће бити од најбољег што се има. Деца се смејуље иза ћошка. Боље организовани путник намерник има код себе сто грама кафе и кесу бомбона. Макар јабуку коју. После се вечере остане у причи до касних сати, прича се о послу и траже се заједнички познаници. Госту случајнику се намести гостинска соба, на кревет се стави чиста постељина, увек по мало мемљива и влажна, са ормара се мирисом чује дуња.

Ујутро ће гост бити послужен водом и слатком, ракијом и кафом, доручком и замотуљком да му се нађе мало уз пут, да заложи. Кад изађе у ходник и почне да се обува, приметиће да му је домаћица очистила цокуле или опанке. У већини случајева више се никад не види са својим домаћинима. По некад се роди пријатељство и врати се неком услугом. Ретко се дешавало да гост учини зло домаћину, или супротно. Данас би се тако нешто ваљда подразумевало.

Наш народ не би био то што јесте да све на пребаци на шалу и спрдњу. Тако је настала и она чувена пошалица о попу путнику намернику. Кад се попа повечерао и налио вином, домаћица га питала:

- Оче, 'оћете да спавате са Бебом у топлој соби или сами у хладној?

„Ма куд ћу са бебом, да плаче целу ноћ и да ме на крају попиша“ – мисли се попа. И одабра хладну собу али да спава сам.

Прође ноћ, испавани поп задовољан својим избором изађе у обор да се умије и спрема за пут. Водом га посипа и пешкир му држи једро девојче, лепотица права, од природе обдарена свуд 'де треба.

- Како се зовеш дете? – пита поп.

- Беба ме зову оче, а вама како је име? – проговара сочним уснама, ко да грлица поје, млади пупољак.

- Магарац се зовем, Бебо душо, магарац – одговори разочарано слуга божји.

Шала је једно а збиља друго. Људи су били путници намерници а понекад би водили са собом коња или магарца. И животиње би биле подмирене редно и како треба, у штали заједно са домаћиновом марвом. Данас ни људе не подмирујемо, осим злом.
        *

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чине ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордење су добијали они који су преживели а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Не постоји народ пре појединца. Постоји прво појединац и његово право да буде слободан и независан од руље па тек онда у тој слободи скуп појединаца који чине заједницу, народ. Ако је појединац слободан онда и народ има могућност да живи у слободи и сигурности. Треба се борити за права појединца а не народа. Јер се често у „слободи“ народа крије не-слобода за појединца. Народ је руља која зна да часне припаднике прогласи издајницима а хуље и протуве народним херојима.

Кад неко каже да су му интереси народа на првом месту: лаже и лош је човек. Уопштавањем својих тежњи тај конкретизује своје потребе. Прво чини јавно, друго ''у себи''. Интереси личне слободе су најискренији и најпоштенији интереси. Ко се бори за то - он се бори и за остали народ. Ко се бори за своју слободу тај ће изборити слободу и другима. Треба се борити за право на прву љубав, на глупост и памет, за избор где ће неко бити сахрањен (кад већ не може бирати где ће бити рођен), треба се борити за изгажену травку и пијано тетурање низ улицу, најзад, треба се борити и изборити да можеш да будеш сам и да гајиш своју мисао ма колико била погрешна и различита од опште наметнуте. Кад се избориш за горе наведено - изборио си се за слободу народну.

РАНИ ЕРОТСКИ РАДОВИ: ТРАГОВИ С(п)ИСАТЕЉСТВА

Пише: Игор Ђурић

...лаж продајем

скрнавећи вам

дух

и дах...

То што је касно почео да пише, не значи да пре тога почетка он није писао. Другим речима, то што је као писац желео да се увуче женама у кревет и мисли, не значи да то није покушавао и пре првих писаних трагова. Не!!!, то у његовом случају значи посве различито. Затим, кад је он у питању, има и једну другу специфичност: окаснело писање неће бити његово прво писање, али ће бити прво сачувано писање. Оно стварно и изистинско прво писање изгорело је са његовом кућом и свим успоменама у њој. Он нема материјалних доказа о својим правим литерарним почецима, као што нема доказа о његовим љубавним авантурама, писма и слике са посветама, све изгорело, и други докази, као некад што је чинио и имао са девојкама којима је бивао први: тражио је од њих гаћице са траговима крви-невинуше, и тих неколико(?!) гаћица, уредно сложених у провидне кесе, па у фасциклу, чувао је као доказ: corpus delicti – и оне су изгореле са књигама његовим.

Неколико? Није лоше. И, то само невиних. И, нити једну од њих није интересовала његова књижевност и његове песме (Игор Мандић:''Увјек нетко други јебе наше љубави''). Док им је читао песме и бивао фин, редовно би остајао прекраћен, сматрале су га за најбољег друга (другарицу). Зато савет младим писцима, ако хоћете секс, баталите песме већ одмах им дајте конкретну „ствар“ у руку. Оних девојака које је имао и које нису биле невине, не зна је ли било више или мање, наиме, није од њих тражио гаћице, пошто крви не би на њима било а ко зна шта би се могло наћи другога?!

Трагове крви од губљења његове списатељске невиности, дакле, нема. Џаба је потрошено мастило из једног старог налив-пера, у једну црну свеску.

Алфред Дево (1825-1867) "Песникова јебачина":

„Муда ти се празне брже него твоја

Препуна црне сперме мастионица...“.

(Данило Киш, једном америчком издавачу: „Ја пишем као што јебем – ретко, али добро''; Петар Добровић Александру Дероку: "Ја не сликам кистом, ја сликам курцем".). Свеске, књиге, прве песме, приче, дневници у којима је описивао стварање колекције гаћица, писма која је добијао од другова и девојака, оних којима се спремао да узме „доказ“, и скоро цео тираж прве збирке штампаних песама: остаде у кући, кад је утекао. Дал' је то добро или није - сада не зна?! (Добро је: може да измишља. Лоше је: не може да докаже ''измишљотине''). То што није донео ништа од својих пређашњих рукописа, мисли се. И, дал' је корисније то што је његово прво сачувано писање, у неку руку, озбиљно писање? Не, није добро! За књижевност, мање више, вероватно и није важно, сигурно би он и сам добар део тога уништио пеглајући своју биографију за нека будућа поколења (ко што чине и други).

Биографија, са друге стране, каква је - таква је, његова је, он другу нема и не може да измисли више и другачије него што је до сада измислио. (Емброуз Бирс: ''Успомене су онај део нашег живота који можемо да испричамо не црвенећи''). За њега лично: штета је велика. Значи, од свега тога што је писао до своје тридесете године може само да се присећа, што је, признаћете, сумњива работа. Мисли се на сећања. Јер, није исто гледати очима четрдесетогодишњака на време кад си био дете или момак, и имати материјални траг својом руком исписан из тога времена. Ако је онда био склон патетици, а склон је и дан данашњи, данас би ипак на то он гледао са дозом само-корекције и идеализујући себе у односу на околину. Отуд: сумњивост посла кад су сећања у питању. Он свакако не би своје ране радове користио онакве какви јесу и ни једној варијанти. Али би му они послужили да исправи делове своје биографије, покаже се у бољем светлу, видео би из тих списа шта је лупетао, где је грешио, какве су га бриге мориле, па би све то лепо у причу уткао, наравно, са посве другачијим епилозима и мислима о томе времену. Испао би паметан а касније би те списе вероватно и сам спалио. Или, макар део њих, онај који би га издавао за потпуног кретена, што је и био. И, био би велики јебач. Јер је тамо све било описано, а у писмима њему послатим, са или без гаћица, много тога је девојачки признато и дрхтавом руком написано.

Међутим, то што је касно почео да пише као „прави“ писац не значи никако да је касно писцем решио постати. И, писањем се занимати. Од првих смисленијих комбинација његовог мозга, држи да је то могло бити око десете године, ако не и нешто пре, он је осећао да су му перо и хартија судбина од које неће лако побећи. У истом добу, кад је изгубио невиност, схватио је да ће му и чежња према жени бити опсесија равна уметности, то јест, да ће му пичка и уметност бити исто. То је морало да се надовезује, мада не баш онако како је Салвадор Дали то објаснио речима да „сексуалне опсесије представљају основ уметничког стваралаштва. Све што се не дешава на еротском пољу сублимише се у уметничком делу. Људи склони физичкој љубави не постижу ништа: они се изражавају спермом коју просипају где стигну“. Не баш онако, зато што он сматрао да је просипање сперме једнако важно и лепо као и писање песама. Једно без другога, уметност без жена, једноставно би значило: лаж!!! Само песме написане спермом вреде нешто (тако некако је говорио Црњански, тридесетих година прошлог века, окупљеном друштву на тераси хотела Москва). Песме написане крвљу: њега не интересују.

Жене и детињство: то је књижевност!

Момчило Селић у свом роману ''Изгон'', у две реченице објашњава ово што вам говоримо: „Детињство нам је једина отаџбина“, и: „Све за славу, а славу за пичку“. Онда су прошле три деценије да би у тешким временима, успео сам да склепа неколико слабашних песмица и да, после силних перипетија, у тамошњим условима, печати једну збирчицу песама. ''Недовршене песме'', не знајући да је Дис већ своју збирку насловио тим именом. Већ је био ожењен, а и да није, рекосмо већ, отворене корице књиге не отварају пут у средиште суштине. 

      Тако је почело. Ипак.

Његов живот личи на приче америчких писаца типа Милера или Буковског, Синклера, Твена или Хемингвеја, (неки критичари тако нешто и називају америчким биографијама). Оно по чему се он разликује по свом животном путу од поменутих авантуриста јесте, да је за разлику од њих, много, много, читао. Ништа му то није користило у стварном и уметничком животу, поготову у сексуалним тежњама, али је заиста тако. Ма где да је био, ма шта да је у том тренутку промашивао од живота, стално је имао књигу поред себе и увек је читао: између два секса, између два опијања, између два гладовања, између два самозадовољавања, између два чишћења клозета, између два промашаја, између два поготка, између два рата, између два живота – оног којег је додиривао и оног који је стално бежао од њега – он увек читао!!!

А, између читања и писања, будућем писцу, или оном већ оствареном, најбоље што се дешава јесу: жене!!! Између писања и читања стоји жена. Не би имало смисла писати, или читати већ написано, да није жена. Оне дају топлину и влажност написаном и прочитаном, оне својом меком кожом, својим дојкама, брадавицама и међуножјем, чине књижевни рад ароматичним и најлепшим на свету. Кад знаш да после писања следи жена, а пре читања одлазиш од жене: онда си испуњен и као уметник, и као човек, и као мужјак.

Књижевност је: жене - док можеш, и детињство које ти се у мислима враћа - када више не можеш!

Књижевност то је секс. Уметност, то је групни секс. Инспирација: то су жене. Чак и када је писац настран, увек заврши са женама, у мислима, у песмама, у кревету. Ево шта је Салвадор Дали говорио у перо Алену Боскеу у књизи о Федерику Гарсији Лорки: „Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“. 

     Један други писац, Хенри Милер, са сасвим супротне позиције, написао је: „Лезбејке нам пред носом отимају пичке'“. Речи Волтера да је „важније за успех рећи четири речи краљевој љубавници него написати стотине томова“, никада нису губиле на актуелности. Он је такође написао за једног младог књижевника да „му је више користило дружење са мадам Помпадур него са њим самим“, дакле Волтером. Свет се није мењао од тога времена. 

НАПОМЕНА: У неким случајевима коришћене песме из књиге ''БОРДЕЛ МУЗА'', АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКЕ ЕРОТСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Избор и превод/препев ДАНИЛО КИШ

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

ПЕДЕСЕТЕ: ПОЧЕТАК КРИЗЕ СРЕДЊИХ ГОДИНА!!!

Пише: Игор Ђурић

На жалост, нису све кризе економске природе. Реформе организма су много теже подношљивије од фискалних реформи. 
      "Педесете" су, у ствари, шездесете, јер си педесет већ потрошио а од шездесетих управо начињеш.

У педесетој ниси ни млад, ни стар. Тражиш реч да те оправда, да ти помогне, да се снађеш. Ниси тада на пола пута – то зависи од тога где се пут завршава. Зна се где је почео али крај је неизвестан.

У педесетој ниси ни старац, ни дете, момак ниси никако.

Окрећеш се, у тим годинама, за собом и тражиш свој смисао, сврху, тражиш себе у нади да ћеш доказати да си некад био неко и нешто – некоме. То је најважније. И да си још увек неко и нешто: некоме. Искуства имаш, али они који кидишу на тебе млади су и јаки, и није им потребно искуство.

У тим годинама, не желиш да гледаш испред себе. Чини ти се да нема много простора и раздаљине докле би око добацило. Плашиш се, уједно, да не видиш нешто што неће ваљати. Те се зато све више осврћеш. Најбоље је, тада, не гледати напред већ само онолико колико ти поглед допире. Сутра је далеко, много даље у педесетим него у шездесетим и седамдесетим. У педесетим си још млад за смрт. У седамдесетим већ крадеш од смрти.

У тим годинама, жао ти је за сваком пропуштеном шансом, а које више неће бити, макар не у овом животу, а колико јуче мислио си да су шансе тек пред тобом. Они глупљи пробају да нешто исправе па им после буде још горе. Шта је било: било је. Шансе, да су биле искоришћене биле би доживљај и успомена. Чим нису искоришћене: не вреди о њима размишљати.

У тим годинама, успомене добијају на цени, и ситно тада изгледа крупно. Пољубац се претвара у најзаноснији еротски доживљај а ружњикава девојка из одељења у краљицу матурског бала. Сећаш се давнашњих имена, призиваш давно заборављене ликове, у сан ти долазе невине девојке којима си био први али не и последњи. Све изгледа много лепше него што је уистину некада било.

У тим годинама, дуже стојиш пред огледалом и све теже препознајеш свој одраз. Не знаш тај лик, тог скота преко пута тебе, а нешто те веже са њим (за њега), али ти не можеш да докучиш шта би то могло бити. Можда само исто име и презиме, те година рођења. Стајаће се све више и више па ће можда бити довољно времена да се упознате.

У тим годинама, други у теби већ виде старца, како си ти у своје време гледао друге, а ти у души осећаш и мислиш да си још на насипу какве радне акције седамдесетих година. Мислиш да је још у ћошку собе стара гитара, која ти је једина својина поред патика, две мајице и поцепаних фармерки. Ухватиш себе у неком другом времену када си по годинама заслуживао младост и невиност. Бежиш од прослава годишњица матуре јер не желиш да гледаш остарела лица својих вршњака. Схватиш: исти си или гори.

Кад имаш педесет и више, имаш таман толико колико треба да имаш. То само треба пропратити главом и памећу онако како треба и онако како приличи. У сваком случају, исто ти се 'вата, па макар мало достојанства није згорег имати. Матор си коњ, млади те посматрају са подозрењем и подсмешљиво. Јер, све и да хоћеш и пробаш, резултат је варљиве природе. Можда ти због неког интереса и створе илузију да си део њих, али то није истина. Поштеније је да платиш и да климаш ''са чим имаш'', него да умислиш да уистину ''имаш''. Поготову у времену младих спонзоруша и још млађих каријериста.

У тим годинама, време је да се склањаш, ко ти је крив што се теби нико није склањао кад си био млад. Не понављај грешке које су те доводиле до очајања и беса у време кад ниси имао оволико година и када се чинило да то време никада неће доћи: колико је тада изгледало далеко.

У тим годинама, најбоље је, углавном, да ћутиш, можда неко заблудом помисли да си мудар. Макар нешто.

У тим годинама, ни случајно не уображавај да те жене желе и хоће. То може да испадне бедно, можеш себи натоварити још јачу кризу, а то ти није потребно, јер си већ закорачио у кризу средњих година, за коју лично знаш да није „средњих“, камо среће да јесте, средње стање уопште није тако лоше: у тим годинама.

У тим годинама, чућеш свакога дана, и све више и више, реч „чико“, постајаћеш провидно биће за којим се нико не окреће са знатижељом.
      У тим годинама све твоје досетке су општа места, све твоје шале су већ стотину пута поновљене, сав твој шарм је офуцан к'о матора курва са болесном пудлицом, сви твоји доживљаји из војске алергени за околину.
      У тим годинама све ређе идеш у кафану, конобарице ти више не седе на колену, а са друштвом не разговараш више о женама и политици, већ о лековима, шећеру и холестеролу.
      У тим годинама све те ређе буди ''онај'' који те је годинама свако јутро будио, оран и спреман.

У тим годинама, чудиш се својој жени и њеној храбрости, те јаком желуцу, да легне увече са тобом у исти кревет а да ујутро прво што види будеш ти. Питаш се: да ли си стварно некад био неко и нешто кад она и даље жели да буде са тобом? У реду, ни њој не цветају руже када су године у питању, али жена је женско и увек може да нађе боље но што заслужује или има јер је свет пун мушких мученика и бедника. 
      У тим годинама, знај, нико се више неће заљубити у тебе, а, опет, ниси још увек толико стар да би те сажаљевали.

У тим годинама, чаша је све пунија, тањир такође, сласно још можеш (и хоћеш) да гледаш али то тек кад ставиш наочаре и ако ти дају свећу. Свећу, додуше још не држиш, има светлих још тренутака код тебе, ниси ти још старо гвожђе, али те нешто мучи у глави јер си већ држао свеће на опелима својих школских другова. 

У тим годинама, чежња је све тиша (осим као није тајна), страст бледа (осим као није перверзна), жеља неуверљива (осим ако није потпуно нова и забрањена), а једино реч понекад зна да погоди мету, ал' тада сви знају да лажеш, мада ти то не узимају за зло јер те у потпуности разумеју, чак помало и жале. Како време буде пролазило жалиће те једино најближи а примећивати те неће нико осим уколико не буде имао неке користи од тог примећивања. У тим годинама, изгледаш снажно али немаш воље да трошиш снагу. У тим годинама изгледа да још можеш али ти знаш да желиш све мање. У тим годинама изгледа да још желиш а ти знаш да то чиниш из пусте навике. У тим годинама још није ништа престало, није се ништа угасило, али ти осећаш да јаче више никада неће бити а слабије засигурно хоће. Кренуо си низ брдо!!!

У педесетим, ниси више ничије дете, јер матор си већ за то, можеш скоро, или већ јеси, и деда постати, а отац ти је умро или ће умрети. У тим годинама, можда си нечији отац али већ у годинама неинтересантним за твоје дете. Не разумеш га и џангризав си, у тим годинама, и све више личиш на његовом деду, твог оца. У тим годинама, најчешће, најстарији си у породици. Деда и отац ти више нису живи: сада си ти то.

У тим годинама, у годинама си и ниси, и то је оно што те највише нервира и најрађе би све заборавио али ти успомене које те посећују, све чешће и чешће, то не дозвољавају. У тим годинама ниси још потрошио све што те следује у животу али се новим ''животним кредитима'' више не можеш надати. То ти је: што ти је!!! Не треба очајавати. Остане некима још доста тога!!!

ЧИТАЈ: 

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

ЈЕБОЗОВНОСТ

Пише: Игор Ђурић

                                 ЈЕБОЗОВНОСТ
из књиге ''Непристојна размишљања'' - читај целу кликом овде

Један од лепших појмова (и речи који описују тај појам) у нашем језику јесте описни придев: јебозовна-ан-ост. Та лепа реч у нашем језику, на жалост, све се мање користи. А вишезначна је и вишеслојна, да не кажем, и ако звучи просто, да је веома сложена.

Ако разложимо реч на два основна и саставна дела који је чине: јебање и зов, онда ствари куд и камо буду јасније, али то и ни најмање не олакшава комплексност теме. То јесте позив (звање, зов, зов на терање) али није отворен позив и није свакоме намењен, нити свако може имати од природе дар да такав позив упућује. ''Звање'' у овом случају има вишеслојну структуру. Зове се самом појавом али, и ако је на тај начин упућен, тај позив није намењен свима. Особа која шаље те позиве није врло често ни свесна тих својих сигнала и манифестација јер су јој од природе дата. Така јој је природа.

Саму реч ''јебање'' не требамо посебно анализирати, јер она говори сама за себе: све и ништа. Овде се и не мисли на сам чин јебања, већ на могућност и позив да се оно догоди. Наиме, драж јебозовности лежи у неоствареној жељи, у чежњи, у опсени, у ономе што се осети а не зна се због чега се осетило. Јер особа може бити јебозовна а да при том уопште не буде лепа и згодна. Јебозовност је енергија, еротична енергија, од које се губи разум. Јебозовност је, рекосмо, и опсена, јер јебозовна особа не мора бити добра у кревету, кад до тога дође. Јебозован је само њен изглед и најбоље је кад на томе само и остане, као лепа успомена. Јебозовност је појавност. Јебозовна може бити особа комплетно, као појава, или само део њеног тела: усне, груди, очи, задњица, руке, прсти, нос, итд. Јебозовни не могу бити имплантанти, да се разумемо, они могу бити само секси.

Јебозовност није сексипил. Јебозовна жена није исто што и згодна, секси или лепа жена. Секси је нешто ка себи, јебозовност је нешто од себе. Лепота је визуелна ствар, јебозовност је енергија. Згодност је физичка појава, јебозовност се осети. Јебозовна особа може бити чедна. На пример, курве су веома ретко јебозовне особе. Или: нимфоманке. Јебозовност је природна уколико је неусиљена и уколико је сама по себи и за себе. Она се, додуше, може пренети и у кревет, али веома ретко.

Јебозовна може бити и реч. Веома често. Али, јебозовност не изазивају просте и скарадне речи. Јебозовност се може препознати у конвенционалним речима, свакодневним узречицама, куртоазним поздравима, молитвама. Јебозовност може бити трептај ока, као што не мора бити (и углавном није) гола жена. Јебозовни могу бити: прорез на зубима, неправилан нос, дугачко ''ррррр'' при изговору, неправилан ход, лепо лице, ружно лице, буцмасто лице. Интересантно је да јебозовност увек више исказују физички непривлачније особе. Као по правилу оне вам увек више пруже од пословично лењих лепотица.

Јебозовност најчешће само осетите, ретко је када конзумирате. Јебозовност се најчешће осети од непознатих особа: на улици, у аутобусу, на сахрани, на свадби, на састанку, у продавници. Само прође, осетите је, оде, а ви се сећате још дуго. Сећате се једне јебозовне жене са неке свадбе од пре десет година и ако не знате ни ко је, ни шта је, ни како се зове, ни где живи. Видели сте је само тада, на кратко, и никад више.

Јебозовност има хипнотичку снагу. Одузме вам дах, паралише разум, разбукта страст, често и осећања. Јер, колико је јебозовност везана за страст и жељу, толико утиче и на осећања и чежњу.

Ви најчешће осетите јебозовност али није вам јасно одакле она долази. Али, осећате жељу да останете близу јебозовности, да се ништа не мења, јер вам је милина и топлина, а крв се покренула у жељеном правцу. Јебозовност је духовност, није физичка страст и ако изазива страст и покреће чежњу. Најсрећнији су они који су у могућности да редовно сусрећу јебозовну особу: на послу, на улици, у згради, у друштву, у родбини. Повремено, не стално, јер и јебозовност у великим количинама доводи до засићења, сваки сусрет са таквом особом покрене вам дамаре и може да вам освежи свакодневни живот и брак.

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

Пише: Игор Ђурић

                     ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ!!!

''Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта  ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.

Пекић

                                      

                                           ПОЧЕЦИ

...Између сна и међуножја:

ЖИВОТ ЈЕ...

„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се дoгоди нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.

Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс у љубави, пише: „Један од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију. Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о женама“. После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите оргазам. То већ више није мушкарац.

Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о томе како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче, те се обеси. 
      Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.

Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.

Он је, као дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути. Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од карактерних особина Оскара из Лименог добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између – уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.

Жан де Лафонтен је поред басни, писао и овако:

„Волимо, јебимо, то двоје

Не треба никад да се раздваја;

Наслада и жуд, па то је

Оно што душа најређе спаја.

Курац, пица и два срца млада

Рађају слогу пуну склада,

Коју лицемер залуду напада.

Амарилис, запамтите сада:

Волети без јеба ако вреди ишта,

Јебати без љубави - то је ништа“.

Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту наступа Оскар добошар у њему и Фројд да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи: апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном, само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да цео живот проведе без истог“. 
      Врло рано је већ имао прва сексуална искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми заиста сазревамо или не. Платон у Законима каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да схвате разумом“.

И зато се не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку, ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он, наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде, законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба демистификовати исто тако хитно као и сам „сексизам“. Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела, међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног општег образовања).

 Претпостављао је да девојчице са којима је „то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне. И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако им прође живот.

Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију. Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав чопор истих.

Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца, макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом, оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке, сестре...

''Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да''.

Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''

Јесте, осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су то и оне.  И оне су то хтеле. О томе пише Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН ИНСТИТУТКИЊИ'':

(одломак)

Не волим да видим у цркви Светог Срка

Девицу с очима што се од заноса коче

Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка

И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".

Не волим кад ми на балу девојчица у блузи

Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:

"Кад много плешем, волим да ме неко нагузи".

Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".

Џапнули би се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду: са свим финесама.

Ипак, све је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ Мађарица). Желео је да их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и он имао право на жељу да се ту скраси.

Ајде село да селимо!

Гди ћемо га населити?

Међу ноге девојачке,

Та ту може село бити:

Има шуме, има воде,

Има земље за орање!

 (В.С. Караџић)

У великој је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе, јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им удови порасту. Углавном...  Памет му је после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви велики мозгови заједно“.

                          МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести: „Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.

Мастурбирање је, по Вудију Алену, „секс са неким кога волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно (опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно, са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.

Треба узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи, са чувеним џинглом Евровизије и оним њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И радили су, не кријући се.

Од тог периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“). Прво, све се види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!! Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у корист овог другог.

Да би оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''. Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике, метафоре!

Пристизао би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту је постојао само магазин Чик, који никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају нешто романтике или, не дај боже, уметности.

Машта. Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран. Говорили су: ''слуз'').

Жао му је што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо, ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара кока – добра супа, или: Најслађе је пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао. После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.

Мушкарац који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''. Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.

Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега. И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда, гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном животу онда не испољава настраност или болест. 
      Тадашњи порнићи су били наивни а поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде само секс у питању.

Нигде се, као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе, тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.

              *
 Порно није ништа лоше. Није ни штетно. Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест, жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да! Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом. Запетљасмо се.

О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање, било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору, на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.

Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некога „убију од курца“, њој или њему је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти то волиш и тражиш од њих.

Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности. Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.