КАУБОЈСКИ ФИЛМОВИ!

  

Ја цијели живот сањам како одлазим уз ријеку

Старим паробродом који вози сол

И да носим једну давну, никад прежаљену љубав

Танку дугачку цигару и пар мамуза од злата

Да сам Шејн

Да сам Шејн

Живот уз границу је опасан и тврд

Нек моје име овдје од сад значи правда

Већ чујем причу како за мном јаше смрт

Док јашем црвен поред ватри на рубу града

То је Шејн

То је Шејн

Дарко Рундек

*

То је било време, моје детињство, када се вестерн могао гледати недељом поподне на телевизији или у биоскопу. Ти филмови, уз стрипове, били су део субкултуре коју смо усвајали и у неким сегментима су утицали на формирање личности и систем вредности. Наравно, да не буд заблуде, главни утицаји су долазили из породице, школе, обичаја и вере, из озбиљног образовања кроз школску наставу и лектиру. Било је и идеолошког утицаја али се он у породицама где се гајила вера одбијао о бедеме традиције. Ипак, нису занемарљиви ни утицаји музике, филма, стрипова, спорта, друштвеног живота.

За разлику од данашњих холивудских филмова вестерни нису у себи доминантно садржавали пропаганду и скривене поруке оденуте о обланде других тема. Махом је све у тим филмовима било јасно и срно-бело. Знало се шта је шта? У односу на данашње време када се уметност гуши у блату политичке коректности и родне равноправности, ти филмови су реално описивали време робовласништва и геноцида над Индијанцима. У тим филмовима се могло видети да Индијанци нису могли у салун а да су црнци били робови.

Док се вестернизација спроводила само (или: већином) уз каубојске филмове то и није било толико лоше и уклапало се симболиком у наше митове и симболе. Па и ми у СФРЈ имадосмо своје вестерне у виду партизанских филмова. Валтер брани Сарајево је типичан вестерн са свим својим карактеристикама.

Много сам волео да гледам вестерне, били су реткост, а и данас када их на каналима има свакодневно, увек погледам неки кад год ми се укаже прилика. Рекох већ, ти филмови су делимично утицали на мене и моју генерацију, из времена детињства, на сазревање, игре, формирање кодекса части.

Више бих веровао Фројду да је помињао „каубојско несвесно“ или „да је брзо потезање револвера повезано са прераном ејакулацијом“, него што прихватам његове глупости о инцесту и „несвесном кастрирању оца“. Велика пљачка воза је снимљена 1903. године а до своје смрти 1939. године Фројд је могао да види много вестерна. Наравно, карикирам, Фројд у својој уштогљености није имао појма о систему вредности каубојца и о томе ко је добар а ко лош и зао на Дивљем западу.

Истине ради, у средњој школи сам носио надимак Фројд. Добио сам га од другова и другарица из одељења због мог филозофирања. Али, никако нисам био књишки мољац: знао сам будем и Шејн и Дивљи Бил, у зависности од ситуације.

Архетип, ред је да се помене и Јунг, дакле колективно искуство и перцепција вестерна почива на митовима и симболима које нам је сервирао Холивуд описујући време и поднебље Дивљег запада.

Мит о вестерну, по Чеславу Милошу, састоји се у следећем: ко брже пуца? Он вестерну замера идеализацију и улепшану слику истине и пита се где су у вестернима рана која гноји недељама, врућица, смрад ознојеног тела, дроњави лежајеви, мокраћа, измет... ваши, искрвављене ноге, невоље мушких и женских тела... Он, дакле, није разумео суштину вестерна, чим је у њима тражио чињенице а није пронашао бајку.

Вестерн мора бити саткан од општих места или није вестерн!

Дакле, добри, стари вестерн?!

Од детињства па до данашњих дана, а педесет и шеста ми је док ово пишем, волим да погледам доброг каубојца исто онолико колико и добар порнић (Vintage, и без Фројда, молим).

Шта су општа и обавезна места класичних вестерна, без чега они не би били то што јесу?!

Увек се боре добо и зло и углавном побеђује добро (иако су шансе за победу биле мале).

Двобој се мора одиграти на ферку а суштина је да противник први потегне а ви да будете бржи и тако избегнете вешала или линч. Чак и када неко покуша да вас упуца на кварно, с леђа, увек ће се наћи ваш пријатељ с којим јашете или жена која вас воли, да зликовца смлати са сачмаром.

Револвераш мора бити ладан ки шприцер и брз попут мунгоса. О прецизности нећу ни да говорим: тај може да погоди долар у лету неколико пута и да вам избије пиштољ из руке без да вас повреди (мало се држите за исту и то је то).

Ту су даље идиличне слике прерије и сурови гризлији из планине, стока која мирно пасе, као да се неће тек за који трен догодити стампедо.

Лепа индијанска села која ће бледолики спалити.

Крда бизона која се преливају преријом. Каравани. Кад су нападнути направе круг а Индијанци идиотски круже око њега.

Каубој који јаше у сутон а у даљини пуко Месец!

Кафа са ватре, на којој се пече зец, пасуљ из лименог тањира.

Седло под главу а у даљини завијају којоти (или су то Индијанци?!). Ту је и стари трик са покривеним деблом и шеширом, што треба да изгледа да каубој спава поред ватре а он, уистину, чека из мрака да заскочи бандите.

Од почетка до краја, каубој мора да буде уредан а лепотица чиста, нашминкана, лепо обучена и сређене фризуре и после три месеца и прерији.

Дилижанса! Луде трке!

У добром каубојцу мора постојати зликовац (ружан, прљав и крезуб), херој (леп, јак, брз и праведан), помоћник хероја (због хумора, Валтер Бренан или Виктор МакЛаглен) и лепотица (са којом ће херој на почетку имати несугласице али у коју ће се заљубити до ушију и најзад бити са њом). Некад су присутне две лепотице које се боре за наклоност хероја.

Има неких филмова где је јунак у ствари антијунак и то нас је много нервирало (док не дође памети).

У каубојцу је главно опште место да се скоро уопште не обраћа пажња на број убијених и мртвих. Када Џон Вејн (чувени Војвода, The Duke) побије масу противника и случајних пролазника, он после тога мртав ладан прескаче преко њих, нехајно, хрлећи лепотици у загрљај, а раздрагана маса весело кличе и аплаудира.

Ипак, уколико бих у неколико простих речи дефинисао класичан вестерн то би било следеће: салун, незаборавне туче у салуну, покер, курве, пијаниста, шанк (и чувено дај ми флашу вискија, али не од оног што продајеш Индијанцима), двобоји, када за купање и каубој у њој са шеширом, цигаром и вискијем, добри стари Колт, добра стара Винчестерка, коњ, Индијанци, ранч, воз, караван, шешир, мамузе, вешала, затвор, линч, потера, банка...

Коњ је главно превозно средство и та грациозна животиња је обележила вестерне. Коњ је најчешће и најбољи друг нашег јунака и зна да дође на звиждук. Са друге стране, за железницу увек раде неки бандити који желе да отму ранчеве и земљу од мирних ранчера.

Ми, као клинци, можда тада нисмо чули за Степојевац или Сурдулицу, али смо знали за Тумстон (изговарали смо Тумбстон), Доџ Сити, Аламо, Литл Бигхорн, Ларами, Пекос, Рио Гранде.

Ко од нас, тада, није знао за Џон Вејна или Гари Купера?!

Ко није хтео да буде као Шејн?!

Добро, постоје и шпагети-вестерни, који су једним делом снимани у Југославији и немачки (источно-европски) вестерни са Винетуом и Олд Шетерхендом. У тим филмовима се прославио Гојко Митић, глумећи Индијанце. Ове последње нисам волео због немачког језика. Сматрао сам да каубојац може бити само на енглеском, чак и када Индијанци причају (хауг). Ето, то је свакако део утицаја и пропаганде. Наиме, тада нисам знао оно што сада знам а то је да је у то време немачки језик био подједнако заступљен у Америци колико и енглески.

Постоје вестерни који су обрађивали раније периоде а то је прва половина деветнаестог века и они имају посебну и другачију иконографију, одећу и наоружање. Ту још нема шешира већ капа од крзна (Дејви Крокет) а пушке су кугларе које се пуне са краја цеви.

Прави вестерн, по мени, обрађује другу половину и крај деветнаестог века и чине их свето тројство каубојаца а то су колт – салун – Дивљи запад. Индијанци нису били нужни.

Е, па у том периоду, како би изгледао типичан каубој?

Шешир, у главном Стетсон, прслук, марама око врата, чизме са мамузама, колт на опасачу, везан за бутину.

Код револвера се морамо мало задржати. У зависности од филма и главног глумца, зависило је и који ће револвер бити у главној улози. Џон Вејн је волео да паше Colt 1873 Peacmaker, звани Миротворац. Клинт Иствуд се није одвајао од модела 1847, такозваног Шетач (Walker). У великим количинама су се појављивали и модели 1836 (Paterson), 1851 (NAVY) и 1860 (Army). Наравно, севнуо би, ту и тамо и понеки дилинџер (Dillinger).

Каубој мора да има коња и лепо кожно седло на којем су закачени колут конопца, бисаге, чутурица са водом, и кожна футрола у којој је винчестерка.

Ако би се међу револверима појавио и понеки ремингтон (Remington), када је пушка у питању ту је неприкосновена винчестерка (Winchester) са моделима 1873 (о коме је снимљен и филм под насловом Winchester 73) , па на даље до 1894, са нагласком на старије моделе.

Мање више тако опремљен, каубој лежи поред ватре, после кафе и пасуља, бацио је шешир на лице и куња слушајући ономатопеју Индијанаца. Кренуо је из једног града у други, често без циља, тек да лута, јер тамо су сви градови исти, имају главну улицу, место двобоја, коју граниче дрвене зграде салуна, хотела, банке, продавнице, штале, затвора. Успут је помогао једном каравану којег су напали Индијанци, спасао је лепотицу, извадио јој је стрелу из рамена, поцепао хаљину да је превије али је пре тога посисао отров из крви.

Наш херој се може звати Били Кид, или Вајат Ерп, или Док Холидеј, или Дивљи Бил Хикок, или Џеси Џејмс, или Пет Гарет, или Буч Касиди. Можда бежи од Пинкертона или га јури Луди Коњ. Можда он јури Џеронима или извиђа за Кастера тражећи Бика који седи.

Најважније, већина поменутих ликова је заиста постојала али су тек уз помоћ литературе и вестерна ушли у легенде.

Њих, и многе друге, су глумили Џон Вејн, Клифт Монтгомери, Гари Купер, Клинт Иствуд, Грегори Пек, Кирк Даглас, Ричард Видмарк, Роберт Мичам, Кларк Гејбл, Ван Клиф, Џемс Стјуарт, Хенри Фонда и, мени омиљени, Илај Волак и Роберт Дувал.

Њихове љубавнице и фаталне жене су биле: Џоан Дру, Мерилин Монро, Клер Тревор, Вивијан Ли, Грејс Кели, Кети Курадо, Вера Мајлс, Џин Артур, Шели Винтерс, Дајана Лејн, Линда Дарнел.

Џон Форд је краљ вестерна, што се тиче редитеља. Поменућу Хауарда Хокса, Сем Пекинпоа, наравно, и Серђа Леонеа.

Велика пљачка воза, Моја драга Клементина, Поштанска кочија, Река без повратка, Црвена река, Шејн, Човек из Ларамија, Буч Касиди и Сандес Кид, Обрачун код ОК корала, Тачно у подне, Дивља хорда, Добар, лош зао, Човек звани Храброст, Човек који је убио Либертија Валанса, Седморица величанствених, а, ако ћемо право, и Прохујало са вихором је у неку руку вестерн.

Наравно, ово су само неки и најпознатији каубојци, али их има још на стотине подједнако добрих и на хиљаде који нису лоши.

Рекох већ, вестерн филмови и стрипови су део исте субкултуре и отоме можете читати овде (кликом).

Велика је разлика између гледања филма на телевизији и у биоскопу.О томе сам већ писао и о томе можете читати овде (кликом).

Одрастајући на улици, у школи, комшилуку, ми смо као деца делимично прихватали и кодексе вестерна: владао је закон јачега и обавеза слабијега да се бори до краја без обзира на цену. Трудили смо се да се боримо поштено и по неким кодексима. Била су нека неписана правила. Подразумевало се да заштитиш сестру или другарицу или да браниш слабијега од других. Желели смо да будемо храбри, јаки, поштени и стопљени с природом. Нисмо бежали од борбе, нисмо цинкарили, чак ни када су нас тукли јачи и бројнији. Било је важно да сачуваш част, да не будеш кукавица. Поента је била да се сам снађеш, одбраниш и осветиш. Не ослањајући се на друге (некад и ослањајући се на твоје, другове и браћу) понекад си био принуђен да узмеш правду у своје руке. Какви јебени наставници, професори, педагози, психолози, социјални радници или невладине организације?! Има сам за себе да се бориш и да на тај начин ојачаш и стекнеш поштовање других. За то ти је потребно да имаш доброг коња, брзу руку, бистро око, згодну курву и залазак Сунца! Макар и у машти! И шта ти више треба од свега тога и маште?!

Наравоученије вестерна: никада не бежати од непријатеља ма колико јачи били од тебе; прво сам изађи пред барабе, обрачунај се са њима, победи их, па тек онда баци звезду у прашину и тачно у подне напусти град који те не заслужује. Тек онда! Никако пре!

САЗРЕВАЊЕ УЗ СТРИП

                          

Пише: Игор Ђурић

https://srbij-a.blogspot.com/

      Београђани су имали Жику Стрипа а ми Источани смо били варош стрипа. У Истоку су се књиге слабо читале, ретки су их имали и куповали: стрипови су обележили читалачки одабир многих генерација. Неки су за свога живота једино из стрипа нешто прочитали. Ми смо били једна од источких породица која је имала повећу библиотеку, отац је годинама редовно куповао књиге, али нас је, из само њему знаних разлога, претплатио и на Политикин забавник, тако да смо и са стриповима били поприлично „богати“.

Стрип се позајмљује ретко и само одабранима. И кад га позајмиш, углавном ти га не врате (чак ни они „одабрани“) и то зато што су га и они дали некоме другоме. Зато се стрип не даје. Осим уколико не желиш да га више никада не видиш и да тражећи га безуспешно идеш од једнога другога те гледаш како ти беспомоћно слежу раменима.

Нешто сигурнија варијанта је да „се мењаш“, било за стално, било привремено: на читање – и то само ако си способан да процениш вредност онога што ти се нуди за размену и не наседнеш на најјефтинију фору: „Дај ми стрипове сад ћу ја да ти донесем моје од куће“ – јер ако то урадиш у старту си се зајебао. Углавном, љубитељи стрипова не воле да дају своје стрипове али зато воле да узимају туђе.

Стрип се чита свуда – најслађе испод школске клупе. Да смо прочитали књига колико стрипова данас би већина од нас носила докторске титуле. Звања и знања би имали, море!!! Можда и духа – да смо успут читали и нешто стрипова.

Стрип је окамењени филм. То је насликана књига. Слике нису покретне реално али је покрет нацртан и одвија се у нашој машти. Треба стрип нацртати и написати: то је врхунско умеће. Стрип не сме да буде досадан, не сме „да умире у лепоти“ и не сме да претерује у уметничким амбицијама. Стрип је „практична уметност“ а опет није „примењена уметност“.

Реално, кад смо читали стрипове нас уметничко није ич интересовало. Прочитали би на стотине стрипова а да нисмо знали ко су аутори, итд. Тек касније, кад смо постали матори, гледали смо да нешто више сазнамо о позадини стварања стрипа. Неки од нас, пак, никада нису одрасли и никада нису одмакли од дечачких дана и њима је било и јесте најбоље.

За стрип се нису жалиле паре али ми пара нисмо имали скоро никад. Зато је то била вредна, дефицитарна и тражена роба.

Ја сам, рекох, почео са Политикиним забавником. Чекао се петак, па се чекало да новине стигну, јер су код нас новине вазда касниле. Отац је вршио редовну претплату Забавника. Требало је смо отићи и узети га. 

Забавник је култни часопис наших генерација. Почео је да излази још пре Другог светског рата тако да је био важан чинилац сазревања многих генерација. Он је био специфичан јер је поред стрипа имао и текста који се могао читати. Знам неке задрте читаче стрипова који су одмах тргали унутрашњи део са стрипом а остатак бацали. Ипак, највише је било оних који су уживали у комплетном садржају. Говорим о Политикином забавнику у прошлом времену зато што ово што данас излази под истим именом није ни налик ономе од пре, јер данас нема више, као прво, комплетних стрипова већ мораш да купиш пет бројева да би прочитао један стрип, а друго, нема више ни стрипова који су красили негдањи Забавник попут Мандрака, Модести Блејз, Принца Валијанта, Флаш Гордона, Блуберија, Џеремаје, Корта Малтезеа, Рипа Кирбија или Дика Трејсија...

Микијев забавник и Микијев алманах су били омиљени код млађих нараштаја, мада се ни старији не би „гадили“ кад им наиђе под руку. Они су у себи садржавали углавном Дизнијеве стриповане јунаке. У Истоку их дуго времена није било па су нам стизали од родбине из Београда, најчешће студената.

Упоредо са Забавником почели смо да читамо и чувене стрипове који су излазили у едицијама Златна серија и Лунов магнус стрип. То су такорећи моји врсници, почели су да излазе у години мојега рођења, негде око 1968. Само што су они рођени у Новом Саду а ја у Истоку, дакле у две различите покрајине. Стрипови из ових серија су најчитанији стрипови многих генерација стрип љубитеља. Довољно је рећи Текс Вилер, Блек Стена, Кит Телер, Загор, Мистер Но, Кен Паркер, Командант Марк – па да свима буде јасно зашто су то биле најтраженије свеске.

После тога су редом следиле Стрипотеке (Талични Том, Астерикс, Челична Канџа,Фантом и скоро сви остали стрипови који су излазили и у Забавнику), Екс Алманах (то су била специјална издања о посебним приликама са великим бројем страница и такође сличним стриповима, доносила ми браћа из Београда за новогодишње празнике) са својим стриповима и јунацима: а циклус и сазревање завршили смо са Алан Фордом.

Било је, наравно, и неких мање популарних едиција које су се појављивале и нестајале али су оставиле трага код стрипаџија. На пример, Стрип 81 који је био специфичан по димензијама: дугачак а узак. Била је ту и по која Панорама сачувана у колекцијама старије браће. И најзад, еротски стрипови из иностранства закључно са СекСтрипом.

У свету стрипа и стрип љубитеља се стварала посебна субкултура (супкултура). Ту постоји посебан речник, посебне фразе, стилови, дијалози, нарација... У стрипу има много ствари које се подразумевају, специфична општа места. Стрип јунаци се ретко оцртавају финесама и због тога смо их обожавали. У стрипу мора тачно и прецизно да се зна ко је добар а ко лош (а ко: зао). Мора да постоји образац изван којега се не иде осим у ретким приликама и увек са дебелим разлогом. Чак су због тога много бољи и траженији црно-бели стрипови јер они и визуелно наглашавају ту поделу и мултиполарност.

Прави стрипови су само они који су цртани руком и традиционалним техникама а без икаквих компјутерских помагала.

У моје време стрип није био мода (или: помодарство) већ је био страст и потреба. Тешко је чак рећи и да је то био хоби. Али је поуздано тачно рећи да је било зависника од стрипа, та је зависност бивала појачана ограниченом количином стрипова те је била веома тешка.

„'Де ћеш?“

„Идем кући да читам стрипове“.

„Дођи код мене да читамо стрипове“.

„Дај да прочитам стрип“.

„Може али само испред мене“.

„Не дајем стрипове никоме“.

„Ајде да се мењамо“.

Школска свеска се гужвала и гурала у панталоне изнад дупета. Стрип се чувао и никада се није гужвао. Водило се рачуна о свакој страници (поготову кад су почели да се појављују еротски и порно стрипови из иностранства). Стрип би се лепио селотејп тракама чак и кад би се само назрело неко оштећење. Због подераног стрипа не мало пута су падале туче и размењивале песнице жестоко – у маниру стрип јунака. Стрип се крио чак и од укућана.

Кад сам ја ишао у школу, рекох већ, најпопуларнији су били јунаци Златне серије и ЛМС. Читали би сваки новоизашли стрип: надушак. Знали смо шта је „ватрена вода“, ко су „бледолики“, а ко „црвени мундири“. Ту су били и „црвенокошци“ са својим Манитуом. Кретали смо се Дарквудом, Тексасом, Онтариом, Доџ Ситијем – ко да су у следећој улици, ту одмах. Говорили смо: „Сто му даброва“, „Манитуа ми“, „Свих ми бркова“, „Хиљаду ми скалпова“, „Бубњева ми дарквудских“...Викали смо из мозга: „Хока, хеј!!!!“. А кад би били љути или узбуђени онда би просто и кратко, као Индијанци, само изговарали: „Уф, уф...“.

Није нам сметало што су сви јунаци на исти калуп (шта више) - као што већ поменух. Сви су лепи, паметни и јаки. Сви на крају побеђују зло. Сви имају своје верне пратиоце. Мандрака прати црни џин Лотар. Загора Те Неја прати Чико Дон Фико Фелипе Каитано Лопез Мартинез и Гонзалес. Са Текс Вилером су Кит Карсон, Кит Телер и Тајгер. Са Блек Стеном су Родни и професор Окултис а са Кит Телером бркати Френки Белевен. Од Флаша Гордона се не одваја научник Зарков. Нераздвојни пратиоци Командант Марка су Блаф, Жалосна Сова (уф, уф) и куче Флок. Леђа Капетан Микију чувају Смук и Саласо док Рипу Кирбију то исто чини бивши криминалац Дезмонд.

Већина њих очијука са Индијанцима или расним мањинама – политички коректно дакле, осим ако изузмемо најновије теорије о Тарзану као расисти и диктатору, пошто он као једини белац у џунгли влада црнцима а кад му се пријебе онда у сред недођије нађе лепу белкињу, мада по томе ни Фантом и Загор нису далеко од исте квалификације.

Сви они имају поред звучнога имена још звучније надимке: Ноћни Орао, Златна коса, Мали ренџер, Вук са Онтарија, Дух са секиром...

Сви имају добре женске: Текс је са Лилит, Кит са Кларет, Флаш са Дејл, Марк са Бети, Мики са Сузи, Рип са Хани... Једино Модести Блејз гања добре мужјаке за разлику од претходно набројаних али никако да се смува са Вилом...

Они су храбри, добри, непобедиви. Не можеш не волети трапере или ренџере.

Мало пробранији круг читалаца, који се временом створио, еволуирао и издвојио (јер већина се није померала много напред од „уф-уфа“) ширио је видике и ван Златне серије: Тарзан, Супермен, Бетмен, Тајни агент X, Изногуд, Дикан. Читали смо и домаће стрипове Никад робом о Мирку и Славку, и друге који су говорили о партизанима. Још упорнији, а између Џеремаје и Команче, жељни мало више новог и уметничког, жељни мало другачијег и са финесама проналазе Принца Валијанта и Корта Малтезеа. Кад сам прочитао првог Корта пожелео сам да сазнам ко је створио тај стрип а Хуго Прат је први аутор о којем сам знао нешто више. Ствар је дакле почела да добија на озбиљности. Ипак, Астерикса (Идерзо, Госини, Фери) и Таличног Тома (Морис) сам читао и касније у континуитету, што у боји, што црно-беле, и кад сам престао да се активно бавим стриповима.

Најзад, кад смо се „примили“ на Алан Форда (Макс Бункер и Магнус) то је већ значило да смо закорачили у нову фазу стриповања и живота. Алан Форд више није био сам стил већ и иронични начин размишљања, саркастични модел погледа на свет, сатирични однос према лицемерној околини. Алан Форд је био отпор режиму, мада тога нисмо били до краја свесни, али сама чињеница да је тај стрип био најпопуларнији у СФРЈ, говори за себе. А, није био критика само једноумља, већ је и данас то сатирична слика либералне економије и капитализма.

Загрижени љубитељи стрипа су посебна фела. Свако од нас зна понеког таквог. Док сви около јуре за лоптом - тај под неким дрветом чита стрип. Док се сви купају у реци - он лежи на леђима са уздигнутим стрипом изнад главе. Уједно се и штити од сунца. Док сви слушају шта прича наставник или професор на часу - он испод клупе чита стрип. Док му мајка за столом сипа супу у тањир - он са стране тањира држи стрип и чита. У почетку су га упозоравали да то не чини: после су дигли руке. На клозетској шољи: стрип се не пропушта. У аутобусу. У разним чекаоницама.

Читаоци стрипова почињу да прихватају и посебну животну филозофију. Они све мање обраћају пажњу на своју традицију и специфичности поднебља у коме живе а све више имитирају и личе на своје стрип јунаке: облаче се као они, говоре као они, крећу се као они, схватају борбу између добра и зла као они, прихватају њихове погледе на свет.

Стрипаџије о којима ја говорим имају мало заједничког са данашњим поштоваоцима ове уметности. Поготову немају ништа са неким стрип медиокритетима који се појављују овде-онде, поготову у престоници, и који немају никакве везе са правим љубитељима стрипа већ им је то модни тренд којим би доказали своју урбаност. Данашњи љубитељи стрипа се разликују од мојих другова из детињства. Могао бих објаснити зашто је то тако: али нећу. Нема смисла: друго је време. Све се променило. Технологија је учинила неке помаке који се сада тешко могу укалупити у било какво упоређивање. Није за упоређивање моје и ово време.

Природни ланац

                             Пише: Игор Ђурић                       

*

''Змија може остати скривена али орао мора да лети високо''.

Командант Марк

Не треба тежити ка спознаји узрока рађања и смрти уколико није нужно, (а, нужно није никада!). Јер, до сада, ми нисмо одговорили на много већа и тежа питања па опет: рађамо се и умиремо. Оставимо Богу и природи: божје и природно; а људима и животињама судбу и природне ланце егзистенције. Тако, држимо, исправно је. Орао лети, змија пузи; човек уз помоћ машине лети а карактера ради: пузи. Умиру сви: људи и животиње. Уопште није важно како и када?! И: рађају се. Зна се тачно: како и када. Да би се рађало мора се умирати.

Очима орла човек би мало шта видом схватио. Перспективом змије орао би једва стигао да крепа пре него се и вине у висине: био би слеп. Палацајући језиком змија боље сагледава околину но да има око соколово: така јој је природа. Свакоме је дато по мери. Није змијин избор да је људи мрзе, нити је орлова заслуга што му се људи диве. Дело је то створитеља који је стварањем тако поставио ствари.

Са висине, на којој велика птица лети, јутарња градска врева се боље видела него што се чула. Тек, само потмули хук, недефинисан као и одређене људске потребе. Змија, пак, прислоњене главе на стену, осећа како челичне справе које је човек направио шире вибрације на све стране.

Орао (aquila chrysaetos) је дуго и упорно кружио ведрим небом, правилном путањом, рекло би се милиметарски тачним полупречником замишљеног круга његовог правца кретања, закључило би се да се креће незаинтересовано, да лети лако, да га ветар својом струјом носи мимо његове воље. Када се овако понаша то значи само једно: осматра плен и спрема се за лов. И: ужива. Не! – то није ''два'' – то је само ''једно'': орао ужива у лету пред лов.  Једрио је, тако, изнад обронака планине која се надвијала изнад градића давајући му лети, поподне, хладовине; а зими, у било које доба дана или ноћи, јаке ветрове који су се котрљали са снегом низ брдо до котлине.

Бејаше тога дана сунчано летње јутро. Дивно јутро.

Ако ћемо право, брдо изнад града је много чувеније од самога градића. Планина се спуштала у благо заталасане обронке начичкане виноградима са којих је од давнина текло добро вино. Где има добра вина мора бити и доста меса. Торови су зато, горе у планини били пуни а стада бројна. Доста и за људе и за звери, рекло би се онако од ока.

Орао је летео на великој и за људско око недостижној, по детаље, висини. Видела се само црна тачка, уколико је ко гледао,тачка  која правилно кружи али је свако, одоздо: са земље, знао о чему је реч, ако би га ко упитао прстом показујући призор на небу. Стари су то становници кршева на врху планине, много су година ту и многе су штете починили људима: у селима око града и чобанима у самој планини. И велике користи: природи. Корист без штете не иде. И супротно. Људи су орлове својим понашањем довели скоро до истребљења, сад их има мало али их има. Ту су. Још. А, и људи полако изумиру.

А онда је орао почео да се полагано али приметно спуста и силази. Концентричним круговима пропадајући, губио је висину, не толико брзо да га евентуални плен примети са земље али и не толико споро да плен у међувремену оде својим путем. Ипак, радијус (о)кретања је сужавао на камењар испод борове шуме и то је било више него очигледно ономе ко је пратио лет. Ако је ико пратио? – понавља се дилема. (То се не зна). Није губио у достојанствености и грациозности лета и ако се већ толико спустио да већ није био црна тачка него митско биће са контурама у којима су доминирала преко метар дужине раширена крила. А онда је муњевито променио смер кретања и начин лета, стуштио се скупљених крила свом снагом и брзином према неком циљу на земљи.

Орао није крио своје намере, као што ни змија није крила своје ноге.

Ништа о томе, о лету, о намерама орла, није знао поскок (vipera ammodytes) који се башкарио на јутарњем сунцу, управо на поменутом камењару. Сазнаће убрзо. Он највише воли да се излежава око поднева, када је сунце у зениту, када га звездина топлота баца у обамрлост а кесице испод зуба тада бивају најпуније отрова. Тада се не треба зајебавати са њиме. Не треба никада - али тада: поготову! (Кога је ујела змија тај се и гуштера плаши...). 
      Али, што не прилећи и ујутро? Ноћни лов је био успешан, треба сварити пољског миша кога је синоћ уловио, омамио, па прогутао. Тај миш никоме ништа није скривио, баш као што ни змија није крива орлу, нит' је орао много размишљао о својој кривици према људима. У орловској природи, иначе није да размишља. Тако је од давнина: још од времена кад су његови преци кљуцали Прометејеву дроб, углавном се фокусирајући на јетру која је свакога јутра бивала нова и спремна за кљуцање. Орао, ако је и шта симболизовао, то је најпре: грациозност и снагу. Змија је друго. Бог је погрешио, дао јој моћ размишљања и лукавство а платили смо због тога људи: протеривањем из раја ( .....по трбуху свом пузат ћеш и земљу јести целог живота свог.....). 
      Њен грех је, (ЊЕН: змија је то, ЊЕГОВ: поскок је то), што је искушавала жену. А, са женама се не ваља качити: говори вековно таложено искуство. Са женама не ваља комбиновати чак ни у Еденском врту: рају!!! Али: миш? Е, он баш ништа није крив, (нит се качио са женама, нити се башкарио по рају). Елем, излежавао се гмизавац, тако, на јутарњем сунцу, спокојан и сигуран да га нико нормалан, нити од људи, а ни од животиња, неће узнемиравати. Није очекивао да изнад њега постоји неко коме је у генима управо лов на њега и њему сличне и који га се ич не плаши. Планирао је да ту на том месту проведе цео дан јер реално паметнијег посла и није имао а у лов иде углавном ноћу и то не сваке ноћи. Да угреје своју хладну крв и свари киселог миша од синоћ - то му је било једино на памети.

Из сна га је пробудио оштар бол изазван јаким канџама орла, који је тик пре него га је зграбио, раширио крила, тако успорио, ухватио плен а онда снажно замахнуо према висинама, гнезду и гозби. Додатно га је збунило, мисли се на поскока, што је понесен пут висина, тако неприродног окружења и положаја, за њега коме је природа доделила улогу пузавца и одузела дар природе у облику крила, ноге или руке. Кинези лепо кажу: ''ако тражиш рибу, не пењи се на стабло''.  Зато, ако тражиш орла, мораш гледати горе, према небу. Ако желиш избећи змију, мораш спустити поглед и пазити где газиш. 
     Елем, великом брзином тло је измицало од њега: поскока, то јест од ње: змије, слике онога што види ломиле су му се услед обртања главе спојене са млитавим торзом и он је више инстиктивно него свесно последњим атомима снаге тешко повређеног тела, подстакнут последњим искрама змијског ума, успео да угризе својим оштрим очњацима орла по сред среде груди и да у крв птице проспе свој јак отров тик уз срце грабљивице. Од изненађења више него од бола, који није био толико јак, орао још јаче стисну канџе и тим стиском дефинитивно усмрти змију.

Лепо јутро је обећавало свима више од овога што се збивало.

Да ли због близине срца, од места угриза, или од јачине отрова, можда и због збуњености коју је изазвао изненадни ујед змије, орао није био свестан да иде у супротном правцу од којег је наумио. Тако је он летео према градићу у подножју а не према планинским врховима где му се налазило гнездо. Чврсто је канџама држао плен али је почело да му се већ мути у глави и пред очима. Рубови хоризонта које је гледао у свом видокругу бивали су замагљени. Снаге у крилима је имао све мање а није му било јасно што се то дешава. До сада је уловио десетине змија и никада га ни једна није угризла. Већ после првог његовог удара бивале су мртве па нису ни могле.

Ипак, за неколико минута тог хаотичног лета почело је да му бива јасно шта га је снашло. Већ смалаксао од отрова кроз мозак му пролете само мисао да треба да одлети до свога гнезда, да се врати у своју шуму и тамо умре. Јер, јасно је било већ и њему да је смрт близу. Осети то животиња и призна себи, за разлику од човека. Плен му више није био важан. Он јести више неће. Зато испусти змију са велике висине а не би ли олакшао себи летење и последњим атомима снаге окрену према врховима планине.

Бачена са велике висине мртва змија је летела падајући некако укосо, што због своје физиономије, што због угла и брзине под којим је испуштена а највише због ветра који је стално дувао на том поднебљу. Било јој је свеједно. Мртва је. Падала је неколико секунди пре него је улетела кроз отворен прозор четвороспратнице у центру градића, у спаваћу собу, по средини кревета на коме је спавао човек. Туп али јак ударац неке специфично аморфне масе у груди пробудио је уснулог човека али он пар секунди није био свестан ничега. Прво што му је пало на памет, а пошто је био срчани болесник, јесте да је доживео инфаркт. Плашио се тог тренутка, много пута му је то прошло кроз главу и није заноћио, нити се пробудио, задњих неколико година а да није мислио о својој болести. Због тога је и гурнуо кревет поред самог прозора како би имао свежег ваздуха. Ипак, прво што је видео, после пар секунди, јесу разјапљена уста змије испред свог лица. Тек је тада добио срчани удар, и после краткотрајног хропца умро на лицу места. Лежао је на кревету деформисаног лица, искривљених и балавих уста. Разјапљена уста змије била су последица њеног самртнога грча проузрокованог стиском смртоносних орлових канџи од којег јој је пукла кичма.

У време када је родбина купала мртваца а полиција вршила истрагу о томе од куд поскок у кревету покојника, орао је умирао у свом гнезду на врху стене. Већ је било подне. Јато гавранова је летело изнад гнезда горског цара у оставци. Први и последњи пут у животу он ће постати нечији ручак. Кад би орлови могли да се смеју, он би се себи насмејао у том тренутку: зла година натерала орла..... За овог орла није било до сада зле године и потребе да зимује са живином. А, сад, одједном ово!!!

Полиција је, увече, док су гавранови кљуцали орлова црева а поскок се башкарио у тегли пуној формалина, привела комшију са истог спрата, оног истог који је био у свађи са покојником око неких имовинских проблема и који му је много пута претио ''да ће му доћи главе''. Утврдили су да је врло лако могао да убаци отровницу са свог кроз комшијин прозор, јер су им прозори били тик један до другог. Био је ловац и риболовац, није му било тешко да нађе и ухвати змију. Људска правда често има другачије мере од животињске. Дочим, смрт је иста. Сви су умрли и свакоме је пресуђено али је само због људске смрти још некоме одмерено.

*Слика: Горан Пешић, уље на дрвету