Лазар у сметлиште а Бранковић међу реформаторе

Пише: Игор Ђурић

Петог октобра смо морали извести револуцију. А, ми смо само извели: преврат. А, то није исто.

*

Шта је медиокритетство ''елите'' и примитивизам руље данас у Србији?

Кад стопало свикло на опанак притиска папучицу гаса на новом аутомобилу!!! При том, мислећи на опанке ми говоримо о стању свести – а, говорећи о аутомобилу мислимо на статус у друштву.

*

Један од оних периода када мислим да не заслужујем нити хлеб који једем. Не!!! – ја га не зарађујем, то знам, али ми се понекад учини да га макар заслужујем. Човек направи триста чуда, убије људе, силује жене, па му опет и затвору дају парче хлеба и кров над главом.

Елем, дођу тако периоди када ја мислим да лично не заслужујем ни колико разбојници које споменух. Испуни ме некаква празнина (не, није погрешно изречено, заиста празнина може да испуни човека), депресија затвори поре кроз које би евентуално та празнина изашла напоље – останем сам у себи са празнином.

Дође тако време када спознам снагу лирског недостатка у себи. Када схватим да нема у мени епског склада и лепоте. Да не поседујем осећања већ да их неуспешно складам и измишљам. Дође тако дан када хоћу да напишем песму, када осетим потребу за њом – а немам је. Немам песму. Имам само празнину.

*

Многи причају о реформама а нико не прича о моралу. Шта ће нам морал? Без њега лакше издамо идеју за коју смо се борили. Доследни ће умрети у казамату, они који су издали владају уз помоћ џелата.

Да се ревидирају историја и мит. То није ништа ново. Тако нам следује. Лазар у сметлиште а Бранковић међу реформаторе. Запамтите: издајом, макар и погрешне идеје, не може се добро учинити народу и држави. 

У историју се улази на различите начине али од тога како се ушло у њу зависи како ће се и на којем месту и остати у њој. Јер, историјских места има различитих и нису сва по тежини и етици иста. Подједнако важан део историјске слике јесте Галилео који утамничен изговара „Ипак се окреће“ и његов дојучерашњи следбеник који се одрекао учитеља, идеје и који га је продао црквеном суду. Историјске слике: да!!! Али историјског места: не!!! Нико се данас не сећа имена Галилејевог судије или Дантоновог џелата.

*

У данашњој Србији се не зна ко чини веће зло радницима: јел' корумпирани синдикати; јел' незајажљиви послодавци који не плаћају ни 20% вредности добијеног рада и експлоатишу раднике заштићени од власти; јал' влада која изгладњује и мрцвари радника и његову породицу својом нестручношћу, некомпетенцијом, мерама и „реформама“?

Није ни чудо што су радници врста у изумирању, у Србији. Ускоро ћемо имати више белоглавих супова него запослених радника који могу живети од свога рада. Где је решење? Има ли га? Има! Окренути леђа трулим и корумпираним институцијама и самоорганизовати се.

А некада, у диктаторском комунизму, где није било људских права, слободе и европских интеграција? Некада су синдикати делили полутке и слали бесплатно на летовање, послодавце смо смењивали на зборовима радних људи а они су нам заузврат делили регресе, топле оброке, путне трошкове, тринаесте плате и бескаматне кредите – поред плате – а влада нас је пуштала по неколико слободних дана да за 29-ти закољемо свиње и са села донесемо зимницу а за Први мај одемо до Трста или Истанбула у шопинг, узгред нам школовала бесплатно децу, лечила нас бесплатно, давала нам станове бесплатно и затварала једно око кад славимо Српску нову годину и певамо Ој војводо Синђелићу а одобравала нам слободан дан да одемо код деде и оца на Славу. Данас није коректно политички певати о војводама а за Славу немамо новаца. Хтели смо демократију и капитализам: јебали нас они! Ко што нас данас сви поменути јебу.

СРБИ ПИСЦИМА НЕ ВЕРУЈУ...

Пише: Игор Ђурић

Не догађају се српском народу Милошевићи, Ђинђићи, Тадићи, Николићи, Вучићи, и све остале њихове подврсте: случајно. Јер, ни случајно нам се не омакне да ''погрешимо''. Ми то окајавамо разне (прародитељске)грехе разних заблуда и грешака. Све се то нама догађа из више разлога историјске, етнопсихолошке и геополитичке природе. Један од разлога, не најважнији, али не и најнебитнији, лежи у чињеници да српски народ нема интелектуалну и уметничку елиту КОЈА ЈЕ УЈЕДНО И МОРАЛНА.

Треба се запитати, не зашто Срби бирају то што бирају и раде то што раде, већ: због чега Срби не верују својим писцима???

Можда зато што Срби мало читају? Можда и што данас немају шта да читају, осим класика и већ мртвих писаца - а њих не могу да слушају? Можда зато што у њима, овим данашњим, не виде етику и храброст, јер већину српског народа дела не интересују?! А, нема ни дела - већ је речено!!! Можда зато што српски народ осећа да добар део данашњих актуелних писаца презире свој народ?! Можда је српски народ лош у избору и понашању једноставно зато што имитира своје писце, што се понаша као и већина њих: кукавички, улизички, јалово и неморално?! Можда је српски народ јефтин зато што су му јефтини писци?! Какви писци – такав и народ. У кризи, пре свега моралној.

Међутим, није то никаква новост, и није наш изум. Обичан народ ретко иде стопама својих писаца. Па чак и кад нису као ови наши данашњи: јалови, продати и податни. Немци нису слушали Томаса Мана, Французи Емила Золу, Данте је протеран из Фиренце, Волтер је бежао по свету, Езра Паунд се суочио са смртном казном коју је хтео да му изрекне амерички народ, Солжењицин је утекао из Русије, па је после побегао из Америке.... 
      Глас писца се чује у будућности, сутра, и у прошлости, јуче – никад: данас! Обично се народ касно сети, па и тада само још више унизи писца политиком, као Чеси Хавела а ми Добрицу (или: Слободана Јовановића). Једино је Солжењицин доживео да пред крај живота постане и месија своме народу, поред тога што је био писац. У Србији данас нема ни дела, ни човека: самим тим ни писца. Дело и човек стварају писца а он постаје гласноговорник свога дела и своје личности. По некад се зарад великог дела опрости људским брљотинама (попут поменутог Езре Паунда, или Кнута Хамсуна и Оскара Вајлда). Али: зарад великог дела!!!

Када је Пекић изгубио изборе у Раковици, од Шешеља, то је био чист политички дилетантизам оних који су га кандидовали. У једном радничком насељу ти кандидујеш писца који је био несхватљив и у академским круговима и већ тада толико велик да се није могао видети са земље и радничке перспективе. Пекић је био поштен човек, велики писац, али није био народски човек. Народ га није разумео. Горе поменутог Ћосића, пак, народ је разумео и он је био народски човек, па опет, срушили су га тако лако као да је био шанкер у бифеу а не велики српски писац и нико прстом није мрднуо. Знате, ово је врзино коло.

Срби данас не верују својим писцима јер им никада нису ни веровали. А ни ''писци'': Србима. Не верују им данас из сасвим другог разлога него јуче: немају их. Јуче су их имали, па им опет нису веровали. Најчешће са разлогом. Писци нису били искрени или нису били поштени. Али су имали дело па се Доситеју опраштала масонерија, Нушићу, Ракићу, Андрићу, Петровићу и Црњанском дипломатија (која је морала имати своју цену на моралном плану). Опростио се комунизам Ћосићу, Ћопићу, Вељку. Опростио се лажно дисидентство десетинама писаца такозване ''средње генерације'', у време Тита. А онда су се појавили србомрсци и професионални опозиционари, у време Милошевића, сви редом губитници онога што је симболизовала Осма седница и сукобљене стране. 

У ''демократији'' се изгубио сваки списатељски траг. Квази-писци су запосели институције, министарства, издавачке куће, директорске фотеље, фондове, комисије, жирије, универзитетска места: и попут глодара грицкају сир и пцују власт (код које увече и тајом иду на поклоњење и по инструкције). Презиру свој народ и јебали би се у дупе да само да могу да буду добри френдови са Хрватима, по сваку цену (обично је цена мало фришког морског луфта и разблажено вино). Отворено су анти-национално настројени у најгорем потуричком смислу те речи и из најнижих побуда које су све редом материјалне природе. Ништа!!! Под плаштом ''независности и слободе'', ''демократије и европских вредности'' раде за партије, стране фондове и амбасадоре других држава. Ови што су данас на власти, хвала богу, и немају их у својим редовима. Шта ће им тако јефтина роба која се нуди буд зашто? Ништа! Опет!

Писци треба да пишу, да се политиком баве глобално или кроз своје дело, да буду револуционари а не политичари (поготову не слуге истих), да се боре против тираније пре свега својом жртвом и да не буду никад и ничије слуге. И: ДА ДЕЛЕ СУДБИНУ СВОГА НАРОДА!!! Нит' дела, нит' човека, нит' морала, нит' жртве: а он живи лепо. Откуд у ово време кризе, кад се не може живети од писања?! Народ, наравно, никада неће препознати њихово дело, али хоће њихову етику и поштење. Књиге су за полице а етика и морал су за народ. 

Али за данас знам сигурно, оно што се сада слови српском књижевношћу и српским писцима, према медијима, књижевним удружењима, жиријима и средствима која се одвајају за њих – онда није ни чудо што данас, мање него икад, Срби НЕ слушају шта говоре њихови писци. Ем, нису њихови, ем, нису писци. Једино су Срби остали и даље Срби. Народ не слуша своје писце јер је схватио да ти писци презиру свој народ а немају никаквих основа за то. Геније то може – медиокритету је забрањено.

ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!

Пише: Игор Ђурић

Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.

Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.

Најчешће син води оца да изврши патрицид. Може бити "политички" син и исти такав отац. Далеко су они, ови наши, од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Син води оца и иза леђа крије секиру. Отац може бити доброчинитељ а син онај коме је добро учињено. Отац може бити ментор а син онај који је до њега учио. Неће му више требати. Доброчинитељ је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.

Шта су ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када?  Не чини се то из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Они то чине због службеног аутомобила и пространог кабинета. Због посвластица и зрна власти. Брига њих хоће ли година бити родна или неће али знају засигурно да на почетку следећег годишњег циклуса или у време солстиција - добровољно неће отићи. чак ни симболично.

Шта су ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Ако и краде: чини то искључиво из личне користи. Ако ватру украде после ће је људима продавати по вишој цени. Нема  људи ни за много мање дело. На пример да неко искаже своје мишљење а да то не буде удворништво или политичко разрачунавање. Али да каже своје мишљење за које зна да ће платити велику цену и можда страдати.
      Челична је политичка дисциплина коју неки и страхом називају, није ни наш изум ни нова појава. Чак и када су људи-тирани попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем богове Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, прекјуче, данас, код нас таквог није било. Код нас, кад се дигне глас, то је или лапот или кљуцање Прометејеве јетре.

Не!!! Често не диже глас ни онај који је остављен, који је пао (оправдано), који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију.  (Или се нада да још нешто може кљуцнути својим олињалим кљуном). Димензију ван света власти и политике, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. 

Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догађало скоро код сваког патрицида, увек када су актери давили политичког оца у одсуству. Тај који је преживео лапот после хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.

Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. То би могла бити ова земља и овај народ. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Славна времена су давно иза нас!