ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

 

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе могла постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада. Али није! Деца која се 2014. године викала: "Ко не скаче тај је Москаљ" - данас су или у рововима или у гробовима. Они богати су ван Украјине! Украјина више не постоји као суверена земља!

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценаријо него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари. 

Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

ДРОН: НОВИ БОГ РАТА!

 

У августу 1941. године, Винстон Черчил је у меморандуму за начелнике генералштабова британске армије написао:

Слава очекује оног команданта који први у овом рату врати артиљерији пресудан значај на бојишту који су јој одузели тешко оклопљени тенкови!

После двадесетак месеци Руси су артиљерију вратили на своје почасно место у канонадама када су кренули према Берлину, и када су знали да концентришу по неколико стотина оруђа на километар дужине фронта. И, опет, после осамдесет година, Руси стављају артиљерију у први план али сада у другачијим условима и са другачијим начином примене. Јер, у међувремену се појавила летећа артиљерија или зрна која лете.

Сун Цу, извикани војни филозоф, своју још извиканију књигу Умеће ратовања започиње следећеом реченицом:

Сва ратна вештина темељи се на обмани!

У савременом ратовању места за обману скоро и да нема. Рат се темељи на сили, постојаности, економији и људским и природним ресурсима. Уосталом, таква су правила била код свих великих ратова кроз историју. Само што је некада било и обмане! Сада се, мање више, све зна и види!

Колико се ратовање (рат) променило у последњих пар деценија (правила, парадигма, тактика, стратегија) најбоље се може видети кроз анализу и праћење рата у Украјини.

Нисам неки војни геније (чак ни почетник-геније) али нисам потпуно ни неупућен у тематику јер читам оне који знају и пратим оно што се догађа, а кроз животно искуство нисам баш ни необучен у војничком смислу, макар на тактичком нивоу нижих јединица. Похађао сам неке војне школе, служио сам војску у гардијској јединици, најмање пет пута сам био на вишедневним војним вежбама са бојевим гађањима, био на граници као резервиста, учествовао сам и у рату. У једном животном периоду, што би рекли млади, баш сам био напаљен на оружје и војне ствари. Имам два ВЕС-а, нишанџија на хаубици 155 милиметара и извиђач (диверзант). У чину, даље од разводника нисам стигао.

Елем, пратећи све оно што се догађа у Русији на Украјинском фронту (рат се не води у Украјини већ у окупираним деловима Русије) закључујем да се ништа није променило и да се СВЕ променило у правилима ратовања. Контрадикторно али истинито.

У рат су се, на велика врата, вратили ровови, артиљерија и пешадија – то је оно старо. Дошли су дронови (беспилотне летелице, возила и чамци) и то је оно ново према чему се морају прилагодити сви остали. Промене, историјске, огледају се у синергији новога и старога.

Оно што је, још, очигледно тенкови и оклопна возила су постали веома рањиви и ту се мора променити много тога да би поново дошли у први план. Авијација полако губи примат: ускоро ће њену улогу преузети беспилотна авијација.

Дакле, артиљерија је остала краљица рата. У свим њеним видовима: самоходна и вучена, класична и реактивна. Променио се начин употребе и начин одбране. Извиђа се дроновима и тако се бира циљ али дронови представљају и главну опасност за артиљерију, како директну тако и у контра-батеријској борби (лоцирање). Данас се из артиљеријских оруђа дејствује из појединачно размештених јединки, она се не концентрише на малом простору у великом броју, често и брзо мења позиције. Батеријски или дивизионски поредак старог типа више није могућ и он би значио релативно брзо уништење истих.

Исти је случај и са вишецевним ракетним бацачима, ракетним лансерима и ПВО системима. Најзад, исто и још ригорозније правило важи за тенкове и оклопна возила. Свака бројнија концентрација на малом простору значи крај.

Најважније, променио се (олакшао) начин корекције ватре и прецизност поготка. Сада артиљерци имају визуелни контакт са метом а некада су то радили извиђачи који су несигурним телефонским и радио везама јављали о положају мете и вршили корекцију. Па је постојало друго одељење у дивизиону које је тражило мету, рачунџије су рачунале, а остали су чекали да добију параметре.

Артиљерија је добила нови начин употребе у истој димензији и са много бољим ефектима.

Што се тиче поменутих извиђача, ту тек ништа више није исто. Сада један жгољави клинац с диоптријом може да пронађе и уништи вод или чету најбољих и најелитнијих специјалаца, и дању, и ноћу, и по магли, и у рупи, и у шуми, уз помоћ џојстика.

Раније је много тога зависило од извиђача. Били су очи и уши команде, артиљерије, пешадије, авијације. Требало је неприметно ући у сиву зону (некад је то била „ничија земља“) или на непријатељску територију, осмотрити, пребројати, одредити позиције, јавити, некад и уништити, па се безбедно вратити и по могућству довести и неки „живи језик“. Сада један мањи квадрокоптер замени вод обучених и скупих специјалаца. Џабе им што знају да хватају змије и да преживљавају у дивљини.

Дрон самоубица сам проналази циљ и уништава га. Нема извиђача да погине, нема пилота да се катапултира, не мора да се враћа у базу, јефтин је. Рој таквих дронова паралише, исцрпљује и чини рањивим најбоље и најскупље ПВО системе.

Свакога дана, рат све више личи на видео игрице.

Из досада реченог може се закључити да сви видови и родови армија морају да се прилагоде новом времену и технологијама које је то време донело или ће бити бескорисни. Не вреде више стара правила. Скупи системи бивају уништени јефтиним справама. Каква је корист од најскупљег ПВО који мора да обара стотине и хиљаде дронова који коштају по 10.000 долара а онда више нема ракета за озбиљне пројектиле?!

Па сада се више не упражњава ни класично стражарење а камоли остало. Поставе се камере или дрон сатима лебди и извиђа периметре.  Али ни ров, ни земуница, нису више заштита зато што мали дронови улазе кроз отворе, бацају мине директно изнад рова.

Кретање оклопних возила и концентрација пешадије постали су изузетно опасни јер више не постоје релативно тајне и безбедне зоне иза фронта, у позадини. Сада је све фронт. И пре него што се мотори загреју а пешадија изравна у строју већ стиже Искандер. Јер: птичица је видела и јавила позицију.

Важно је имати дронове за напад, извиђање али и наћи начин да се одбраниш од истих. Електронско ратовање добија на важности. Почињу да се воде и битке између дронова. Ускоро ће дронови пресретати авионе!

Руси су све ово схватили и они се труде да на најновијим системима већ интегришу беспилотне летелице ради извиђања, напада, одбране, и то већ раде на Арматама и СУ-57.

Авиони последње генерације СУ-57 летеће у заједничким формацијама са интегрисаним дроновима СУ-70 Охотник а пилот ће уз помоћ њих извиђати, нападати, прикупљати податке и бранити се.

Исто је и са Т-14. Армата ће имати своје дронове који ће јој слати све релевантне податке са терена, са којима ће нападати и уз чију помоћ ће се бранити. Руси сада и старије типове тенкова опремају средствима за електронско ометање непријатељских дронова

Тенденција је, у савременим армијама, да сваки војник буде обучен за руковање дроном и да поседује исти.

Главна преокупација конструктора и произвођача војне опреме јесте електронско ратовање, како своје летелице учинити отпорним на ометање и како онеспособити непријатељске летелице.

Искрено, и поред непријатељске супериорности у ваздуху, било је лакше ратовати 1999. године. Тада је ово о чему пишем било у повоју и ван масовне употребе и није се могло ни наслутити какве ће облике и димензије попримити већ за две деценије.

Не кажем, човек је и даље најбитнији али се начини обуке војника морају драстично променити. Рамбо-војник никада није ни постојао (јер, који ће ти матрак неко ко се погубио по дивљини?!). Међутим, високо обучени специјалци су често правили разлику. То време пролази. Војник данас мора да зна неке друге ствари, да буде обучен за друге поступке и да се држи посве других протокола. То што неки војник зна да ножем убије непријатеља на сто начина сада је корисно само у циркусу.

Оно што се никада неће променити, и није се променило кроз миленијуме, јесте то да дисциплинована, обучена, мотивисана и упорна војска увек има много веће шансе да победи ону другу која није нешто од горе побројаног. Офанзива је увек пожељна у главама генерала али се истрајном и дисциплинованом дефанзивом исто тако може сломити и победити противник. Још од средњег века када је побеђивала она војска која није бежала пред коњицом, па преко грађанског рата у Америци и Наполеонових битака када су побеђивали они који се нису повијали пред кишом куршума – све је остало исто. Онај који чврсто стоји на својим позицијама и у поретку напада или се повлачи – тај ће победити.

У стратешком смислу позиција нуклеарних сила се такође променила (па макар и самом чињеницом да Американци више нису једина и најјача сила). Из више разлога. Пре свега појавом хиперсоничног оружја, јер појавом истог са нуклеарним бојевим главама више не важи стари протоколи и начини одбране. А после, и због појаве јефтинијих беспилотних летелица које су устању да паралишу постојеће системе одбране. Нико више није недодирљив, поред свега. Свако и на сваком месту може бити мета. Дакле, то што имате нуклеарне ракете не може вас спасити од Хута који вас гађају дроновима по Црвеном мору, нити од Сармата који са својих 200 тона и десет до петнаест бојевих глава лети према вашој земљи брзином од неких седам километара у секунди, нити од терориста који је подићи квадрокоптер из било које шуме на вашој територији и погодити вам нуклеарну електрану или биолошку лабораторију.

Овај рат на Украјинском фронту показао је још нешто ново и контрадикторно, само по себи и од овога о чему сам досад писао, а то је да нема застарелог наоружања! Оно само треба да се прилагоди новом времену и новим правилима. И: потребама! Сви светски магацини старог наоружања су испражњени. Стара совјетска техника се тражи на комад више. А нас су квислинзи у Србији својевремено терали да режемо тенкове, топимо топове, уништавамо системе ПВО, бацамо муницију, и све то, што се сада тражи и узима колико год га има.

Руси управо овај рат и сада, добијају уз помоћ модификованих бомби из времена СССР-а (ФАБ). Управе су те бомбе обесмислиле најскупље ПВО системе и најбоље ракетне системе непријатеља. Додуше, оне су после модификације постале нека врста дронова.

Е, сад, посебна прича је хиперсонично наоружање. Од њега тренутно нема одбране али је то још увек скупа и слабо доступна работа да би се оно користило масовно. Међутим, Руси су показали, уз помоћ јефтиних дронова и ројева камиказа Кинжал дође као шлаг на торту а Циркон као вишња на шлагу. Амерички носачи авиона су, после појаве ових система, само скупа гомила гвожђа. О Орешнику не треба посебно ни говорити.

Прокси ратовање узима маха и обија се о главу онима који су га измислили, усавршили и масовно користили. Сада бар није проблем да се некоме дотуре ракете, дронови и сателитско навођење.

Интернет је важно средство ратовања и то не само у информационом рату. Велики број савремених система зависи од доступности интернета. Велике силе имају своје сателите и уз помоћ њих и са земље наводе дронове, чак и артиљеријска зрна.

Дакле, све ово о чему сам неуко и аматерски писао, чини прекретницу у поимању ратовања а због нових средстава која су ту промену донела, али та историјска промена није нова и први пут виђена. Кроз историју су се мењале форма, стратегија, тактика, просто речено: начин ратовања. Те промене су углавном узроковане технолошким развојем који је унапређивао наоружање а онда је људски геније под тим утицајем мењао стратешку и тактичку науку.

Постоје гранични периоди људске цивилизације када су се дешавале историјске промене које су мењале дотадашњи начин ратовања и живота. То су времена када се с камена прешло на метале, с праћке на лук и стрелу, с ватрене кугле на барут, с катапулта на топ, с копља на пушку, с једра на пару, с коња на тенк, с балона на авион, с ТНТ-а на језгро атома.

Ето и данас, живимо и гледамо потпуну промену парадигме ратовања где главну улогу преузимају машине којима нису потребне људске посаде и ракете које од Москве до Лондона стигну за неколико минута. Сада се већ користе дронови и ракете с вештачком интелигенцијом које су аутономни и сами бирају циљеве.

До човека је, као и до сада: да гине или да чизмом прегази спржену земљу!

УКРАЈИНА: СОТОНА ПРОТИВ БОГА!

 

Пише: Игор Ђурић

Ми живимо у времену сатанизма и помрачења ума читавих народа, у времену када је сасвим „нормално“ да прочитате или чујете у медијима како је пацифисткиња и антиратна боркиња поставила бомбу у затвореном простору те њоме побила и ранила људе а да нико на том западу помраченог ума то не осуди.

У исто време испред Кијевско-печерске лавре окупљени лудаци, против православља, величају ђавола и узвикују Сотонино име: у име демократије запада и Зеленског. Притом, тај Зеленски који уопште није хришћанин учи Украјинце о томе шта су праве хришћанске вредности а то свакако није, по њему, православље.

Сматрали смо страшним а после се и смејали томе кад је у време комунизма (свуда где се упражњавао) уведена пракса да се неподобни људи и њихова дела бришу из књига, да се скидају са фотографија и споменика, да се мења историја или садашњост.

Чинило нам се да да је утопија све оно о чему је Орвел писао.

А, данас, без икаквог стида или моралне задршке бришу имена Руса из књига, преправљају књижевна дела чак и њихових писаца, мењају историју, ретуширају фотографије, бришу снимке. Забранили су Чајковског, Достојевског, Пушкина, Гогоља, Толстоја, Солжењицина! Забранили су руским мачкама да се такмиче, руским спортистима да их побеђују.

Енглеска фудбалска лига одлучила је да избрише из историје свога постојања све учинке и статистике руских фудбалера и да из промотивних материјала склоне голове које су постигли Руси?! То је онај исти народ, ти Енглези, који су на Олимпијади у нацистичкој Немачкој поздрављали публику са нацистичким поздравом.

И док се све то догађа на западу, док пљуште забране и санкције, док се свака слобода гуши, ти исти Руси продају енергенте западу и до тога новца финансирају рат против тог истог запада, а , запад и даље купује руске енергенте и помоћу њих производи опрему, оружје и муницију, које користи у свом рату против Русије.

Само, где су у свему томе Украјинци?! За кога се они и против кога се они боре и гину у тој борби империјалне законитости у којој док слонови играју фудбал углавном мишеви страдају.

Ко до сада није схватио због чега се води рат у Украјини, какве су то различите вредности у питању, ко није схватио да се тамо бори добро против зла, Бог против Сотоне, тај се може већ сматрати да припада оним људима којима је мозак већ испран новим западним „вредностима“ која почивају на сатанистичко-лево-либералној-зеленој-ЛЏБТ идеологији, која учи да су људи ван тог система мање вредни и да их треба уништити или у робље претворити, а да су породица и породичне вредности највећи непријатељи, да се треба клањати Сотони, е, такви, који нису свесни тога: они више нису слободни у својим главама а то је најтежи облик ропства. Наравно, џаба им сада говорити јер да је будала свестан да је будала не би ни био будала.

Рат у Украјини јесте рат Бога против Сотоне!

Чак и да Бог не постоји, за сваког човека понаособ (и за сваки народ, наравно) важно је да ли припада тај исти човек (или: народ) вредностима Бога или Сотоне, добру или злу (макар као филозофским категоријама), анђелима или ђаволима? Да ли припада, важно је, истини или лажима, да ли је војник божији или је легионар ђаволов?! Важно је какав грб носимо на грудима, под којом се заставом боримо!

Елем, није важно оно у шта човек не верује - већ оно у шта верује!

Важно је, за свакога од нас, шта у животу бранимо а шта нападамо!

Па, и ако не верујеш у Бога, па самим тим ни у Сотону, боље је ипак да по избору своје душе будеш божије чељаде него ђаволов следбеник.

Ако верујеш у добро: Бог је у теби!

И, супротно, да га не помињем више, камен ми у уста!

Живимо у времену глупости и апсурда, са једне стране, и жеље остатака света да се извуче из тог загрљаја.

А, да није било гордости и глупости у том сатанизму, да није било жеље да се што више крви пролије, да се створи што више зла, све је могло бити завршено мирније и чак погубније за Русију и све нас који волимо слободу. Американци су били близу да победе Русију и Русе, и то: кока-колом, холивудом и мекдонадлсом (намерно мала слова), али, рекох, постадоше сувише глупи и арогантни, решише да то учине силом а зна се како прођу сви који то покушају на тај начин са Русијом.

Прва велика грешка у њиховим плановима да поразе Русију јесте бомбардовање Србије 1999. године (Србије, зајебите причу да су бомбардовали Југославију). На тај начин су упозорили Русе шта их чека и ко је следећи. То упозорење је схваћено на први начин тамо где је требало и због тога се догодио Путин.

Али, и поред појаве Путина и онога што је он започео да ради (па до дана данашњег) и даље је добар део Руса (поготово младих из урбаних средина) гледао са дивљењем пут запад и америчког начина живота. Руско друштво је било на путу американизовања и требало је само бити стрпљив и наизглед благонаклон према Русији.

На сцену је, међутим, ступила агресивна и плиткоумна политика дубоке америчке државе оличена у крупном капиталу који у сврху владања и застрашивања користи идеологију лево – либералне – ЛГБТ - зелене оријентације, и они гурају прст у око Русији преко Украјине (као крајњи потез у мору лоших потеза). Мислили су, глупо, да је Русија попут Србије, Сирије или Либије, мала и немоћна земља, и да ће уз помоћ силе, санкција, обојених револуција, изазивањем мултиетничких сукоба, итд. сломити руску државу.

Толико су арогантни и глупи да ни сада када су на рубу пораза и даље не схватају да не могу Русију победити на тај начин. А резервног плана немају. Зато гурају свет у катаклизму, несвесни да им после армагедона њихове платне картице неће ништа значити и не знају да ће их првога дана апокалипсе побити њихове слуге и њихово обезбеђење а због њихових фрижидера и залиха воде.

Деценијско заглупљивање људи на западу, убијање слободе мишљења и деловања, преко медија и школства, створило је уместо слободних и мислећих људи корисне идиоте и робове неолибералног капитализма. Међутим, негде су се у тој игри преиграли, па су успут створили и идиоте међу елитом која би требало да влада у име њих.

Све то годинама чинећи нису били свесни да полако губе контролу над догађајима и процесима, да неке друге нације и државе постају силе равне њима, да се појављује неки слободарски свет који више неће да робује и да је западна цивилизација достигла врхунац. И уместо да покуша да се реформише и прихвати реалност на трену (како они то воле да говоре) та западна цивилизација хоће да пропадне у крви и страдању читавог човечанства.

Тако је све почело у Украјини. Деца која су 2014. године викала на Мајдану "Ко не скаче тај је Москаљ", сада су у рововима или у гробовима! Начињена је стратешка грешка Американаца. Уз помоћ меке силе и пропаганде, причама у ЕУ и НАТО интеграцијама, и Украјина и Русија би подједнако потпале под утицај Американаца само да су они били стрпљивији и мудрији. Још је Достојевски писао о либералима у Русији који су више волели запад него Русију, дакле, Руси су склони томе и кроз историју (као и Срби).

Хвала Богу, мудрост је одавно побегла са запада.

Напали су Русију преко Украјине и сада ће изгубити.

Само, шта ће после радити са својим корисним идиотима који ће у међувремену постати бескорисни и на терету (враћам се на почетак овог писанија) а који прихватају да је нормално мењати историју, постављати бомбе, лагати, красти, убијате друге?!

Шта ће запад радити са тим бескорисним идиотима када нагрну на њихове границе здрави људи других нација, жељни славе и рата, жељни територија и богатства, спремни на жртву у име онога што верују, а који мисле својом главом, који верују у свога Бога и своју породицу и који нису оштећени погубним идеологијама?!

Окрените се мало, осврните се, забога, премијер Британије је Индијац, премијер Шкотске Пакистанац, у америчком генералштабу све врви од травестита а амерички председник не зна где се налази у времену и простору, европске политичарке су или конобарице или оне које би да се Руси окрену у својој политици за 360 степени, конгресмени и посланици из тих земаља се клањају Зеленском, све врви од педера, педофила и лезбејки, а немачки канцелар има толико самосталности и ауторитета да ће кроз који дан рећи да су Северни ток уништили Цигани који су крали секундарне сировине. 

И, они ће да победе Русију?! 

Оће, курац!

БАХМУТ ИЛИ АРТЈОМОВСК?!

 Пише: Игор Ђурић

У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“. 

Дочим, Срби који су досељавали те крајеве крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.

Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију (заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.

Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни пас с маслом не би појео.

На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не  бих баш држао тога.

Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.

Бахмут је у једном периоду био седиште Славеносербије (Славяносербия) а касније је био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко, била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.

Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.

Поред тога, кроз историју па све до новијег времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава, Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.

Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на једном месту вели: „Према протоколу швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра, године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.

Црњански, даље, на крају исте књиге пише: "Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.... Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!... Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!... На реци Ингул, наћи ће: Панчево. Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!".

Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну нови живот. Интересантно је подвући да је пре насељавања у ове крајеве велика концентрација Срба на овим поднебљима била у Кривом Рогу, које је словило као транзитно место.

Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар или брод: Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских заробљеника).

Јар може бити да је настала од речи јарак (можда, нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод,  Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било је место Брод где смо се купали и прелазили реку.

Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево, Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...

Само име Бахмут може вући турске корене и по неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут (Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском личном имену.

Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.

Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!