РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

 

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*

ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

Пише: Игор Ђурић

Седе два пензионера у парку и разговарају:

- Сећаш ли се кад су нам у војсци давали бром, да би смо били мирни што се тиче секса?

- Како да се не сећам – одговара други.

- Е, изгледа да је почео да делује.

Право да вам кажем, нисам приметио да делује на икога, док сам војник био, на мене и моје класиће, на осталу војску, поготову на подофицире и официре до водника и капетана који би и змију у око да им се укаже прилика. Јурило је то за сваком сукњом коју види, није се много бирало. Што се тиче нас војника, па сви смо имали око 19 година! Какав црни бром? Нас тада није могло да спута ни шкопљење. Маштарије о женама нису престајале до последњег дана (ни после), а испод сваког јастука крио се по неки магазин са ласцивним садржајима. Можда је тај бром једино деловао на времешне генерале и пуковнике, па кад су дефинитивно схватили да им се више не диже, гурнули су нас да ратујемо, како је приметио неко од новокомпонованих народних песника. А, опет, генерали нису јели у мензи. Није значи до брома.

Легенда о брому, мит о додатку војничком јелу (најчешће се говорило о чају) који се ставља да се војницима не би дизао, те да тако укроти њихове сексуалне пориве, да би били мирнији и приврженији занимању. Поред тога, каже легенда, стављао се и да не би коме у том мноштву мушкараца пало на памет да искористи, услед апстиненције и превелике жеље, ситуацију кад коме на туширању падне сапун, па се исти сагне. Мит о брому, као и већина митова, има више симболике него фактичке основе, па је самим тим вредан за узимање у разматрање.

Да поновим, ако су га и стављали у чај, тај бром је деловао тако да смо могли и муву у лету (па чак и оно горе поменуто око). Јесте, првих дана по доласку, организам је реаговао због стреса. Коме је падало на памет на жене?! Читав физиолошки састав је био поремећен и то се најчешће манифестовало „затвором“ (опстипацијом), по неколико дана нисмо били у стању да празнимо црева. Чим се то регулисао, „дизање“ је кренуло само по себи. Могли су дан нам ставе и бром, и хлор, и бојне отрове: већ смо почели да одлазимо у војничке клозете више због неких других ствари,  а мање „спорад себе“.

Постоји још један мит из ЈНА, такозвана „коњска вакцина“. Говорило се:

„Кад примиш коњску вакцину можеш да једеш камење, ништа ти неће фалити“.

Сад, да ли је „коњска“ потирала бром, ја не знам, али ми се чини да смо за женама више балавили што смо дуже користили тај чај са бромом. Оно, ако смо могли да једемо и камење, шта нам је онда могло мало брома?! Војници су се зезали да му је очигледно истекао рок употребе. Кад смо завршили војску, били смо као пси пуштени са ланца. Какав црни бром и бакрачи?

Оно што је истина, та „коњска вакцина“ нам је заиста била потребна јер су у кухињи радили вазда неки сумњиви типови жељни зајебанције. Говорило се да знају да се попишају у чај или нешто још много горе а везано управо за деловање брома. Трудили смо се да будемо добро са њима јер је од њих зависило каква нам порција може запасти и хоће ли бити „ре-пе-теа“. Једино се није препоручивао кисели купус који је војска сама киселила. Војници су га чизмама набијали у бурад. Значи да је та „коњска“ ипак деловала.

А онда је прошло време, трудили смо се да заборавимо све што се тиче војске, у једном периоду. Па се онда, како су године пролазиле а ми старили, све више и више са сетом присећали војничких дана и наше младости, поготову кад се попије која више. Па се сетимо и брома. Не знам, да ли су га стављали или нису. Међутим, као у оном вицу с' почетка, изгледа да почиње да делује, како која година прође, све више и више.

ВУКАЈЛИЈА:

Питање: Шта је то БРОМ?

Одговор: Импотентни Ром!

ПС

ЧИТАЈ ОВДЕ ЈОШ И: КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА!

КАКО СМО ИШЛИ У ЈНА, или: смрт са укусом војничког пасуља!

Пише: Игор Ђурић

Прво идеш на регрутацију. Узму ти ципеле, па у папучама Југопластика бежиш у град. Увече ти запале бицикло или гитару. Сутрадан скидаш гаће пред комисијом. Сви су волели да добију ауто-јединицу а добијали су брдско-планинску пешадију. Схватања су била несхватљива а обичаји сурови. Било је то време када је, поред импотенције и педерлука, највећа мушка срамота била бити неспособан за војску. Људи су тражили везе, подмићивали регрутне комисије, не као касније за ослобађање, већ за печат: СПОСОБАН! Сматрало се, поготову у провинцији да неспособнога за војску неће хтети ни једна девојка. Било је то сурово - али је тако било. Као да је човек крив због чињенице да је болестан и неспособан. Данас су девијације отишле у потпуно супротном смеру и још су несхватљивије.

Правиле су се испратнице у војску. Једино код Срба: кад идеш. Код других је било логичније да се веселиш кад се вратиш. Али, то нам је у генима, ми и у рат идемо певајући. У великим шатрама окупљали су се сви они који ће се после окупљати и на свадби. Испијала се војничка чаша па даривао новац или смо паре гурали у џеп кад се опраштамо од регрута.

Пред одлазак добијаш више савета него новца:

Деда: Вежи коња 'де ага каже.

Отац: Немој да ме обрукаш тамо.

Мајка: Једи више чорбасто и носи дугачке гаће.

Старији рођаци: Немој да се сагињеш за сапун док се купате, фикнуће ти га неко.

Комшије: Седи у мензу увек поред Шиптара, даваће ти сланину.

Зет: Чувај се пицајзли и трипера, кад излазиш у град.

Онда:Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш...

Та песма беше обавезна кад се војник пратио у војску. Кад будући војник крене пут аутобуске или железничке станице, друм би био заузет по ширини: родбина, комшије, другови, другарице... Некад би се вијорила и застава. Обавезно флаша ракије окићена цвећем или пешкиром. Горе поменуту песму лепо и духовито је анализирао Милован Данојлић у књизи Драги мој Петровићу.

Певало се још:

Кад у војску ја полазим, и зелено поље газим...

Затим:

Довиђења друштво старо, нек вас ова песма теши, чувајте ми моју драгу, још је млада може да погреши...

Кад се запева:

Ој, другови јел'вам жао, растанак се примакао... – сви би ударали у плач, док збуњени регрут маше из аутобуса са флашом ракије у руци.

Обично би се преседало у Београду, па би обилазили рођаке и земљаке у Студењаку. Имали би доста пара и пуне торбе хране и ракије, па је радост била обострана. Пре тога су нас на аутобуској станици сачекивали улични фотографи. Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. Иако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.  Фотографисали су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на „жваку“. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу, јер је то било време испратница у војску. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.

Чим би стигли у касарне: започињала је ноћна мора. Од стреса не би ишли данима у клозет. Прво заједничко купање, немилосрдно шишање уз обавезно питање: Какву фризуру желите?, задуживање опреме (коју ће ти већ први дан покрасти и бићеш уплашен због тога а касније ћеш схватити да никада никоме није фалило опреме за раздужење), упознавање са основним војничким знањима: намештање кревета, гланцање чизама, слагање униформе пред спавање под капу, редарство, пожарство. Већ си и чистио клозет четкицом за зубе. Кад добијеш пушку и руке ти упију мирис уља, којега ћеш се тешко отарасити, схватиш шта у војсци значи бити гуштер и шта значи да се цев сија ко пасја муда на месечини.

Креће, затим, стројева обука (и она друга, у зависности од ВЕС-а - војно евиденциона специјалност), бесмислено и безбројно понављање истих радњи до изнемоглости, безброј остава (понављање радње). Маршевски и стројеви корак, и: Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво. Левим и десним крилом, атомски с'лева и десна. Сањаш дан када ће доћи заклетва, да видиш своје најмилије и први пут изађеш у град. У међувремену си већ научио да разликујеш ћату, десетара и стажу, знаш разлику између гуштера и џомбе, знаш ко су ти класићи (гене-и) а ко земе, и научио си да кажеш: Дозволите да се обратим.

Онда би нам родитељи, родбина, земљаци и пријатељи долазили на заклетву, уморни и изгужвани од целодневног путовања, али пуних торби меса и колача, а ми би на трен заборавили тешку обуку са опасним оруђима и на кратко опет постајали мамина и татина деца. Наравно, приупитали би да ли су стигле слике из Београда и увек добили исти одговор: Које слике? Причаћеш им како сте се зезали на заклетви уместо и у тој борби даћу свој живот – говорили твој живот.

Бићеш хронично гладан, уморан и неиспаван, и уверићеш се у неоснованост мита да ће ти војници муслиманске вероисповести давати сланину. Маренду ћеш слистити брзином светлости а пиво са наполитанком у кантини биће ти права посластица. Научићеш шта су СМБ-куглице (грашак), а шта СДО пакети  (самостални дневни оброк), шта је дрнч (за пушку и за јело), шта је по Пе-еСу (правило службе) а шта није, шта је ГИНА (генерална инспекција народне армије), а шта Ка-Пе-еС (велика капија), шта је узбуна а шта терен. Научићеш да на питање цивила Колико вас је у касарни? или, Колико имате тенкова? одговориш: Довољно! Више се нећеш срамити у купатилу, слободно ћеш се сагињати за сапун и водићеш праве мале ратове у борби са пешкирима. После заклетве ћеш се повремено опијати кад одеш у град, ако имаш дозволу до двадесет четири и новца, и срушићеш још један мит: онај у брому у храни и чају, јер ћеш схватити да на тебе то не делује и да би могао да га набијеш комарцу у око, а не некој девојци.

Већ ти јутарња гимнастика и фазанов лет (скакање из чучња са једне ноге раширених руку) неће тешко падати, кад једнога дана угледаш на писти младу, тек пристиглу, војску. Ниси више гуштер. Сада добијаш право да у мензи викнеш: Пријатно најстарија! и да преко писте запеваш: Стара кука легла испод дајца, два гуштера чешкају му јајца. Међутим, и даље ћеш чекати писма ко озебо сунце, и сам ћеш у својим писмима писати глупости, дочекаћеш нову годину уз алкохол и телевизију, ићи ћеш на редовно и викенд, ћебоваћеш гребе и друкаре, побити са цивилима у граду, бројаћеш све ситније и ситније, док се једне вечери не вратиш припит из града (преко ограде) и винеш кроз ходник: Сииитнооо! Џејмс Бонд! То ће значити да ти је до скидања остало још недељу дана: 007. Већ си спремио цивилку, коју си пробао већ педесет пута. Ноћ пред одлазак бићеш тих. Око тебе ћеш чути шапутања: Он је нула-нула-ноћ.

Опрему за раздужење добићеш ујутро комплетну од класића. Када се будеш поздрављао са гене-има заклињаћете се се међусобно на доживотно пријатељство. Углавном се више никада нећете видети. Оно, сусретали смо се у потоњим ратовима на различитим странама, ми деца братства и јединства и ЈНА. Убијали смо се међусобно са укусом војничког пасуља у устима. Јеби га, заклели смо се да ћемо давати туђе животе.

ЧИТАЈ ОВДЕ: ЛЕГЕНДА О БРОМУ!

ЧИТАЈ: ТУКУ ВОЈНИКА

ТУКУ ВОЈНИКА!!!

Пише: Игор Ђурић

У праву су они који тврде да је то било чисто губљење од датог нам живота, као што су у праву и они који су тврдили дијаметрално супротно. То: служење војске. Неки су служили и по три године. Кад сам ја стигао на ред, војска је трајала годину дана. Мало пре тога је укинута она глупост служења „година плус три месеца“, кобајаги за студенте, па су сви навалили да уписују некакве више школе, како би скратили за три месеца.

Дакле, ја сам остао нешто мање од године дана и далеко од тога да сам се тада осећао лепо и романтично. Напротив!!! Тешко сам подносио дисциплину, рано устајање, фискултуру, напоре на обуци, малтретирања десетара. Ипак, ништа драматично, каквих је случајева било. Био сам млад, издржљив, потентан. А убрзо сам постављен за ћату, па сам извук'о дупе са обуке и ушушкао се у топлу канцеларију. Ујутро сам држао час политичке наставе, прочитао бих пре тога дневну заповест, отишао преко реда на доручак, и, лези 'лебе да те једем: читај књиге по цео дан. Кад сам почео помало и да свирам у клубу: да те види бог.

Онда живот, после војске, прелети за трен и дођеш у године када ти и најружније успомене из младости постану носталгичне. Спознаш да је све лепо кад си млад, чак и муке. Тако је то и са служењем војске. Многи су тамо очврсли. Неки су и пуцали по шавовима. За неке ће служење војске бити једина и највећа успомена у животу, важно искуство, почесто и смерница за даљи живот. За добар део њих то ће, такође бити најважније и једино путовање у животу. Препознаћете их тако што ће до краја живота, кад год попију чашицу више, тамо негде у свом завичају, започињати причу из војске, о друговима, десетарима, старешинама, обуци, и томе како је он постао главни даса тек када је претукао некога који се до тада курчио а после је са њиме постао најбољи пријатељ.

Даље, никада нећемо заборавити кантине и пиво које смо тамо пили, кад би имали пара а имали би ретко, и незаобилазне наполитанке које смо мезили уз то исто пиво. Чувени војнички пасуљ (и, СМБ куглице – грашак) и савете да увек једемо за истим столом са Шиптарима јер они не једу сланину - па ће нам дати. Знате оно парче дебеле барене сланине прошаране месом што смо добијали за доручак, уз кувано јаје и чај. Никад нисам видео Шиптара да то чини. Смазали би је као да је скинута од неке биволице са Лаба а не са неке крмаче од двеста кила из околине Бечеја. Пред одлазак у град проверавало се да ли ти је учкур свезан, имаш ли огледалце и чешаљ у џепу и иглу и конац на капи. Ту је и чувено рибање клозета са четкицом за зубе (лично радио), растурање тек намештеног кревета од стране десетара јер петодинарац није одскочио (лично доживео) и бацање тек очишћених чизама кроз прозор јер не сијају довољно (лично трчао низ басамаке да их донесем назад), стројеви корак уз оно чувено: „Главу горе, поглед право, то за јаја није здраво!“ и још чувенији „фазанов лет“ за време јутарње гимнастике. И, најзад, најчувеније: остав!!!

Онда стигне млада војска и ти више ниси гуштер, ниси више јебена страна, да простите, добијаш на важности, постајеш џомба. Бројиш, па ситно бројиш, па ситно бројиш не можеш да стојиш. Сањаш о томе када ће доћи тај дан се се продереш кроз ходник, негде у ситне сате, после поноћи, кад је војска уснула или дрема: „Ситнооооо!!! Џемс Бонд!!!“. То значи да је до краја остала још једна недеља дана: 007. А онда се забринеш: то пада тачно у недељу. Хоће ли те пустити у петак или ћеш морати чекати до понедељка? Некада је тај један дан вишка, последњи дан, тежи од свих претходних. Једино се горе поменути Шиптари не би радовали. За већину њих повратак кући значи да нема више три оброка дневно и релативно лаки послови већ заједница, са паприком и хлебом као главним оброком и тежак рад под будним оком главе породице. Они су иначе практиковали да изберу најслабашнијег у породици, неког од кога има мало користи, па би тај одлазио по неколико пута у војску, за сву браћу редом.

Па чак и тог јутра, кад се „скидаш“, ти још увек не верујеш да ћеш напустити касарну у цивилки. Иако су ти класићи спремили да се раздужиш, то јест, „набавили“ ти све оно што су ти као гуштеру покрали стари војници, ти и даље сумњаш да ће те неко позвати кад кренеш према капији и саопштити ти да остајеш у војсци до даљњег. Дуго ћеш после, у цивилству, сањати да си и даље у војсци, будећи се престрашен, знојав и срећан – кад схватиш да је све то ипак само сан.

У касарни ћеш се, пре одласка, клети на вечно пријатељство, које ћеш заборавити чим се вратиш кући. Тек после много година пожелећеш да се присетиш неких људи, да сазнаш шта се догађало са њима (поготову моја генерација која је касније закачила све могуће ратове) и биће ти мило кад их сретнеш или успоставиш контакт са њима.

Међутим, све оно зарад оног чега сам се сетио пре неки дан и због чега исписујем ове редове, се није дешавало у касарни већ напољу, у граду, вароши, селу. Где смо служили. Обично викендом, када све врви од војске, кад војници крену да попију нешто, да се прошетају, да гледају град и девојке (верујте, када сте у војсци, све су лепе). Е, па, скоро да нема војника који није доживео оно чувено: „Туку војника!“. Обично се неки раздрљен и знојав војник појави на вратима кафане и викне ту чувену реченицу. У мах настане хаос, падају столице, ломе се чаше, избезумљени конобари јуре за војницима покушавајући да наплате наручене туре. Касно је. То војске што је било унутра, а буде је увек доста јер војници углавном иду на иста места, већ се сјурило напоље. У трку се скида опасач, главно војничко оружје за блиску борбу против локалних градских ђилкоша. Опасач се, или обмота око руке, као ојачање, или са њиме витлаш као са каквим кладивом.

Најчешће од туче нема ништа. Или је била лажна узбуна, или је војник већ појео батине а ови што су га тукли се разбежали. Нису ни они наивни. Ипак, понекад је долазило до правих и жестоких макљажа, где би ударао ко кога стигне. Сви би добијали појачања и исход би зависио од тога ко је бројчано надвладао.

Што је најважније, кад тај викне да неко бије војника, ти уопште не знаш ко је тај војник и у великим гарнизонима мала је вероватноћа да ћеш га икада више и срести. Али то тада није важно: тући ћеш се до крви јер је војнички кодекс то налагао. Туче би трајале краће или дуже, у зависности од броја учесника, нивоа малигана и лаких дрога у крви, најчешће док се не чује пиштаљка цивилне или војне полиције, или: обадве. Онда настаје бежанија на све стране а неретко се догађало да до тада сукобљене стране испомажу једна другу у скривању и бежању.

Повод за туче би био различит али у суштини увек исти. У Словенији и Хрватској то је углавном била нетрпељивост према ЈНА. У осталим деловима државе ти разлози су се кретали од девојака до погрешно упућеног погледа. Оно чувено: „Шта ме тако гледаш?!“, или: „Не добацуј за суседним столом“.

Ујутро, после синоћне туче, на писти, на смотри, види се ко је најгоре прош'о. Издајничке маснице и подливи, по који сломљен нос. Старешине су углавном гледале кроз прсте на то, осим ако из туче не би произашло нешто теже: повреда или међунационални инцидент. Треба истаћи, истине ради, међу војском, тада, углавном, нисмо гледали на то: ко је ко. Бранили би униформу и гене-а, а не Србина или Хрвата који је носи. Мотиви „грађанске организованости“ су били како где, углавном свуда исти.

После тешке и масовне туче, још ако би војска надвладала и пребила напаснике, водило се неко време рачуна да се не излази у град појединачно и да се избегавају места где би могли постати предмет освете. И када се излазило, увек се то чинило у групи и са разрађеном тактиком шта чинити уколико дође до проблема. А она се састојала у томе да се нађе неки мали али брз војник који ће за што краће време обићи што више локала и с врата викнути: „Туку војника!“.

Без обзира на подељено мишљење о томе је ли то било губљење времена или није, мислим да су данашњи млади људи прекраћени за оваква искуства а на њихову штету. То је ипак био део сазревања и челичења. Нама су тада, са 18 година, дали у руке тешке камионе пуне муниције, тенкове, хаубице, падобране, понтонске мостове, напуњено оружје на стражи, куварске лонце, медицинске игле, радио станице, радаре, и да не набрајам даље. Могли смо из тога изаћи само зрелији и способнији, неки већ као обучени возачи, аутомеханичари, руковаоци тешким машинама, кувари. Једино се брице не би довољно обучиле јер су углавном користили машиницу а мало, или никако, чешаљ и маказице. У то време није било мобилних телефона и компјутера, мафије и зликоваца, битанги који пуцају с' леђа и нападају сто на једнога. Не!!! Само један који са врата викне: „Туку војника!“. И опасач око руке. Јер ни ови други нису били, како рекох, наивни, понеки до њих имао би „боксера“ на прстима.

ОВДЕ МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ МОЈУ ПРИЧУ О ВОЈНИКУ К.

ПРИЧА О ЈЕДНОМ ВОЈНИКУ ЈНА

Пише: Игор Ђурић

Војник К.

Давно се то зби. Служио сам војску, какав је закон и обичај био тада. Шта смо ми били? Незрела дечурлија са тек напуњених осамнаест година. Сналазио се како је ко знао и како је био саздан, те васпитан. Провинцијалци свакако боље од градске деце, уколико та градска деца нису били превејани мангупи. Углавном, никоме није било пријатно, тек ретком броју оних којима ће та војска бити главни и једини доживљај до краја живота (и: најдуже путовање).

Десетари су нас зајебавали до изнемоглости. Изабрали су их баш како треба: били су глупи и немилосрдни. Иживљавања им никада није било довољно. Таман кад би помислили да у њима има нешто људскости они би нас разуверили новом гадошћу. 

Ко је био психички нестабилан: пуцао би по свим шавовима. Почетна збуњеност и страх временом се претварала у самоубилачки подстицај. Најчешће, мада је било и других, мање страшних манифестација. Нека јадна деца су дигла руку на себе. Били су добра деца јер нису хтели да науде другоме.

Такав је био и војник К.

Све зависи и од класе. Када је дружина компактнија и са јачим појединцима онда она збије редове па су и слабији заштићенији. Тако смо ми, у септембру пристигли, доста добро поднели мучења и малтретирања јер смо тешили, храбрили и помагали једни друге. Било је оних који су нам презиром доказивали да ће све проћи и да није толико страшно.

Војник К. није био те среће. Пристигли су у марту: били су јадна дружина уплашених клинаца. Код нас, у артиљерији, су постојале само две класе, због обуке, тако да кад су они стигли ми смо већ били најстарија класа, већ шест месеци ту, дакле: на пола пута. Старијих од нас није било – нити млађих од њих. А старешине у већ и од нас пробрале по њиховим мерилима и промовисали их у десетаре. А ови су једва дочекујући почели свој пир.

Ја сам био разводник. Разводници су били интелектуалци: ћате. Био сам ћата. Далеко од војске и обуке, ушушкан у топлу канцеларију, писао сам заповести, водио администрацију, другим речима: уживао сам у условима служења војске. Само бих у пролазу, овлаш, на писти приметио како десетари и остала стара војска малтретирају гуштере. И, К.-а Њега посебно.

Био је сав напет, неприлагодљив, асоцијалан. Чудо је да га нису прогласили неспособним. Видело се ''на километар'' да се не претвара. Толико је био нервозан да чак није могао ни да стоји мирно у строју већ је стално цупкао и пребацивао се са ноге на ногу. Такав је бивао и када су десетари викали на њега. Кад би му нешто наредили, уз вику увек, он би кренуо ''на извршење'' а онда би по неколико пута застајкивао, па опет кретао, несигуран где треба да иде и шта треба да ради. Често би услед те вике и малтретирања бризнуо у плач, падао у хистерична стања а то би онда још више разјарило садистички настројене десетаре. Већ би сви утонули у сан а једино би јадни К. рибао клозете четкицом или чистио чизме целој батерији.

Реших да га узмем у заштиту, јер ми га би жао.

Штитио сам К.-а онако како ми је било тада доступно и најлакше: институционално. Као ћата могао сам да га распоређујем на места где ће бити ван домашаја десетара и старе војске. Оно, пробао сам ја и да попричам са њима, да им укажем колико је бесмислено малтретирати младог човека само зато што смо и ми били некада кињени, па мислимо да тако треба. Моји класићи би ме саслушали и послушали на кратко а онда би наставили по старом, чинило се још жешће, ваљда су постајали кивни на К.-а, што се неко заузима за њега (а за њих се својевремено нико није заузимао).

Ипак, неко време је са промењивом срећом и релативно лакше проводио војничке дане скрајнут повремено у кухињу, купатило, КПС, уопште, на периферна места далеко од обуке и десетара, далеко од простора где би се мувала беспослена стара војска. То су била места која су они избегавали. Али то није могло да се дешава стално и у континуитету. Морао сам ипак да се држим некаквог распореда и ротације, да и друге распоређујем на та ''лакша'' места. Једино што сам могао увек то је да му испишем дозволу за излазак из касарне али он то није много користио. Отишао би до поште да позове своје, негде у Војводини, да нешто поједе и брзо се враћао у касарну. Једноставно, слабо се сналазио и напољу, најрађе би он код маме и тате – да је се шта питао. Али, није није се питао ништа, а и ја слабо.

Једне вечери су га напили, па су га исмевали и изводили разне неукусне шале са њиме. Прекинуо сам ту ујдурму и одвео га у кревет, грдећи га успут. Некима се то није допало, схватио сам да ће сироти К. још више награбусити.

Посете су му долазиле често, онолико колико су правила службе дозвољавала. Једнога дана се вратио после посете својих родитеља и пружио ми укусно умотану кутијицу. У њој се налазио леп новчаник и још лепше налив-перо, а у унутрашњости је била написана посвета, пишем по сећању: ''Добром војнику Ђурићу, уз захвалност за све што је учинио за мене''. Нећкао сам се, одбијао али на његово инсистирање најзад примио поклон. Налив-перо је било заиста лепо. Тиме смо запечатили своје положаје у батерији: неки су нас замрзели изистински, са тим што мени нису смели и могли ништа а К.-у су могли да чине све: осим да та туку. Сем тога: све. А то је много. У једном затвореном систему, у режиму где се није много полагало на људска права постојала је могућност за систематско кињење а да на крају они који киње још и буду похваљени за ревност.

Ја се заинатих, па се заузех још више. Интересовао сам се где је К., колико су га тога дана кињили, чак сам неку о томе прозборио и са капетаном, кога трупа није много интересовала. Схватио сам, међутим, да му чиним медвеђу услугу својим заузимањем за њега и да тиме додатно иритирам десетаре те да уколико нисам спреман и способан да га скроз заштитим боље да прекинем и не отежавам му и онако тешку ситуацију.

Обашка, почео је и он по мало да ме нервира онако неспретан и изгубљен јер ме је сваки час тражио и жалио се (оправдано) на оно што му се чини. Реших да се манем институција и да пробам са уценом а да по некима, богами, и припретим. Јер ја сам, као ћата, био задужен за све могуће распореде дежурстава и службе, па и за то који ће од десетара бити распоређен где и када, а нисам био баш ни неки плашљив човек. Неки се опаметише, неки мање, али, колико-толико стање се поправи и дође мало мира свима па и војнику К..

Све до једнога дана, убрзо, када је приглупим десетарима попустила морална кочница (јер друге нису ни имали) а ја нисам био у касарни. Отишао сам тога дана у град и запио се. Могао сам то да чиним кад год сам хтео јер сам имао дозволе код себе, ја сам их исписивао, а чинио сам то само кад сам имао пара, значи: веома ретко. Ето, тога дана ми се заломило да имам неку цркавицу у џепу, на жалост К.-ову.

Како било, за време мога одсуства обесни су десетари ''ухватили'' К.-а у своје менгеле, малтретирали су га, давали му ''оставе'', терали га да ради разне глупости и он је у једном тренутку ''пук'о'', отрчао је у клозет, затворио се тамо и жилетом пререзао вене на рукама.

Шта да вам кажем?! Нико није одговарао за то. К. је, хвала богу, остао жив јер из страха није зарезао дубоко, тако да су му лекари спасили живот. По повратку из града суочио сам се са трагичним догађајем, осетио сам део одговорности и најебао се мајке једном десетару, Босанцу, који је предњачио у кињењу К.-а а мене својевремено оптужио за корупцију, речима: ''А за мене новћаник и пенкала, јебо матер своју''.

Сутрадан су старешине гледале по сваку цену да изгладе ситуацију, скренули су пажњу десетарима да мало олабаве дисциплину и да престану са малтретирањем ''младе'' војске. Све је то трајало, наравно, док се није слегла прашина око непријатног случаја и, мање-више, после неког времена све се вратило на старо. Ја сам углавном седео у канцеларији и читао разне књиге. Капетан се ретко појављивао, тако да сам био слободан да чиним шта ми је воља.

Кад!!! – после пар недеља, ето нама К.-а поново. Залечили га, вратили у батерију и заказали му психијатријско вештачење у Београду. Неко треба да га прати на путу у Београд, неко од поверења и војсци и њему, мада је било важније да тај неко буде од поверења К.-у и његовој породици. Код њега уопште није било дилеме: само разводник Ђурић. Његови родитељи такође желе да то будем ја. И војска нема ништа против. Најзад, добијам врло прецизан задатак: одвести К.-а до болнице (сада се не сећам где сам га то водио, вероватно нека војна болница) и вратити га назад у К., где смо служили народу и отаџбини.

Поранили смо зором. Добили смо новац за карте. К. је био миран, изгубио ми се само на кратко на неком одморишту али се убрзо појавио са пуним рукама слаткиша и сокова. Укорио сам га и упозорио да се не удаљава од мене. Стигли смо рано у Београд и одмах се упутили на тај преглед, то јест: вештачење, које се врло брзо завршило. После сат времена мени су дали запечаћену коверту коју сам имао предати својој команди а ми смо до поднева били готови а до вечерњег аутобуса смо имали времена да прошетамо.

Реших да К.-а поведем до Студенског града где сам имао неколико другова и другарица. Тамо смо се зезали цео дан. К. је у почетку био повучен али се временом ослобађао. Зезао се са девојкама, ишли смо на ручак у мензу, па на пиво. Био је пресрећан, почео је да личи на нормалног младића, потпуно различитог од оног из касарне. Било је јасно да је потребно само мало другачијег приступа према њему и он би у потпуности био функционалан за друштво и војску. Тога, на жалост, није било.

Дошло је време да се вратимо. Испраћени смехом, лепим жељама и пољупцима студенткиња, упутили смо се у срце Шумадије. Стигли смо рано а имали смо дозволе до ''нула-нула''. Из поште смо се јавили К.овим родитељима, ја сам разговарао са њима, уверио их да нема потребе да брину. Њега сам пустио да шета по граду док траје дозвола. Вратио се раније него што је морао, сав срећан и одсутан на подозриве погледе десетара.

Ујутро сам предао коверат у "команду стана". Више никад нисам видео К-а. Кад сам се вратио, његова касета је била празна. Рекоше да је прекомандован. Очекивао сам неко писмо али њега није било. Бесан, једном у пролазу, рекох оном десетару: "А, који ће ти курац пенкала, кад не знаш да пишеш?!". Био је ипак толико паметан да ми не одговори у том тренутку.

Ова се прича завршава овде. Нека је свако заврши како му је воља, ако уопште има потребе да је завршава и ако је уопште стигао довде...

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
АТЛАНТИДА , Борислав Пекић