ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Пише: Игор Ђурић

 Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.

Рат је мир!

Слобода је ропство!

Незнање је моћ!

Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.

Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за „вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.

Главни јунак, Винстон Смит (аутор се поиграо речима па је име дао по тада најпознатијем Британцу а презиме по најчешће коришћеном презимену при лажном представљању), своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. 

У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.

„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.

Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.

Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.

„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.

1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.

„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.

Орвел је, можда, мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:

„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.

Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.

                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.

„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. 

Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.

„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. 
      Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.

„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.

                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.

„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.

Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?

Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...

Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље. „Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.

„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.

- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.

- Како си дошла до свега овога?

- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.

Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.

„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.

Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.

Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.

PS

Пре неколико дана (овај текст је писан и објављен први пут објављен у јануару 2016. године) видео сам и чуо на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

PS2

Морао сам овај текст да поновим на другој УРЛ адреси зато што је фејс... (морам овако) администрација забранила текст објављен 2016. године).

НОВАК ЂОКОВИЋ И НИН-ова НАГРАДА!

 Пише: Игор Ђурић

У времену када Ђоковић не може да удара по лоптици у Аустралији јер није пелцован, за разлику од Овенса који је могао да трчи у нацистичкој Немачкој иако је био црн (а, још нису ни постојали Афроамериканци), желим да кажем неколико речи о књижевном тренутку у нас (и: шире). Желим нешто да кажем за телевизију, рођаци!

Зашто помињем Ђоковића на почетку кратког казивања (за телевизију, рођаци) о НИН-овој награди?

Главни шеф у том жирију, непосредно пре него ће нам отворити очи о томе како нам је књижевност прднула у чабар, по матрици диктата новог светског поретка, критиковао је Ђоковића зато што не жели да се вакцинише и тако спаси свет и себе, иако смо са короном закорачили у време када се разбољевају сви: пелцовани, невакцинисани, они који су прележали, сви... И тај исти вирус хара подједнако и код оних који имају висок проценат вакцинисаних и код оних који нису ни опепелили калемљењем! Исто је свуда!

Е, То, то оличење спортског типа критиковало је запуштеног и дебелог Ђоковића, најбољег спортисту света, и То, нам већ дуже времена истерује ђавола из књижевности, не тамњаном већ сумпором! То, хоће да каже да је у овом времену тоталитаризма забрањено побунити се против диктатуре. Па, ко велим, рођаци, кад већ очигледно не зна много о књижевности, можда човек зна понешто о вакцинама и здравом начину живота, те не би било лоше да га уврсте у кризни штаб за борбу против ковида а да мало сјаше са овдашње књижевности.

А, сад, нешто сасвим другачије, рођаци!

На књижевно дело треба реаговати, пре свега, емоционално. То није у великој мери рационална ствар. Уколико је потпуно рационална онда то није књижевност већ у најбољем случају филмски сценарио или путопис. Али, књижевности се понекад може опростити рационалност, ипак, испадне некад нешто и из тога. Глупост и бесмисленост: не! Не постоји ангажована књижевност! Постоји само оно што књижевност може покренути у смислу људског деловања. Не постоји универзална књижевности: она се увек, и увек, рађа из националних миљеа и њима припадајућих људских и друштвених оквира.

Важно је, у књижевности, посебно у поезији, оно што сте у књизи рекли а нисте написали и да свима буде јасно то ненаписано а речено. Уколико никоме није јасно ни шта сте написали, нити шта сте казали – онда ту нема књижевности. Има, понекад, јалове коректности (нит смрди, нит мирише) и која је омеђила шта се сме а шта се не сме. Али то и даље нема везе са тиме: шта се зна, шта се може, докле се достиже.

Да би постојала светска књижевност морају постојати националне књижевности! Свака национална књижевност има своје вредности, миље у којем настаје, ароме које вуку на људе и предео где је настала. Само унутар тог миљеа може постојати субверзивност (у оквирима форме, стила или канона) у односу на оно о чему се и како пише. Мораш бити део мита и да он буде део тебе, да би имао право исти да рушиш или образлажеш (и, једино те тако људи могу схватити). Кад универзално препозна национално и локално, и супротно, рађају се класична светска дела.

Па, каква је формула, који је образац по којему вага и одлучује жири НИН-ове награде?

Та књижевност, да би била награђена, мора бити плитка и без великих мисли, осредња, сиромашног језика, не сме се огрешити о задате каноне и постављене границе политичке коректности, мора бити анационална и да подржава историјски ревизионизам и политичке етикете, али најважније, аутор се мора на самом почетку испишати по Србима, Србији и српској историји, по свему (а логично би било да се пиша по себи као индивидуи или по малограђанском менталитету,  а не по националној припадности, ако већ мора да се пиша, а књижевници често осећају потребу за тим) и, уопште није важно ако то пишање буде ван поетске, структуралне, тематске или естетске потребе. Битно је само, да, док пиша, не виче Дуулее Саавиић! већ да маше заставицом дугиних боја.

Професор, писац и критичар Марк Едмунсон је негде написао: Књижевна критика на западу почиње са жељом да се књижевност укине. И, то би био мото који би се могао ставити на грб жирија НИН-ове награде у Србији (мада се ни остале награде и награђени не држе баш најсјајније). Само што је овде мисија мало другачије дефинисана: укинути српску књижевност!

Људи из жирија НИН-ове награде, ако бих се послужио Орвеловим метафорама из есеја Унутар кита, налазе се у утроби глобалистичке идеологије која промовише ЛГБТ политику, леви либерализам и политичку коректност (локално су у идеологији другосрбијанштине). Они, уместо да буду напоље и да харпуном лове тог кита: даве се у његовим желудачним соковима.

Појам политичка коректност је настао у Кини за време владавине Мао Цедунга. Где је настао – ту је и завршио: у екстремној левичарској диктатури. Само што се са истока те диктатура преселила на запад а код нас се практикује рајинском потребом дупе-увлачења (не у сексуалном смислу већ као друштвени феномен).

Дакле, шта је суштина деловања жирија НИН-ове награде?

Већ се јасно види и дефинише ауто-шовинистичка матрица: треба унизити српску књижевност (да не остане ни С од српског, ни К од књижевног), одузети јој све уметничке вредности, национале атрибуте и идентитетске темеље. То је још један сегмент десрбизације и дехуманизације овдашњег друштва и одвајање српске културе од универзалних вредности књижевнога и уметничког. Притом, кад кажем идентитет не мислим само на Косово, породицу и Светог Саву, већ и на кошарку, црни талас, рокенрол, Николу Теслу, Јасеновац, Гвоздени пук, Битеф, ФЕСТ, НАТО бомбардовање, Музеј савремене уметности, Народно позориште, Српску кафану... на све оно што нас чини оваквим какви јесмо.

Оно што је за екстремне левичаре либерализма и поборнике политичке коректности, традиционално и породично настројен те класично образован бели хришћанин – то је за жири НИН-ове награде добар роман, написан на српском језику и штампан ћирилицом, који не пљује по идентитетским вредностима (што му не  забрањује да подвлачи лоше појаве и обичаје) него тражи без јефтиних трикова универзалне вредности у овдашњем миљеу.

Најзад, то је таман онолико српска награда колико је НИН-ов власник Рингиер српска компанија која брине о српским националним и уметничким вредностима.

Жири је овогодишњу награђену књигу правдао искораком. Искорак је својевремено био, рођаци, Хазарски речник, и нешто тако се ретко догађа и треба га препознати. Није сваки искорак вредан пажње. Искорачити се може и у лоше, и у ружно, и у глупо, рођаци.

Нисам ја за десетерац у савременој књижевности, али, дечко, нисам ни за искорак по сваку цену, искорак који није ни уназад начињен (ускорак?!), искорак који се чини у светлу почетка ове приче: вакцинишите се сви, то је искорак ка крају пандемије и излечењу, иако ћете обољевати, иако ћете друге заражавати – јер то траже од вас они који нам капу кроје и чије сте кучке у затвору званом глобално село. Искорак је, рођаци, и испишати се по публици са позорнице где се изводи балет Лабудово језеро, само, чему то служи?!

Замериће ми се, с правом, зашто онда шаљем књиге на конкурс кад год могу?! Па шаљем им да их нервирам (имам сведоке, рођаци, објективне као поменути жири) самом чињеницом да морају да приме, заведу и држе у рукама ту гадну ћирилицу и што мој издавач (иако ни сам не знам због чега) увек на првој страни наведе која је година од Косова.

Кад смо већ поменули Орвела, да кажем рођаци и следеће за телевизију: када је он писао 1984 имао је очигледну намеру да разоткрије и оголи тоталитаризам (било који) и искаже своју визију будућности у оквиру тог окрутног система. Сада се, у ствари, види да је та књига предвидела будућност тоталитаризма западних демократија и он се оголио и показао своје право лице у времену короне. И, шта сада? У Аустралији, Канади, Енглеској, ЕУ и неким државама САД – људи су затворени, везани бесмисленим забранама, приморани да се вакцинишу против своје воље, чак им и децу одузимају и киње, хушкају се коњи и пси на њих, туку их као стоку, снимају их, прислушкују, гуши се слобода говора, не постоје слободни медији, дошли смо у време када ни председник једне од најјачих сила бива цензурисан и забрањиван на друштвеним мрежама и у медијима.

Пре неколико дана сам видео на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

У бесмисленом времену када су у ужем избору жирија за Нобелову награду посвећену миру: НАТО, Светска здравствена организација и Ватикан, онда овај жири из НИН-а и не делује толико глупо и апсурдно. Нико и не говори да су они глупи. Они су само острашћени и у глави помућени од мржње према властитом народу и немоћи да превазиђу спознају одакле потичу.

Филип Рот, један од ретких писаца са запада који је подигао глас против бесмислености политичке коректности и ЛГБТ идеологије, написао је у роману Људска љага, између осталог, и ово:

Лепо су јој курве говориле, велика курвинска мудрост: „Мушкарци те не плаћају да спаваш са њима. Плаћају те да одеш кући“.

То је то, рођаци! Не плаћају вас да будете то што јесте, већ вас плаћају да такви какви јесте будете овде: у мојој кући!

***********************************************************

ЧИТАЈ ОВДЕ:

ОРВЕЛ – 1984: Идиотизација појединца и колективизација идиотизма!

ИГОР М. ЂУРИЋ, ПРИКАЗИ КЊИГА И ГОВОРИ

                                          Пише: Игор Ђурић

    ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ: ПРИКАЗИ И ГОВОРИ

                                                                      САДРЖАЈ

1. Промоција књиге ''Источке приче'', 13. март 2015., Библиотека ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

2. 28. октобар, 2015, Сајам књига, Београд, Промоција књиге ''Дренка'' Небојше Џоговића

3. Промоција књиге ''Време суровости'' Радоша Љушића, Етнографски музеј, Београд, 15. децембра 2015.;

4. ''Време злих пастрмки'', промоција 17.03 2017. године у библиотеци ''Димитрије Туцовић'', Лазаревац;

5. ''Време злих пастрмки'', промоција 06. 06 2017. Године у библиотеци ''Вук Караџић'', Крагујевац;

6. МИРКО КОВАЧ – ВРЕМЕ ГА ЈЕ УДАЉИЛО ОД ОНОГА ШТО ЈЕСТЕ И ПРИБЛИЖИЛО У ОНО ШТО ЈЕ БИО

(Полемика са мртвим писцем)

О лику, делу Мирка Ковача и књизи ''Вријеме које се удаљава'', Лагуна, 2015;

7. ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984;

8. АТЛАНТИДА, Борислав Пекић;

9. МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА, Критика идеологије ЕУ;

10. „ПСЕЋЕ ГОДИНЕ“ – ГИНТЕР ГРАС;

11. КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО – ДНЕВНИЦИ;

12. МИНХАУЗЕН – ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, ''МИНХАУЗЕН - његова путовања у пустоловине'', од Е.Д. Мунда;

13. КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!, Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015;

14. „СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ;

15. ЗЛЕ ПАСТРМКЕ против НИН-ове награде!;

16. ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ: ПРИВАТНА ИСТОРИЈА СРЕМСКИХ КАРЛОВАЦА, Теодора Петровић, СЕЋАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1981;

17. „ЋУТАЛИ СУ НАЈБОЉИ!!!“ , Василиј Семјонович Гросман , „Живот и судбина“;

Животињска фарма

Пише: Игор Ђурић

               

14.02 2009. године

Овај текст ће бити доступан читаоцима у суботу, у време предизборне ћутње (за неке: шутње). Мало ће га ко и читати. Паметни ће искористити лепо пролећно време, викенд и буђење природе да се отисну у исту и тамо буду заљубљени. Они глупљи, којих ће бити много више (и међу којима ћу бити и ја) у суботу ће се уз чашицу мученице свађати са родбином, пријатељима и комшијама око тога за кога треба гласати, а, у недељу, у сабајле (здравље од Бога) правац на бирачко место где се по деведесет и осми пут у задњих двадесет година решава судбина Србије. Ипак, ко велим, ред да се и ми придржавамо правила те предизборне ћутње (за неке: шутње) иако се нико неће тога придржавати. А није да није било свињарија политичара протекле недеље на које  би смо могли да обратимо пажњу и није да се будалани нису експонирали а све у жељи да се докопају Скупштине Србије и њеног ресторана (наравно и благајне).

Зато ћу се ја данас бацити на мени омиљене литерарне теме (не, не идите још, можда буде и интересантно) па ћу вам у својој слободној интерпретацији (другим речима: накитићу где год будем могао) препричати једну књигу, то јест причу, која је печаћена још 1945. године, мислим први пут у Енглеској. Реч је о књизи Животињска фарма коју је саставио и кроз перо на папир турио Џорџ Орвел.

Елем, све је почело када је деведесетих година неког тамо века неке тамо земље (то јест Фарме) извесни Џонс наследио парче земље, једну фарму и на тај начин дошао на њено чело. Постао је вођа Фарме ни крив, ни дужан. Прича се и дан данас на Фарми да је он тада обећао „да нико не сме да бије животиње!!!“ и да су исте биле одушевљене том реченицом јер их је, руку на срце, пре тога тукао код је стиг'о (да не кажемо: коме се год диг'о). Џонс је волео све што воле и млади: да попије, да одспава дуже а богами и да удари. Тако да је своме обећању ускоро додао анекс: „Нико не сме да вас бије - ОСИМ МЕНЕ“. И то је био зачетак обичаја који ће се на Фарми задржати до дана данашњег: како ко се дочепа власти тај узме себи за право да мења правила у своју корист а за остале, обичне животиње, баш га брига. Важно је да је његовом (то јест вођином) дупету добро.

Дакле, животиње су заиста (за неке: доиста) тешко живеле на Фарми. (Сад, да ли је то била њихова или Џонсова фарма ни до дана данашњег није разјашњено?! Да ли било која фарма припада ономе ко ради за њу, ономе ко је изграђује, брани и ствара или ономе ко влада њоме? Ајде, ако има ко паметан нека каже где је истина?!). Бивале су више гладне него сите, Џонс би се запио па их не би хранио данима, због његове лењости приноси и приходи су били катастрофално лоши па некад све и да је хтео да им дадне да једу не би имао шта. Животиње су дошле до ивице изнемоглости и егзистенције и подједнако их је убијао тежак рад, глад и немаштина, као и батине које су редовно добијале од Џонса, најчешће без икаквог разлога. Стање је постајало неиздрживо. Са суседних фарми су стизале гласине о наводно бољем животу и о томе како власници истих имају аспирације да Фарму преотму од Џонса у најмању руку да јој закидају на трговини, то јест да је експлоатишу.

Било како било, сазрело је време за револуцију. Да се мења, било шта друго да се проба, углавном овако више не иде. Маса животиња се спонтано скупила јер им је ДОС(та) било, решила је да пружи ОТПОР и једног дана срушила Џонса са власти. Џонс је отеран са Фарме и власт су преузеле животиње. Јесу ли баш животиње?! Добро, у почетку је све изгледало добро. Отворили су се магацини, не нарочито пуни али свакако довољно пуни да се животиње окрепе и сакупе снагу да започну обнављање Фарме и рад на њеном просперитету. Одмах је пало у очи да све животиње сложно раде а да свиње само организују посао, да распоређују и командују и да ништа не раде. Приметило се и да су свиње гладније од других, да узимају млеко и јабуке само за њих увек проналазећи оправдање за своја дела. Убрзо после револуције свима је било јасно да су се свиње домогле власти.

Фарма је добила убрзо своја нова обележја: заставу, химну и правила која су била нека врста Устава Фарме и која су гласила овако:

1.     Когод иде на две ноге, тај је непријатељ.

2.     Когод иде на четири ноге, или има крила, тај је пријатељ.

3.     Ниједна животиња не сме да носи одело.

4.     Ниједна животиња не сме да спава у кревету.

5.     Ниједна животиња не сме да пије алкохол.

6.     Ниједна животиња не сме да убије било коју другу животињу.

7.     Све животиње су једнаке.

Правила су написана на зиду штале да би животиње увек могле да гледају и подсећају се на тековине борбе за демократију и ослобођење фарме од Џонсове диктатуре.

Међутим, свиње нису мировале. Прво су се преселиле у оставу а нешто касније и у Џонсову кућу правдајући се да су им потребни услови за њихов умни рад. И даље су најбољу храну узимале искључиво за себе а животињама које су радиле давале су све мање и мање. У кући су се докопале и неких Џонсових књига које су почеле да читају и самим тим се аутоматски самопрогласиле стручњацима и експертима, па су самим тим себи дале за право да прописују правила и чак да мењају већ постављена. И кад год би се животиње пожалиле на све тежи живот и неправде које су биле све очигледније увек су од свиња добијале исти одговор:

„Зар хоћете да се Џонс врати?!“.

И животиње би заћутале а свиње се и даље гојиле. Почеле су да пију виски и носе скупа одела. Кад су неке животиње приметиле да се то не слаже са правилима које су баш свиње поставиле, ујутро је освануо додатак на зиду штале:

„Ниједна животиња не сме да пије алкохол - ПРЕКО МЕРЕ“.

Међутим, живот на Фарми је постајао све тежи и тежи и чак је премашио беду Џонсових времена. Улазило се у пројекте који су били промашаји, због нестручности „експерата“ су приноси били мали, свиње су много јеле а у трговини су гледале само своје интересе. Па су све више и више терале животиње да раде а давале су им све мање и мање. Почеле су обичне животиње да бивају тучене а богами и убијане јер су свиње под своју контролу ставиле псе који су служили и Џонсу. Кад су се животиње подсетиле Устава на зиду, правило је промењено:

„Ниједна животиња не сме убити другу - БЕЗ РАЗЛОГА“.

Када су се једном животиње побуниле што само за свиње има млека и јабука док други гладују добиле су одговор од портпарола (за неке: гласноговорника) свиња, извесног Сквилера који је већ тада тврдио да већег експерта од њега нема:

„Другови! - повикао је Сквилер - не мислите ваљда, бар се ја надам, да то свиње чине због себичности и повлашћеног положаја? Многе од нас, у ствари, не воле ни млеко ни јабуке. Ни ја их нарочито не волим. Једини разлог што их узимамо је да очувамо наше здравље. Млеко и јабуке (наука је то доказала, другови) садрже састојке који су преко потребни за здравље свиња. Ми свиње смо мислиоци. Управљање и организација ове Фарме зависи од нас. Ми дан и ноћ бдијемо над вашим добром. Ради вас пијемо млеко и једемо јабуке. Знате ли шта ће се догодити ако свиње не испуне дужност? Вратиће се Џонс! Да, вратиће се Џонс!“.

А никоме није било до тога да се врати у „мрачне деведесете“ и самоизолацију Фарме. Или су макар мислили да им није до тога, да тако треба да буде зато што им је то неко рекао. На крају крајева, ваљда свиње најбоље знају шта је најбоље за становнике Фарме?! Зар нису експерти и менаџери? Зар нису визионари? Зар се не отварају према другим фармама и тргују са њима?! И ваљда власници околних фарми не желе да становницима Фарме учине неко зло и преваре их?! Уосталом да су способне свиње су доказале и тако што су се скоро све преко ноћи енормно обогатиле и ако нико не зна од куд то силно богатство. И што је свињама било боље то је другим животињама било све горе и горе. Нису се свиње међусобно волеле али су имале исти циљ: владати над другима и пљачкати њихову муку.

Расписани су и избори на Фарми. Главни конкуренти за Вођу су била два крмка: Наполеон и Сноубол. Изашли су и један и други са својим предизборним програмом:

„Гласај за Сноубола и тродневну радну недељу!!!“.

Или:

„Гласај за Наполеона и пуне јасле!!!“.

Међутим, Наполеон није могао да чека резултате избора. Прогласио је Сноубола издајицом, нахушкао на њега псе и постао апсолутни „демократски“ Вођа Фарме. Када је Наполеон постао Вођа сматрао је да му није место у свињцу (иако је свиња) већ је прешао у Џонсову кућу (о томе смо већ нешто говорили). Ради безбедности и бољих услова за рад. И тако је велики експерт, пре свега демократа па после родољуб, мислилац, крмак Наполеон за трен ока из прљавог свињца (где му је и било место) прешао у чисту и топлу Џонсову кућу у елитном делу Фарме. Животиње су остале тамо где су биле и у Џонсово време и одвајкада. Ваљда тако треба. Битно је да се нешто променило па макар то само био Вођа. Кад је неко приметио да је забрањено спавати у кревету а Наполеон управо то ради ујутро је било свеже фарбе на зиду штале:

„Ниједна животиња не сме да спава у кревету - СА ЧАРШАВИМА“.

У почетку су често вођени ратови за Фарму. Људи са околних фарми желели су да окупирају Фарму и да је одузму од животиња, да поставе своје опуномоћенике да владају и управљају Фармом. Животиње су се бориле и успеле су неколико пута да одбране Фарму. Међутим, све те битке и победе обесмислио је Наполеон који је почео да тргује са околним фармама и људима уз дебеле провизије себи и свињама. После једне од битака које су животиње са Фарме водиле против људи из Уније околних фарми и касније трговине Наполеонове са тим истим људима, најбољи радник, и ратник, коњ Боксер није био сигуран да су животиње нешто добиле: „Ми смо само освојили оно што смо и пре имали“ - рече Боксер. „У томе и јесте наша победа“ - одговори му свиња Сквилер.

Рекосмо већ да околне фарме нису благонаклоно гледале  на то да Фармом управљају животиње, дакле они чија је Фарма уистину, него су хтели да се они питају, као што се питају на својим фармама, где експлоатишу животиње, као што је чинио Џонс, као што чини Наполеон. Пробали су ратовима, па кад су видели да то не иде са тврдоглавим животињама Фарме онда су променили тактику. Донета је одлука да је једини спас за фарму да буде примљена у Унију људи и да то нема алтернативу. Одједном, све су се свиње на политичкој сцени Фарме сложиле да треба ићи у Унију. Наполеон је почео да преговара и тргује са људима. Тада је Фарма дефинитивно пропала и једино је свињама било добро јер су у бесцење продавале Фармина богатства и ваљале су се у великим количинама хране и пића. Све што су животиње производиле одлазило је у бесцење са дебелим и масним свињским провизијама. На крају су и доброћудног Боксера који је највише радио и најхрабрије се борио у биткама за Фарму продали касапима за мале паре и сандук вискија уз образложење да је ратни злочинац који је без икакве потребе ударао копитама људе који су га нападали. 
      После тога више никоме није падало на памет да се бори за Фарму. Схватили су да је кобила Доли која је побегла код људи док су се водиле битке боље прошла од њих. Схватили су да се издаја исплати. И само су животарили у тежим условима него икад пре тога. Почели су да жале за Џонсовим временима. Остало им је да само гледају како се колоне аутомобила сваке вечери паркирају испред куће како би људи са свињама у Џонсовој кући оргијали до јутра. Јело се и пило, наздрављало се. Свиње, обучене у скупа одела, седеле су за столом са људима. Дакле, људи и свиње су су удружили. Тешко је било у тој гомили распознати ко је човек а ко свиња. Макар се тако чинило поштеним и вредним животињама са Фарме. А, да, задња промена на зиду штале гласила је овако:

„Све животиње су једнаке - АЛИ НЕКЕ ЖИВОТИЊЕ СУ ЈЕДНАКИЈЕ ОД ДРУГИХ“.