Слобода је ропство!
Незнање је моћ!
Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.
Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за „вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.
Главни јунак, Винстон Смит (аутор се поиграо речима па је име дао по тада најпознатијем Британцу а презиме по најчешће коришћеном презимену при лажном представљању), своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав.
У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.
„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.
Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.
Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.
„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.
1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.
„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.
Орвел је, можда, мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:
„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.
Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.
II
У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.
„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“.
Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.
„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма.
Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.
„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.
III
Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.
„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.
Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?
Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...
Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље. „Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.
„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.
- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.
- Како си дошла до свега овога?
- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.
Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.
„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.
Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.
Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.
PS
Пре неколико дана (овај текст је писан и објављен први пут објављен у јануару 2016. године) видео сам и чуо на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.
PS2
Морао сам овај текст да поновим на другој УРЛ адреси зато што је фејс... (морам овако) администрација забранила текст објављен 2016. године).
