КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

Пише: Игор Ђурић

*

                                                                       МОЈА ЈЕТРА, НА СВОЈУ ШТЕТУ,                                                                               ПРЕТВАРА СЕ У ЈЕТРЕНУ ПАШТЕТУ!

                                                                        ДОСТА ЈЕ, ВАЛА, И ИЗДРЖАЛА!                                                                         И ЗАТО ЈОЈ КАЖЕМ: ХВАЛА!

                                                                         МОЈА ЈЕТРА ОД САМОГ ПОЧЕТКА                                                                              ЗАСЛУЖИЛА ЈЕ ОД МЕНЕ БОЉЕГ ЧОВЕКА!

                                                                       ДА ИСТЕРАМО СТВАРИ НА ЧИСТИНУ:                                                                         НИЈЕ ВИШЕ МОГЛА ДА ИЗДРЖИ ЖЕСТИНУ!

                                                                           БОРИЛА СЕ ДО САМОГА КРАЈА                                                                               И БИЛА ВЕРНА ЧОВЕКУ БЕЗ ЈАЈА!

                                                                                                            ИГОР ЂУРИЋ    

*

"АЛКОХОЛ ЈЕ АНЕСТЕТИК ПОМОЋУ КОЈЕГА ПОДНОСИМО ОПЕРАЦИЈУ ЗВАНУ ЖИВОТ"

                                                                       Џорџ Бернард Шо

*

"ПИЈАНЧЕЊЕ ЗАХТЕВА МНОГО ВРЕМЕНА И ТРУДА АКО НАМЕРАВАТЕ ДА ТО РАДИТЕ КАКО ТРЕБА"

Рејмонд Карвер

*

"мала земљо тијесна ли си свима

забога што урадити с тобом

хајде земљо да се појебемо

тако си дивно хоризонтална тако длакава"

АВЕРЗИЈА ПРЕМА АЛКОХОЛУ - Горан Бабић

*

"Почео бих да пијем и настављао да пишем. Да у рукопису оставим податке о том човеку кога мало познајем, кога сви који пију мало познају... Када се отрезним, покушавао бих да читам и дешифрујем шта је онај човек писао"

Борислав Пекић

*

"Боље пити а зло бити

но не пити а зло бити"

В.С. Караџић

*

 „Идем кући из суседног села, сува курца и мокрих ципела“.

бећарац

*

Пре двадесет пет година сам се двоумио између жена и алкохола. То је завршена прича. У тешкој борби победио је алкохол.

Сергеј Довлатов

*

"Доста је тужан мој тријумф: доживети ове године с чистом јетром, мада то није моја заслуга, већ заслуга наслеђених гена. Пио сам много, али брижљиво сам одвајао време рада од времена опуштања. Пио сам вотку, у Француској вино, у Америци бурбон".

Чеслав Милош

*

"...амбалажа код пића пресудна је и битна баш као и одећа на жени, премда у оба случаја тежимо голој истини..."

Игор Мандић

*

"Пити кад нисмо жедни и водити љубав у свако доба, господо, само нас то разликује од других животиња".

Пјер Бомарше

                                                     Алкохол ми скраћује живот

али ми продужава Време

Он ме убија као човека

али ме порађа као писца

 

Алкохол ми једе органе

тражећи у њима душу

да и њу прождере

а она му пијаноме измиче

 

Алкохол ме неће убити

убијам сам себе (И: њега)

скраћивањем живота

и продужавањем Времена

Алкохолизам је, по Владети Јеротићу, неговање хроничног самоубице у себи!

Пијем кад не снијем. Снијем кад не пијем. Снове сањам уместо да живот гањам!

Дете сам, човек нисам, чим снијем, чим пијем, чим сањам, уместо да живот гањам!

Купажа - дренажа - дестилати - опијати - малигани - хулигани - сингл - бурбон - блендед - беванда - шприцер - зицер - љута - мека - флека - пиво и све живо!

Знам, често се лоше понашам према свом организму (филозоф Тери Иглтон је писао да алкохолизам није хедонизам већ свирепо порицање телесности). То чиним како бих кроз алкохолну деструкцију сачувао нешто духовне стабилности. Другим речима: уништавам јетру да бих сачувао живце.

Је ли ово истина?

Не! Никад не веруј жени која лаже и мушкарцу који пије!

Онај који пије спреман је да изговори свакакву лаж не би ли оправдао своје опијање. Како рече један бивши овејани пијанац, Стивен Кинг: алкохоличари подижу одбрамбене положаје као Холанђани бране!

Не сећам се када сам се први пут опио, онако како највероватније нећу знати ни то које ће ми пијанство бити последње.

Може бити да сам на раскршћу између основне и средње школе почео да окушам алкохол. Живео сам у средини где се мушкост више доказивала према попијеном алкохолу него по броју преврнутих женскиња. У средњој школи смо већ почели да цугамо чешће али смо тада и даље више волели кока-коле и разне сокове. Прва озбиљнија опијања догодила су ми се у војсци: пиво и наполитанке и одвратна векија романа. Пили смо и на радним акцијама, на летовањима.

Ипак, озбиљнију алкохоличарску каријеру започео сам на студијама и после краха на истим. Убијали смо се од киселог Старог града и полако прелазили на Рубинов вињак. Чувене журке по студењаку просто су мамиле да се не ограничаваш.

До неког времена

пио сам вињак

а после тога

вињак је пио мене

(и више није било смене)

То је договор поштен

и уопштен

У Америци сам пио искључиво Џек Денијелс (хладно ал стандард, јеби га).

Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

 Пијан ко спашен  

Заливен ко умивен  

Сравњен ко  слављен

Убијен ко рођен  

Налокан и облокан  

Наждрокан и смотан  

Заливађен и забрађен  

Накривљен омиљеним  

Мортус ко corpus  

Треска ко delicti  

Бетон за бонтон  

Риголето за повраћето

Лево и десно  

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих у крви.

Сад, кад могу, пијем квалитетно!

Колико сам се пута напио у животу?!

Не знам, много пута свакако. У неким периодима више, некада мање, а било је периода када нисам окушао месецима (алкохолизам ми је тада био у апстиненцијалној кризи). Некада сам волео више друштва уз пиће. Данас пијем само са изабранима.

Ретко сам у пијанствима хистеричан или агресиван. Расположења ми се мењају од раздраганости до меланхолије. Раније сам више волео кафане. Данас више нема добрих старих биртија а у кафиће и клубове не идем. Сада преферирам кућне пијанке, често са певањем, ређе са пуцањем. 

Кад пијем - волем да мезетим а не да јем!

Кад претерам: гризе ме савест.

Кад начисто претерам: не сећам се краја пијанке и још више ме гризе савест.

Кад сам био млад пио сам на рецку. Данас се држим златног правила: у кафану само ако имам пара и онолико колико имам пара. 

Добар део живота (до женидбе) живео сам боемски: кафане и жене, и тако данима, месецима.

Било је некада, у младости и дрчности, антологијских пијанки од по неколико дана и ноћи. Било је пијанки у кафанама, на улици, код куће, у домовима, касарнама, у равници, поред река и мора, изнад девет гора. Било је пијанки на послу. Било је опијања са песмом, свађом, тучом, мирењем, пре и после секса, са привођењем у милицију, са масним леђима од пендрека, са разбијеним чашама и главама, са повраћањем и падањем, уз стихове, због неузвраћене љубави или заљубљености, на свадбама и сахранама, у рату и миру, уз потенцију и импотенцију.

Моја љубав према алкохолу?

Неки то називају зависност.

Ја бих то назвао: ужитак!

Ужитак је мој порок!

Пијем углавном због расположења, дружења и разговора. Једино сам у Америци пио од муке: због бесмисла. Због љубави према пићу нисам пио никад. Хемингвеј је говорио да пије зато што је осетљив.  Џек Лондон је пио флашу вискија дневно

Уз пиће и пијанство најбоље процениш људе. Због тога сам се са неким људима пио само једном а са другима пијем и дан данас.

У кафани, уз пиће, не смеш бити досадан човек. Све ће ти се опростити, и вика, и песма, и брљотине, и свађа, и туча, и намћорлук, и себичност, и повраћање – али ти се неће опростити да будеш досадан, било да је то немаштовито ћутање или досадно брбљање.

Уметник и писац сам постао да бих оправдао свој пијани начин живота (Филип Рот: Пијан од пичке и штампарске боје). Да не будем алкохоличар већ боем. (Кад пијете, а писац сте, ви сте боем а други су алкохоличари. Кад други измишљају и то говоре онда су они лажови, кад неко ко измишља то и запише онда је он писац). И заиста је велика разлика, мада већина великих боема и уметника никада у животу није ништа написала, насликала или одглумила. Право на боемију имају сви остварени људи, поготово добри мајстори и занатлије. Сељаци не могу бити боеми али зато могу бити лоле и бекрије, ређе пустахије. Постоји једно правило неписано: да би био боем мораш пити са боемима (или: сам), не смеш пити са алкохоличарима.

Све док болујеш после тешког пијанства и кунеш се да више никада нећеш окусити: ниси алкохоличар. Алкохоличар си оног дана када први пут изјавиш „да можеш да оставиш пиће кад год хоћеш“. Или, кад „клин клином избијаш“.

Озбиљан сигнал да је време да оставиш пиће је када приметиш да су људи почели да те избегавају или да си почео да позајмљујеш новац за пиће. Увек веруј људима – људи су у праву. И кад те избегавају и кад ти кажу да си пијан (држ' се за плот).

Када у кафани уз пиће бројиш колико је ко тура платио, знај, није ти место у кафани (а ни друштво ти није бог зна какво, очигледно). Како каже Момо Капор, у кафани свако има право да ти приђе и да ти каже истину у лице и када неко долази у кафану, мора доћи чиста срца и мирне савести, да може свима да погледа у очи.

Није добро много пити! 

Није добро уопште не пити! 

Умерено пити не вреди!

Уз пиће не ваља изговарати ружне речи, никад, јер због тога пиће губи на квалитету, постаје чемерно и тешко, а ујутро те глава више боли него иначе. Уз пиће не треба бити злобан, зао, заједљив, љубоморан, агресиван... Уз пиће треба бити миран и попаљен – истовремено миран према другима а попаљен према страстима.

Треба веровати другим људима кад си пијан јер нормалан човек само тако и тада може веровати. Треба се заљубити у пијанству а онда се трудити да се никада не отрезниш. Треба стварати (писати) кад си пијан јер си тада са друге стране и најудаљенији од самога себе.

Најслађе се пије кад се најмање има!

Са женама не треба пити. Код њих са пијанке треба отићи или од њих на пијанку стићи. Због жена не треба ни пити. Међу најгора своја пијанства убрајам она када сам се будио на непознатим местима и поред непознатих жена.

Пијан не склапај нити започињи послове. Најбоље је у пијанци помирити се са неким са ким си у свађи. Ако је баш неопходно и свађати се. Пијана мирења трају вечно и брзо се заврше јер људи омамљени пићем лакше изговоре речи извињења, док се свађе заборављају најкасније до отрежњења јер постоји спасоносна реченица: „извини био сам пијан, ничега се не сећам“.

Алкохол је штетан за здравље али може бити благотворан за нерве који после тога могу бити добри за здравље. Или што рече један анонимни мислилац из околине Чачка: да нисам много пио, ко зна да ли би данас био жив?!

Уместо бенседина користим алкохол а уместо наркотика - уметност!

Највећи намћори су људи који су оставили алкохол. Они одједном све знају, свакога саветују и очекују да им се на сваком месту одаје признање јер више не пију. По данском филозофу и теологу Кјеркегору (Киркегору) пијанац и пије из страха да не би једног дана завршио трезан. 

Кјеркегор (Киркегор) је један од ретких филозофа (писаца) који је јавно, у дневницима, признао да је дркао до изнемоглости. Пиће није спомињао. Али, зна се, најбољи лек против мамурлука су: расол, чорба од парадајза, "клин се клином избија" и дркање! Додуше, дркао је и Волт Витмен али из потпуно других разлога.

Један од највећих проблема пијаних стања јесте како се одбранити од сулудих идеја која те спопадају пијаног. Кад си пијан све изгледа лако и изводљиво, јачи си и паметнији, лепши... кад попијеш ниједан план није неостварљив. Тада се најчешће одлучујеш за радикалне и крупне животне преокрете од којих, наравно, већ сутрадан неће остати ни помена вредно сећање.

Треба се чувати промашених пијанстава. То су они догађаји после којих остане горак укус у устима и неодржива жеља да се све што пре заборави. То су пијанства у којима је било лоших људи и њихове негативне енергије, или оних који хоће да исправљају „криве Дрине“. Најгоре је онда када учините некоме нешто нажао а то су најчешће ваши ближњи.

Има пијанстава после којих сте много срећни. Заљубили сте се или сте имали страствено искуство. Спријатељили сте се, помирили, подмирили. Певали сте, играли, грлили се са непознатим људима, чашћавали целу кафану. После таквих пијанстава одмах пожелите да се поново напијете. Обично то и учините али никада не успе да се понови исти осећај.

Не може се „заборавити“ уз пиће.

„Пијем да је заборавим“ не постоји.

Када пијеш да нешто заборавиш онда обично то што желиш да заборавиш видиш дупло.

Сада више и не пијем већ се кроз пиће сукобљавам сам са собом и са својим сећањима.

Што се мене тиче: боље је убијати се од алкохола него од рада!

Ако већ треба да се убијеш, учини то дугорочно, кроз песму и игру, а не метком у чело, за трен ока.

кроз све важне улице

у животу

прошао сам

сам

ја и мој алкохол (односно)

све улице

које су ми нешто значиле

прешао сам

једном макар

сам

и

пијан

и

срећан

без људи...

...иначе сам туп

и глуп

чим попијем вратим се у

најситније детаље

давно заборављене моје младости

врате ми се слике

мутне и јасне

почнем поново да живим

у прошлости

у најтамнију улицу

зађем сам

и

млад

 (О "ФИЛОЗОФИЈИ КАФАНЕ" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ).                                                                                                                                                              

(О "ИСТОЧКИМ КАФАНАМА" ВИДИ КЛИКОМ ОВДЕ) 

(О "БОЕМИМА" ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ)

Меша Селимовић: Слaвно је Србин бити, али – скупо!

Пише: Игор Ђурић

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо на доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

„Кад Србин хоће да буде објективан, он обично преузима мишљење свога непријатеља“.

Стеван Сремац

*

Небојша Васовић:

У књизи интервјуа са Соломоном Волковом, Јосиф Бродски се сећа да је у време руске окупације Чехословачке имао снажну потребу да оде из Совјетског Савеза и да је главни разлог за то „осећање стида“. И, најзад, као што знамо, Бродски је и отишао и настанио се у Америци. Али, не лези враже. За време његовог боравка у овој земљи, Американци су извршили још већи број инвазија на туђе земље него Руси. Па опет, Бродски због тога никада није осетио стид, нити потребу да из Америке оде.

*

Гладан човек не пада у депресију тако лако. Има пречих брига. Тек када се преједе онда му није ни до чега и живот почиње да му изгледа бесмислено суров и неправедан и тада страх надвладава. Док је гладан, углавном се бори за парче хлеба.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то понекад није мало.

*

„Mи овамо знамо само једно: слaвно је Србин бити, али – скупо“.

„Да смо Шиптари, да смо Mађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али – ми смо Срби из Босне“.

„Мени се то неће десити, јер сам 1941 године био довољно луд да за време усташа напишем да сам Србин. То сам и немам шта да размишљам“.

Меша Селимовић, Необјављена писма Меше Селимовића

*

Једном је Волтер при проласку Светог сакрамента скинуо шешир. На питање неког од присутних „зар није атеист?“, Волтер је оговорио:

- Са богом не говоримо, али се поздравимо.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови уметници који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Пиздоклек – руга оним људма кои свое дневе у залуду около женског пола шједи и о безпослицама разговара се...

Вук Врчевић (1811-1882), скупљач народних умотворина

*

„Глупост лепој жени даје посебну драж. Лепота ствара невиђена чуда. Уместо да побуде одвратност, душевни недостаци лепотице постају необично привлачни, јер и сам порок у њима одише љупкошћу. Међутим, кад та лепота нестане, жена мора да буде двадесет пута паметнија од мушкарца да би пробудила, ако не љубав, а оно бар поштовање према себи“.

Гогољ, Невски проспект

*

Част, образ и поштење, не могу бити укаљани оним што о вама неко говори, већ једино оним што ви сами чините. Не може вас, дакле, нико увредити ако о вама говори лоше и ружно, уколико то није истина; као што вас не може похвалити говорећи лажи о вама. Сами ви чињењем: вређате и хвалите себе!

*

„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?

Арапска пословица

Вратите осмех у град!

Пише: Игор Ђурић

         Тако је време дошло, да се човек осети добитником и знатно боље, чак и кад местимично засија сунце иза облака.

*

Не срећем више мудре а насмејане људе. Насмејаних будала има колико вам душа иште. Дочим, добри и мудри људи, којих и онако има мало, нису насмејани. А лепо би било, по некад некога срести, ко се од срца смеши и чији вам је лик милина гледати. Увек човек има разлога да буде насмејан. Није то стање тела и фацијалних мишића, већ стање духа и филозофски став. Боље је около сејати осмех него мудрост, боље је бацати осмех него новац.

Тако је то кад размишљате у 'артију. У животу је другачије. Осмех се увек одлаже за нека друга времена, сматра се да ће их он (осмех) препознати (боља времена) и да ће се дати сам од себе, кад за то дође време. У већини случајева се никад не појави. Остане човек без свог осмеха, остану људи без туђих осмејака. Осмејака као окрајака од целог бића. Од душе.

И док се на уснама, ајде, по некад и код неког појави затитрали враголанко, осмех, нигде, али нигде у Србији данас, не можеш срести и угледати очи које се смеју и срећне су, а то је најважнији део овог размишљања. Очи које се смеју припадају само испуњеним и срећним људима. Уколико се смех са усна не види у очима онда је то лажни и вештачки смех. Онда то није истина.

У очима се може видети све. Боже, како изанђала фраза која већ смрди од многе употребе! Али!, као и све изанђале фразе и рабљена општа места: до бола је истинита-е. Јер фраза је увек била најближа истини. У очима је све: истина, туга, лаж, радост, љубав, мржња, страст, равнодушност... Осмех се мора видети у погледу да би био прави, онај на уснама без њега не важи. На уснама без очију видимо углавном лаж.

*

Недавно сам добио мејл са питањем једног девојчурка, сумњам чак и у пунолетност, и која ме сматра писцем, а које гласи: „Шта тренутно радите?“. 

Било је рано преподне. Како јој искрено одговорити, како бити сурово реалан ван света маште и претеривања те идеализовања уметности и уметника па рећи: „Управо сам срао, па сам морао да перем дупе и да га мажем неким мастима, јер имам хемороиде који ми живот загорчавају а који су узрок нередовног и нездравог живота“?! 

Како то написати? Зар се тако руше идеали младе девојке која би да дадне тело и душу уметности?! И онако их у овом времену има мало, све би да буду фолк певачице и старлете са великим сисама, спонзоруше и намигуше, а идоли су им криминалци и политичари. Њена младост и невиност је нашла за сходно да ми се јави, не као мушкарцу - већ као писцу, не као човеку - већ као уметнику, потпуно платонски и духовно. Желела је да изрази поштовање према књижевности, вероватно много чита и уместо да ми ласка што је прочитала и нешто од мојега рада, ја се спремам да будем суров и да јој огадим и то мало вере у лепоту и духовност. 

Зато сам само отписао и одговорио: „Стварам!“ - и прекинуо даљу комуникацију, да ме због поганих времена не прогласе педофилом. Јер, нема везе то што се нека гимназијалка (ретко, али се дешава) заљуби у твоју књигу и тебе, платонски и узвишено – ново време вели да си педофил, јер она нема осамнаест и ако изгледа као да има двадесет и пет. Ти, са друге стране, изгледаш као да си зашао дубоко у шесту деценију, и ако ти није толико, па им је самим тим и заљубљивање сумњиво. Уколико се, пак, изјасниш да би волео да будеш педер, те да те неко појебе у дупе, сви ће ти одобравати и подржавати те (можда те и придржавати), чак ће ти помоћи да усвојиш дете са којим после можеш да радиш шта год хоћеш. Нико се неће питати је ли малолетно или није?! 

Да, само сам „рекао“ у жицу преко тастатуре: „Стварам!“, ма колико ми нестварно изгледала та реч и појам са својим значењем. По некад лаж више вреди од свих истина на свету, лековитија је, добронамернија, има лепши циљ. Истина углавном боли, сурова је и мало ко хоће да је чује. И, на крају, истина скоро ништа не мења на боље, осим што по некад прекине везе међу људима.

*

 Много ускогрудих и себичних људи около. Не тражим ништа од њих те ми тако ништа лично не ускраћују, али се чудим откуд такви људи у тако великом броју и како могу да живе сами са собом у тако одвратном друштву?! Погубили се идеали чак и у најбенигнијој форми. Људи не гледају даље од тањира и не иду дубље од свога џепа. Не постоји општи интерес, само лични. Без културе општег интереса нема ни цивилизованог и хуманог друштва. Нигде не видим пожртвовања за друге. И када га наизглед има оно је естрадно, за спољашњу употребу. Има, само мало, родитељско-анималног инстикта, па ни то не свуда и у истој мери. Све је евидентније да прихватамо кодексе западне цивилизације и да родитељи бивају љубоморни на младост своје деце. То говори да нас је захватио западњачки трулеж, само, као и све са запада што стигне до нас: у балканској верзији.

Питам се, притом, и што је све мање мудрих старих људи? Макар одређени број, ни пре нису сви били такви. Где се изгуби онај искусни поглед и тихи савет, разумевање према младости и грешкама које она носи? Углавном су стари људи џангризави и себични, данас. Mеђу њима је некада било мудраца који нису показивали страх од смрти него су се радовали да виде младост око себе.

Знам!!!, нема више ни младих паметница и идеалиста. Нема занесењака. Нема младости која заслужује старачку мудрост.  Све је го интерес и политика, општа или лична. Па доказ за то колико смо оболели као нација и оволики број младих људи који желе да се баве политиком.

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....