ПРАЗНИЧНО ВРЕМЕ СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 Пише: Игор Ђурић

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ОКУПАЦИЈЕ

Не желим да поштујем различитост – хоћу да различитост поштује мене!

Ових дана је онај део јавности који је иоле нормалан узбудила и ускомешала препорука званичних органа ЕУ (која ће се вероватно преточити у закон) а која каже да више није препоручљиво и не би требало да се користи реч Божић (божићни празници), која би могла да вређа оне који нису хришћани или не верују у Бога, већ да се користи синтагма „празнично време“.

Држим да ће то много значити свима онима који су остали без ближњих, крова над главом и државе, управо због ових истих који би сада да буду „политички коректни“ према њима. Поред тога, ово говори и о томе колико мало познају (и: признају) човека и обичне људе, колико познају навике, обичаје и традицију свих оних којима би да удовоље или оних које кажњавају на овај начин. Наиме, да нешто разумеју и желе да знају и да некога заиста поштују знали би и то да правог муслимана не може вређати реч Божић исто онако како правог хришћанина не вређа Бајрам. А екстремисте заболе она ствар, да простите, за њихову политичку коректност коју и онако тумаче као слабост коју треба напасти.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним -  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије и нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу... Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше на аеродромима, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Пре две деценије је заличило да су интернет и друштвене мреже спасоносно решење за слободу говора и мисли а против диктатуре владара из сенке и њихове цензуре. Испоставило се да је то данас главни инструмент манипулације и цензуре.

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија.

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А и све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Специфичност идеологије „различитости“ и „политичке коректности“ лежи у чињеници да нема ограничења у етичком, моралном, правном и естетском смислу. То је због тога што стабилност и сигурност, управо, леже у постојаности, поретку, традицији и наслеђу. Човек себе не препознаје у „различитом“ већ у „истом“ – и по томе мери своје поступке и поставља границе за своја достигнућа.

Важно је питање: ко то одређује те границе различитости и ко прописује шта је коректно а шта није?

Како рекох: највећа замка идеологије о којој говорим лежи у чињеници да је она неограничено деструктивна и не служи грађењу хуманог идентитета већ рушењу истог кроз срозавање индивидуалности појединца у оквиру заједнице. Дакле залажући се за право да будеш различити они те, у ствари, терају да будеш исти као и сви други: идиот! Само недефинисаност у оквиру дефиниције може бити људски, политички и уметнички вредна, као авангарда и прилог природној еволуцији и дијалектици. Нико није генијалан само зато што је црн, бео, хомо или хетеро, већ зато што је најбољи у томе чиме га је Бог наградио и што је бацио копље далеко више од других. Копље: знања, талента, инвентивности, маштовитости, далековидости. 

„Различитост“ као идеологија јесте намера и потреба да се правила мењају у ходу - у сврху победе оних који то не заслужују али који испуњавају критеријуме „новог светског поретка“ и новог човека у њему који се своди на ниво "функционалног идиота". Тако полако закорачујемо у време када ће се та „различитост“ наметнути као категорички императив без обзира што ће се систем вредности сводити на то да не постоје вредности већ различитости у оквиру једне идеологије.

А где смо најмање различити, па је то и главни непријатељ политичке коректности новог доба?

Па наравно: у породици!

Најмање смо различити у односу на своје родитеље, браћу, сестре, рођаке!

Или: ту смо највише исти!

Убиће нас различитост јер више неће бити оних који су спремни да се боре и да бране „исте“ (породицу, заједницу, народ, веру, отаџбину). Јер уколико пристанем на наметнуту тезу да бадњак испред моје куће вређа некога, онда више нећу бити ни спреман да браним праг те куће испред које нема бадњака и којега сам се одрекао, као ни оне који су у њој, као ни оне који живе поред мене, као ни оне са којима будем у цркви за време литургије.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред. Дизнијеви цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да наговесте еротику, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив!!! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!!!

То право на различитост дефинисано кроз политичку коректност либералних левичара и глобалистичких капиталиста представља терор појединца над заједницом, то јест: то је терор групе појединаца над сваком појединачном заједницом!

Поредак који на овај начин треба да се створи на глобалном нивоу поред тога што је опасан по нормалне људе и њихову слободу у својој суштини је и лицемеран. Наиме, угушиће нас императивом да имамо право на сопствени избор и различитост али само донде докле то њима одговара и док се уклапа у њихову агенду, чим тога нема и не буде, правила се (опет) мењају и настају рестрикције: нећу да се вакцинишем, поштујете моје право на избор и моју различитост – не може!!! – или вакцина или у логор, гето, затвор, нећеш бити лечен, не можеш да се крећеш; хоћу да живим по свом избору, у уређењу моје земље које ми намеће моја вера, нација, боја коже, традиција, јер сам различит од вас – не може!!! – или ће бити како ми кажемо и бићеш исти као и ми или ћемо те бомбардовати, убити, раселити, окупирати; не желим да будем различит, хоћу да будем исти као моја породица, моја вера, моја раса, моја нација, хоћу свој Божић, у својој кући, у свом граду, у својој земљи – не може!!! – твоја породица, твоја вера, твоја раса, твоја земља, твој Божић, твоја различитост, вређају друге, зато мораш бити различит, као ми а не као ти, иначе ћемо ти судити и ићи ћеш у затвор...

Дошао свету крај, што би рекла моја покојна рођака...

Драган Крстић - Психолошке белешке 1968-73

Пише: Игор Ђурић

КОНТИНУИТЕТ ИДИОТИЗМА СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ И ПОДАНИШТВА СРПСКЕ ЕЛИТЕ!

Драган Крстић, „Психолошке белешке 1968-73“, Балканија, Нови Сад, 2015

Драган Крстић (1929-2006) је психолог по струци, авијатичар, познавалац многих језика и преводилац, затвореник комунистичког режима, аутор Психолошког речника, Београђанин, који је тридесет година (1960-1988) водио тајни дневник, за који није знала ни његова ужа породица. Колико су српски национални, етички и државни проблеми константни, говори и актуелност редова овога списа који у својој основи изгледају као да су писани последњих тридесетак година, можда баш од оног времена када је Крстић престао да води дневник па све до данашњих дана. Ови редови су политички, психолошки и историјски скенер српских понирања и заблуда, чини се никад актуелнији него данас.

Треба узети у обзир да су диктатура и тоталитаризам променили своје облике и данас су другачије форме испољавања у питању. Оно што се некада постизало репресијом и силом система данас се постиже другачијим методама, свакако ефикаснијим. Сада можете говорити, мање више, шта год вам је воља али не смете дирати прокламоване принципе да су такозвана парламентарна демократија и капитализам једини могући начини постојања државе и друштвеног живота, и да их није дозвољено мењати, а у ствари, тај систем служи да се штити крупни капитал и профит оних који заиста владају светом. Иако се на тим демократским изборима углавном унапред зна ко ће победити ми глумимо или верујемо да о нечему одлучујемо.

Оно што се некада постизало силом данас се постиже банкарским системом. Бришу се појмови као што је породица, нација или држава, бришу се полови и сексуалност, круни се природна интелигенција човека а његово образовање усмерава се ка функционалном идиотизму. Некада су само неки народи живели у диктатури, данас су тек неки људи свесни да читав свет тоне у једноумље и неслободу. Својевремено је тога био свестан и Драган Крстић који је хируршки прецизно формулисао проблеме српског друштва, али и глобалне проблеме, и једина је разлика начин на који се диктатура спроводила. Данас њему нико не би бранио да води такав дневник јер механизми са којима се влада нису угрожени деловањем интелектуалаца. Шта може интелектуалац да уради у мору идиота са мобилним телефонима?! Најзад, како су му комунисти некада отели стан, тако би му данас то учиниле банке – дакле, крајњи ефекат је исти.

Драган Крстић води дневник о тадашњим табу темама: Титу, комунистима, усташким и шиптарским злочинима, диктатури, интелектуалцима који се продају и ћуте, међунационалним односима у СФРЈ. Да је неким случајем тадашња полиција дошла до тих списа, Крстића би чекала дугогодишња робија. Шта је апсурд? У данашњој Србији, 2016. године, немогуће је писати и говорити оно што је Крстић писао 1968. године а да то јавност и медији пренесу. Истрајност и ентузијазам појединца је најдаље докле се може стићи и да није било историчара Ратка Вукелића вероватно никада не бих ни чуо за ову књигу. Писање је некажњиво али је објављивање и презентовање скоро немогуће. Интернет се појављује као једина тековина слободне речи али је тешко разазнати у том непрегледном мору информација шта је добро, а шта не.

Крстићеве анализе (и чињеница да је дневник вођен у релевантно време а не касније кроз сећања и мемоаре када је било лако ''мртвоме вуку реп мерити'') су веома прецизне, тачне и веродостојне, чак и ако се из ове временске перспективе изгледају као општа места и ништа посебно. Рецимо, описи и анализа студентских демонстрација 1968. године су сама суштина тих догађања, без улепшавања и идеализовања. А прочитао сам много сличних покушаја. Он је одлично разумео шта се догађа и тачно је описао због чега је побуна пропала пре него се и догодила. Он сматра да су професори који су се прикључили побуни превеслали студенте из антикомунистичких демонстрација до црвеног универзитета.

Исто се може рећи и за механизам владавине комунистичке клике и анализе њиховог унутрашњег система организације и идеологије. Он је већ тада тачно увидео на који начин и којим механизмима Тито влада, сматрајући у већини случајева на штету Срба, Србије и Српске православне цркве – и уз помоћ Срба. У свом дневнику Крстић не анализира само идеолошки аспект режима - етички, већ се бави и естетиком диктатуре. Он говори о архитектури, пејзажној архитектури, о соц-реалистичком нагрђивању града и сивим те ружним грађевинама, и најзад пише о потреби да се Београд и Београђани спусте на реке, одакле су отерани. Он, дакле, још 1969. године говори о некој варијанти Београда на води.

Оно што је суштина овога записа јесте заправо да је Крстић кроз анализу међусобних односа народа и народности СФРЈ већ тада предвидео крвави распад и међусобно истребљење тих народа. Поготову је обратио пажњу на муслимане и католике преобраћенике. Крстић за постојање и опстајање Титове диктатуре подједнако окривљује и СССР, и западне демократије предвођене Америком, ове друге чак и више, јер сматра да се Тито не би одржао без њихове помоћи. Што се тиче онога што чини главни стуб комунистичке диктатуре то је по њему социјалистички малограђанин, носилац социјалистичког морала, онај који је позајмио своје лице за концепт социјализма са људским ликом. Наравно, да би се такав социјалистички малограђанин формирао морала се прво уништити ''грађанска малограђанштина'', тај тихи и ушушкани средњи слој претходне друштвене хијерархије. Овде можемо наћи и неке историјске информације, из прве руке, на пример о пучу 27. марта 1941.

Може се рећи да су дневници Драгана Крстића, то јест оно што у њима пише, у ствари један подужи предговор онога што ће професор Мило Ломпар четири деценије касније писати у књигама Дух самопорицања и Повратак српском становишту. И само порицање и непостојање српског становишта јесу предмети Крстићевих размишљања и анализа.

Крстић је школске 1945/46 избачен из свих школа у Југославији без права полагања приватних испита. Описао је хајку на њега у време гимназијских дана у којој је учествовао и Бора Ћосић, потоња перјаница друго-србијанштине а тада СКОЈ-евски активиста. Интересантан је и део који говори о последњој жељи вајара Томе Росандића да буде сахрањен у Београду а да његова кућа и његова дела буду музејски простор поклоњен Београду. Власт није испоштовала последњу жељу вајара већ га је мртвог предала Хрватској са свим његовим делима. Има овде, затим, и редова о четничком покрету и конгресу у селу Ба, 1944. године.

Ако треба тражити ману овога списа, њу нећемо наћи у садржају, већ делимично у форми: аутор се местимично понавља и по негде је непотребно преопширан. Али све то уопште не утиче на квалитет и духовно освежење које књига чак и данас даје. Додатна вредност је, пак, опис духа времена и на примерима ''малих'' или ''мањих'' тема: слављење новокомпонованих празника, мегаломански филмски пројекти, ко се, како и где сахрањује у Београду, мисли о надреализму, књижевности и филму, руској емиграцији у Београду и Србији, феномену телевизије која се тада рађала, потискивању ћирилице из српског језика и употреба страних речи и појмова.

Оно што није ни за похвалу, ни за куђење, већ је чињенично стање јесте то да је Драган Крстић био кетман у дословном значењу тога појма. Он је у јавности живео један живот (универзитет, симпозијуми, конгреси, службена путовања, комисије), а када би у својој соби остајао сам са својим записима постајао би сасвим други човек, онај прави Драган Крстић. Зато Крстић није дисидент већ је кетман. Међутим, то му је омогућило дистанцу која му је створила услов да остави много квалитетнији и природнији траг о времену, него да је био дисидент. Није био оптерећен ишчекивањем јавности и дисидентским ореолом, што је често доводило оне који су то били да дају слабија дела и јаловије мисли, и који су слављени априори због дисиденства а не због онога што су оставили иза себе као дело. Ипак, да би оставио храбар и искрен траг у својим мислима, о својим мислима, у свом дневнику, Драган Крстић је морао да се послужи кетманством (ипак лишеног рајинског менталитета, јер је очигледно да Крстић није рајински повлађивао режиму, рецимо да је се само пазио). Јер, било је то време КАДА СУ СЕ ЉУДИ ПАМТИЛИ ПО ДОБРУ САМО НА ОСНОВУ ЧИЊЕНИЦЕ ДА НИСУ ЧИНИЛИ ЗЛО.

Међутим, чини се да је најбоље и најлакше о овој књизи говорити кроз речи самога аутора и ономе што је он кроз те речи описивао. Тек тако ће се видети колико визионарског је имао у себи тај живописан и интересантан човек. Наравно, најбоље је прочитати књигу, то јест: све, када буду доступне. Поднаслови испред пасуса дати су мешовито, и за тадашње, и за садашње време, и плод су интерпретације аутора приказа:

О диктатури:

„Још је Парето (Pareto) дефинисао да ће мањинска група моћи да се одржи на диктаторској власти само ако (1) ликвидира елиту опозиције и ако (2) наметне појединцима оне моделе понашања које та група одабере као за себе корисне“.

О народу и интелектуалцима у тоталитаризму:

„Параноик се у нашим условима често веже за диктатора“;

„Режим се обраћа полуписменом становнику“;

„Бољи део интелектуалаца избегава да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом“;

„Апатија и опште безнађе је велико“;

„Тотална апстиненција као одговор на тоталитарни режим“;

„У тоталитарном систему интелектуалци могу рачунати на комотнији живот само ако дају посебне доказе о својој припадности режиму. Сви остали, а то значи огромна већина, морају се задовољити минимумом егзистенције“.

О транзиционој и партијској Србији:

„Да би развио хоризонталну динамику и агресију он (режим) мора да отворено и ли прећутно негира све нормативе понашања и у ту игру улеће само онај део популације који је склон преступничком понашању. Стога се у друштву развија системски криминалитет, и оно и по том фундаменталном основу престаје да буде друштво и држава“.

О некомпетенцији и ''стручности'', лажним дипломама и партијским књижицама:

 „Политичар који одлично познаје француску културу, јер је још док је био шегрт ударен француским кључем, па је добро утувио у главу све што је француско“;

„Један од њих је и Ж. који је радио, ако не у целини урадио, барем неколико докторских дисертација за друге, а да сам није докторирао“;

„Увођење ''партијности'' у науку – што значи и у системски развој сазнања – проширило је зачарани круг и иначе затворене идеолошке свести“.

„Професор Карамата: Господо комунисти, ви све можете и све знате са својом партијском књижицом. Можете постати професори универзитета, директори опере, балета, драме, можете постати чак и примадоне певачке или балетанске, постајете директори или сарадници научних института, генерали, фудбалери, инжињери, спортски руководиоци или Дон Жуани, а можете бити и политичари, или било шта друго што вам падне на памет. Али, господо, ја са таквим људима не желим да имам посла и то је главни разлог што одлазим“;

„Створен је велики круг лажних интелектуалаца са лажним доприносима култури и науци“.

О Хрватима:

„Проглашени су кривим они који су били прогањани, а гонитељи су себи задржали оправдање за терор“.

О ''друго-србијанштини'':

„У универзитетској јавности, која је заједно са Академијом наука требала да буде репрезент српских интелектуалаца, све што је аутономно, аутохтоно и аутентично почело је да губи своје вредности, а све што је инострано почело да добија на тежини и значају“;

„Тај тип интелектуалца није се бавио стварањем, већ разарањем српских културних вредности и њиховом негацијом“;

„Био сам један од многобројних ''задатка'' Боре Ћосића када је имао своју ''улогу'' у револуцији. Књига стварно говори о прогону становништва, у коме је писац учествовао на страни власти... Учествовао је у хајкама на своје другове, такође гимназијалце, који се нису слагали са послератним политичким системом“.

О ''младости Србије'':

„Сви односи на Универзитету неизоставно су се репродуковали и на студенте, међу којима је такође завладао идол службе страним културама и оданости иностраним политичким центрима, заједно са занемаривањем или одбацивањем сопствене културе, као и развојем изопаченог схватања сопствених историјских циљева“.

Европски пут српске ''елите'':

„Из тог односа може произаћи само периферна, провинцијска култура неке матичне културе, као сервилна историја ко зна чијих историјских циљева, јер су патрони склони да их мењају и размењују са другима, а мали смерни и верни поданици, поносни на своје велике заштитнике, свеједно морају да их служе“;

„Једна култура се може потиснути само ако се понуди друга, по својим вредностима виша култура“;

„Ход уназад је прогресивнији од трачања беспућем“.

Косово:

„Ако се анализирају њихови говори, види се да се они ничег толико не плаше, колико моралне обнове Србије. Ако би Србија била лишена Косова, извора њене моралне снаге, вероватно да би се на тај начин могао спречити процес моралне обнове Србије“;

„Садашњем политичком устројству земље требало је доста времена да схвати да се стварни, дубоки политички ударац Србији може задати уколико се стварно, па чак и формално Косово и Метохија отцепи од Србије...Тиме би били створени повољни услови за разбијање средишта њене културе и историје“;

„Македонија има већи проценат Шиптара од Србије, па ипак, нема аутономну област. Хрватска има два пута већи проценат Срба, па они ипак немају своју аутономију...“;

„Кад Срби прослављају ''пораз'' на Косову они стварно прослављају трајање своје егзистенције и ненарушивост свог историјског бића“.

Распад СФРЈ:

„Јер ће се криза неминовно отворити са смрћу главног гангстера, једној од најпрљавијих личности скорашње историје – ако је то уопште наша историја“;

„У Југославији су ти процеси убрзани објавом перманентног рата Србији од стране свих у Југославији (уз присуство, разуме се, страних сила)“.

Црна Гора:

„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би одвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем“.

Интелектуалци и уметници:

„Готово ништа од онога што се јавља у друштвеној комуникацији, а нарочито не од онога што се назива интелектуалним производом, није и не може бити сродно са духовношћу... На тај начин садашњи појединац – јер пре свега о њему говорим, будући да садашњи друштвени ангажман у највећој мери није његов – бива постављен, или сам себе поставља у улогу посматрача са галерије неке блесаве и хаотичне позоришне представе. Позориште је можда његово, али представа није. Та представа насилно је постављена као репертоар, прљава је, ружна и наказно режирана. Неки су пристали да играју улоге у тој представи, а неко је присиљен да учествује као посматрач. Нико нема шансу да утиче на репертоар и једина алтернатива је промена позоришта, одлазак у емиграцију, која представља само другу врсту понижења, и која са собом носи другу врсту моралних искушења“.

 „Било који чин који би могао водити неком стваралаштву бива унапред стерилисан, али институционални систем инсистира на његовом одигравању“.

Општи мук:

„Мислим да можемо пристати само на оно што се може сматрати истином, евентуално можемо правити неке мање компромисе да би уопште доспели у могућност да нешто кажемо. Ако нисмо у стању да кажемо оно што се може сматрати истином, онда морамо заћутати и зарађивати свој хлеб уско професионалним услугама“.

Преобраћеници:

„У терминима аналитичке психологије (психоанализе) некадашњи православац, сада преобраћеник у римокатолицизам или ислам, ратује са својом сенком, против свега онога што је дубоко потиснуто у њему, и против чега се он тако жестоко бори у оквиру ''свесног'' дела личности – наводно свесног, јер та његова свест све је друго само не рационална“.

О Србима:

„Вулканска природа мржње према нама“;

„Одлуке Техеранске конференције биле су тако апсолутно и неопозиво окренуте против ''сељачке'' Србије, која је смогла снаге да у Југославији брани ту индивидуалност, и која је тако усамљено деловала на целој европској позорници. Конгрес у селу Ба био је последњи крик у одбрани те индивидуалности и последња достојанствена ћутња пред обречењем историје“.

О данас популарним доктринама:

„Као што су Вебер и остали одавно приметили у основи западне цивилизације лежи протестантизам (нарочито у њеном екстремном, англосаксонском облику), а психоаналитичари су томе додали и ''аналну фикцију'', или аналну регресију, што је све довело до изразите материјалне производње и преоријентације ка материјалном систему вредности“.

Политичари:

„Мисле да се баве политиком, а стварно су обични чиновници диктатора, добро плаћени и са овлашћењима да могу све што не нарушава интересе главног газде“.

О вођама:

„Увођење инфантилно-паренталних односа је артифицијелно, али је објективне природе и као такво има свој објективни почетак и мора, затим, имати и свој објективни крај. Инфантилност односа, коју ''паренталне'' диктатуре славе као свој највећи успех, стварно је негативне природе и тај инфантилитет друштва најпре се огледа у негативном односу према реалности, у одсуству стваралаштва...“.

Српске власти (било које):

„Нова јаничарска власт у Србији заиста је лако дошла до великог плена (лако је су јој тај плен доделиле велике силе), али се нашла у апсолутној изолацији, што је могло довести до њене негативне селекције. Никада у историји Србије на власти није била тако бесловесна екипа људи, која разметљиво, али очајнички врти кроз себе неки блесави садржај општења и грчевито ''ужива'' благодети овоземаљског живота, убеђујући себе да је то његов једини смисао. Попут ондашњих јаничара, и ови садашњи знају да су потпуно одбачени, не само од људи, већ и од историје, и не хају ни за шта. Они се и не труде да о себи створе неку допадљиву слику, не скривају своју наказност и по некад се хвале својим бесмислицама“.

Најзад, из пера Драгана Крстића изводимо закључак због чега је ова књига актуелна после скоро пола века од свога настајања:

„Најслабију тачку Срба у наопаком ''новом'' времену представљају интелектуалци...Све оно што су урадили или написали не вреди три паре, и једва да уопште постоји, онако како је лажна и сама реалност са којом се баве“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧИТАЈ КЛИКОМ НА ЛИНК РОМАН:
Игор М. Ђурић 
ТЕНЦИ или: ГУБИТНИК ИГОР К.