Еј, жао ми коња...

         Пише: Игор Ђурић

                       

       Њујорк 2006
      Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.

За време рата неко је издао наредбу да одемо у планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су  млеко, месо и транспорт.

И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.

*

      Исток 1999

...(прва недеља бомбардовања)... у прво извиђање пошао сам случајно. Уопште нисам по распореду припадао извиђачком воду. Али, тражили су се добровољци а ја нисам послушао савет који сам добио до старијих још у време кад сам одлазио да служим ЈНА: „Никад се не јављај да будеш добровољац!“. Били смо глуви и слепи. Бомбардовање је тек започело, преносиле су се разне гласине а ми нисмо имали појма шта се догађа у суседним селима, има ли тамо припадника ОВК, јесу ли Албанци наоружани, шта ако се стуште једне ноћи и све нас побију?! Суседно село нам је било насумњивије. Требало је информација, и: добровољаца. Да се некако оде тамо, најбоље ноћу и да се извиди каква је ситуација.

И тако, кренули смо по мрклој мартовској ноћи, још је ту и тамо било снега. Преко брда, подно планине, да одозго извидимо село. Пре тога смо договорили место где ћемо у повратку прећи назад у варош, да нас не би побиле наше страже. Нисам никако био у кондицији. Нисам планирао да ратујем и још уз то бити најистуренији: извиђач. Ни конституција ми није била таква: крупан сам и са вишком килограма (које ћу врло брзо изгубити и за пар месеци бити шланг и у кондицији). А ни навике ми нису биле баш здраве: седење, пушење, пијање, читање, писање. Радије сам време проводио по кафанама него на спортским теренима. По неки баскет, али тек на лето, кад отопли. А после би се баскет залио хладним пивом, те тако ни од те рекреације није бивало велике користи.

Већ од почетка те прве извиђачке акције, на првој узбрдици, душа ми је на нос изашла. Претрчавали смо неке чистине, једва сам достизао да нормално дишем. Мислио сам, ето, страдаћу без зрна барута. Најзад, некако стигосмо до узвишења изнад села, неколико стотина метара ваздушне линије. Тада је требало притајити се, ослушкивати ноћ и тишину, покушати уочити неки трачак светлости или покрет силуете. Наиме, на то се своди извиђање ноћу уколико немате адекватну опрему као што је ми нисмо имали. Јес'?

Одједном се из шуме зачуло ломљење грана, некаква гужва. Уплашили смо да се нисмо нашли у клопци, да нам нису зашли иза леђа, а, опет, не би ваљда правили толику буку пре него почну да пуцају на нас. А онда, на ободу шуме, на чистини, појавио се велики бели коњ. У ноћној тишини чинило се да се чује како му грива лети кроз ветар. За њим, у крду, излетеше још три-четири коња! Гледали смо силуете у мраку, како трче по белини снега: лепи, снажни, слободни коњи - трче! Опчињени призором потпуно смо заборавили због чега смо ту где јесмо. Они су попут олује пројурили чистином и замакли у други шумарак. Њихове копите су одзвањале од удараца у камен.

      У селу очигледно није било живе душе. Нит' терориста, нит' сељака. Отишли су сви некуд, или ћуте у мраку. Али, да нису отишли, да су у селу, не би пустили коње и осталу стоку која тумара изнад села. Не би се чуо топот копита кроз ноћ. У повратку поче да нас бије митраљез, са наше стране. Ми смо били тихи, тешко да смо могли бити виђени, али су коњи и даље дизали буку и ломили грање по забранима. Може бити да их је намирисао неки пар вукова, који су знали у то време, на крају зиме, да сиђу ниско изнад самог места, у потрази за храном. Или су коњи једноставно срећни што су најзад слободни, што су изабрали свога вођу, што могу да галопирају кроз ноћ. Митраљез није био упоран. Испалио је у мрак два-три рафала и престао.

      *

      Дреница 1999

       Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости  лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема. 

     *

      Из дневника, Лазаревац 2001

      Крда побеснелих коња и говеда су ми средином рата већ говорила да у Истоку нећемо остати. Није то више била тиха варошица моје младости. 

      *

      Васцеле ноћи сам се по Истоку вијао са којекаквим коњима. То ми у сан изгледа долазе моје списатељске утваре.

 *

Из бележака за роман КОЛОНА, Лазаревац 2004

 - код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води

- код мене је вампирство метафора за статичност историјских и људских догођених ствари; оно што се догодило није подложно дијалектици осим у тумачењу али тумачења никада нису исправна и тачна.

Св. Аугустин, постоји само:

садашњост прошлих ствари - сећање;

садашњост садашњих ствари - виђење;

садашњост будућих ствари - очекивања.

однос према времену

- сви облици, временски или просторни, распоређени су у истој разини, истовремени су

''Време је простор који се мења''.

                                        Пекић

''Свако од нас збир је свега што ни сам није сабрао; вратите нас одузимањем поново у голотињу и ноћ и видећете како на Криту пре четири хиљаде година започиње љубав која се јуче завршила у Тексасу. Сваки тренутак плод је четири хиљаде година ... сваки тренутак је прозор за сва времена'' .

Томас Вулф

 ' .... сакрално време не ''тече'', то је превасходно онтолошко ''парменидовско'' време: увек једнако себи самом, оно се не мења нити исцрпљује ...''

                                                     Елиаде

'Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''.

                                            Пекић

балканска митологија :

коњи

сеобе

ватра

ђаво

вампир

Проблем вампирства:

Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек , од мита до Хајдегера.

                                                  Пекић

У мом случају и жеља да се вратимо у колонално статично време када је вампир умирао.

У мом случају жеља да се заустави време и то на одређеном месту у одређеном току.

филозофско-антрополошки вид фантастике

*

„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?

Арапска пословица

*

Из романа КОЛОНА, Србија 2006

Жрец, сав у белим хаљинама, покривен белином од главе до пете, окружен густом шумом и водом, прилази Храсту праоцу. Храст је све: пребивалиште врховног и јединог бога, храм и свето место, уточиште и вечни спокој предака. Око Храста и на њему нема злих демона. Једино што је нарушено у изгледу, од иначе недирнуте природе, јесте дрвена ограда, ред балвана забијених у земљу, која окружује Дрво. Кроз ту ограду може да прође само он. Јуче је обавио ритуално чишћење и дрвета и места око њега. Склонио је сатруле плодове воћа, буђав хлеб и очистио је пехар у који ће напунити медовину. У једној руци свештеник држи, сада, тај исти пехар, напуњен. Приноси га Оцу у нади да ће добити одговор какав ће година бити: родна или гладна? У другој руци му је штит, тежак, обавијен тврдом, уштављеном кожом. Све је овде Храстово, и пехар и штит, и вода и оседлани, бели коњ што га воде иза жреца. Храст се мора умилостивити не би ли помогао да се реше нека текућа питања: жетве, рата, новог племенског вође и најважније, питање водених демона. Овај извор мора бити свети и зато треба бити очишћен. Може то Храст, ако га молитвом и жртвом подмириш. Једног дана, то сада не зна, завршиће храст у овој води. Али има времена до тада. Створитељски или рушилачки, хучи вода са извора. Какав то може бити извор кад у самом своме зачетку пуста воду да буде бучна­? То себи може дозволити само племство међу водама. Другим водама потребни су  километри да забрује и уплаше. Стало је и свештенику и људима дугих коса и брада, кожом обучених и обувених, што стоје на околним брдима са упаљеним бакљама у рукама, да обред успе. Желе да остану крај ове воде. Хладнију и чистију за своја умивања нису могли да нађу. А они неумивени не иду свет, не умиру, праве децу, не моле се богу док лице своје не оперу од греха. Зато бакљама чувају обред, стало им је више од свега, да све протекне у најбољем реду. Ако буде тако, сутра могу да почну са крчењем шуме. Треба ће им места за подизање будућих цркава, иако они још не знају да ће их подизати. За винограде, исто ће ваљати, иако они још нису чули за Христову крв. И најпосле за гробља ће ваљати, иако они сада своје мртве пале ватром и непојмљиво им је да свога драгога гурају у црну земљу, црвима на гозбу.

Горе,са брда, над самом водом, кроз густу шуму провирују утваре. Нагрнуле преко себе невидљиве вучје коже, олињале и поиспадалих кутњака. То су старе шумске утваре, не тиче се њих много оно што се доле дешава. Више су ту из радозналости. Хоће да виде по лепоти чувене виле оног племена доле, кад буду из воде голе бежале. Пада сладострасна бала утварска на камен. Слузавоцрвене је боје.......

.........Гледи: човек удара коња али не може да разазна разлог бивењу. Коњ се отима, пропиње, кидише али везан и спутан нема маневарског простора те мора да прима ударце по сапима, глави... Леп је и добро ухрањен. Види се да је из домаћинске куће. Држан је за параду и престиж а не за рад. У кући одакле потиче, вероватно се радило тракторима и комбајнима.

Чује: крвника како виче, покушава да нареди нешто али коњ га не разуме, као да не зна језик наредбодавца, као да је научен неким другим језиком наредбе да прима.

Схвата: урадио би коњ оно што се од њега тражи, не би улудо трпео ударце, али он не разуме шта се од њега захтева.....

- Коњ ђипио из воде, леба ми, својим очима сам видео. Изрони, па претрча преко реке у поље. Бео коњ, ждребац , грива му се вијори ко коса девојачка. Видео сам својим очима. Из воде. Ајд', да сам био пијан али ни суске тога дана нисам окусио. И нисам ја једини, што га је на том месту видео, ал' ови други ћуте, плаше се да их лудим народ не учини.

- Није то био коњ. Из воде је аждаја изашла. Осетила муку и несрећу, па оће и она да придода. Њена времена су ово. Осетила колону, па да уграби још нешто, док може. Кад одемо остаће јој речне обале пусте а вирови без утопљеника. Аждаху си ти видео а не коња.

- Људи, ја знам да разликујем коња од аждахе. Њу, додуше, нисам видео ал' коња јесам 'иљаду пута, најмање. Коњ је био и немоте више да ме набеђујете!! Ако 'оћете верујте, ако нећете још боље.

- Ја јесам видео коња.

- Ћути несрећо!!!

- Ништа га нисам разумео оно у вези хришћана и караконџула?! Сад има ли их или нема? Мислим на караконџуле. Није то баш тако.Ако их нема ко је онда Радоја јахао целу ноћ?

- А што је био љут ?

- Ма, у сред састанка устаде онај што прича да је видео белог коња како излази из извора.

- Леп говор одржасте.

- Хвала начелниче, свидео вам се значи?

- Јесте ми се свидео, само не знам хоће ли се њима свидети када сутра буду схватили да сте отишли?

- Морам. Такво је наређење. Сувише сам важан за овај народ да бих улудо страдао. Него, је ли спреман камион?

- Спреман је и пун.

- Хвала господине, ваш сам дужник. Јавите ми се у Београду, за неколико дана, док се средим.

- Види се да је учен човек.

- Да нам је још неки такав, 'де  би нам био крај.

- И овај са коњем, вала, досади и богу и народу. Коњ па коњ. Јебо га коњ! И још бели.....

- Ја му ништа не верујем, какви Руси и глупости. Па вас варају ко малу децу. То Руси долазе као међународне снаге а не да се насељавају. Па зар не видите да је све пропало? Живе главе нећемо извући. Повлачи се наша војска. А он је обична лажовчина, зар га не знате? Нешто не видим да смо победили.

- Ти се увек правиш најпаметнији, и ништа ти не ваља. Љубоморан си на човека. Нико теби не може да угоди. Ти би се и радовао да ми неким случајем изгубимо.

- Шта му значи оно рецидиви??....

.....На пропланку, изнад планинског пута, назире се једно ливаче, нема га брат брату триестину квадрата. На том ливачету стоје две појаве, другачије их се не би могло описати. Стењу мотори на путу, муче се уз брдо, морају споро да се крећу, има свој темпо колона. Посматрају, те појаве, шта се дешава доле на путу, очи им болно сузне и тужне. Онда се чује страшна ломљава, лети низ брдо прво приколица а за њом и трактор. Отказала машина, нама јој поправке а закрчила цео пут и кочи остале. Пут узак, нема куд са стране да се паркира, па су све изгурали низ брдо. Стоји човек, поред њега жена држи двоје деце за руке. Гледају доле у понор како се котрља њихова мука. Али закони колонални су немилосрдни и ту нема милости. Издала их машина. Посматрају појаве и даље. Остаће тако, док и задњи колоник не прође тим уским друмом доле. Кад се и то деси, коњ ће завртети главом, грива ће полетети кроз ваздух, пропеће се на задње ноге, колико снагу да покаже, па ће кренути пут шуме. После пар тренутака поћи ће и пас-вук за њим, покуњене главе и спуштена репа.

.....

Којом је ногом коњ закорачио? Шта се десило, онда, код Извора? Није нешто на добро изашло. Пореметиле су се снаге, богови су се закрвили – изгледа да цео свет хоће да добија битке и ратове преко наших леђа.

Бели коњ.

Слабо смо опасивали наше ждребице, нисмо им вреле пичке пунили плодоносним семеном. Само би по некад јалово простењали над отвореним, црвеним и врелим ждрелима. Опстанак народа зависио је од плодности и здравља семена, од снаге материце да понесе и одгоји род, од издашности вимена да подоји будуће ратнике и родиље. Само су нам леђа остала јака, да могу други да нас трте преко њих, да можемо на њих џакове избегличке да понесемо, да одговорности колоне сносимо.

Бели коњ је предсказао шта ће нам се десити.

Бела кобила се није ождребила иако су јој довођени најбољи ајгири.

Црни коњ стоји на брду и посматра колону несретника.

Вук црни.

Брда су препуна створова. Посматрају али нису сигурни шта се догађа.

Кад су нам вештице черечиле најбоље путнике повратнике, доброгласнике и пуникесе, ми се нисмо бунили. Допирали су до нас само најгори, шљам са којим ни виле, ни вампири, нису хтели да се бакћу. Смрад њихових прљавих тела био је јачи од сваке магије, од најљућег белог лука, од чуме гнојаве и краставе. Такви су нам стизали. И котили се, запатило се то.

Загубили смо негде доброту. Отишла а није се вратила, ми је изгубљену нисмо тражили. Само смо плакали над злом судбином, лажно се представљали и на Бога почесто, што из обести, што из користи, хулили.

Неумивени смо бивали. И јутрос, у колони, крмељивих очију тражимо пут. Ко да су они стари, власници белог коња и обреда, чувари храста и воде, били неразумни и глупи што су извор бранили и воду волели више од свега (сем бога Врховнога, кога су се помало и плашили, и кућевне змије подпрагуше). А ми смо воду само запишавали. Јутром поганили по њој, поподне пили исту, увече покојнике купали са њом. Ноћу смо је препустали демонима. И, тако редом: свако јутро, цупкајући, подскакивајући и држећи се рукама међу ноге, стизали на воду и празнили мехуре. Временом смо и вечерње купање само за одабране изводили, само за праве, мртве мртваце. Они што то нису били престаше да се умивају.

Магарац није ни бео ни црн. Пре би се рекло да је сивкаст. А коња белог изгубисмо. Липса од глади, надувен од воде и гасова. Давно је то било. Којом год да је ногом, онда, закорачио.... то је био први корак ове колоне.

УБИЦЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ!

Пише: Игор Ђурић

Проблем српске књижевности лежи у чињеници што она, данас, нит' смрди – нит' мирише: она заудара, понекад, најчешће је неутрална, неосетљива, без утицаја, беспотребна. Додуше, она не би требало да смрди или мирише али би у најмању руку требало да иритира, да се ипак осећа на неки начин, да утиче. Тих начина и утицаја је у правој књижевности безброј.

Књижевним радом су одавно престали да се баве књижевници. Што због чињенице да их има мало, што због факта да их гоне као јеретике. Преузета је српска књижевност, отета, од неких маскираних разбојника који је држе као таоца и непрестано узимају откуп за њу. Притом, увек преваре таоца и откупљивача јер колико год да им се плати они никада сужња не пусте из заточеништва и увек траже још. У међувремену је дошло, код саме књижевности, до појаве стокхолмског синдрома и она сада неће на слободу чак и кад би могла да утекне из казамата, јер не зна шта би радила тако ослобођења.

Срећом, гробља су пуна старе књижевности и на споменицима су исклесани редови који омогућавају да идеја књижевног и уметничког живи, макар и мртва, макар и у сећањима. Српска књижевност живи само као давно умрла. Српска књижевност је као српски дух: постоји само у прошлости.

Ко су отимачи и џелати српске књижевности?

То су они који би по природи својих занимања требали да је бране и чувају. Они који живе од ње и на њен рачун. То су лисице којима је на чување дат кокошарник! То су педофили који раде у дечијим вртићима и школама! То су силеџије којима су на управљање дати затвори! То су криволовци који раде као ловочувари! То су лопови који чувају сефове! То су неписмени учитељи! То су старлете и спонзоруше које на универзитетима предају етику и естетику!

Речју: српску књижевност силују, малтретирају, уништавају и деградирају они који се њоме данас у Србији институционално баве. Они који су узели да је „чувају“. То су хакери који су упали у систем, украли идентитет и сада се около лажно представљају као књижевници и књижевни радници и притом са лажним картицама подижу новац са књижевних банкомата.

Отмичари и убице књижевности јесу и сви они који по библиотекама ждеру на десетине „хитова“, „бестселера“, тај уклети провинцијски средњи слој, они који пуне сале на промоцијама лажно награђених "величина" и орошених „уметница“, а да нису годинама и деценијама прочитали макар једног класика. Затим, убице књижевности јесу и кентаури (Пекићева дефиниција) – они који се њоме баве их хобија и скрибомани који, поред свих мојих симпатија према њима заиста више немају никакве мере.

Тешке речи?! – приметиће неко.

Речи, ове, нису ни тешке, ни лаке, већ су болно истините. Српска књижевност се свела на појединачне покушаје, чак не ни „донкихотовске“. Нађе се, тек, по неки Санчо Панса који каска на изнемоглом и гладном магарцу и који покушава да исправи оно што кваре они на брзим и јаким коњима које хране на државним јаслама.

Поставља се питање: због чега је то тако? Коме је у интересу да српска књижевност буде сведена на ниво ријалитија или неолибералног тржишног концепта?

Прво, основни разлог лежи у институционализацији књижевности од стране оних који не знају, немају талента, нити љубави према уметности али имају користи од ње. 

Друго, и важније, лежи у чињеници да су такви подржани од оних којима су глобалистичке тежње дале у задатак да се убије дух појединца и народа а најлакше је то учинити уколико уништиш стваралаштво и идиотизујеш књижевност.

Најважније, проблем није материјалне природе и чињенице да се из народних средства оличених у институцији буџета не издваја скоро нити један динар за оно што би се могло подвести под појмом „национална култура“. За стварање, за писање, нису потребна средства. Потребно је само одржавати се у животу и имати снаге да се држи перо у руци. Проблем лежи у чињеници што: кад год нешто заличи на праву, националну а уједно и универзалну књижевност (јер једно без другог не постоји, како својевремено рече Солжењицин) аутоматски на то крену тољагама, иза сваког ћошка, из подрума, из институција, да туку и ударају, да линчују док не утуку тај дашак идеје, духа или генијалности. То чине управо они који представљају официјелну књижевност.

А онда сви игноришу тај линч и праве се да ништа нису видели, чули или урадили. Оно што претекне тољагама званичног књижевног естаблишмента - докусури игнорисање!

Амерички језик

Пише: Игор Ђурић

Американци и Аустралијанци могу да говоре енглеским језиком. Канађани, поред тога, и француским. Швајцарци, поред тога, немачким и италијанским. Аустријанци немачким, итд. Дочим, Црногорци морају да говоре "црногорским" језиком. Баш да га јебем!

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Проблем наше културе је што многи читају Беснило а нико не чита Златно руно!!!

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Код нас се говорило: „Да си жив и здрав, и, уз брдо брз“.

Жељи за животом и здрављем нема шта додати. Ништа се не може упоредити са здрављем и од тога нам живот зависи. Здрав човек има све, болестан нема ништа сем лабилног голог живота.

Чему онда додатак: „И, уз брдо брз“?

Живели смо вазда у непријатељском окружењу и стално смо били нападани те се у тим нападима борили за голи живот. Најчешћи вид борбе, обзиром да нас душмани никад нису нападали уколико не би били сигурни да су многоструко надмоћнији, јесте био бежање. Бежанија. Да се утекне испред мача и огња. Да се спаси живот укућана и нејачи. Зато је било важно бити и уз брдо брз.

Ми смо више територија освојили бежањем, неголи офанзивним ратовањем. Најбољи примери за то су наше лепе - Шумадија и Војводина.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гету – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Шта год овде напишем: углавном се погрешно схвати. Када говорим критички о књижевној стварности у нас, онда кажу: да је то типично понашање искомплексираног скрибомана. Када критички говорим о режимима, онда кажу: да је то типично за губитника транзиције и бедника који није успео у овим временима да скрпи ни милиончић нечега. Када говорим против уласка у ЕУ онда ме чашћавају етикетом примитивног Србина који се плаши напретка још од времена кад су прве пруге ницале по Србији. Када говорим о неправди, прогласе ме националистом. Када поганим језиком желим да омаловажим прихваћено опште малограђанско стање, онда ме прогласе за безобразника. Када се изјасним против геј олидања по улицама, онда узрок томе виде у мојој импотенцији, Едиповом комплексу и притајеном али латентном хомосексуализму. Кад се, пак, изјасним за ту параду прогласе ме (опет) педером.

Како год окренеш и шта год да кажеш нећеш бити исправно схваћен. Па онда: како вам драго, ја против тога не могу, као што не могу ни два јунака из два вица која ћу вам испричати.

Виц први:

Отишао Мујо у шталу да помузе краву. Таман почео, крава се ритне ногом и преврне канту. Мујо узме конопац па веже крави ногу за дирек. Хоће да настави али крава се ритне и другом ногом, Мујо опет конопац па и другу ногу за дирек. Чим је наставио са мужом, крава мане репом: просипа млеко. Мујо бесан ухвати реп па га подигне у вис да га привеже за греду, не може да дохвати па се попне на столицу на којој седи док музе, нема више канапа па скида каиш са панталона, услед тога му спадну панталоне, а у тај мах улази Хасо у шталу, види Мују како стоји иза краве којој су ноге привезане за диреке, на столици, држи јој реп у вис, са спуштеним панталонама, па га пита:

- Шта то радиш, болан, Мујо?

А Мујо ће:

- Јебем краву.  Шта год ти друго рек'о ти ћеш опет то около причати.

Виц други:

Чува чича стоку у планини, негде по Србији, Други светски рат у току. Тек један дан, ето ти је нека војска уз брдо. Један од њих га приупита:

- За кога си ти чича?

- За краља и отаџбину – викну чича ко из топа и добије за то грдних батина.

Тако пребијеном, у одласку му кажу:

- Ми смо партизани, од сад си за Тита и партију.

Извида чича ране, би неко време миран, кад у зло доба, ето ти је опет нека војска уз поток.

- За кога си чича?

- За Тита и партију – вели чича подучен горким искуством.

Још није завршио реченицу а они већ почеше да га крвнички туку. Лежећи крвав само је чуо да му је неко у одласку рекао:

- Ми смо четници, од сад си за краља и отаџбину.

Пребијен и оронуо, дочека чича и трећу војску седећи на прагу своје бачије. Кад је немачки војник заустио да га пита за пут до суседног села, чича га прекину и рече му:

- Удрите браћо, ништа не питајте.

Тако и ви драги моји читаоци: јебите, удрите и ништа не питајте – али макар бар по некад ово моје читајте.

ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)

Пише: Игор Ђурић

               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак. Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.

Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.

Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.

По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.

Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.

Несвакидашњим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...

Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.

Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.

Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.

Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.

Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...

Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.

Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.

Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.

Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов садржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.

Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свезака и фасцикли.

Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.

Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.

Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!

                                                                     Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ НАСТАВИ СА ЧИТАЊЕМ ЦЕЛЕ КЊИГЕ

БИО САМ ЈЕДНОМ У ЊУЈОРКУ - О Америци, Американцима и осталој боранији...

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ

„Послеподне био Драган Бабић који у Њујорку живи са славном шведском глумицом Лив Улман. Драган је бистар, обдарен, силовит човек. Имам утисак да је несрећан, покошен носталгијом за Београдом. Из његовог угла и с осматрачнице тог слоја људи са којима се он дружи и живи, Америка опет личи на слику коју смо и ми о њој успели да добијемо. Мере и вредности у овој земљи, са свим оградама које интелигентан човек поставља пред сопствене судове, неприхватљиве су за духовно биће Европљанина. За Америку ми само можемо да кажемо: Дођи, види и иди“.

Мића Поповић, Дневник из Њујорка, 15. јануар 1981. године

 *

Приводим крају читање књиге Мит о ђаволу Џефри Бертона Расела. Од најстаријих религија и цивилизација па до данашњих дана он покушава да проникне у тај мит (ето још једне заблуде чим говори о миту а не о ђаволу самом) углавном лоша књига коју читам у право време. Ако треба тражити данашње идеално станиште ђавола онда је то свакако Њујорк. Град са свим својим тунелима и мрачним местима, са скупоценим зградама од мермера, град коме се богатство, разврат и криминал не могу измерити, град који никада не спава, савремена верзија Содоме и Гоморе, град који има више пацова него људи - то је град за ђавола.

*

Од када сам овде, а ево има већ неколико седмица, да вам кажем: поштено се не наједох. Или ја брате једем погрешну храну. Без укуса је и мириса (осим кад се поквари). Добро изгледа, лепо је упакована - али ништа не осећаш док је конзумираш. Нема ужитка, финеса, перверзија. Јести овде и јести у Србији - исто је и што и - мастурбирати овде а водити љубав у Србији. Само што би овдашња онанија била пропраћена уз нешто бољу порно продукцију. Код нас у Србији се барем зна, начисто је: или имаш, или немаш да једеш. Али кад имаш онда је то као вођење љубави са женом из снова.

Пијење је нешто друго: вискија, пива и сокова има на стотине врста и сви су укусни. Ал' немају времена да пију, јеби га.

Временом сам пробао доста кухиња и силом прилика се навикавао на неке од њих. Тако сам на паузама за ручак јео заслађену кинеску свињетину, арапску пилетину мешану са поврћем и гирос који су они држали за свој (и Грци га држе за свој), јапанске варијанте сирове рибе популарно назване суши, морских салата од хоботнице, шкољки и шримпфа, крваве америчке бифтеке, пице и пасте, мексичке папричице у разним прилозима и сосевима и неизбежне пико'л краставчиће које ми овде зовемо барени кисели краставци - али сам се хранио и ћевапима у Босни, сувомеснатим производима код Мунћана и бурека на Форесту (уз неизбежно домаће кисело млеко).

У ћевабџиници Босна уоквирена слика неке џамије а испод пише да су је срушили Срби у време последњих ратова. Зато сам Мексиканцу који пече ћевапе за сваки случај говорио а да би заметнуо траг: ''валахи су прахво добри, ко халва слахтки, шућур Алаху'', а он ми одговарао ''si, si...''.

*

Разговарао сам и са једним љубазним Јеврејом, Пересом, у  лифту. Пита одакле сам? Када је добио одговор затим пита је ли рат готов?

''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.

Хвала Богу.

Да му не останем дужан и ја њега питам за рат у његовој постојбини:

''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио да је остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: хвала Богу'.

Онда ми се десила и неприлика на вратима лобија јер нисам могао да нађем кључ од празног апартмана за агента који издаје станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата за око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво и са пола гласа рекао агенту:

''Rashan!?''.

Агент му је одговорио:

''This s New York'' - у смислу: немој да бринеш има свега и свачега.

А шта је заправо Њујорк?

Град који никада не спава? - да јесте и то.

Светски центар економске и сваке друге моћи? - наравно и то.

Центар света кад је култура и уметност, па и мода у питању? - да свакако.

Све је Њујорк то и много више. Њујорк је свет. Цео свет са својим репрезентативним узорком на једном месту. На једном острву, јер све се то налази у ствари само на Менхетну. Остали делови Њујорка служе само за спавање сиротињи раји или богатој фукари, зависно од тога који је део града у питању. Почетком 17 века Менхетн су од Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири долара, наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су дали уместо новца. Због тога се овај крај у почетку звао Нови Амстердам. Последњи холандски гувернер Питер Стивенсат потписао је 1664. године предају града у руке Џемсу, војводи од Јорка. Град је због тога променио име у данашње: Нови Јорк.

Енглези су 1783. године окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко време био и престоница. Њујорк је град који данас има између осам и девет милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер свакодневно овде људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви личе међусобно ко јаје јајету не вреди ни говорити. Само викни гласно на улици: ''Хоѕе!!!'', и педесет људи у твојој непосредној близини ће се окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из подрума, из канализације...  Кад смо већ код статистике а ако је веровати др. Вилијему Сангеру и његовој Историји проституције 1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860 углавном жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку. Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?!

Њујорк се налази на 6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island.  Њујорк зову још и Велика Јабука: Big Apple. Њујорк се налази на ушћу реке Хадсон (Hudson river) у Атлантик. Она је добила име по Хенрију Хадсону (Henry Hudson) који је са својим бродом Полумесец (Half Moon) 1609-те године први истражио ту реку. Тренутни градоначелник јесте Michael Bloomberg. Један од градоначелника био је и Fiorella La Guardija по коме носи име један од два њујоршка аеродрома. Други носи име по убијеном председнику Кенедију. Дакле, и Американци су убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо.. из Србије, ви убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му - ''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''. Тај мамлаз ми се више није јављао. Мислим да су Американци убили своја четири председника: Абрахама Линколна – 1865., Џејмса Гарфилда – 1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона Кенедија – 1963., али су успут још пуцали или припремали атентат на једанаест председника.

Њујорк је 1630. године имао 300 становника. Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк има око 500 галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани Кип слободе (где су ми одузели бритву, матер им) изграђен је као поклон од Француске 1886. године и ако ћемо поштено он се не налази у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је најзад и седиште Уједињених нација на East riveru које поред политичке важности доноси и велике приходе граду.

*

Амерички песник Витмен је мане америчког човека овако набројао и поређао: похлепност, ексцентричност, фриволност, одсуство моралне савести, ексцеси индивидуализма...

*

У Америци је најстроже кажњиво и права је јерес иступати са позиција расизма, јавно пропагирати или позивати на међунационалну или међурасну нетолеранцију, не дај боже, мржњу. На такве се, којих ипак има, обруше и закони и јавно мњење. Међутим (увек има неко ''али'' што женама срећу квари) САД су једина или макар једна од ретких земаља на свету где се расизам свакодневно спроводи у пракси и то некажњено и као неписано правило којег се сви придржавају. Да, управо тако: тихи али свеприсутан и те како уочљив и од никога јавно признати расизам.

Пробајте, под условом да сте црн, чоколадни или жут, да се уселите у искључиво бели, поготово, јеврејски крај?! Можете имати милионе долара: џаба. Обашка што такву жељу нећете ни имати па ће те и ви као расиста тражити крај у коме су од ваше феле. Никада нећете моћи да купите стан или кућу у крају који не одговара вашој боји коже, раси или религији. О упису детета у школу можете само сањати: о томе се филмови снимају кад се деси штогод слично.

Говорим о богатим људима и богатим квартовима. Сиромашна и тек пристигла досељеничка и емигрантска фукара тражи најјефтиније па се самим тим и меша са овдашњом домицилном фукаром и то су једина мултиетничка и мултирасна насеља. Међутим, и ту се врши сепарација колико је год могуће, макар од зграде до зграде. Ту се додуше банде и гангови разликују по раси и боји коже, остало је мање више измешано.

Верске разлике и конфронтације су куд и камо мање изражене. Ипак, људи овде нису оптерећени религијом као у Европи, поготово на Балкану. Ту се не праве разлике, мешају се, друже се, важно је да је боја коже иста, жене се, удају се, јебу се – све редно. Кад је пак раса, то јест боја коже у питању, е, ту је сасвим другачија ситуација. Али да се не понављам. Не мешају се по квартовима, авенијама, зградама и школама (осим ако не морају, то јест, ако су фукара). Бели, црни, жути, црвени, чоколадни не желе да живе једни поред других ако имају услова за то; једини услов који им омогућава те услове јесте такође у једној боји: у зеленој боји!!! Боја доларске новчанице. Што више имаш зелембаћа то мање имаш других боја поред себе.

*

Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну Павићеву причу из романа Предео сликан чајем. То је она прича о професору математике у Сибиру и њему сличнима који су крили своје праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања испало је да је на том курсу све научник и академик, а да их писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар. Учитељице су и у једном и у другом случају глупе и неписмене.

У ходницима ГМ-а и свих других богатих зграда, са мном и контејнерима раде лекари, инжињери, професори, економисти... Учини ми се као да понекад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа... Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови зе-кови бауљамо кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад год хоћемо - отуд је поређење са гулагом неумесно. Али, ако одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу? Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци.

*

Људи овде нису срећни и то је највећа дилема у мени кад размишљам о даљим плановима. Многи нису ни несрећни али каква је то сатисфакција кад ниси ни срећан него си равнодушно без тог осећања, и једног и другог понекад. Стварно, овде нико није срећан. Задовољних има, срећних нема. Има ситих али срећних нема. Има богатих али срећних нема. Људи се смеју или другима, или на силу - не смеју се ради себе и среће. Нико није распевано и срећно расходан по улици. Сви су троми и у ходу тужни и уморни. Ни деца нису распевана и срећна: имају скупе играчке и најчешће покушавају да живот и осећања замене са њима и брдом калорија готове хране.

Па се ја питам: могу ли са својом породицом бити срећан у мору не срећних људи (''не срећних''- одвојено, у смислу одсуства среће а не присуства несреће)? Старе жене из мог краја често су у својим наивним и безопасним сеоским оговарањима користиле фразу изреку која гласи овако: СВЕГА ИМА, САМО СРЕЋЕ НЕМА. Е, то је дефиниција за којом трагам када хоћу да дефинишем живот у Америци: ''свега има, само среће нема''.

Амерички филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана писао је: ''Али, откако је демократија отворила слободан приступ у арену laissez-faire – индустријализма под мотом ''само граби'', свака душа мора да муке мучи у том свету захукталога и запенушанога успињања и отимања, и ни један човек не може више да буде задовољан''.

          *
Овде се треба веома брижно и опрезно чувати да околина и време не учине од тебе конфекцијског идиота (чему су иначе веома склони, мисли се на околину). Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да остане. То је човек укусно обучен, некад и класично али то још више доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним материјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже, носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама. Жена из Европе претрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће, скинуће патике и обући штиклу тек кад уђе у канцеларију.

Ако им се пустиш, после одређеног времена постанеш конфекцијски идиот: не разликујеш се по свом неукусу од осталих на улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни статус кроз своје одевање, јер више ниси личност него си кретен па је самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.

*

Америка је све мање бела земља. Не постаје ни скроз црна али свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов непокретни покретач враћају бумеранг освете за оно што је учињено црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да су белци у Америци мањина.

*

О правим Американцима и њиховом духу каубојштине?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: дух каубојштине и вестерн легенди. Тај манир је заступљен и у функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први да потегне. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш'' неког не одговараш јер си то учинио у самоодбрани. Зато треба бити брз и по могућству, да се атлетски изразим, ући у пуцањ.

Хоће они и игру један на један, хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт, таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на дивљем западу (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме. Хоће и све супротно од овога, али ко то неће?!? На жалост о том духу каубојштине и њиховог поимања надметања у маниру један на један ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи, Кинези и сви остали.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи. Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој партији припадаш, односно не  припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин стварања као примаран али је и ту профит на првом месту тако да нема можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код нас). Јер и ако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета, донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће победити на изборима и кад да мењају страну.

*

Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то: немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже, несвестан и једног, и другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да се за нешто жртвују.

Хоће да се ухвате за новчаник. Ако се ти међутим понудиш одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити прилику да се реванширају и на тај начин раздуже. Веома су захвални на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама, по баровима кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци (тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће до тога некада доћи.

Површне сентименталности и лажне емотивности они једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће да у овим анализама говорим искључиво у правим Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас углавном и не ''осећају'' лажно. Не претварају се кад су емоције у питању. Углавном су равнодушни али знају и да полуде емоционално. И никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се манифестовале.

У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса. Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него на емоцијама прожет однос двоје људи.

Ако кажеш да си болестан. Верују ти. Ако кажеш да имаш проблема, не питају те којих али ти сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш неку обавезу исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш за такве ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их због тога доводе у непријатне ситуације.

Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се десити да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен посао. Најчешће користе фразу: good  job. На послу су заправо веома солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим мучите или не можете да подигнете или пренесете.

У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета, накривљене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и не устају.

          *

Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима  Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не може да буде исто. Зато Њујорчане и не воле баш много у другим деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''. Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте.

У овој цртици о типичним Њујорчанима, њиховом карактеру и навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу, наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Пошто је у свему нај - Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на свету. И ако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани, чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се прчварница нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати. Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је то зато да би се дошљаци са свих страна света осећали као код куће. Можда?!

*

Најзад је стигло пролеће у Њујорку. Моје прво њујоршко пролеће. Централ парк је процветао у разним бојама и заиста лепо и сликовито изгледа. Што је још важније процветале су и Њујорчанке. Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе жене на Менхетну су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска лепота из Америке и остатка света. То је зато што се на Менхетну највише исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде најбоље материјализује. Овде се могу најскупље продати складност и младост. На жалост, купују је је углавном стари и  богати. Каква само млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не кривим их уопште.

*

Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући амерички начин живота (American Way of Life) одабрао да буде сретна будала. А ја се убих на пар стотина страна да кажем нешто слично.

Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине:

''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

*

Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога) јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи. Појединци толико много, а при томе незаслужено, зарађују да је то неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било којем закону. Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална. Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује? Верујте ми, и ако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када је мафија решила да легализује своје послове.

*

Нешто као закључак: Свега има - само среће нема!

То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде пронаћи себе ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.

Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи. Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог. Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу своје прве љубави - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од напорног рада и још напорнијег бесмисла.

Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.

Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама. Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.

И заиста има много више истине него симболике у чињеници да су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда полусвет само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи ''култура''. Еклектика је на жалост успевала само у негативним конотацијама.

Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман кад пронађете слободан дан испостави се да објекат чежње тога дана није слободан. Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите због њега, а онда га гурнете већ са петнаест година на неки посао. То је као добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах упрегне у тежак рад? Уместо да тада учи како се воли: ви га терате да ради.  Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње растакање породице. Прве жртве су деца, одмах затим следи брак.

Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико хиљада долара скупу справу а она је већ демоде. И деца и познаници те гледају попреко: забога како можеш да држиш такву старудију у кући?!?

Овде само желе да им не рушите систем који су направили. Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада и спавања, и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.

Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији али се и даље по нешто захвати са  астала. Најзад остају они који уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено бацају. И ухвати се ту понекад и тек начето парче меса, можда само пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су и те како задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад начетог меса, некад костију) али се срећа не мери величином порције. По тој логици свиње су најсрећније.

Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912. године песму Ускрс у Њујорку чији један део гласи:

''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,

Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.

Огромне црне лађе са свих страна света долазе,

Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.

Има Талијана, Грка и Шпањолаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње што прескачу меридијане,

Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.

Срећни су због те хране над којом се муве јате,

Господе, смилујте се народима који пате''.

То је, дакле, то.

Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту: ''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини; што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају, префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве биле у стању да створе нови свет''.

Ово је земља потуљене диктатуре и нељудских права. Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од мањина или сте нормалан човек.

Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако желите да трошите, останите у Србији. Аутомобил имате да би банка зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе. Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.

Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке недеље.

Проблем је што се сувише мало узме доброга и лепога у односу на ружно доживљено и добијено.

У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим нивоима  у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ради даље употребе.

Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако Jack Daniel’s и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.

Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима можете купити авионску карту за назад кад год вам се прохте. Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају живот ако осете да немате ни за ту карту.

И док је у Србији понекад заиста живот пролазио поред вас и нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га не видите ни поред вас. Једноставно се негде погуби а ви немате времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке послове па ћете се поново спојити са својим животом. Углавном је на крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

*

''О капетане! Мој капетане! Пловидба

страшна прође,

Пребродили смо буре све, добили плен

такође...''

Волт Витмен

                                                            Њујорк , јунија месеца, 2007