Манастир Дечани 1919. година - 6. мај

Пише: Игор Ђурић

Из романа:   ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

                          (изопачено време велике деветке)

Са Проклетија се сурвавао страх у облику магле. Небом се вијорила црвена пролетерска застава залазећег сунца. Крв је мирисала опојно и густо. Вук самотњак се чуо негде иза брда а тишина је испуњавала сваку рупу манастирске сиге. Тишина која је кричала присуство злог. Тишина која је заударала на одсуство тамјана. Прецизно се разазнавала граница која дели кестење од борова. Танка нит је делила планину и равницу. У хладовини великих брда ушушкале су се испоснице у вучје јазбине. Вода свуда. Тишина...

У сумраку, на западној страни зида, назирала се силуета. Требало би да изгледа стражарно и чуварно, а уистину делује замишљено и изгубљено. Са друге стране зидне препреке чује се кашаљ и жамор. Зазвецка и оружје. У току дана су довукли и топове. А после подложили казане. Ипак, са ове стране зида су поприлично сигурни да се вечерас неће огласити припаљени барут. Да су хтели већ би напали. Најбољи стражар је онај храм иза зида. Плаше се да њега не ране. На то се и рачунало. Жди само упаљено дрво негде у брдима. Заложене су ватре да чувају страх у облику хука воде Бистре реке. Они горе чекају исход овога доле. До тада ће бити мирни. Тишина је у брдима. Белајске испоснице које су до сада служиле да се приђе што ближе Богу, вечерас служе да се што даље побегне од људи. Уместо отшелника у њима су сада наоружани качаци. Изгажене су и руже које су цветале испод испоснице Свете Јелене. Од тада их више није било. Ни у траговима.

Синоћ је сновидео Доктор, свачег грозног и необјашњивог. Отуд је био нервозан, поред тога што не иде баш све онако како је замислио. Нико од сељака које је пустио у село није се вратио, није чуо комешање из насеља, нико од војника се није прикључио. Чак и качаци у шумама, и поменутим испосницама, данас мирно и тихо ослушкују шта се то доле ради. Пре седам година први пут је дошао овде. Пре тога је читао о манастиру. Интересовао се. А синоћ, после толико времена, сањао је сан и у њему протомајстора Вида из Котора, који се прикључио његовој револуцији. Саветовао га је да страже постави на одбрамбене куле, којих одавно нема, да рањенике носи у болницу коју је Свети краљ замислио, гурао му под нос некакву повељу из 1330. године. После му је фра Вита објашњавао где ће се изградити прва барака, а где прва зидана зграда за логораше, оне што неће да дају за откуп или не желе у задруге. Показиваће му, цртајући на пергаменту, куда ће пролазити траса пута кроз Руговску клисуру. Где ће бити акумулација, цеви кроз које ће тећи вода, а где хидроцентрала.

Говориће му, кроза сањање, да је архиепископ Данило био тежак човек, да је терао мак на конац за сваку ситницу и да он, фра Вито Трифунов Чучо из Котора, опат цркве Свете Марије на Гурдићу, који се фрањевачки потписивао са Фра Вито, мали брат, морао да потерује, понекад и кињи, своје зидаре и каменосечце, Марка Маринова, Богоја и Храноја, Драгоша, Дражоја и Милка, а понајвише Петра званог Анђео. Срећа у несрећи је што је Данило више Пећанац (Пећки су га и звали), а мање Дечанац, па је ретко навраћао у Дечане, поготову у задње време, када се све више затварао на Магличу. Зли језици су говорили да је он, а не Дечански, одабрао место за подизање Високих Дечана. Протомајстор Георгије, држао би му страну, кад су у четири ока, а ћутао кад би се гневни архиепископ појављивао на градилишту, срећом не тако често. Најзад учинише подвиг и посветише храм Христу Спасу и Вазнесењу Господњем.

– Како то, фра Вито – питао га је у сну Доктор – и ти испаде социјалиста?

– Па радник сам некакав, мајстор још бољи. Нисам газда, од руку својих стварам и живим.

После је сањао још свега и свачега, док се није пробудио и наредио својој дружини да се пре зоре крене према манастиру и ако су се неки синоћ запили дочекујући „навече“ Ђурђевдана. Сада је нервозан и несигуран у успех свога подвига. Очигледно да још није револуционарно сазрело, да је народ заостао и уплашен, понајвише задојен националним заносом и Косовским митом. Размишљао је: ако се овде буде дизала револуција то морају чинити Арбанаси. Њима је у интересу да се сруши ова држава. Није њихова. Зато ће је ласније рушити. Како у Русији није ишло са руским сељаком, тако ће и овде бити тешко са Србима.

Црноризац приђе замишљеној силуети у мраку. Равнодушно је примљено присуство монаха Георгија, који се први огласи:

- Каква је разлика између оних који сада скрнаве испосницу краља Стефана Дечанског и тебе који му скрнавиш храм и починак?

Без воље и снаге да се надмудрује са овим задртим монахом, који још од јутрос иде за њиме и стално му нешто пребацује, Доктор покуша да прећути, кад већ нема снаге да га отера. Овај монах у њему изазива помешана осећања. У једном тренутку добије неописиву жељу да му саспе цео шаржер из маусера у груди, а већ, следећег трена жели да се са њим разговара, да га слуша, да га гледа радознало. Помислио је, у току дана, да би све било лакше када би успео да разуме људе попут монаха Георгија. Збуњује га вера таквих људи и спремност да је бране и да се за њу жртвују. Не прихватају његове аргументе о једнакости. Они не желе да буду једнаки. Они желе да служе сматрајући то наградом.

– Тамо су у давна времена преписиване књиге а сада се по њима унеређују твоји истомишљеници.

– Какве везе ја имам са њима? – најзад се огласи и Доктор.

– Тај твој комунизам некако сличи циљевима српских душмана, па и оних тамо горе што ноћивају по светим испосницама. Оне цеви окренуте према теби, са друге стране зида што су, колико јуче, а и сутра ће, пуцати на оне из шуме, и они на њих. Пуцале би и данас, но си их ти прекинуо и омео. Чини се Докторе да тај твој комунизам и качаци имају исте циљеве, чим имају исте непријатеље.

– Нема то везе једно са другим, и ти то попе одлично знаш. У социјалистичкој републици неће бити нације, ни вере, ни таквих као што си ти – рече Доктор инсистирајући на ономе „попе“, мада знајући да је то погрешно и увредљиво обраћање једном монаху.

– Мислиш, неће бити српске нације, православне вере и српских монаха?!

– Неће бити уопште! Сви ће бити једнаки у правима и обавезама. Радиће се колико се може а узимати колико се треба.

– Чим данас нисмо једнаки у спознаји ко нам је непријатељ, чини се да ни тада, у том твом комунизму неће бити једнакости.

– Непријатељ је класни. Нема то везе ко је данас иза које цеви а ко испред исте.

 – Још нисмо успоставили државу а ти је већ рушиш, и то барабар са Арнаутима. То није добро. Од оних из Јуничких и Стреочких планина то се и дало очекивати. Од тебе и теби сличних: не, па макар били и комунци. Ти си још приде и државни чиновник. Рушиш државу која те 'лебом храни.

– Време је револуционарно. Боље је срушити сада, него кад ојача. У сваком случају: лакше је. Нису наши највећи непријатељи они што се крију по планинама и нападају на нас, већ српска круна и буржоазија која је подржава. Они и јесу горе због тога. Када се успостави равноправно друштво: они више неће бити у шуми него ће ту нову државу осећати као своју и градиће је заједно са нама.

Како је решено питање Косова у роману Девети круг?

                            Пише: Игор Ђурић

 

                               2029.

Руско-српска информативна агенција! Саопштење!

Извештај са југозападног фронта!

Дана 6. маја, 2029. године, комбиноване специјалне пешадијско-моторизоване руско-српске снаге Святые волки – Свети вукови очистиле су шири рејон око Манастира Високи Дечани и успоставиле контролу на свим доминантним котама и скршиле последње џепове отпора, у позадини својих трупа које су претходног месеца избиле и освојиле луку Бар. После вишедневног бомбардовања непријатељских групација дроновима, на обронцима Ђеравице, може се рећи да тамо више нема одметничких банди, нити прерушених војника снага Западне коалиције. Командант здружених руско-српских снага пуковник Зајцев помолио се  у светињи заједно са својим најближим сарадницима а монаси су га замолили да симболично упали једну (од две) свећу воштаницу, дар манастиру царице Милице, као ослободилац.

Овом акцијом заокружена су планирана дејства и сада ће се радити на утврђивању границе и спречавању непријатељских упада преко исте. Последњим успешним акцијама стабилизован је фронт на свим деловима и сада је стављено под пуну контролу залеђе Моравско-вардарске долине и померена је граница између Западне и Источне коалиције на линију Бар – Будимпешта – Гдањск. Последњом успешном акцијом Јадранско море и Отрантска врата више не постоје као стратешки фактор, наводи се у даљем саопштењу здруженог генералштаба Источне коалиције.

Здружено-тактичке српско-руске снаге и Врховна команда апелују на власти Републике Србије да се што пре успостави нормално функционисање живота у новоослобођеним крајевима, да се формирају цивилне власти, среди инфраструктура, отворе болнице. Треба започети са реализовањем плана повратка расељених лица и њихових потомака и добровољних досељеника колонизатора, који ће бити финансиран од стране заједничких фондова Источне колације.

Братству манастира Високи Дечани представници заједничког штаба обећали су помоћ сваке врсте и заштиту.

ОБЈАШЊЕЊА УЗ РОМАН ''ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА''

Пише: Игор Ђурић

"Није мој посао да олакшам читаоцу".
Игор М. Ђурић
*************************************************
Основна идеја радње:

Новински чланак из 1919. године:

6. маја 1919. године општински лекар Рашовић прогласио је локалну социјалистичку републику у манастиру Дечани. Власти су убрзо угушиле револуционарни преврат без отпора.

Извештај из исте године:

Команда 3 армијске области

Поверљиво бр. 2145

Скопље, 9.V. 1919

 Господину Министру војном – Београд

[...]Др. Рашовић затворио се у Манастир Дечане. Опкољен је са једном получетом и 2 топа упућена из посаде у Ђаковици. Наређено да се Манастир поштеди од квара са наше стране. Рашовић ће бити приморан глађу да се преда.

Начелници округа Звечанског, Призренског и Метохијског престављају ми рапортима који не казују стварне чињенице, да је стање веома опасно у својим окрузима поводом ове побуне у Дреници и одметањем Др. Рашовића од власти, и траже помоћ.

Ситуација је нејасна. Пратим развој догађаја. Налазим да је за сада употребљена довољна снага и да нема потребе за веће проливање крви наших чиновника.

Командант ђенерал М. Васић

Позадина идеје књиге (о чему говори?):

1. Погубност комунистичке идеологије по духовни и национални идентитет Срба, па и по територијални интегритет, и лични ломови и дилеме људи који су прихватили ту идеју, прво без резерве, а после са сумњама и преиспитивањем себе;

2. Историја српског народа, политичка, верска, уметничка и духовна, приказана кроз монументалност манастира Дечана и догађаје везане за државу и народ који је градио Дечане, у ужем и ширем контексту – приказана кроз призму броја 9. Историја српске духовности и државности кроз митолошке и фактичке описе настајања и постојања Дечана. Личне судбине људи, актера догађаја или жртава, масе или појединца;

3. Небитност и пролазност те монументалности, и било које друге овоземаљске „вредности“ или „непролазности“ у односу на непојмљиву бесконачност Космоса и апокалиптичку претњу која се надвија над нашом планетом. Ефемерност комунистичке идеје (или било које друге овоземаљске идеологије, религије или филозофије) у ширем контексту; и штетност и круцијалност у ужем и ограниченом историјском периоду, као и лично: на људе, на човека, на појединца. Тај однос се може упоредити односом величина: човек према планети. Небитност свега у космичким размерама огледа се у реду величина Земље према Сунчевом систему; или Сунчевог система према Васиони. Космос, Васиону, ми не смемо ни поменути а камоли размишљати о томе, или поредити;

4. Веза српског народа са Васионом преко Дечана. Нови начин размишљања о једном ''небеском'' народу: небо се спушта преко Дечана ка нама, не идемо ми ка небу; Кивот (ћивот) Светог краља је капија која нас повезује са васионом: не мора се обавезно у друге светове ићи физички, најчешће се тамо иде духовно и бестелесно;

5. Свети вук као симбол српског народа, универзално и временски неограничено божанство, идеја континуитета: ми смо били ту пре него што мо и дошли!!!

Какав је то роман:

Девети круг Светог краља је роман у којем главни лик манастир Високи Дечани преко своје капије саобраћа са Васионом, путује кроз српску историју и народ који га је саградио повезује са Космосом.

Девети круг је приповетка заоденута плаштом романа! То је мистична историја народа и класична повест Космоса.

Девети круг Светог краља је, између осталог, крик усмерен према Космосу. Свима се аутор жалио – остала му је само још Бесконачност. Вредност тога крика је што никада неће престати да кричи, он путује и никада неће стати јер је отпослат у нешто што нема краја, можда чак ни почетка.

Шта треба читаоц да зна?

Писац измишља!

Мора се рећи ова реченица, која ће од сада и убудуће послужити као одговор на питања везана за историјску или фактичку позадину ове књиге.

У Деветом кругу мистика, научна фантастика и бајка, су се користиле таман онолико колико је дозвољено да књига буде озбиљна. Све преко тога би било подилажење публици и залажење у лаку литературу, популарну на западу и овде, а по којој се снимају филмови о Потерима и прстеновима.

Симболика:

Девети круг пакла: издајници - родбине, отаџбине, гостију, добротвора.

Број шест је симбол несавршеног или недовршеног човека. Број девет је симбол изопаченог човека.

Порука:

Не постоји коначно време и простор. Све се може променити, јер се све мења. Ако ништа није коначно, онда нису коначне ни победе, ни порази: побеђују а изгубиће, исто онако како ће једнога дана из овог пораза изнићи победа. Само Капија остаје ту где јесте. И народ око ње, чак и кад није ту. Зато су ту Дечани.

Алберт Ајнштајн:

Покушајте да нашим ограниченим средствима продрете у тајне природе и установићете да, иза свих распознатљивих закона и веза, преостаје нешто суптилно, недодирљиво и необјашњиво. Велико поштовање према оној сили изван свега што можемо да појмимо јесте моја религија. У том смислу ја, заправо, јесам религиозан.... Ја не могу замислити неког личног Бога који би непосредно утицао на поступке појединца или би седео и судио сопственој творевини. Моја религиозност се састоји од скрушеног дивљења према бескрајно супериорном духу који се испољава у оним малобројним стварима које можемо да појмимо о свету доступном нашим сазнањима. То дубоко емоционално убеђење у присуство супериорне разумне силе, које се открива у непојмљивом универзуму, формира моју замисао о Богу...

...Верујем у Спинозиног Бога, који се разоткрива у законитој хармонији свега постојећег, али не и у Бога који се бави судбином и поступцима човечанства...

...Оно што мене раздваја од већине такозваних атеиста јесте осећај крајње понизности према недокучивим тајнама космичког склада...

...Све је подређено, почетак као и крај, силама над којима немамо никакву контролу. Предодређено је за инсекта као и за звезду. Људска бића, поврће или космичка прашина, сви ми играмо уз тајанствену мелодију коју издалека интонира невидљиви музичар.

Брајан Грин:

Паралелни космоси који настају из инфлације стварају своје вишеслојне рођаке. Тај процес повезан је с временом... Вишеслојни мултиверзум: Услови у бесконачном космосу нужно се понављају и тако настају паралелни светови.