Биће скоро пропаст света

Пише: Игор Ђурић

Кад се пилот привредне авијације Миле Симић (Гидра Бојанић) у Петровићевим филмом Биће скоро пропаст света сруши на раван Срем а учитељица га пита како је бити горе и како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да извинете, као једна велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће смрди''.

*

У најужем избору за НИН-ову награду пре неколико година били су: Ото Хорват, Давид Албахари и Филип Давид. Одлично! Један Лала (Хорват рођен у Новом Саду), један Метохијац (Албахари рођен у Пећи) и један Шумадинац (Давид рођен у Крагујевцу). Али, камо је један Милојко Петровић, мајка му стара, макар рођен у Ужицу, Книну или Бања Луци?! Макар био и луди Миљојко, само нека је Миљојко. Нека се фингира да је у конкуренцији, па ваљда има један Миљојко Петровић који је написао роман између тих 150 и колико већ?! Па и Обрадовић у Фенербахчеу држи пар Турака и ако му ништа не требају: због публике!

А то им је био и један од циљева: да се сомчине попут мене узбуде на прву бућку и буду упецани. Моћи ће поново да гуслају о српској нетолеранцији и фашизму (што неки од поменутих кандидата чине већ подуже времена). Нека!Мора се рећи оно што се мисли и мора се тачно подвући ко су твоји неистомишљеници – зарад горе поменутог моралног интегритета.

Црњански је одбио пријем у САНУ (Српска академија наука и уметности) јер је сматрао увредљивим да се он у осамдесетој години прима у ту институцију као дописни члан (што је део процедуре) и тражио да се у његовом случају то прескочи: да одмах буде редован члан. Љутио се на Андрића који је инсистирао на поштовању процедуре и правила која су говорила да кандидат мора прво бити дописни па тек онда редовни члан академије. Црњански је износио своје аргументе: није истина да се процедура увек поштовала, у САНУ су преко реда и без дописног стажа примљени: Крлежа, Пијаде и Кардељ! Андрић, ето, за њих није тражио поштовање процедуре. Срби и САНУ су тада Црњанског држали за Миљојка, ништа вам ја ново не говорим.

*

Промена политичке партије, прелазак из једне у другу, квалитативно и практично мења актере (политичаре) на боље, исто онолико колико бих ја био бољи писац када би вас једнога дана обавестио да се више не зовем Игор Ђурић већ Борислав Пекић. Само је име другачије и ништа друго, и не може се пита од гована правити, то вам гарантујем ја Милош Црњански (од данас), лично и својим потписом.

*

Берђајев: Слобода је тешка – ропство је лако!

Не можеш мислити својом главом уколико желиш у Европску унију. Није твоје да мислиш: твоје је да слушаш. Уколико мислиш онда ниси за ту заједницу, онда си „дивљак“. Јер, по њима, само дивљаку може бити милије да мисли својом главом од идеологије ЕУ која у први план ставља просвећени идиотизам. „Просвећеност“ се огледа у потрошачком менталитету и знању баратања мобилним телефоном и рачунаром, те говорењем енглеског језика. Дочим, идиотизам треба разумети у дословном смислу и значењу те речи.

Исто је и са Америком. Александар Кожев један од тумача Хегелове филозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота''(American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем контексту нису далеко од истине: ''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама, ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?! - Боже сачувај! Мени само бесмислено звучи та реч.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

Пише: Игор Ђурић

Борислав Пекић је један од ретких српских писаца који је сам о себи, још за живота, оставио у писаној форми све што се о њему треба знати. Као и у својој књижевности, тако и у оставштини ништа није препустио случају. Педантни хроничар свога живота, али пре свега свога рада, оставио је мало тога непознатога везаног за себе.

Када је одлучио да постане књижевник више за њега на старо није било повратка. Писао је свакодневно и обимно, водио је дневнике рада, дневнике живота, отварао картотеке и архиве, говорио је у диктафон понекад свестан да не може стићи све да запише док је на улици или у свом стакленику. Није признавао књижевне кентауре, сваштаре, поготово на професионалном плану. Или буди то што хоћеш да будеш или се мани ћорава посла.

Понекад би само повремено побегао у дружење и алкохол, више због духовне него због физиолошке потребе, са пробраним друштвом и још пробранијим пићима. Касније: ни то. Научио је друге, и то су они знали, да морају поштовати његове радне навике, његову сатницу и његово радно време. Био је добар домаћин, примао много гостију, поготову у иностранству, али су они морали знати кад и како. Поред тога, давао им је до знања стање кућних залиха и порекло алкохола, препоручујући им ипак да донесу сами то што желе да пију.

У срцу је имао места за само једну жену, у глави је имао простора за још хиљаду књига, у души је имао уске пролазе куда није могао свако, у духу је био широк за све оне који прођу царину његове душе. Написао је најбољи роман српске књижевности и уопште ових простора: Златно руно. Та књига је духовна и световна историја Балкана и Срба на њему, иако говори о Цинцарима. Многи се неће сложити са мном и искрено: није ме брига. Борислав Пекић је, по мени, заузео високо место на листи најзначајнијих српских књижевника. Он можда нема лирских нота у својим редовима (више је филозоф) и није уједначен квалитетом у целокупном стваралаштву (разлог томе лежи пре свега у његовом жанровском експериментисању, потреба да пише у комерцијалне сврхе да би преживео, али пре свега чињеница да га је рад на Златном руну прилично замарао, исцрпљивао и одузимао му много времена) али је ипак својим романом заузео место са којег ће га било ко тешко скинути.

Ако изузмемо нашу средњевековну књижевност која је немерљива по данашњим аршинима, и обратимо пажњу на оно што би се подвело под књижевност новијег доба, онда је Црњански најпоетичнији српски писац, онда је Ћосић књижевник чије је целокупно дело важан сегмент наше националне парадигме, онда је Његош највећи српски писац узимајући у обзир временски и историјски контекст када је дело настајало, онда је Вук најважнији јер је отео од заборава најлепше од српског народног књижевног стваралаштва, онда је Андрић највише допринео слави српског пера у свету – еее, онда је Пекић писац највећег српског романа.

Као и све које сам побројао, тако је и Пекић био друштвено и политички ангажован књижевник. У политици није успео јер није имао практичног талента за српско политичко блато, јер је био препаметан за тако нешто, а пре свега био је моралан и поштен човек. У теорији је све он знао: да је политика курва са којом не треба јавно парадирати него се тајом миловати, да пре него што се пороби друга нација мора се поробити своја, да је важно да закон одлучује а не чија пушка више добацује, да се на Балкану све говнима на крају запечати...

Због политике се, у турбулентним годинама, разилазио и са добрим пријатељима, пре свега из разлога јер је био искрени демократа али није демократско стављао испред националног, или не дај Боже, као добар део тих пријатеља: национално искључивао зарад демократског. Иако свестан свих мана свога народа никада није пристао да се прода као што су то учинили неки његови блиски пријатељи. А једини је имао стварних разлога да буде оправдано озлојеђен: од свих њих је једино он осетио тежину затворских букагија.

Иако је за свој народ говорио да је усплахирено и пометено стање духа, није се дао увући у анационална и плаћеничка кола којима нису одолели његови пријатељи и колеге, пре свега из користи али и из политичких циљева (што се на крају сводило на исто). Чињеницу да је Србин он је схватао као принуду рођењем, није дакле био фанатик, он ипак није дозвољавао да ико гази по том његовом неизбору. Сматрао је да писац ма где живео мора увек припадати историји и судбини свога народа, знао је да се његов народ најчешће мора уздати у Бога и сув барут и да пет стотина година под Турцима нису донеле ништа доброга ни њима, ни нама.

Док су други само глумили дисиденте он је већ био у мањку са годинама које су му појели скакавци. Док су други по иностранству блатили свој народ и за то узимали новац, он је Енглезима преко радија тумачио њихову властиту историју. Док су се други крили по канцеларијама и кафанама, он је у Београду потписао сваку антирежимску петицију. Док су други трошили стипендије „мрске“ им комунистичке диктатуре, док у се башкарили по становима које су добили, док су трошили плате и дневнице – он је својим пером зарадио свако парче хлеба свога насушнога. Док су други по салонима сркали виски, он је добијао пендреке по леђима од „народне милиције“. Дакле, поред тога што је био велики писац, Пекић је био и велики човек, што је међу српским писцима била и остала реткост.

Такозвани „дисиденти“ га нису подносили јер нису имали његов педигре. Био је све оно што они нису смели да буду: урбан тип, противник режима који је одробијао своје грехе према том истом режиму, изгнаник из земље који је тамо напоље живео од свога пера, мученик. Он је један од ретких књижевника из Брозовог доба који није крио да га је УДБ-а и после робије позивала на некакве разговоре. Пошто није имао начина да их избегне тражио је да се ти разговори обављају на јавним местима, у кафанама. Није хтео да се крије по буџацима као добар део његових колега који су добрано и добровољно радили за службу.

Други писци, његови савременици и пријатељи, су га мрзели јер су знали какав је писац. Критичари су од њега зазирали јер су се плашили снаге његовог пера и своје мањкавости према ономе што је написао, наравно осим Михиза који га је стално молио да скрати своја писанија, понекад и за неколико стотина страница: Али, човече божји, шта Вам би, да напишете роман од три хиљаде страница? Код нас се пишу мале књиге, па и њих мало, давно смо ми смислили замку, у коју ватамо и у коју се вата наша докоњачка навика и неистрајност: шта има да се каже, може то и покраће, понајбоље анегдотом – вајкао му се Михиз у једном писму. А Пекић као да је свестан да је све то релативно, да кад већ нико не чита озбиљне књиге онда није ни важно колике су, писао је и даље. У једном писму Палавестри између осталог Пекић вели: Схватио сам да ме не читају ни они који ме цене. И настављао је да пише, и да живи од свога писања, од својих радио драма и филмских сценарија, а једном се чак окушао и као глумац.

Својим понашањем и ставом Пекић се прикључио плејади наших књижевника препознатљивих по господственом држању и префињеним манирима. Раме уз раме, тик поред Ракића и Андрића, стоји господин Пекић. Пекић је био мешавина госпоштине једног дендија и универзитетског професора, прави Европејац, интелектуалац са јајастим кожним закрпама на лактовима сакоа од твида. Био је од оних људи који би обукли смокинг и ставили лептир машну и на последњој вечери пред јутарње стрељање. Писао је: Одржавај хигијену због самосвести, хумор због душевне хигијене... Душевном пропадању увек претходи занемаривање изгледа и личне хигијене, а следи му телесно распадање.

У свом књижевном стилу и поступку био је мајстор парадокса, виртуоз ироније, цепидлака детаља. Многи му замерају да је Златно руно оптеретио са превише споредних слика и детаља, да је био преопширан, да је повремено досадан и монотон. Замерају му углавном они који су свесни колико је за њих непрепознатљивих чворова он уткао у ћилим од те књижевне громаде, и да они не би знали, ни умели, то ни приближно да ураде, таман да живе још три живота и да добију још пун џак додатне памети. Највише су га критиковали они који нису ни прочитали целу књигу. А таквих је много међу његовим колегама и критичарима.

Пекић је, пре свега, као књижевник био крвави радник. Он се није толико ослањао на таленат и инспирацију, без којих наравно никада не би постигао то што јесте, колико је полагао на свакодневни и рударско мукотрпни рад. Радио је, радио, радио, читао, истраживао, снимао на траке, правио картотеке, архиве, генеалогије. Њега највише оспоравају еснафски лењивци, људи који су ушли у академије и институције са збирчицама и причицама, они који нису могли из себе да исцеде неколико страница месечно или годишње.

Неко ће приметити да сам у портретима других писаца за ову књигу (Црњански, Андрић, Крлежа, Ћосић, Киш, Ковач) тражио и понекад исписивао пронађено у вези лоших страна људскога и уметничкога код поменутих писаца. За Пекића то овде нећу чинити јер је он све своје животне цехове уредно платио из свога џепа и поштено. Живот га није миловао у тој мери да му се не би опростила по која мана или недоследност. Једноставно, од његове књижевне и људске величине, од начина на који је кроз живот ходао, те негативности постају непрепознатљиве и невидљиве од дужине сенке коју баца за собом.

Он је све своје носио са собом и свесно плаћао своје изборе. Али, чак и када је рушио државни поредак он је поштовао државу. Не као институцију већ као тековину. Сматрао је да држава не живи од човечјих права, него од његових дужности. Када је био ухапшен и осуђен по важећим законима, који су били антиљудски и ригидни и које је он хтео да мења, он је то ипак на неки начин поштовао. Говорио је да је на робију отишао искључиво из разлога што су га ухватили.

Међутим, његова робија и слобода су у духу, и он се често није осећао слободним чак и када је био напољу, у Лондону, у колевци парламентарне демократије. Говорио је да је туђина затвор, удобнији и безбеднији али ипак врста изолације. Слобода је за њега била бити у савезу са собом.

Туђина му је тешко падала на душу. Сматрао је да човек губи ако не живи на правом месту, а право место је само оно где си рођен и одрастао. Сматрао је да је најгора туђина она коју човек неразумевањем других сам себи створи. Сматрао је да писац не треба дуго бити одвојен од свога језика јер је то писцу једино средство егзистенције и да је спона са пореклом и тлом генетска и митска.

Учите млади људи од великог човека, поготову ви који планирате бекство у туђе туђине. Можете научити много од њега. Пре свега како један Србин може бити господин и Европљанин не одричући се себе. А и остало. Али, не тражите оно што сам ја хтео, већ учите о животним изборима и дилемама. Ја сам хтео нешто друго и нисам успео у томе...

...Ево у чему је мој проблем ...Проналазим редове написане у свом дневнику:

...Читајући Пекићеве белешке и записе које је водио уз настајање Златног руна и Атлантиде, схватајући тим читањем како је темељито и обимно радио, долазим до сазнања да никада нећу написати роман, онакав какав би ја желео да тај роман буде...

...Проналазим уочљиве мотиве које је Пекић препознао у Саги о Форсајтима, Џона Голсвордија, за стварање психолошко-породичне структуре Његована. Мислим да му је ово дело доста припомогло и да му је основа за структуру и карактере које је сачинио...

...Код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води: Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''. Проблем вампирства: Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек, од мита до Хајдегера... Ствар није у томе да пронађемо кључ за своју прошлост, него да нађемо за будућност. Наш проблем није у томе како да оживимо него како да упокојимо вампире. Прошлост је вампир и право је питање како га упокојити. А да би се то постигло, мора се једном почети са екскретирањем отровног духа из наших живота...

...Бедна је улога савременога романсијера, не може се више измислити ни једно лудило које није и примењено и описано.... Историја је писцу одузела посао да их набраја, психологија да их тумачи, религија да их се реши, наука да их описује и кадкад да их лечи, философија над њима умује, а политика да их користи. Шта остаје писцу?...

...Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот нису му наодмет. Мука ме хвата од теорија према којима се  само под мукама праве дела...

...Са грађом треба успоставити душевни однос. Без тог додира, споја, ензоса, уједињења душа, без тог потпуног љубавничког несебичног међусобног прожимања с' уметничком материјом- нема дела...

Оваквих исечака и цитата имам на стотине у својим записима и дневницима. Пекића сматрам чланом породице. Духовне породице. Себе као усвојеника, иако се никада нисмо срели. Њиме се бавим од времена када сам написао прве редове за печаћење намењене. Хтео сам од њега да учим а онда сам схватио да је то немогуће. Не можете научити нешто што је Богом дато, природом потврђено и мукотрпним радом уобличено. Зато сам се и мануо ћорава посла учења и Пекићу приступио како се и приступа родбини: безусловно и с љубављу.

Завршио сам. Слава Богу! Извини Пекићу!

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!

Пише: Игор Ђурић

                        О ПИСЦУ И ПИСАЊУ –

             ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА

               - Водич за странпутицу будућих писаца –

                       (кликом овде читај целу књигу)

УВОД У КЊИГУ О ПИСЦИМА!
Добар део навода у овој књизи треба узети са резервом. Није моја кривица. Више говори о карактеру оних о којима сам писао – што ми је и био примарни циљ. На жалост, добар део писаца, критичара и историчара књижевности, писали су своја сећања и научне књиге у доба када то није имао ко да демантује, а дневнике су подешавали накнадном памећу и прилагођавали времену и потребама. Готово је опште место таквих књига да наводе разговоре и мисли великих људи изговорене у четири ока, њима, без сведока – а то би се обелоданило када други саговорник више није био у животу. Тако су, у очима промућурних и студиозних пратилаца, какав сам и ја, више казали о свом карактеру него о својој „величини“.

Посебно забавља једно опште место код већине таквих: случајан сусрет и разговор са неким од наших великана (Андрићем, Црњанским, Ћосићем...). Обично би наш „хроничар“ случајно набасао на некога од њих, најпре у Ташмајданском парку или на Калемегдану (неки су Црњанског „хватали“ чак и у шетњама код хотела Југославија), велики писац би их позвао да се прошетају, или да га испрате до куће, и тада би чули неку велику истину, неку похвалу, покуду, или трач. На крају би великан похвалио њихов рад и позвао их да се поново виде. Најчешће о том другом сусрету нема ни трага ни гласа. Други, исто тако доста коришћени сценарио јесте телефонски разговор после којега следи посета у стану, где никога сем њих двојице није било, и најзад, трећа: сусрети по кафанама.

На жалост, тај дневнички и мемоарски тренд код наших књижевних стваралаца није се ограничио само на великане. За све оно што им је одговарало а никако не би могли да докажу на другачији начин, користили су се горе поменутим методом. Поред великана увелико су користили своје колеге, обичне људе, секретарице, љубавнице, супруге.

Ја сам се трудио да овде наведем само део таквих извора, некад као могућу варијанту, а некада више као куриозитет и образац. Најзад, некада би анегдота била тако лепо смишљена да нисам могао да одолим. Постоји и доза субјективности, где сам вођен личним анимозитетима према неким људима био мање селективан када су извори у питању а у намери да оправдам своју нетрпељивост.

Овде сам често користио поделу писаца, не према књижевним правцима, већ по политичким опредељењима. Једноставно, тако је било лакше и било ми је то потребно да бих осликао њихове карактере. У суштини нема велике разлике у њиховом карактеру у односу на политичку оријентацију и припадност: нема ту много моралних громада. Напротив! Али су неки од њих били велики писци. Тако сам могао да им „опростим“ то што су лоши људи. Али, како опростити лошим људима који нису добри писци?! Ту сам био субјективан. Најзад, било је  оних који су били добри људи али лоши писци – њима сам посветио најмање пажње у овим списима. Једно је сигурно, сви они горе побројани волели су књигу, на овај или онај начин, и служили су јој, опет на различите начине. Сад, по неко је претакајући мед, по мало и олизао прсте. Није то наш изум а није ни да га нисмо прихватили као да је наш. У позадини много књижевних сукоба, у већини случајева, био је тај мед који се претаче, то јест чији ће се прсти наћи у њему.

Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци другосрбијанштине леже пре свега у користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клише(л)изираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито другосрбијанштина!

Другосрбијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико другосрбијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки другосрбијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи другосрбијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Међутим, другосрбијанштина као идеологија пропала је у пракси баш као и његова духовна потпора комунизам. Знате ли шта је највећа негација другосрбијанштине и доказ да је то све го демагошки преварант до преваранта?! Па они су дочекали својих пет минута. Њихова идеологија је на власти од 5. октобра да дана данашњег. И, шта? Пљачка, корупција, медијски мрак, пад система вредности, узлет кича и неталената, срозавање стручности, негација демократије! Наравно, није све горе побројано узрок доминације система вредности другосрбијанштине. Резултат је узрок трвења између првосрбијанаца и другосрбијанаца, ма шта то значило. Србија је поприште духовно опустело.

Десетине и десетине књига, на хиљаде страница – прочитао сам због настајања ове књиге. Није увек било лако читати непочинства и глупости. Нисам нигде пронашао, у редовима другосрбијанаца, нити једног искреног реда, реченице, разумевања за српску страну, о злочинима над Србима, лепу реч о народу којем су припадали рођењем, језиком и пореклом. Истина, нису они били искрени ни када су писали о другима добро и са разумевањем – али су писали. Рећи ће неко: за новац су то чинили. Да! Али су у својим животима они много више потрошили српског него Сорошевог новца. Требали су нешто да одраде и за добијени српски новац.

Слободан Антонић, у тексту Самомрзитељи, о томе вели овако: Угричић је идеалиста, баш онакав каква је и Ела у Нушићевом Мистер долару... Тако је и Сретен Угричић велики идеалиста. Он би јако волео Србе, он би баш био велики српски патриота, само када би Срби били бољи, лепши и паметнији – говорили енглески, живели у швајцарски чистим и уређеним селима и градовима, били немачки приљежни и педантни, имали америчке фондове за откуп слика и књига, били хладнокрвни и толерантни као Холанђани и, наравно, редовно слушали Пешчаник и читали Бетон... О, какав би само патриота он тада био, како би он онда волео Србе... Али, пошто овај народ није такав, шта друго да ради један идеалиста-патриота него да свима саопшти како је „презрење народа највиша форма родољубља“.

То су углавном себичњаци који су бринули о својим потребама, кукавице које су свој страх оправдавале и заогртале плаштом антиратних, пацифистичких и демократских флоскула; профитери који су зарађивали на патњи и смрти свога народа, обичних људи који углавном никада нису чули ни за њих, ни за њихове књиге. Профитирали су и они други, они који су кобојаги заступали националну опцију а, уистину, су служили режиму из истог разлога као и први: из користољубља. Они су јахали на леђима популизма. И међу њима је било много кукавица, себичњака и профитера. Било је, дакле, важно само то ко се на којој страни налази, ко ће на крају или у неком периоду, надвладати. На жалост, најмање је било оних писаца које можемо окарактерисати као храбре, поштене и пожртвоване. Да, и најважније, да су оставили дело иза себе. Џаба ти што си поштен и храбар ако ниси написао добру књигу!

Ко су првосрбијнаци. То су људи који су се приклонили победничкој страни на чувеној Осмој седници. Они који су били из скуте Милошевићевог режима или су фингирали опозицију. Има међу њима и оних који су били у заблуди и оних који су се добро овајдили од тог режима. Добар део је направио подједнако велику штету као и другосрбијанци. Што се тиче, генерално, послератне генерације писаца, нису они дали бог зна колико великих дела. Али, није било других, квалитетнијих или било каквих, за упоређивање, па се чинило да је то најбоље могуће. У годинама непосредно после рата када су комунисти кубурили са мањком писмених људи свако ко се иоле служио словима на задовољавајући начин добијао је место по редакцијама, министарствима и издавачким кућама. Ако је био на линији (или макар није био против исте), штампало се све што се напише. Факултети су се тек обнављали, добар део старог кадра више није радио – из разноразних разлога, па се у том периоду и до школе долазило лако. Добијала су се добро плаћена радна места, путовали су по свету, стамбено су ситуирани, хонорари нису каснили а најчешће би их сами себи одређивали. Све је то трајало до деведесетих година. Онда их је политика поделила. У суштини они су исти, из истих корена изникли, исте грехе су починили према слободи, истини, правди и писаној речи. До Осме седнице. После тога су грешили свако на своју страну а подмиривали се са различитих корита.

Највећи део њих је радио за УДБ-у. На овај или онај начин. Писали су извештаје, достављали информације, потказивали, писали наручене текстове, шпијунирали емиграцију, састајали се по граду или кафанама са удбовцима. Опште је познато да је при сваком путовању и преузимању пасоша бивао обављен разговор у којему је скренута пажња да се обрати позорност на наше људе напољу. Зар је један од њих, у то време, могао постати  уредник, директор, стипендиста, професор, да добије стан, а да није добио одобрење од службе?! Зар би и једнога пустили у иностранство, дали му пасош, доделили му средства, запослили жену, дозволили да убире хонораре – да им то на неки начин није било враћено. Некада конкретним чињењем а некада једноставно: нечињењем. Некада им је служба гледала кроз прсте кроз контролисани начин бунта. Знате ли за једну отворену побуну, за једно одбијање по цену губитка привилегија? Не по цену губитка слободе, далеко било, они нису хтели да се одрекну привилегија зарад слободне речи. То је био удбашки систем и они су се одлично сналазили у њему. Част изузецима. У даљем тексту биће речи о томе. Служба је контролисала и такозване дисиденте, добар део њих она је створила. Били су то салонски и по систем безопасни „дисиденти“. На тај начин су пратили и евидентирали остале. На питање „због чега власт не прогони писце који изигравају дисиденте и упражњавају модернистички стил писања противан реализму и реалсоцијализму?“, Милојко Друловић, тадашњи организациони секретар СКС, рекао је Михаилу Марковићу: Они јесу сероње, али баш зато с њима немамо никаквих проблема.

Овде ће бити речи и о писцима, па и великанима, нашим и светским, који су имали среће да оду са овога света „на време“, у периоду када се знао некакав ред, док нису могли да се упрљају новим временом и обичајима. Бавио сам се, пре свега, њиховим животима, покушавајући да их представим и прикажем као обичне људе, са врлинама и манама, невезано за њихово стваралаштво и уметничка достигнућа. Прозборио сам нешто о њиховом начину писања, стилу, проблемима, апсурдима које им је живот приређивао. О њиховом односу према женама и критичарима, и супротно. Посебан део у овој књизи заузимају размишљања о дисидентима. Али, пре свега о лажним дисидентима који су били карактеристични за ово поднебље и одређене периоде. То је посебна врста дисидената који никада нису били затварани, забрањивани, којима није фалила длака са главе, који су се штампали, преводили, који су били директори и уредници, који су путовали о трошку режима, тако се и школовали, и најзад који су живели у лепим кућама и становима – такође добијеним од тог истог режима. Биће речи о „отпадницима“ којима се још није осушила крв са руку а приказивани су као апостоли демократије. Најзад, прозбориће се која и о скрибоманима.

Ово је водич. Водич за странпутицу којом смо кренули сви који су се подали писаној речи. Држим да ће младим нараштајима бити лакше се кретати кроз ту недођију уколико имају некакву мапу, кад већ нису били толико паметни и рационални па да на тај пут не крећу уопште. Али, мало рационалних размишљања ће се наћи овде. Откуд рационалности у ходању странпутицом?! Упорном ходању!

Фусноте нисам обележавао зато јер сам желео да књига буде лакша за читање,  а право да вам кажем нити имам научне амбиције, нити ме је брига хоће ли неко наћи грешку или ману. 

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА О ДРУГИМА – И ДРУГИ О ЊЕМУ!

Пише: Игор Ђурић

Био је највећи титоиста међу писцима. Никада то није ни крио. Веома утицајан код Тита. Ожењен Српкињом Лепосавом - Белом. Једном је на неком скупу хтео да боцне плашљиву Десанку о њеном српству? Десанка, припремљена одговорила је питањем: А како је Ваша српкињица? Мада, има и онога: одатле си, одакле ти је жена. Српкиње су биле удате за: Андрића, Селимовића, Давича, Попу, Скендера Куленовића... Милан Богдановић, са друге стране, је променио веру и због жене прешао у ислам. Али не зато што је нашао муслиманку за жену, већ да би могао да се разведе од своје. Тако је после „чинодејствовања“ нишког муфтије постао Мефаил.

Највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа никада није завршио факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Крлежа је био Хрват до коске, иако се волео представљати Југославеном. Србе није волео али је то вешто филовао у обланде социјалистичке идеје, међутим, дао је најбољу дефиницију везану за српски идентитет и српску државност, и то у перо свом званичном биографу Енесу Ченгићу званом Бег: Менталитет хрватски као такав јест, ипак, да се Хрвати стотину и педесет година упињу да докажу да они нису Срби. Хрват нема независног патријарха, нема светог Саву, и нема на концу све оно што се зове Косово, нема краља, нема топова, нема пушке, није ратовао, ратове које је водио с другима трајно је губио и код њега ништа није прогресивно него је све реакционарно, али реакционарно је и оно тамо, на свој начин, као и ово овдје. Црква на челу с краљем и пропагандним апаратом изградила је косовски мит. А овај Хрват овдје није имао државе, трајно се борио за неку своју државну концесију коју никада није остварио. Крлежа, који је све али није глуп, и који јесте хрватски патриота, зна, за разлику од друго-србијанаца да је за српску државност и идентитет, подједнако важно што има свог Патријарха, Светог Саву и Косовски мит. Наравно, и: топове

Са друге стране, друго-србијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико друго-србијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки друго-србијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи друго-србијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.

Хрвату Крлежи или Црногорцу Лалићу, јуче и данас, нико не замера што су бивали сапутници Титови у његовим замашним и далеким путовањима. Геџи, Ћосићу, међутим, 'оће очи да изваде, и, ако је Тито био његов ратни командант, за разлику од Крлеже који је у време рата био под јурисдикцијом Павелића. У својим делима су се борили за равноправност и једнакост међу људима а после су живели као племићи и буржуји. Крлежа је има признат партијски стаж од оснивања комунистичке партије, а после је живео попут каквог грофа: вила, послуга, возач, стилски намештај. Летовао је и зимовао на најлепшим и најскупљим местима о трошку народа, за чију се равноправност и једнакост залагао и борио. Није једини, таквих је било много и на свим странама. Једном је Тин Ујевић дошао код Крлеже и позвонио на улазним вратима. Отворио је Крлежа у свиленом кућном огртачу: О, извините, Ви сте Глембај, а ја тражим пролетера Крлежу – рекао је Тин. Радован Поповић пише да му је Ристић говорио о позадини захлађења односа са Крлежом. Крлежа је захладнео односе зато што су Ристићи једном закаснили на ручак код њега, посебно је била бесна Бела (Лепосава). Ово је један карактерни аспект тих „интелектуалних громада“.

 Крлежа цинкари код Тита свакога ко год му се замерио од колега писаца. Тито му заузврат не спомиње национализам и подилажење усташтву. Опрашта му се и разговор са Павелићем 1943. године, који описује Петар Џаџић у књизи Иво Андрић – човек дело, где опањкава Иву Андрића називајући га „фра Иво“. Павелић му је на то одговорио: Фра Иво... по ономе што ради и како се понаша више би му пристајао надимак прота Јован. Исидора Секулић је Андрића, пак, звала Иван-бег. Додуше, у тексту Погреб Јована Дучића, Крлежа за Дучића каже да је био космополита?!

Крлежа је говорио Енесу Ченгићу, у књизи С Крлежом из дана у дан: Марко Ристић ми је причао да се затекао са Андрићем више пута у Врњачкој Бањи и да је Андрић у свом свечаном оделу сваког 6. септембра, на рођендан краља Петра II одлазио у цркву на богослужење за сретан рођендан и дуг живот краљев. Прво, и да је то истина, колико пута је Андрић могао бити баш на тај дан у Врњачкој Бањи (да би се више пута затекао) а за време окупације? Друго, какав је то сведок и „револуционар“ Марко Ристић, онај који подстрекава стрељање српских интелектуалаца и уметника због наводне колаборације, а који време окупације проводи у бањи, у санаторијуму свога таста, у којем се, узгред речено, налази и немачка команда за ту област? Ја таквим сведоцима не бих веровао. Крлежа је код тог истог Ченгића „оптужио“ Андрића и да је плагијатор, те да је многе мотиве и ликове својих дела „позајмио“ од француског писца Пјера Лотија. Пред неким другим људима Крлежа је за Андрића рекао да је уњкави и кењкави бизантијски медиокритет.

Ни Андрић није „равнодушан“ према Крлежи, кад је добио Нобелову награду његова слава и популарност је постала огромна, али је тиме расла и охолост, те је тако њему било испод части имена све што није прва страна у највећим новинама, после Тита, итд. Када је требало да изађе фељтон Косте Димитријевића о њему у Политици Експрес, Андрић је то спречио говорећи да те новине нису његов ниво, док Крлежу штампа Политика.

Драган Јеремић је написао текст у НИН-у, пред крај 1977. године у којем је желео да подвуче како су три наша највећа писца подједнако важна, свако у свом опсегу велики, па је рекао између осталог да је Андрић најмудрији, Крлежа је друштвено најзначајнији, Црњански је написао најлепша књижевна дела. Први најдубље говори о животу и људима, други нас највише ангажује у друштву и подстиче на напредак, трећи нам пружа најчистије естетско уживање. Очигледно повређен овим речима, Крлежа се жалио Ченгићу: Да, читао сам: Два генијална, један ангажиран. Ништа ново. Врло је незгодно да ја о томе говорим, али кад ме се већ вуче за језик морам и ја казати: Нисам само ја био ангажиран! Ангажирана су и друга двојица мојих колега, али на другој страни. Један је служио до последњег дана монархији и последњи посао на којем је радио био је пакт са Хитлером, а Црњански је служио својим публицистичким пером најреакционарнијим, па ако хоћете и фашистичким снагама, за цијелог живота краљевине. Отишли су по њега као по емигранта у Лондон и тако рећи на рукама га пренјели у Београд. Живио је ту дванаест година а да ни једну ријеч о својој земљи и свом народу није проговорио.

Карактеристичан је однос Црњанског према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Крлежа, је био један од ретких који је приупитао Ђиласа да ли Старом претходно показује текстове? На одречан одговор Крлежа му је рекао: Требало би то да чиниш, јер без имприматура Старог то би могло свакојако да се схвати. Крлежа га је на неки начин упозоравао.

Својски се трудио да спаси свакога Хрвата из канџи комунистичких судова. Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су објављивали још и Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић, сликар Љубо Бабић. Тин Ујевић је радио у Министарству информисања НДХ. Професора Миховила Комбола, који је писао и штампао уџбенике у НДХ на интервенцију Крлеже, Владимир Бакарић спашава затвора. О стрељању, наиме, уопште није било говора.

Доктор Ђуро Вранишић је био члан Државног већа НДХ и члан одбора за Жидове. Добар пријатељ Мила Будака и Глазеа вон Хорстенауа. После рата су га ухапсили комунисти. Крлежа јури по Београду код Тита, да се пусти. Враћао је дуг, јер је Крлежа код поменутог доктора лежао у санаторијуму за време рата. Интервенција је успела али је наређење стигло касно, пола сата пре него је стигла ослобађајућа пресуда, Вранишић је стрељан. Најзад, и сам Крлежа се у време рата састајао са Будаком и Павелићем. Аугустинчић је чак извајао скулптуру Павелићеву. Касније је урадио и Тита у Кумровцу. Наводно му је Тито на отварању рекао: Добро је, Тончек, али чини ми се да Ти је Павелић боље испао. Тито, додуше, није помињао краља Александра, којем је Аугустинчић такође извајао споменик.

Мирослав Крлежа је спојио неспојиво: потписао је Декларацију о језику из 1967. године, и преживео као Југословен, и Правопис које су урадиле Матица српска и Матица хрватска, и преживео као Хрват. Исто онако како је као комуниста преживео НДХ а после као „усташа“ преживео ФНРЈ и СФРЈ. Знао је да преживи и прилагоди се, стара је то латинска животна филозофија. Међутим, никада није заборавио ко је и шта му је приоритет: Хрватска. А знали су то и Мачек, и Павелић, и Тито, и Крајачић, и Бакарић. Да је неким чудом доживео деведесете: знао би то и Туђман. На томе му се мора одати признање.

Крлежа се понашао према одређеном обрасцу: био је Југословен који никада није доводио своје хрватство у питање, али је другима оспоравао национално у име југословенства. За разлику од српских Југословена од који се очекивало да се прво одрекну националног припадништва да би постали Југословени. Крлежа је говорио у перо Ченгићу: Скерлић је изигравао Југословена, а у бити је био велики националист, различито од Матоша који је у бити био Југословен, али и Европејац. Дакле, чак и када би се неки Србин изјашњавао Југословеном, по Крлежи, он је у бити био националист. Тако је и председник САНУ Александар Белић великосрпски носталгичар. Крлежа, са друге стране, Фадилу Хаџићу каже за свог пријатеља Видмара: Он је диван човек, мој искрен и добар пријатељ, заљубљен у Словенију и пре свега Словенац. Његов пријатељ Јожа Хорват у полемици са Игором Мандићем 1971. године каже: Ја јесам Југославен, ево јавном тврдим. А нитко ми не може рећи да нисам Хрват, јер сам Јожа, и јер сам Хорват. По Крлежи, Турци нису били окупатори, већ су Срби водили колонијалне ратове: Данас (1973) се не може о томе отворено говорити. Кад бих говорио, морао бих рећи да је рат 1912. био у ствари колонијални рат, да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанјела велику неправду, и да је држава створена 1945. била оптерећена многим елеменитма прошлости и да је тада у бити представљала унитаристички концепт. (Цео пасус извор: Енес Ченгић, Разговори са Крлежом).

У његовим дневничким забелешкама, и разговорима са Ченгићем и Матвејевићем, тешко се налази добра реч о српским писцима и историјским личностима. Ако их и похвали увек се нађе неко „али“. Крлежа никада за једног Србина неће рећи да је паметан или талентован. Увек ће то дефинисати са није глуп, није неталентован. На мети му је посебно Светосавље, које је сматрао највећим злом на Балкану. Српски национализам је увек поистовећивао са Светосављем. По неку добру реч каже о Димитрију Туцовићу или Марку Ристићу, дакле о расрбљеним Србима. Хвали и Бранка Ћопића, али из разлога што сматра да је то типичан Србин по његовим мерилима: плитак и народски писац, који му је служио попут циганске мечке за увесељавање друштва. Додуше, једном је рекао Ченгићу да би за њега било најбоље да Бранко Ћопић преприча својим језиком сву моју литературу, јер би тако постала приступачна широким народним масама, а овако је нитко живи не чита.

Мирослав Крлежа овако пише у тексту Балканске импресије од 1924. године о Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу: Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.

Мирослав Крлежа је држао до своје латинштине и надмоћног гледања гледе ориента. Уплашен, међутим, да неко не чачка по његовим ратним годинама и да се неко не сети предратних полемика на лијевици, још више уплашен „представом“ коју су му приредили писци комунисти по ослобођењу (Ђилас, Зоговић и Поповић), не би ли извадио флеке (касније неће имати потребе за тим јер ће бити Титов омиљени књижевник) он се спустио веома ниско када је присуствовао књижевној вечери Радована Зоговића (или се овај спустио ниско зато што га је позвао?!), тадашњег начелника Одељења за културу, коме је раније наменио чувену пошалицу о три овна у нашој књижевности (Мил-ован, Рад-ован и Ј-ован), мада ни овај њему није остао дужан написавши песму Дон Кихот у авиону, а који је, мисли се на сам догађај, пластично описао Михиз у својој Аутобиографији о другима. Није то био Крлежин ни први ни последњи морални пад. Те вечери, питање свих питања, јесте било зашто Мирослав Крлежа аплаудира стиховима Радована Зоговића? Питање је постављено и Зоговићу: Да ли је Крлежа у међувремену променио мишљење о његовим стиховима, или га је овамо довео свеопшти страх и удворништво? Ни на једно од ових питања Михиз те вечери није добио одговор, а није ни касније.

Мирослав Крлежа је, веле, лично предложио да се баш на Голом отоку отворе логори за непослушне. По том питању, излапели Јово Капичић говори за књигу Голи отоци Јове Капичића, овако: Први пут, прије него што је затвор и направљен, Ранковић ми је рекао да извидим терен: „Јави се Стеву Крајачићу, а он ће ти дати даље инструкције. Мирослав Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугутинчића, испричао нам је да у Кварнерском заливу постоји острво мермера на које би могли да сместимо наше ИБ-овце.

Ето чиме се, између осталог бавила књижевна величина иноверне нам браће са запада. А, и, ако ово није истина, ето шта су колеге писци инсинуирали дворском писцу Јосипа Броза. А, ево шта је пре рата Крлежа писао о Зоговићу: Читав лирски опус Радована Зоговића не вриједи много и много је ближи ништици него било каквом другом појму лирске вриједности. То неукусно, грубо употребљавање бубња у ломној и лелујавој лирској партитури неких његових пјесама може да дјелује демагошки на књижевно необразоване аудиторије, али зато те пјесме не постају уверљивије, ни боље, ни сугестивније... Ово лирско кењало, које се ту, пред нама, кмези и пекмези већ неколико година, које луђачки неодговорно изриче смртне пресуде са Марком Ристићем, Богдановом и Давичом, без икаква разлога и без икакве компетенције... То прјамолињјешје чудо од детета, нека уважи да ја већ годинама киснем под глупошћу што пљушти из кабла и из рукава, али да сам још увијек толико духовит, те умијем разликовати гњаватора од идеолога и пјесника од блебетала. Ако би пратили психолошку позадину о томе како се Крлежа стварно осећао и шта је у истину мислио довољно је погледати његову преписку. Док се у тим писмима Марку Ристићу обраћа са „Драги Марко“, Вељку Влаховићу са „Драги мој Вељко“, дотле се Зоговићу увек и искључиво обраћа са „Драги Зоговићу“. По презимену, полу-службено, без присности и манифестације пријатељства.

Мирослав Крлежа пише у јануару 1963. године Александру Ранковићу поводом „кикса“ у Енциклопедији, везано за јединицу Александар Ранковић, и његову биографију а као одговор на писмо Ранковића у коме он критикује како је та јединица обрађена:

Драги друже Ранковићу,

Све што бих могао да Вам одговорим било би само парафраза писма, која Вам пишем у мислима од оног тренутка када сам прочитао Вашу биографију... Сама ствар је рогобатна и глупа и незграпна и кабаста, и ја се спрам ње односим потпуно беспомоћно, с једне стране забезекнуто, а с друге опет индигнирано... Како је дошло до тога да сам текст добио у руке кад је књига већ била одштампана и експедитирана... Све се може претпоставити али да је до тога дошло као до неке игре са скривеним мислима било од кога тко је судјеловао у том послу, мислим да је доказ претпоставке лишене сваке основе. Ради се о јавашлуку, то да, и очитој сублимној глупости једног Штребера. Сад било како било, питам се шта да радим?

Тринаест година смрачим у овој несрећној енциклопедијској канцеларији, па када се коначно јавио А. Ранковић као енциклопедијска јединица, онда једна енциклопедија под мојом одговорношћу све што је знала да каже јесте да је у социјализму успио да ''положи матуру и апсолвира право''...

Питам се, шта да радим када је реч о Вама, о човјеку, којега да није било, по свој прилици ни ова енциклопедија не би се данас штампала... Очекујући Ваших неколико утјешних речи... поздрављам Вас срдачно, пријатељски....

Кад је страх онда се губи „латинска госпоштина“ и „интелектуална супериорност гледе оријента“, те се и једном абаџији Крлежа може обраћати као да је Волтер лично а не полуписмени полицајац. После пада Ранковићева било је већ све лакше: Крлежа је могао опет да изиграва господина уздигнута чела и да тумачи догађаје по свом нахођењу.

Ранковић одговара Крлежи писмом у којем опет протестује и тражи да се исправка штампа у посебном писму које ће бити приложено уз сваки примерак и бити послато на адресе на које је књига већ стигла. Крлежа одговара одмах и сав срећан шаље неке књиге као дар и нада се да ће се видети са Ранковићем чим стигне у Београд. После осам месеци друг Марко одговара Крлежи како је задовољан исправкама и урађеним послом али „скромно“ примећује да није требало написати да је политичар и државник јер ће испасти да је он због тога тражио исправке - а није. Крлежа је, пак, хтео да до краја испегла ствар па је схватио да мало ласкања никоме неће шкодити. Поготову њему. Четврти пленум (или: Брионски) не даде да се са Ранковићем и спријатељи.

Енциклопедија?! Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. Марко Ристић је као шеф српске редакције Крлежине енциклопедије дозволио да се у исту од вођа Првог српског устанка уврсти само Карађорђе. Михаило Лалић пише да се он правдао тиме што је и Крлежа избацио из енциклопедије многе вредне хрватске генерале и стратеге, то јест: није их убацио. Лалић се с' правом пита: који су то хрватски генерали и војсковође?

 Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд!!! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија. Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила другог, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Мирослав Крлежа је говорио у перо Матвејевићу: Дакле увијек се изнова поставља питање: говорити истину или брбљати? Или писати као виртуоз? Писање је вјештина, али може да буде и игра. Може се писати и у хипнози, под туђом сугестијом, противно свог увјерења, а пишући може се и лагати. А писати веома често у литератури значи и просто преписивати. Најступиднији начин писања је свакако фразирање. ''Фраза'' претвара људску реч у испразност, осјећаје у калупе, мисли у глупе схеме. Она није ни лаж, ни истина, ни илузија. Депласирана гримаса, кревељење у кривом тренутку и на кривом мјесту! Тајанствена снага кобне фразе о ''светим стварима'' домовине, бога, увјерења или принципа једно је од најмрачнијих хисторијских страшила. Ваља додати да се пишу књиге и због ''хљеба насушног''. Може се писати калуђерски, кроничарски, апологетски и памфлетски. Срећом све што се напише ипак не остаје или барем не заувјек.

Писао је Крлежа свакако, калуђерски понајмање. Писао је и добро. Али то није тема овог текста. Тема је друга! Човек? Да! Какав је био човек? Ништа бољи или гори од већине оних који су тада живели, радили и нешто значили!

Иако је Крлежа био један од првих ревизиониста историје и порицатеља усташког геноцида тврдећи још 1964. године да је у Јасеновцу убијено између 40.000 и 60.000 Срба (и то лично говорио Добрици Ћосићу и Оскару Давичу) и дан-данас га у Београду славе и сваки час организују афирмативне скупове о његовом лику и делу.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ О ПИСЦУ И ПИСАЊУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И, ЦРЊАНСКИ...

Милош Црњански о себи, 1918. године:

М.Ц. је млад. Војвођанин. Живео је по селима, градовима, по мору и шумама као и сви други.

Превртао је прашне књиге, ишао по гробљима.

Ако му споменете Ганг или покојног Ластавицу, он ће о обојици говорити тужно. О сваком. У детињству је носио дрвени мач и већ у дванаестој години спевао један плагијат, по оној песми: Ој, девојко, ој, овако: Ој, на Боспор напред, ој! Тада је био националиста. После је читао прашне Страже и сузно гледао лепо лице Светозара Марковића. Тада је био интернационалиста. После је упознао рат и жељу умрети.

Данас је срећан. Све му је једно, хоће ли га славити или ругати му се. Он не верује у Бога, али у будућност. Све јаде наше, сав понос, сву срамоту нашу, све зна. И питали га о смрти или љубави, о Загребу или народном јединству, о песимизму или оптимизму, о литератури или футуризму, он ће на све то одмахнути презриво, очајно, али пријатељском руком.

Ко га је родио? Мати једна од камена као Мештровићева; ко му је отац? Ох, он је син Дон Кихотов.

Коморан, 7. јула 1918.

У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“ подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића, или Крлеже, или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста, пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се енормно наоружавао и спремао за рат (Бертолино).

Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више, познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте, фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада. Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско национално биће и српска култура.

У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје. (Бертолино)

Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је писац био реакционар (Аврамовић).

Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији Никола Бертолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не остаје дужан никоме.  Црњански јесте био контроверзна личност - па није ни чудо.

Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је, исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја нисам био анђео. Да, то је најбоља формулација целе приче и свих контроверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био анђео! Свакако најбољи познавалац лика и дела Милоша Црњанског, Мило Ломпар у изванредној књизи Црњански – биографија једног осећања, страна 333., пише: Испуњен великим самољубљем, Црњански је остао на удаљености и од себе самог, способан да себе карикира, са развијеним осећањем за цинизам, иронију и гротеску, сасвим деструктивну, да гледа не-људским погледом, који је каткад био божански, а каткад демонски.

Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати неки лични став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре. Милан Јовановић, који је радио са Црњанским у Берлину, писао је да Црњански о Немцима није имао богзна какво мишљење: он је то мишљење и сам, нескривено и отворено, саопштио, називајући Хитлера лудом, а његову околину бандом.

Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутантно и анахроно, ако се наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити „националистички континуитет код српске интелигенције“, па је Црњански некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање „националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у  лошем контексту о писцу све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо Франка.

Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном. Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог). У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом ситницом из живота и рада.

Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, национал-социјализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више био југословенски националиста, а мање српски. Шта је он под томе подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у тексту Социјална база нашег национализма где каже, контроверзно само како он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.

Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати, евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио (лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове. Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније понашао.

Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време на овим просторима аутоматски сматра: националистичким! Писати о Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског национализма. И зато је понекад беспредметно учествовати у оваквим расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански. Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“, уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом.

Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о нјавећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.

Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила II, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати, проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?! Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.

Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа! Владимир Ћоровић и Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?!

Још је интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв. „реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим дипломатским окупљањима, па и на нацистичким.

По овој теми, Миленко Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици, својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.

Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи. Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао је и са Американским Србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то утврдити.

Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је његов карактер у питању.

Милан Јовановић Стоимировић, човек који је радио са Црњанским, у својој књизи Портрети према живим моделима, на страни 215., о Црњанском каже следеће: Њему је увек требало много новаца, он је увек желео да важи више него други; он је и за нормалан свој службени напор тврдио да је то велики успех, а оспоравао је и ниподаштавао скоро сваког живог, скоро свачији рад и вредност. У свакоме његовом ставу је било дрскости, надутости, осионости и нечега силеџијског, због чега је лако долазио у сукобе са људима око себе, па је после ударао у велика звона своје приватне полемике, којима је ишао на нерве чак и онима који у њих нису били ангажовани и који су их посматрали као faits divers. Његово основно расположење је увек било кисело, он није био ни ведар, нити љубазан човек.  Soubcorneur, он је скоро свакоме подметао неке рђаве намере, и то према њему лично, а често је тврдио да и људи њега сумњиче те за ово, те за оно, док је он тако само претпостављао, пошто људи које је он нападао најчешће нису ни мислили о њему; укратко, мало му је било што он сумњичи, него је сумњичио друге да они сумњиче њега! Није било ништа необично да он о некоме говори са стиснутим зубима, а није било необично ни да људима говори једно у лице, а друго иза њихових леђа. И то не без срачунате ироније. Са друге стране му се није могла одрицати лична храброст у свађи; он је додуше у томе ишао толико далеко, да је из препирке брзо прелазио у вређање, а да са њега пређе на претње и тучом, па чак и на саму тучу.

Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари.

Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије,  дотерујући мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да би се комплетирала слика за будућа покољења.

Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На последњи позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима није било.

Миленко Поповић, његов помоћник у Риму, негде је написао: Једном приликом, када је службено, изненада, дошао у Београд, срео је рођену мајку у трамвају и кад је ова, сва радосна, почела да виче: сине, сине, он се одрекао мајке речима: „Госпођо, ја вас не познајем“. Био је у друштву једне раскошно одевене београдске лепотице, а мајка је носила тепелук. Ово треба узети са резервом јер је мала вероватноћа да се Црњански могао срести са мајком у трамвају, па још у Београду, пошто је живела и умрла у Панчеву (јер јој је син продао кућу). Али довољно говори о томе како су га сарадници доживљавали и какав су утисак стекли о његовом односу према мајци.

Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.

Било је писаца који нису  волели карактер Црњанског а да при томе нису оптерећени идеолошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио просторију.

Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.

Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам признати, запањила нагла промена понашања Црњанског, које је настало у тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити. Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и свађалица у југословенској литератури.

У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу књижевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и поштење?

Карактеристичан је његов однос према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између осталог одговара да је појава шунд литературе недостојна једне марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965. године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи „грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио – одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!

У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“. Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно, и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то министарство. А онда следи врхунац ''вађења'' и удварања комунистичким властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим.

Па и ово му је мало, него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при посланству у Берлину 1935. године постављен  а да то није ни знао и мимо његове воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168. Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд......

Чему то? - опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? – он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.

Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе „аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па медицину, па затим философију и историју.

Мајка је увек имала разумевања и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи, тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и лакши рад.

Са новцем и око новца се често понаша не-џентлменски. Дугује брату Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на крају ни дуг није вратио.

Међутим, када неко њему дугује, поготову за хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де, хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната. Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија. Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе иако је у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у фунтама.

У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао је. То му се не може пребацити.

Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији. Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло.

Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и квалитет песама. На лошу критику Андрићеву, упућену Растку Петровићу поводом књиге Бурлеска господина Перуна, Црњански пише Андрићу: Читао сам Ваш чланак о Растку. Имате право, не зато што иде у моју корист. Врло брзо се испуцао, и сваки дан је све онанистичнији. Комплименти: нисам знао да ви тако јасно, без темперамента, умете да гледате на ствари. Ем је оговарао једнога, ем се додворавао другом.

Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу, Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу....

То му, међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и стрина.

Добрица Ћосић у књизи Славољуба Ђукића Ловљење Ветра, говори: Прочитао сам Сеобе 1949. године и био запањен да постоји такав сјајан писац на српском језику. Тада сам био члан Агитпропа. Уредници Минерве тражили су дозволу да штампају Сеобе. Најпре сам разговарао са Ђиласом. „То је добар писац, али разговарај са Кардељом и нека он одлучи о његовом објављивању“, рекао је Ђилас. Кардељ ме ја најпре питао: „Ко је тај?“. Када сам га обавестио о Црњанском као писцу, одговорио је: „Ако је такав писац, треба га штампати. Али питај Марка шта он ради у емиграцији“. Ранковић ми је рекао: „Што се емиграције тиче, он има само један грех: на конгресу ПЕН-а бранио је Радована Зоговића. То је све колико знам, али ћу питати Министарство иностраних послова“. После неколико дана ми је јавио: „Штампајте Црњанског!“.

Андрићу се удварао скоро цео живот. Тачније, до пред крај живота, тада су се два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону остао само онолико колико је протокол то захтевао.

Најинтересантнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт, па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде „узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом буржујком, мајком Марка Ристића. (Дочим, један други карактер, Тин Ујевић, у једном писму издавачу Цвијановићу вели да само поздрави Марка Ристића јер они нису у толико интимним односима да би се дописивали).

Он, Црњански,  преклиње и моли Марка Ристића да му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак, Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића. Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и мноштвом оптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.

Мило Ломпар је позицију Милоша Црњанског, у, и према националним институцијама (па самим тим и према људима који су већ били етаблирани у њима) дефинисао синтагмом друштвени аутсајдер. Али не само према институцијама и ауторитетима већ у и односу на главни ток наше литературе. Црњански, по речима Ломпара, није могао саобразити књижевни и друштвени положај а то пре свега због тога што су га челници националних институција сматрали грађански проблематичним. (Црњански – биографија једног осећања)

О томе како су на Црњанског гледале комунистичке власти после његовог повратка у земљу, рецимо у односу на Андрића, најбоље можемо видети у дневницима комунистичког функционера Драже Марковића, који је описујући моменте смрти два велика писца најбоље објаснио однос државе и руководства према једном и другом:

13. март 1975. Године                           

Данас, рано изјутра, скоро после тромесечног боловања умро је Иво Андрић у 83 години живота... отишао је Иво Андрић, великим писац, добар и мудар човек, значајна личност нашег времена. Остало је иза њега велико књижевно дело... Андрић је био тих одмерен човек. Био је благ питоме нарави. Волео је људе и људи су волели њега... Био је Хрват из Босне... И сматрао се српским писцем... Био је дипломата у годинама између два рата: био је амбасадор Краљевине Југославије у Берлину. Није, био, међутим, ни реакционар, ни конзервативац... Био је југословенски оријентисан...

01. децембар 1977. Године

Јуче је у 84. Години умро књижевник Милош Црњански. Несумњиво велики писац и истакнути књижевник, он је у нашем послератном периоду био дуго времена спорна личност. Наиме, он је пре рата био крајње десно оријентисан и представљао је личност међу интелектуалцима Београда блиску фашистичкој идеологији. Био је близак Милану Стојадиновићу и сарађивао је у реакционарном Времену. За време рата живео је у емиграцији у Лондону. Држао се и за време рата и после њега врло коректно... Дуго времена његовом повратку су се противили припадници левих интелектуалаца између два рата (Милан Богдановић, Коча Поповић, Марко Ристић, Александар Вучо, Оскар Давичо, и др.).

Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије. Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере. Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније, са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из Венеције, и младе Енглескиње које проучава.

Писао је писма супрузи Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко. Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе. Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским инетелектуалкама. А услов за његов интервју је био да дотична „интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске) стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је. Црњански је једном рекао Моми Капору: Е, мој младићу, шта ти знаш о Паризу? Ја сам тамо, двадесетих, курцем отварао врата по Бул Сен Мишу!

Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања. Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако). Тако је  Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама. А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа.

Не оставља чак ни кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку и ћерку - па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји шта ће, ако му кажу да хоће.

Ако је веровати Црњанском, један од највећих српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спуштати на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.

Кад се вратио у земљу био је више него изненађен. Није могао ни сањати да га млади људи читају и воле. Доживљавао би овације где год би се појавио. Мило Ломпар у књизи Црњански – биографија једног осећања, описује властиту спознају Црњанског тог часа, у време његовог наступа на књижевном матинеу у Народном позоришту 1974. године:

Био је то тренутак када се могла препознати песничка харизма: ништа не нуди, никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним у часу када ваздушасто ништа у речима постаје стварност.

Као безинтересно, осећање не зна ни за какав савез са моћима, непредвидиво је и неуклопиво, одлази у рукавац уместо у матицу, јер је често пулсирање интензитета, ништа осим тога, као пулсирање које се одвија неправилно и у чудним распонима. Одједном препознајемо како је оно и нешто интимно, и снажно, и боље у човеку: осећање најдубљег дамара и сасвим сопственог дрхтаја у озарењу, као избијање сопства на светлост у скоковима и маховима. Такво је, понекад, стапање са другима унутар осећања, без икаквих очекивања од света: осетити да смо сами и издвојени у страсној мери којом нас та самоћа ипак спаја са другима.

На крају пута, у болници, на питање доктора „шта би желео?“, писац је одговорио: „Рујна вина“. Донели су му чашу ружице, пробао је неколико капи и рекао „Одлично!“. Убрзо је, након тога, умро.

У мртвачници је, а због болести његове Виде, тело једног до највећих српских и европских писаца идентификовао домар Удружења књижевника Србије: Пера Јакић. Убрзо након тога а после смрти његове Виде, стан у којему су живели Црњански додељен је другим људима а они су инсистирали да се све те хартије и намештај што пре избаце како би могли да се уселе.

Како је било са Андрићем, слично је прошао и Црњански. Када је почео распад СФРЈ највећи олош од стране српских непријатеља оштрио је своје перо на српског писца. Како то увек бива код нас: поједини Срби нису заостајали за другима у тој прљавој работи.

Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да кажем...

ИВО АНДРИЋ: ЧОВЕК!