ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

 

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе могла постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада. Али није! Деца која се 2014. године викала: "Ко не скаче тај је Москаљ" - данас су или у рововима или у гробовима. Они богати су ван Украјине! Украјина више не постоји као суверена земља!

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценаријо него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари. 

Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

БАХМУТ ИЛИ АРТЈОМОВСК?!

 Пише: Игор Ђурић

У једној емисији на телевизији некој, сада већ надалеко чувени Шешељ је изгрдио присутне у студију због употребе назива Бахмут за град у Русији (Донбас) говорећи „да Срби и Руси тај град називају Артјомовск а да Украјинци употребљавају назив Бахмут“. 

Дочим, Срби који су досељавали те крајеве крајем XVIII века нису ни могли чути другог имена за место где је некад Петар Велики направио тврђаву осим: Бахмут.

Иначе, неко је негде први поменуо ту теорију (заверу) о имену тога градића и она је здушно прихваћена у нашем медијском и јавном простору: пријатељи Русије се труде да то место зову Артјомовск а непријатељи Русије кажу Бахмут. А пошто је то место месецима актуелно због рата у Украјини онда се свакодневно мора поменути на хиљаде пута.

Међутим, ни једни, ни други, осим наратива и идеологије немају појма о чему се ту ради. Није ни чудо: десетине и десетине некаквих аналитичара, стручњака и ко зна чега још, дефилују на телевизијама и интернет порталима говорећи о рату у Украјини и скоро да ништа нису погодили или тачно казали. То је углавном навијачко или политичко иступање и теорије које ни пас с маслом не би појео.

На месту данашњег Бахмута почетком XVIII века Петар Велики је наредио изградњу тврђаве у којој су касније били смештени козаци (и вазда су тамо дизали некакве побуне). На том истом месту Бахмутске тврђаве Срби су касније изградили шанчеве и насеље под именом Бахмут. И то је вероватно најправилнији назив тога насеља ако се држимо топонимије и историје. Ово насеље је преименовано у Артјомвск (Артемивск) 1924. године, после Октобарске револуције, која и створила Украјину овакву каква је данас и која представља проблем не само Русији него и светском миру. Тако да се ја не  бих баш држао тога.

Дакле, ствар је проста: топонимија нам много говори и уз помоћ здравог разума, мало историје и књижевности може нам много помоћи.

Бахмут је у једном периоду био седиште Славеносербије (Славяносербия) а касније је био у саставу Азовске губерније. Та област је административно постојала кратко, била је део крајине (границе) у одбрани од турских напада али је ширењем Русије престала потреба за њом (из истог разлога су се ти исти Срби и повукли из Аустријског царства). Област се налазила на обали реке Доњецка, између река Бахмут (Бахмутка, Бахмутовка) и Лугањ.

Ако су реке Доњецк и Лугањ касније крстиле и дале имена областима Доњецка и Луганска, заиста не видим разлог да река Бахмутка не дадне име насељу Бахмут, граду кроз који протиче и којој нико, мисли се на реку, није мењао име. Гледајући стару и ново топонимију и топономастику јасно је да се тај крај некада звао Бахмут. Поготово што се у близини и данас налази село Бахмутскоје.

Поред тога, кроз историју па све до новијег времена, многе институције и организације носиле су префикс Бахмут у својим називима: Бахмутски козачки пук, Бахмутски хусарски пук, Бахмутска тврђава, Бахмутски универзитет, Бахмутски округ, итд.

Милош Црњански у својим Сеобама помиње искључиво Бахмут и Бахмутску провинцију. Ту долазе његови Исаковичи (неки до њих) после селидбе у Русију, па самим тим, на једном месту вели: „Према протоколу швапсквартере Исакович се одселио из Кијева, у Бахмут, седамнаестог новембра, године 1753, на дан Григорија Чудотворца“.

Црњански, даље, на крају исте књиге пише: "Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији, нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.... Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!... Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име места: Мартонош!... На реци Ингул, наћи ће: Панчево. Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!".

Дакле, прве ровове (шанчеве) у Бахмуту су ископали Срби под командом генерала Прерадовића. Ето ровова и шанчева и до дан данашњег у Бахмуту, како год град називали: шанац остаје шанац, неко га брани други га напада. И те зграде које су углавном срушене данас у Бахмуту имају у својим темељима српског зноја и жеље Срба да се скрасе у новој земљи започну нови живот. Интересантно је подвући да је пре насељавања у ове крајеве велика концентрација Срба на овим поднебљима била у Кривом Рогу, које је словило као транзитно место.

Ти ровови, шанчеви, канали или јарци (јарак) су остали у именима многих насеља у ближој или даљој околини као наставак јар или брод: Макаравој јар, Часов јар, Красни јар (некада центар Хусарског пука генерала Шевића), Жолтиј јар, Харашои брод (јар), Бабин јар (место где су немачки и украјински нацисти 1941. године за само два дана убили 35.000 Јевреја и руских заробљеника).

Јар може бити да је настала од речи јарак (можда, нисам сигуран) а брод је настао од турске речи брод – место где се прелази река. Отуд називи насеља и градова и на нашим поднебљима Славонски Брод (који се некада звао Деспот Брод по деспоту Ђурађу Бранковићу), Кокин Брод,  Стари Брод. У околини Лазаревца, Колубара се прелазила на месту Белом Броду код Ћелија. У Истоку, испод самог рибњака било је место Брод где смо се купали и прелазили реку.

Дакле, велики део насеља из тог подручја вуче корене из татарског, турског или српског језика. Срби су тада често давали новонасталим насељима имена градова и насеља одакле су дошли: Глина, Смедерево, Сента, Сланкамен, Бечеј, Глоговац, Вуковар, Земун, Суботица, Панчево, Вршац...

Само име Бахмут може вући турске корене и по неким тумачењима реч бахмат значи: кратки степски коњ. На сличан начин је лева притока Доњецка добила назив пастув – Жеребец. Неки говоре да је настао од турског личног имена Махмут (Бахмут) пошто је на исти начин и река Ајдар добила име такође по турском личном имену.

Ако би због турског корена требало мењати имена градова или других појмова и назива, онда би ми Срби (попут Руса) били у великом проблему. Остали би смо без улица, ловишта, паркова, шницле и нашег великог Вожда: Карађорђа! Ово је само један пример а можемо их наћи на стотине и хиљаде.

Остали би без Беле Паланке, Смедеревске Паланке или Бачке Паланке. Јер Паланка на турском значи: редута (палисада). Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

Такво је то руско поднебље било: турбулентно. Испресецано путевима ратова и освајача, натопљено крвљу, а, опет, од Бога дато: богато плодном земљом, водом, рудама. Судбина многих насеља која су ратовима и инвазијама мењале господаре или окупаторе јесте да се мењају имена насеља, река, шума и равница (види овде Топономастика Истока). Бахмут је био исте ''среће'' (као и многа насеља у том делу Русије, па и српских земаља): био је прво Бахмутска тврђава, па Бахмут који су Срби изградили, па совјетски Артјомовск, па украјински Бахмут, а, сада, како ствари стоје, после овога рата зваће се Вагнер!

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!

Пише: Игор Ђурић

Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.

Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!

Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!

        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!

        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.

        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).

         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.

 

РУСИЈА У РАТУ: може ли победити?!

 Пише: Игор Ђурић

Русија?

Очигледно да су предвидели куда их води попустљивост и шта их чека уколико не покажу и докажу да су велесила. Они сада не воде рат против Украјине и Американаца већ бију битку за свој опстанак. Од брзине успеха (или: неуспеха) зависи њихова судбина (али и наша: српска).

Међународни притисак на Русију је медијски предимензиониран. Историјским договором са Кином, Русија је себи отворила врата за животни и економски опстанак. Сем западне Европе и Америке остаје јој цео свет и тржишта са милијардама људи и растућим економијама.

Није Украјина мала земља (после Русије највећа је у Европи), нити има мало становника (око 45 милиона), нити је њена војска слаба и ненаоружана (много је запад уложио у њу последњих година) а да би их Руси победили и окупирали за неколико дана и без већих жртава (како неки вајни стручњаци у Србији мисле).

А, они, Руси, то и не желе: мисли се на окупацију.

Па шта онда Руси желе?

Они, пре свега, хоће да униште украјинске војне потенцијале, смене наметнуту анти-руску власт, да прошире границе Донбаса, да осигурају залеђе Крима, и, можда, да се преко Одесе споје са Придњестровљем. На тај начин би, уједно, опколили Украјину и били у могућности да контролишу њену евентуалну поновну милитаризацију.

Да би успели у своме науму они су морали да развуку украјинске снаге на што ширем фронту и на више тачака а да би ослабили главну војну силу Украјине која се налази на истоку земље (да би онемогућили појачања). Поред тога требало је уништити њихове командне центре, против-авионске системе, складишта, аеродроме, авијацију. Чини се да је Русија у доброј мери успела у томе. Чињеница да углавном контролише небо изнад Украјине говори о томе.

У овом тренутку циљ руских снага није да заузимају велике градове (довољно је да их држе опкољеним у овој фази рата) већ да неутрализују украјинске војне потенцијале а пре свега војску у Донбасу и формације типа АЗОВ. То ће учинити одвајањем источног дела Украјине од остатка земље и по ономе што се може видети на картама Руси спремају два „котла“ (казана) за украјинску војску. Један је онај за украјинске формације које се налазе скоро већ опкољене у подручју Донбаса (спајањем руских снага из Запорожја и од стране Харкова), а други, већи је онај који би се створио спајањем руских трупа на линији Херсон – Кијев. Што би претекло у првом „котлу“ у другом сигурно не би!

Операције и напредовање руских снага теку спорије због тога што се они труде да буде што мање жртава међу цивилима и да избегну разарање градова. Због тога они још увек нису ни употребили своја најубојитија средства (надамо се и да неће) и имају више жртава него што би иначе имали када би ратовали ко што ратују Американци (прво све спржи испред себе па онда напредуј).

Чак и да се данас све заврши: Руси су остварили циљеве и однели победу! Украјинска војска је девастирана, границе Донбаса су проширене, Крим је осигуран добрим залеђем и копненим путем, Мариупољ као важна тачка је неутрализован и фактички освојен (04.03 2022. год.) а тиме је и Азовско море слободно, питање је дана када ће Харков пасти.

Америка, ЕУ, тзв. западни свет?

У интересу Америке је да рат у Украјини траје што дуже. Они својски и раде на томе. Европа је велики губитник овог рата ма како се завршио.

У последњих неколико дана оно што смо некада називали „западним демократијама“ више не постоји у том облику. Тај део света, Америка, земље ЕУ и сателити, склизнули су у лудило, диктатуру и безакоње.

У намери да униште Русију, прво су изазвали рат у Украјини. Када је до њега дошло онда су се још више острвили на Русију (додуше са пристојне удаљености и до последњег Украјинца). Острвили су се и на све они који мисле другачије или подржавају Русију. Додуше, на Кину још не смеју.

У чему се огледа то лудило и безакоње?

Национализују руску имовину! Не поштују право својине, тако свето западу! Искључују руске телевизије и интернет странице!! Избацују руске студенте са универзитета! Отпуштају руске спортисте из клубова! Искључују Русе из свих такмичења! Забрањују представе и балете руских аутора (чак и оних давно мртвих)! Чак су и Достојевског забранили на факултетима и у библиотекама!

Погазили су све вредности на којима је кобајаги почивало њихово друштво и њихов систем вредности: својина, слобода, право на избор, право на мишљење, закони!

Закони?

Више не поштују ни сопствене ни међународне законе!

Шаљу оружје и добровољце једној од зараћених страна. Прихватају незаконита решења ако им тако одговара, па су тако прихватили санкције Русији од стране БиХ иако су неуставно изгласане и без пристанка српске стране. Разматрају пријем Украјине у ЕУ без икаквих услова а нас годинама зајебавају како нисмо испунили услове (притом Украјина баштини фашизам као доминантну идеологију). Чак размишљају да приме Косово у НАТО (које је фактички део НАТО-а чим су им јединице тамо). Амерички и европски политичари као бесни пси кидишу на Русију.

Све се променило, историјски ток се прекинуо, убијени су закони, правила су погажена, нема више никаквог континуитета, никаквих правила, ништа више није свето. Човечанство тоне у диктатуру, владавину јачег и глад.

Шта ме највише чуди?

Степен отупелости људи и јавног мњења на западу?! Нити једног различитог тона или гласа разума! Па у некадашњим најгорим диктатурама било је људи који су пружали отпор по цену властитог живота. Сада и тамо: нико!

Они тамо сматрају да је сасвим нормално, људски и демократски, да Америка и ЕУ бомбардују Ирак, Србију, Либију, Сирију. То није ништа страшно. А, када Русија то исто уради са Украјином онда подлежу хистерији како је то варварски чин недостојан цивилизованог света!

Они френетично аплаудирају Бајдену док подржава ирански народ у Украјини!

Они грабе руску имовину без гриже савести и оног надмоћног става о њиховом степену културе у односу на остатак света!

Човеку са запада се већ неко време одузима део по део онога што се некада подразумевало као тековина, као неприкосновено право и он се попут жабе полако скувао на ватри једноумља и диктатуре. Цензура, ограничавање кретања, наметање готових истина, све лошији живот, аусвајси, брњице, вербални деликт, наметање изопачености као доминантног модела, и, још много тога. Избрисане су вредности читаве једне цивилизације.

Крупни капитал и владари из сенке су одавно преузели политичаре, они их стварају и постављају и преко њих стварају свет по својој вољи. У том свету они су господари а народ је стока. У том свету они одлучују шта ће и колико дати тој стоци. Деценијама су путем масовних медија стварали послушне зомбије од људи и народа, и, изгледа да су у томе успели. Зато им релативно очуване нације попут Руса, Кинеза, Срба и сличних: сметају! Они не желе слободне људе!

Србија?

Спаса нам нема, пропасти нећемо!

Тако својевремено рече Пашић.

Нешто ми се јавља: веће ћемо ми муке имати са домаћим олошем но са странцима. Уосталом, тако је почело и у Украјини!

Из Русије с љубављу!

 

      Пише: Игор Ђурић       

            

 Текст писан 2014. године

Старац Филотије (око 1514. године) у време владавине руског кнеза Василија Трећег: „Два су Рима пала, трећи Рим стоји, четвртога неће бити“.

Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат запад против Југославије, стр. 97, између осталога, пише: „Нови атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија. Драконско кажњавање „некооперативних“ постало је у оквиру те доктрине неприкосновена догма“. 

Мали народи (поготову: не велики, не наседајте ово је зајебанција) немају потребу за објективношћу код разматрања међународног права које нико не поштује, поготову ми Срби, после свега што су нам урадили не поштујући то исто право? Стално нам говоре: "сувише сте ви мали да бисте одлучивали о нечему, а велики одлучују на основу својих интереса а не на основу права и објективности". 

Ако смо мали да одлучујемо, онда смо мали и да будемо објективни! 

Зашто једноставно не послушати зов срца и аргументе разума? Зов срца је: Русија! 

Аргументи разума су: шта ћемо са онима који су нас убијали и отели нам део територије? Зашто нисмо са онима који бране наше право на Космет? Зашто хоћемо по сваку цену у Европску унију која нас је брутално убијала и није на нашој страни у нити једном спору и сукобу, већ увек на страни наших непријатеља и која нас стално уцењује? Чему национални мазохизам, на који немају право мали народи?

Крим је био део руске државе. Као што је Косово део српске државе. Руси су повратили своје територије, Срби ће да причекају. Ту се треба тражити сличност и релација између два случаја. Зато треба да подржимо Русију у њеним намерама. Не смемо да радимо против себе, ваљда и ми желимо да повратимо део своје територије када се за то буду стекли услови. Све остало је замена теза. Није Русија анектирала део туђе територије већ повратила део своје, окупиране. НАТО је анкетирао Косово као што је Украјина поседовала нешто што није њено и што су је даровали комунисти. 

Комунисти су и Космету даровали аутономију до нивоа државности, коју никада нису имали и нису је требали имати. Даровали су и неке територије, испод Копаоника, које никада нису територијално припадале нашим јужним окрузима. Да није било те аутономије онда се не би могло говорити о томе како већина жели нешто, јер су Албанци у Србији мањина (још увек, а докле ће, не знамо). 

Најзад, Крим није изгубила Украјина на Криму, она га је изгубила на Косову. Као што ни Грузија није изгубила Абхазију оног дана када су се руски тенкови стуштили тамо, већ онога дана када су НАТО авиони бомбардовали Србију.

Знало се да преседан везан за Косово неће мировати. Само су будале и политиканти са запада, и код нас, могли веровати да је то изолован и посебан случај. На њихову жалост сада ће на томе профитирати Русија, јер су са Косовом заиста свима затворена уста да било шта кажу или ураде а да не испадну лицемери. 

Домино ефекат се покренуо још са Осетијом и Абхазијом, а сада се захуктава. Косовске брљотине запада су дошле до степена када ће и други наплатити њихову глупост (и, платити). И то ће пре свега зависти од противтеже силе, од тога ко је колико јак да оствари своје намере на силу а против слабијег, баш какав је био случај са Косметом и Србијом. Зависи само до тога када ће друге светске силе довољно ојачати да буду у могућности да подрже сепаратисте када им то одговара. Само непуних петнаест година после бомбардовања Србије, такве силе данас постоје у свету, две већ формиране и у експанзији (Русија и Кина) и неколико њих у озбиљном повоју и налету (Индија, Бразил). Неће више све зависти од америчке војне силе, јер да се разумемо, само је од тога зависило ко је у праву а ко не, ко има права а ко не.

У врло кратком временском периоду Американци немоћно бесне већ неколико пута а западно-европски политичари муцају покушавајући да објасне како се Косово не може упоређивати са Абхазијом, Осетијом, Придњестровљијем, Кримом, Каталонијом, итд. Па онда, како Русија нема право да војно интервенише у Сирији а они, је ли, имају. Зачудо, Русија нема разумевања за њихов бес и њихове „аргументе“, те за њихову муцавост, али зато има бојеве главе и авионе који јој омогућавају да живи у том „неразумевању“. И, тако, мада би најрадије уништили и најмању клицу Русије, морају да ћуте, трпе и реже. Више од тога им се не исплати али се режањем не може отерати медвед од тора.

Добро, нису ни Американци лоше прошли. Добили си велику војну базу потпуно бесплатно, угурали су трупе на Косово и сада их више нико одатле не може истерати а да не поседује горе наведене „главе“ и авионе. Даће Бог, једног дана. Али њихови европски савезници никако не могу бити задовољни риком медведа из Москве пред њиховим вратима, који им све чешће показује зубе и место које ће им припадати  у будућности.

Свако иоле паметан, и моралан, је знао да је америчка политика колонијална и лицемерна. Ње и њених сателита. Они су освајали свет у име „демократије“ а остављали су иза себе само мртве и пустош. Међутим, то што се знало није значило ништа уколико ниси довољно јак да их победиш или одвратиш од напада на себе. Године после завршетка хладног рата биле су погубније по многе мале народе, него што је то било у време истог - и то, што је најгоре, све у име неких људских права и демократије, чега није било ни од корова. Поновним успостављањем равнотеже и поделом силе, захлађењем односа између истих, и даље ће бити неправде по свету али ће макар сада тирани и моћници зазирати једни од других. Можда у њиховим свађама некога и оставе по страни. И неће нам више продавати рог за свећу јер сада и други имају „јаке аргументе“.

Тако, прошло је време кад смо морали прихватати (на силу) да су они Бин Ладенови - терористи, а они Тачијеви - борци за слободу. Кад се у Кијеву заузимају зграде - онда је то борба за демократију, а кад се то исто ради у Доњецку - онда је то тероризам. Кад Енглеска има право да брани суверенитет на Фокландима а Србија не може то исто на Косову. Кад су Хрвати после Олује и Бљеска – „демократски“ и „европски“ народ а стотине хиљада избеглих Срба – геноцидне избеглице. Нема више. Ми нећемо имати користи од тога што Русија показује зубе - можда, али ће наши непријатељи имати штету. И то је нешто!!!

СРБИ и РУСИ!

Пише: Игор Ђурић

Историја увијек преде и циља на трајно рјешавање. Без обзира на пролазност и непрестану мијену модерних политичких форми, ипак постоји нешто што у тој општој крхкој непостојаности остаје стално, као неко заједничко уточиште свих краткодометних политичких процеса, уточиште које ће поред свега што се буде десило, послије сваког бродолома и пораза, ипак остати као утјешна гарантија да се у истом старом оквиру може поново почети од почетка. Та општа стабилна подлога на којој све може горити и изгорити, а да на њој поново никне нов живот, везана је за појам националне државе као политичке заједнице једног или више блиских народа. Она је постала дугорочна, стабилна подсвијест модерне политике коју у већини случајева треба откривати анализом. Али то је већ ствар која је превазишла политички учинак, дјелатност и способност једне генерације. Та општа подлога модерног свијета ствара се дугим процесом који не зависи ни од једног тренутка, нити од неспоразума и рјешења појединих влада, нити од самог раздобља у коме доминира неки крупан догађај...

Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, стр. 19

     Када је Европа у питању (читај Немачка и Енглеска) Срби су увек били ''повлашћени'' народ. Водимо мртву трку са Русима, а када су европске ''повластице'' у питању. Отуд смо на истој страни, били и јесмо. Прво поглавље које смо ми Срби отворили за приступ ЕУ било је оно поглавље ''сто за једнога'', отворено 1941. године. Немци су, рецимо у свим окупираним државама (изузимајући Русију, наравно) вршећи одмазду над таоцима због напада на своје војнике, убијали у сразмери 1:10. Дакле, за једног убијеног Немца стрељали би десет таоца, и то углавном пред крај рата када су се острвили. Овде се изузима случај атентата на Рајнхарда Хајдриха и последице истога. Додуше, руку на срце у западној Европи, Румунији, Бугарској, Мађарској, Естонији, Литванији и Летонији, нико није ни нападао Немце. И ако је номинално у Хрватској постојао покрет отпора, јер су тамошњи Срби устали да бране голе животе у четничким и партизанским формацијама, и пошто би и убили по неког Немца, Немци тамо нису стрељали сто Хрвата, чак ни десет. Дакле, привилегија је била искључиво српска.

Треба рећи да су и Руси грдно пострадали и тако су нам остали верни и одани у заједничкој патњи. Европа ће у нама увек гледати руске савезнике. То се мора знати. Још је Наполеон својевремено сматрао да је ''само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом'' катастрофа за ''наполеоновску Европу'', и то се до данашњег дана није променило у ''европској перцепцији'' Србије као Мале Русије. Наполеон је својом изјавом да је ''Аустрија географски непријатељ Србије'' запео ороз Принциповог пиштоља и Првог саветског рата. И, како су Наполеон и Аустријанци више желели Османлије на својој граници уместо независне Србије, тако су Енглези 1918. године желели неку обновљену Аустро-угарску уместо Југославије, и ако су били непријатељи у том рату, и одмах су почели да је руше. 
      Мала Русија на Балкану и перцепција о Србима као ''коњовоцима руских Козака у походу на топли Медитеран'' (Екмечић), је оно што је Србима ломило главу последња два века а када су односи са европским силама у питању. Почев од распада СФРЈ, па преко бомбардовања Србије, до дана данашњег и преговора око уласка у ЕУ, ти притисци не престају, нити ће икада престати. И, ако будемо примљени у ЕУ, ти исти Европљани ће нас сматрати Малим Русима и никада нам неће веровати. Па, ако је тако, а тако је, што онда да не будемо Мали Руси. Обзиром да се евро-атланске интеграције правдају тиме да смо мала земља да би могли бити неутрални. Па, ако не можемо да будемо неутрални, онда макар будимо на страни оних којима нас сматрају пријатељима и браћом.

Што каже мој пријатељ историчар Ратко Вукелић: макар нас Руси нису никада убијали и рушили, ако нису баш некад могли или хтели да нам помогну. То обично каже кад се потегне питање Санстефанског споразума и потоњег Берлинског конгреса. Треба знати да је Русија као сила морала чувати своје интересе на Црном мору исто тако као што су резултати Берлинског конгреса усмерени да ослабе Русију а не да помогну Србији. Треба истаћи да је Русија због Србије ушла у Први светски рат и због тога неко време престала да постоји. Да није били Руске револуције Србија би после рата изгледала потпуно другачије и сигурно боље. Исто тако, кад помињемо Наполеона, треба рећи да би ситуација у устаничкој Србији била другачија да није било инвазије на Русију 1812. године. Ми смо им се одужили априла 1941. године и тако натерали Немце да дочекају зиму пред Москвом.

Да се вратимо на Други светски рат. У окупираној Европи једино су се Срби и Руси организовано борили против нациста. Енглези, наиме, нису били окупирани а Пољаци су се борили ван земље. Од свих европских народа једино Срби и Грци нису имали добровољце у редовима нациста у нападу на Русију (чак су и неки Руси нападали Русију). За не веровати је да су се чак и Јевреји борили под командом Вермахта, додуше у саставу финске армије. Један СС батаљон (из састава СС дивизије Карло Велики) састављен од Француза добровољаца, бранио је Берлин све до пада и била је једина јединица која је на кратко повратила делове Берлина које су Руси заузели. У то време Париз и цела Француска су били већ ослобођени.
      Већ у другој половини 1942. године, руска тешка авијација досеже да бомбардује градове на истоку Немачке, али и оне у којима су немачке трупе: Варшаву, Будимпешту, Букурешт. Али не и Београд, који ће убрзо почети да бомбардују такозвани „савезници“. Ни тада, ни после, Руси нису избацили ни једну бомбу из авиона. Чак ни у време ослобађања Београда не користе тешку артиљерију и каћуше по граду, чак ни тактичку и фронтовску авијацију, иако би то спасило многе руске животе. Није да им је то било непознато. Треба прочитати књиге које описују како су освајали Будимпешту или Берлин.

Један белгијски лист, 1942. године, спремио је унапред текст о паду Стаљинграда, пошто се у то време очекивало да ће се то догодити свакога трена. У тексту је између осталога писало: „После жестоке битке, која је трајала више недеља, европска војска сломила је бесан отпор совјетских армија и данас је овладала последњим утврђењем руске одбране“.

      „Европска војска“?! Не: Немачка, или, не дај Боже: Хитлерова, фашистичка. Већ: европска. И, као што се може закључити из данашње ситуације ништа битно се није променило до дана данашњег. Опет је та иста „европска војска“ окренута према Русији, само што им се сада баш не иде фронтално, него би хтели да Русију униште некаквим другим, по њих мање болним, методама. Тренутно, како сада ствари стоје, далеко су од тога циља.

Све ово говори да та и таква Европа увек види нас и Русе као једно, као подједнаког непријатеља. И када нас зову код њих, они то чине не да би били са нама већ да ми не би били са Русима. Јер, треба гледати уназад да би се видело унапред. Данас када се врши ревизија историје заборављају се чињенице, ко је где био и шта је радио. Срби су криви за све. Холокауст не постоји више, само Сребреница. 
      А немачке окупационе власти, рецимо, нису имале поверење у Србе па су егзекуције Јевреја у Србији вршили лично они и Хрвати. За то време, румунски војници у Одеси су 1941. године убили 40.000 Јевреја у току једног дана. Летонци, Естонци и Литванци су за време тог рата побили све Јевреје који су се затекли у тим земљама. Они и Украјинци су чинили веома важан шраф машинерије холокауста. Преко 300.000 добровољаца из тих народа служило је у СС помоћним јединицама које су спроводиле холокауст. Мађарски фашисти нису престајали са убијањем Јевреја чак ни у периоду када су се водиле борбе са Русима за Будимпешту. Од октобра 1944. до фебруара 1945. Мађари су убили скоро 100.000 Јевреја. Дакле, до последњег дана. У прогону Јевреја у учествовали не само војници, већ и жене, и деца. Али је зато за време рата у Немачкој уморено скоро 4 милиона руских заробљеника. Немци су убили и око 16 милиона руских цивила у Русији, те око 8 милиона руских војника. То никада није названо правим именом. Уосталом, као ни за милион Срба страдалих у том истом рату.

Више је Срба страдало у току Другог светског рата, него Американаца и Енглеза заједно. Читав рат остатака света се по жртвама и разарању не може упоредити само са једним месецом ратовања у Русији. Али постоје још неки апсурди које је западна пропаганда извитоперила. Више је бомби пало на Малту за један месец рата, него на Лондон за време целог ратовања. Француска и Данска су за време рата производиле 10% наоружања и хране за потребе нацистичке војске. Конвенционално бомбардовање Хамбурга или Токија запаљивим бомбама однело је исти број живота као потоње бомбардовање Хирошиме атомском бомбом званом ''Мали дечко''. ''Дебељко'' бачен на Нагасаки убио је мање људи него запаљиве бомбе бачене на Дрезден или Ковентри. Наравно, овде се не рачуна потоња радијација.

Једино амерички и енглески ратни заробљеници у Немачкој нису коришћени као робовска радна снага. Оскар Шиндлер је био човек који је спасао одређени број Јевреја а који су после својим радом омогућили да се убије одређени број Руса. Диана Будисављевић је била ''хуманитарна'' радница која је из хрватских концентрационих логора за децу (једино су их они имали у целом свету, чак ни нацисти нису), здраву и снажну српску децу одвајала од оне српске деце која су била болешљива и ситна (и тако их одређивала за смрт), па су прва и одвојена српска деца покрштавана и постајали су Хрвати а друга српска деца су убијана јер су остали Срби и православци.

Историја је пуна апсурда и из тих апсурда треба учити. Све ово треба да знају политичари када говоре о томе да Европа нема алтернативу. То је тачно, Европа заиста нема алтернативу. Али Срби имају! То су Руси! Па шта бог да и нама, и њима. Не каже се џабе: нас и Руса стопедесетипет милиона петстоосамдесетишест хиљада и тристадевет.
      Треба узети у обзир следеће: како су Косово и Метохија одлуком комуниста постали аутономна покрајина Србије, исто тако су Абхазија, Осетија и Нагорно Карабах биле аутономне покрајине СССР-а, Абхазија је чак била и република. Исто како су подножје Копаоника и сам Лепосавић придодати, опет одлуком комуниста, аутономној покрајини Косово, исто тако је и Крим придодат Украјини. Па се поставља питање шта све ове наведене области разликује од Косова, па запад признаје Косово као независну државу а горе поменуте територије не признаје?!

У октобру месецу 1941. године, на прилазима Москви, на Бородинском пољу, где је некад Кутузов дочекао Наполеона, беснела је битка између руских и немачких дивизија. Командант 32 дивизије Виктор Полосухин стајао је на командном месту и посматрао бојиште. Онда је рекао присутним официрима: „Свето место. На овом месту се не смемо слабо тући“.

1912. године и 1999. године Срби су знали да се на Косову не смеју слабо тући јер је то свето место где смо се први пут тукли 1389. године.

Постоје света места и поља где се потомци не смеју тући слабије од својих предака. Исход није важан, важно је не обрукати борбом свето место. На тај начин се побеђује без обзира на исход битке.

Јесу ли Руси сами одабрали да се два пута, истим поводом, бију на истом месту? Нису! Освајач је хтео да их покори и уништи, да им отме престоницу.

Јесу ли Срби бирали (и, хтели) да се боре на Косову неколико пута? Нису! Освајач је хтео да их покори и уништи, да им отме свето место.

И Срби, и Руси, су се бранили на своме и од туђина.

Како је онда могуће да будемо оптужени да смо изазвали рат на сопственој територији бранећи се од напада других.

Уколико се историја до сада понављала, само су се мењали контексти, због чега би сада и у будуће било другачије?! Само је се степен манипулације повећао због техничких могућности и досадашњег искуства. Да су Хитлер и Гебелс данас живи и на власти, радили би исто што и ови данашњи на западу раде.

И опет, само један колос данас, као и јуче, стоји испред тих хорди које желе да поробе цео свет: Русија!

      Треба сачекати! По први пут у историји Србије: време ради за нас!