BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

субота, 24. јул 2021.

ДНЕВНИК КЊИГОВОЂЕ: ЗАВРШНИ РАЧУН

 




Ова књига, причајући о судбини и животној причи једног човека који је водио свој дневник деценијама, покушава да на специфичан али књижевни начин каже, између осталог, шта се заправо догађало Србима са Косова и Метохије после Другог светског рата па све до егзодуса на крају двадесетог века и да у тим догађајима проба да пронађе макар део узрока за потоњу колективну трагедију. Кроз личне успоне и падове главнога јунака, кроз његове заблуде или добре изборе, кроз причу о једном времену, пратиће се општи успони и падови, добри или лоши колективни избори, судбина тамошњег народа и све оно што је претходило фаталном исходу, али: имплицитно. На свакоме је да појединачно дође до закључака.

Пре свега, циљ овога списа је покушај да се опише атмосфера (или: атмосфере?!) једног времена, његов дух и кретање једног човека у тој епохи. Атмосфера између два светска рата. Атмосфера после ослобођења и у периоду обнове. Атмосфера једног градића у Метохији. Атмосфера празновања, дочека нових година, времена када животни стандард расте. Атмосфера опуштености. Атмосфера кафане шездесетих година. Атмосфера лицемерја и лажи. Атмосфера дволичности. Атмосфера пада стандарда: животног и система вредности. Атмосфера несигурности, угрожености, безнадежности. Атмосфера понижења и духовног посрнућа. Атмосфера почетка краја. Атмосфера рата и погрома. Атмосфера неразумевања. Породична атмосфера.

У жижи интересовања ове књиге јесте покушај да се опише штетност комунистичке идеологије (и владавине комуниста) за српске интересе на Косову и Метохији чак и онда када је изгледало да ствари крећу ка бољему, лажност пароле братства и јединства, али и несналажење главног јунака, па самим тим и неких других Срба, њихово нечињење и кривица оних Срба који су подлегли тој идеологији, искрено или лажно верујући да стварају боље и хуманије друштво.

Свеобухватно и ако ћемо право: то је генерално био проблем српског народа. Једино су Срби у СФРЈ искрено веровали у ту идеологију и последњи су се (ако су уопште?!) отресли те илузије која их је коштала много, чак и када се чинило да даје доста. Још у времену уставних промена шездесетих и седамдесетих година прошлог века било је предвидљиво куда је пошла федерација. Осамдесетих година када мање-више сви говоре да не желе више да живе у заједничкој држави једино Срби и даље инсистирају на томе али не због очувања јединственог српског простора већ због заблуде да можемо живети заједно и равноправно.

У центру дешавања је главни јунак, књиговођа и интелектуалац, комуниста и активиста, љубитељ капљице, књиге и филма, „звездаш“, човек који је водио свој дневник од 1953. године па све до своје смрти 2012. године. Он је био особа чији су живот обележиле и личност уобличиле речи које почињу на слово „К“: Косово, комунизам, књиговодство, кафана, књиге и кино.

Још од малих ногу, пре школе, писао је лепим рукописом и изводио рачун без грешке, као да су му била предодређена будућа занимања и интересовања. Оно што се не уклапа у тај психолошки и ментални склоп некога ко се бави бројевима и егзактним стањима рачуноводства јесте љубав према књигама и уметности уопште, са акцентом на „уметност живљења“. Куповао је и читао књиге (успут гледао филмове и боемисао) из историје, марксизма (али и философије), енциклопедије, зборнике, међутим, највише љубави и пажње, а када је књига у питању, посветио је лепој књижевности.

Уколико се некоме учини, током читања, да коаутор и син главног јунака није штедео свога оца у овим списима: грдно се вара. Све што је написано учињено је из поштовања према ономе ко је водио дневник јер је управо он исписујући своје редове желео да буде искрен и хтео да тако остане записано. Заправо, када се тиче описа разних погрешних избора, поступака, лудовања или пијанчења, односа према породици или послу, коаутор се чак трудио да ублажи аутентичне дневничке записе свога оца без обзира што је аутор дневника желео да бескомпромисно остави такав траг о себи самом. Такође, коаутор је ублажавао или потпуно избегавао дневничке хвалоспеве намењене породици и деци а да би избегао замку патетичности.

Све личне грешке, заблуде, ломове и сагрешенија главног јунака који су овде наведени, оставио је он лично и у писаној форми, без прикривања или улепшавања. Додуше, често је знао да оправда неки свој поступак (или: поступке) али их никада није прећуткивао (иначе, како би смо ми сада сазнали о њима). Онако како је радио и како се понашао: тако је и записивао. Уколико се негде може протумачити да су коментар или анализа коаутора тенденциозни и лични, чак су и такви редови „извлачени“ из атмосфере и контекста самих дневника.

Најзад, морало је бити и личних коауторових нота, па и одређене дозе субјективности, јер је поред главног јунака и он говорио о свом животу који се преплитао онако како се преплићу животи очева и синова. Коаутор је говорио о своме оцу, или, онако како га је доживљавао док је био млад и зелен, или, у времену када је заиста упознао старину, нажалост, када је и сам загазио у озбиљне године и пред крај живота свога оца. На крају, исту су судбину делили и поделили. Били су заједно до краја, и у добру и у злу.

Ова књига говори о човеку који је повремено према себи био лош али који је у коначноме, у суштини и уистину, био добар човек: честит, частољубив, правдољубив и поштен. Реч је о човеку који је био врхунски стручњак у своме послу и занимању књиговође али који се због личних избора није исказао до краја у томе и који се није сналазио у друштвеним односима који су владали а који су одређивали успон и успех у друштвеној хијерархији тога времена. Делимично је за то крив и његов начин живота а делимично његов отворени презир према каријеристима и полтронима.

Ова књига заправо говори о доследном човеку. Био је такав у грешкама, и у пороцима, и у животним ставовима, и у идеологији, и у непорочном начину живота када је изабрао да тако живи у последњој деоници свога дугог и берићетног века. Био је узоран омладинац и активиста у првим декадама свога живота; жестоки боем и кафански човек у средини свога века; и непомирљиви анти-алкохоличар и породичан човек у последњој трећини тога животнога доба. За сво то време константа је била да је био врхунски књиговођа, поштен човек и да је волео своју породицу чак и онда када су га дела демантовала.

Ово је скаска о преживелом брату близанцу.

Овде се говори о човеку који је искрено веровао да је могуће изградити такво друштво на Косову и Метохији у којем ће сви бити равноправни и једнаки, са истим правима и обавезама, без обзира на веру и нацију - једнако чак и онда када је подржавајући Милошевића то могло изгледати другачије. Он заиста није схватао шта се тамо спрема и ради тих шездесетих година, око Бриона и Устава, не зато што то није хтео да види (како је то чинила већина) већ зато што је веровао да његови другови из партије, Албанци, мисле искрено и добро попут њега. Он верује у СФРЈ до последњег дана. Он, најзад, искрено мисли да је Милошевић нови Тито чак и када га у својим записима части епитетима новог Карађорђа или Обилића.

Ово је прича и о томе како је у једном периоду заиста заличило да се може живети заједно и равноправно али само од онога трена када су маске почеле да падају и када је почела да се открива перфидна политика Албанаца и њихових руководстава који су увек и у већини једино имали за циљ да Косово и Метохију очисте од Срба (и ништа друго). То што главни јунак и слични њему нису то могли да схвате и увиде не умањује њихове људске квалитете и може једино говорити о њиховој наивности и заблуди али и о њиховом поштеном приступу при том покушају да се живи заједно и уз међусобно поштовање.

Описивањем (преписивањем) судбине главног јунака исписана је судбина и катастрофа Срба са Косова и Метохије, поготово после 1999. године и посебно у данима избеглиштва које је карактерисало неразумевање људи у новој средини а које је знало бити болније од пљачке и паљевине. Испричана је судбина свих тих људи који су вредно и поштено радили и градили а онда су одједном остали без ичега, препуштени на милост и немилост већ тада рањене државе, болесног друштва,  националног колапса и урушеног система вредности.

Нису сви Срби на Косову и Метохији мислили као он, те ова књига и о томе говори. Пре свега, поред личног, идеолошког и националног неслагања, је било у самој породици. О томе најбоље говоре сукоби главног јунака и чланова његове уже породице везани за однос према вери, православљу, цркви и поштовању хришћанских обреда и обичаја.

Ово је историја једне државе и једног градића у њој. Једне државе која је мењала имена и градића који је остао веран своме имену те га и данас носи: Исток! Ово је сентиментална и породична повест о људима у том граду. Ово је и културна историја тог поднебља. Овде се може видети како се одвијао друштвени, спортски, привредни и културни живот, додуше, често оптерећен идеологијом или традицијом али не увек и не обавезно. Ово је историја личних избора. Ово је медицински извештај града који је на крају и умро. Ово је политичка историја једне државе испричана кроз судбину појединца.

Најзад, ова књига можда највише говори о једном времену и патријархалној средини у којој је положај жене био изузетно тежак, када се нису поштовали лични избори већ се све подређивало породици и одлукама које су доносили они који су породицу водили и представљали. Ова књига говори о томе како жена у том времену није имала много избора, и како је морала да трпи хирове и одлуке мушкараца: очева, браће и мужева. Ова књига прича о томе како је жена морала искључиво да се посвети породици и деци, што само по себи није лоше, али је лоше то што би сваки други њен покушај избора значио одбацивање породице и презир друштва. Да би се сматрала „добром и цењеном“, за жену је у то време важило гесло „да мора да буде задња за софром а прва за послом“.

Ово је лична књига. У њој ће се наћи болних признања, унутрашњих ломова, животних успона и падова, великих грешака, тешких жигова. Али, пре свега, ово је срећна књига о једној срећној и испуњеној породици која је заједно прошла и добро и зло, и из свега тога изашла јака, многобројна и сложна. Чак и богата. Део тог богатства, поред материјалног, огледа се и у иронији, хумору и снази да се говори о свему, на овај начин и у овој књизи. Породице које имају своје књиге –  велике су – духом – породице.

Кад неко пише роман о оцу онда тај има унутрашње дилеме – уколико пише роман о мајци онда има унутрашње проблеме!

Уколико пишеш књигу о оцу онда мораш изврнути и твоју и његову кожу! Другачије не може.

Јер, кад причаш о оцу – говориш о себи!

Ако имаш сина – ћути о своме оцу!

Ово је прича о оцу, и сину, и породичноме духу. Амин!

 

                                         Игор Ђурић, у Лазаревцу, 2019. године


Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog