ТРГОВИШТЕ - ПЕТРОВДАН

      Пише: Игор Ђурић                  

Источани су поливалентне личности, уједно су горштаци-планинци и равничари-земљоделници, пастири и ратари, шутирају подједнако добро десном и левом ногом.

Кад прођеш Беле воде и попнеш се на брдо изнад Трговишта, прво што треба да урадиш (и што свако добронамеран одвајкада ради) јесте да опалиш два метка у ваздух. Пушком или пиштољем – то није важно. Стари је то обичај. На тај начин обавештаваш околину да си пријатељ и да долазиш са добрим намерама. Разбојници и 'ајдуци се не најављују пред долазак. А, зна се који су...

Трговиште је место мира: ту се некада трговало. Одржавали су се вашари и сајмови на којима није било места за сецикесе и разбојнике. Отуд овај обичај. Отуд и још од некуд, и још од некога, кога не желимо овде да помињемо а ко је такође био опасност и од кога су источки горштаци зазирали (...зна се који су...). А није звер већ су људи. Трговиште!!! Ту смо вероватно трговали са људима, оним преко планине, са друге стране. Трговиште је, може бити, негде на пола пута! Раван плато и пуно воде идеално је место за вашариште. Трговало се сигурно ту. Стоком и прерађевинама млечним. Алатом. Дочим, кад се престало трговати: то не знамо.

После тих пуцњева, видиш у даљини како се из уских и малих бачијских врата помаљају прилике у шамијама и шајкачама да виде и дочекају придошлицу. Оне са марамама бришу руке о кецеље и погурено гледају у даљину, док они са шајкачама прислоњени о неки дирек увијају дуван. Врата чамових бачија су мала из више разлога а највише безбедоносних: лакше се одбранити од душманина који се мора сагнути пре него што уђе (...а зна се који су...) а и од медведа који уопште ту не може да прође.

Трговиште је богато водом. Вероватно је зато и одабрано да буде насеобина планинаца. Има и пашњака, али је вода најважнија. Кладенци су пуни и у најтоплијим данима лета а на Белим водама вода извире и истиче без престанка. Планина без воде тешка је робија за горштаке. А наша се планина звала Мокра гора (на различитим местима различито је пишу, мени је правилније да се гора пише малим словом). Само Трговиште је једна велика удолина на чијим ободима су саграђене бачије. Налази се на прелазу букове у зимзелену шуму. 

Трговиште је специфично, поред пуних кладенаца и изворишта са друге стране брда на Белим Водама, и по чувеном игралишту, ваљда једином месту где је могао да се игра фудбал у том делу Мокре горе. Терен је био сличних димензија као права фудбалска игралишта, само што је на околним брдима-трибинама, која су се надвијала над њиме, могло да стане много више гледалаца него на највећем стадиону на свету. Био је додуше проблем кад лопта оде низ поток јер је тада требало трчати за њом и читав километар док се стигне.

Док све није пропало, нашом заслугом, свака виђенија источка породица је имала своју бачију у планини, излазила је горе у пролеће са стоком а силазила у јесен са пуним чабрицама. Касније је тај вид привређивања скоро замро и само је неколико породица истрајавало у том послу. На крају, више из навике него из потребе или користи. Постојали су и конаци нешто ниже, у међузони, на Ливадама, и по неко би ту презимио са стоком уколико би спремио доста сена у току лета. Ливаде, како им и сам назив каже су обиловале травом уколико није била сушна година. Преко Крне, кроз Ивета, па поред Ђурђеве бачије могло се у Трговиште. То је пут преко Скокова. Ишло се и на Пљосну преко Стреочких бачија.

Волео сам планину. Већина Источана воли планину. Нешто исконско  утиснуто у кодове наших гена вуче нас стално уз брдо, међу букве и јеле, уз простране пашњаке и низ језовите вртаче. Нешто је у нама планинско доминантно. Наравно, да смо се спуштали са планине јер смо се на њу стално пењали не би ли преживели, било како. Или бежанијом, или сакупљањем хране.

Највише се ишло у планину, уколико ниси горе са стоком, у време Петрова дана (Петровдан). То је планински празник. У очи тога дана палила би се ватра у Трговишту, играли би око ње, певали и пуцали. Домаћини би клали јагње, као жртву, да их Бог заштити од зла. Било је много опасности по њихово добро, од лопова (...зна се који су...), звери и друге муке. Највећи душманин горштачки је: гром. Кад се нађеш за стоком негде у планини а почне да грми тада ти остаје једино да се молиш Богу јер друге заштите немаш. Од вука се и можеш одбранити, зато храниш великог пса који ти помаже, од грома нема помоћи.

Планинке (бачице, домаћице) највише се обрадују шећеру и кафи - као дару. Евентуално и којем ружином ратлуку. Отићи некоме у планину, у госте, празних руку: некултурно је. Осим ако ниси путник намерник а таквих је у последње време било мало. Планинац није жељан кајмака, млека и меса, он је жељан онога чега нема и до чега се тешко долази у планини, рецимо: ракије, или дувана, или кафе, или чоколаде. О пиву већ да не причам, кабасто за ношење у редукованом планинском пртљагу, пиво је представљало врхунац ужитка и вредан поклон. Некада није било лименки већ флаша које си морао да носиш и враћаш их а требало је препешачити неколико сати до планине, уз брдо.

Као гост, у бачији, на планини, човек би био почашћен хладним зашећереним млеком (узме се снег из покривеног смета па се на њега сипа млеко и шећер и то се размути кашиком), кајмаком, сиром, грушавином (кукурузна проја се потопи у вруће млеко и кајмак). Све је то јака храна. И ми смо знали да треба да се причувамо. Ко није знао, ни то није било толико страшно – више је бивало досадно. 

Ракија се точила на капи, ње је увек фалило горштацима, осим ако ти као гост ниси понео па частиш. Дуго је лето, већина планинаца (као уосталом и већина Срба) воли да потегне а ракије није могло да се донесе у великим количинама (ко ће да је тегли одоздо?!), па су виспрене бачице чувале и скривале „ватрену воду“ и износиле је само у специјалним приликама. А није да и оне нису волеле коју чашу мученице.

И дуван је био на цени. Докле год си имао цигарете и њима нуткао домаћина - драг си гост био. Ко је био у прилици оставио би домаћину кутију цигарета и то се сматрало великим „миловањем“ („помиловао ме са цигарама“).

Кад су се касније појавили транзистори и батеријске лампе - и батерије су биле на цени. Не да их доносиш, него да их оставиш полупразне у повратку, јер теби више не требају, идеш у цивилизацију. Транзистор се у планини, код горштака, палио само у осам увече, кад се све намири около, и то да се чују вести и одмах се после тога гасио. Све се то чинило да би батерије трајале дуже.

Међу виђеније поклоне се бројала и муниција (разних калибара), упаљачи и по који фотографски снимак.