САЈАМ КЊИГА ЈОЈ ВИРИ ИЗ ОЧИЈУ

Пише: Игор Ђурић

А, опет, књиге се купују, Сајам књига је најпосећенија јавна манифестација, свакога дана издаје се нешто ново. Трафике продају више књига него новина. Апсурдна ситуација. Сајам књига је посебна мука а иста прича као и ова до сада. Гужва, гужва, што од људи, што од папира. Има и нешто књига, додуше, највише у антикварницама на спрату и код малих издавача у другим халама. Дим пљескавица најмање смета, напротив, тај осећај је најближи ономе што би назвали савремена српска књижевност.
      Живимо у времену плитке поезије, провидне прозе и јефтиних писаца. Какав, бре, ''сајам културе''? Читав процес се своди на то да ће скрибомани јуришати да заузму позиције медиокритетима, а преко леђа малог броја писаца. Већу уметничку, духовну и филозофску вредност, имају оне пљескавице на улазу од половине тамо изложених наслова. Још ако су зачињене, не питајте?! Важно је само да писање буде политички и мањински коректно, да буде безлично и по владајуће битанге безопасно, и само тако има прођу код мондијалистичких ''култур-бунд'' комесара, који нам данас кроје капу, а чије је мере узела још Коминтерна и која се до дана данашњег није поново премеравала – мере нас истим мерама и вагама, по истим правилима, истим речима

На Сајам дођете да будете виђени, мање сами нешто да видите. На Сајам дођете да покажете свој нови имиџ. На Сајам дођете и случајно, и на силу, и из знатижеље, и да се нађете са неким. Екскурзије из унутрашњости довлаче десетине хиљада изгладнеле и уморне деце, да луњају по халама, и да им истерују задњи динар из џепова за карту, како је о томе негде писао Капор. А већина њих затим, тако искеширана, чежњиво гледа управо поменуте тезге са пљескавицама и сви би они радо дали „сабрана дела“ Басаре, Арсенијевића или Видојковића, за једну пљескавицу од десет, са луком и хладну кока-колу.

Најинтересантнији и мени најдражи су они посетиоци у похабаним мантилима, забрађени, масних шешира, што вуку велику кожну торбу или држе цегер у рукама. Они немају пара да купе књиге, а знали би и те како шта треба да купе, а у торбама су им рукописи, раскумбусани и прљави, куцани на неисправним писаћим машинама које прескачу слова. Они су ту у нади да ће неко погледати њихово дело. Нико, наравно, неће то да гледа, ни из знатижеље. А, требало би. Има ту добрих редова и страна, вероватно ретко и не много, али свакако више од оних који се смеше са плаката и билборда сајмишта, а још више од оних који би требало да оцене та дела и да их евентуално објаве.

Када би сви посетиоци Сајма књига у Београду прочитали само по једну књигу годишње, то би било феноменално и ми би смо као нација имали много веће шансе да се извучемо са места на којем се тренутно налазимо. Били би смо много бољи и паметнији. Пазите!!! - рекао сам: књига! Јер се на Сајму данас најмање продају књиге. Продаје се разна роба, која се своди на исто: то су на папиру нека штампана слова, потом укоричена. Али, то нису књиге. Овако, Сајам му дође нешто као Гуча или Егзит, вашар један, само што се посетиоци не опијају, нити дрогирају, неки само дођу већ пијани и дрогирани, па шпацирају као на променади.

Скоро сваке године идем на Сајам књига (мада се увек после њега зарекнем да више нећу ићи) и још тамо нисам са неким водио разговор о књигама и књижевности. О свему: да! О уметности: не! Чему то?! Ајде да се нешто попије, купи, нешто да извадим трошкове за штанд и хотел, даћу ти повољно овог Медаковића, узми Ћосића у пола цене, тренутно немам да ти платим за твоје књиге које сам продао, види ону комуњару, види онога сто партија је променио, види ону туца се са државним секретаром, види ону вири јој она ствар из очију. Обично ми се смучи, не од приче већ од места где се прича води, па са пријатељима утекнем у кафану. Кад, да видиш тамо: причају људи о књигама.

УБИЈЕНИ СРБИ ИЗ ИСТОКА 1999. ГОДИНЕ - УБИЈАНИ СУ ДЕЦЕНИЈАМА!

   Пише: Игор Ђурић

Срби на Косову и Метохији нису имали мирнога живота од Косовскога боја до дана данашњег. Стално убијани и малтретирани, кроз векове, дочекали су ту 1999. годину да над њима буде завршено оно што је започето давно и никада није престајало. Неки су са прекидима убијани деценијама. Убиство започето давних дана завршавало се после неколико деценија.

Читам у дневнику свога оца: Мога друга Радоја Вулића, 1941. године, када је имао 14 година, Албанци из породице Реџај су свезали и ножевима му секли табане...... Касније сам ја записао: Радоја Вулића, жену му Станицу и сина Миодрага, у јуну месецу 1999-те године убили су Албанци и тела спалили..... Оно што су крвници започели под нацистичком окупацијом завршили су под НАТО окупацијом. Били су стрпљиви. Пола века су чекали.

Неки Срби из Истока су убијани у више наврата. Оно што не би успело у једном тренутку, понављало се после много година. Зликовци би увек завршили свој крвави посао. Настављам са читањем очевог дневника: ....Микаило Вулић је рањен из пушке 16. новембра 1944. године, на нашу славу, испред своје куће. 17. новембра 1944. је ослобођен Исток.... А онда гледам оно што сам сам записивао у разним текстовима и књигама о 1999-тој години: : ...тела спалили у кући, са убијеним Микаилом Вулић, женом му Ђурђом и шураком Станојем Љушићем, у чијој кући су се склонили убијени чекајући заштиту КФОР-а....

Ето, у једном тако малом градићу, где је Срба било прилично, догађали су се ти поновљени злочини. У периодима када се историјска клацкалица нагињала против Срба није се пропуштала нити једна прилика да буду убијени. Може се само замислити како је било у срединама где је Срба било мало и где су били изоловани и опкољени?!

Очев дневник: ...1979. године, у канцеларију мог пријатеља Филипа Милосављевића ушао је Албанац, из породице Висоћи, и у њега испалио цео оквир из пиштоља... Фића, Радоје и Станоје су моји најбољи пријатељи.... Моји списи о 1999-тој: ... Синови Филипа и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва.
ЧИТАЈ КЛИКОМ ОВДЕ О УБИСТВУ ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ

Сада већ закључујем да не може бити случајности, да континуитет страдња Срба на Косову траје, и да само на примеру мојих комшија и најбољих пријатеља мога оца, који су убијани, може се видети размера трагедије.

Читам списе свога таста: ...Радета Пумпаловић, погинуо 1918. године, убио га Албанац из породице Суљевић.... Моји списи о 1999-тој: ... Сретенка Пумпаловић, убијена је заједно са супругом Момчилом Пумпаловић (братанац Радетов), професором руског језика у источкој гимназији. Мртвог су професора вукли трактором по источким улицама.... Пумпаловић Љубу су претукли и везали за стог сена, да тако умре. Срећом, преживео је тада.

Само неколико примера довољно говори. Закључак није потребан. Срби на Косову су убијани док не буду убијени. Ако би се једном преживели, већ првом следећом приликом би страдали они или њихови потомци. Зато сам овај спис саставио телеграфски. Чињенице говоре толико јасно да није потребно списатељски се трудити да се покаже и докаже.

Литература:

1. Дневници, Милисав Ђурић

2. ''Вечити рат'', Игор Ђурић

3. ''Хроника села Синаја'', Радислав Пумпаловић