Очева смрт

Пише: Игор Ђурић

Отац није био верник, макар не у Бога. Веровао је у нешто друго и веровао је у то до краја. Ни ја нисам посебно верујући (уколико може да се верује мало или много), више сам традиционалиста. Желим да одржим веровање својих старих, кроз ритуале и митове. И кад верујем, онда то чиним да не учиним зло својим драгима: својим сумњама. Верујем у име њих, да њима буде добро, а ја ћу се већ снаћи. За себе сам "онај који тражи" али Бога молим за своје најближе.

Сад, поставља се суштинско питање за наставак ових мојих мисли: уколико не верујеш или тражиш Бога, да ли онда можеш веровати у неке друге натприродне силе (или су и оне део природе ли ми то не знамо?!)? Уколико верујемо да постоји нешто што не можемо схватити и видети, али оно (то) утиче на нас, откуд смо онда сигурни да Бог не постоји?! (Нико не каже да смо сигурни).

Андре Жид је мислио да о родитељима уопште не треба писати. Мића Поповић каже, негде, да је његов отац умео да га саслуша и да није покушавао да му свој природно већи број година продаје (силом) као већу памет. Мене је отац васпитавао не-васпитавањем: не-мешањем, не-чињењем, не-саветовањем. Васпитавао ме је слободом, мада он тога можда и није био у потпуности свестан. Као што ни ја тада нисам био. Свест је код обојице дошла касније. Није то био специфичан однос али није био ни неприродан, понајмање: традиционалан и опште прихваћен од околине. Рекло би се да је то био скрајнут однос, паралелни, где се линије не пресецају па самим ти и не утичу директно једна на другу. Он је куповао књиге али ме није терао да их читам. Ипак, да није било књига његовом заслугом ја не бих могао да их читам све и да сам хтео, дакле, његов индиректни утицај и васпитање. Он је претплаћивао Политикин забавник и никада није питао: читамо ли ми то или не. 

Кад је схватио да сам почео да пушим он је реаговао на тај начин што је почео по кући да ''заборавља'' паклице цигарета. Кад се неки конобар из места пожалио на неког од нас, да  смо украли пиво са друговима, које се хладило у води поред кафане, док су други саучесници били већ бивени по кућама, отац је питао конобара: ''Колико треба?'', и на крају му дао и бакшиш, и није ни реч прозборио после тога. Кад би ушли у кафану, као средњошколци, он је седећи скоро увек сам, са новинама испред себе, правећи да нас не види, упорно читао новине док би конобар доносио пиће послато од њега.

Са друге стране, ја сам правио глупости али нисам тражио од њега да ме вади и спашава. Признајем да сам у млађим годинама мрзео код себе оно што би ме подсећало на њега, као што вероватно ни он није волео кад сам се ја ружно понашао подсећајући га на његове младе дане (а, тога је било). Како смо старили, обоје, тако смо и однос брусили, неспоразуме гладили, на крају смо се слагали подразумевано, свако је знао шта се подразумева у нашем односу а да не ремети навике другога. Како бива у животу, пред његову смрт били смо блиски, разумели смо се и волели један другога. Старина је попут вина бивао годинама све бољи и бољи.

Не мораш веровати у натприродне силе али мораш веровати својим очима ако видиш и при здравој памети си. На дан његове смрти, свега пар сати пре тога, слика са зида је пала из чиста мира и на очиглед свих нас, никаквом спољашњом силом изазвана. Укуцани ексер је пет година чекао да баш тога дана, у тај час, попусти и одвали са собом парче зида те пошаље слику на под. При томе се није оштетио рам а и стакло је остало читаво.

„Ако падне слика са зида, сама од себе, то је знак смрти у кући“.

Ха, сувише је ту случајности да би се олако прешло преко тога. У реду, у мом стану има на десетине окачених слика, малих, великих, лаких и тешких. Ја их примитивно качим простим укуцавањем ексера у зид и заиста постоји велика вероватноћа да с' времена на време нека слика и падне а услед истрошености цемента зграде старе четрдесет година. Отац није тешко боловао па да смо ми очекивали његову смрт. Шта више, ни на крај памети није падало никоме да би баш тога дана он могао да умре.

Откуд и зашто да се слика сруши два сата пред очеву ненадну смрт?! Какве су се то силе вијале око њега и нас, кад ексер мораде баш тада да попусти?! Забога, то не може бити знак или симбол, па чак ни предсказање! То је директно мешање у живот и смрт, то је сила, уколико је било исте! То је атак, није упозорење! Док сам ја тражио чекић да слику вратим, пао је и отац. Слика је остала ослоњена док смо се ми борили за његов живот.

Кад смо га придигли и положили на кревет и по трећи пут звали ''хитну помоћ'', која никако није долазила (нисам их тужио само да не би скрнавио очеву слику смуцајући се по судовима), рекао сам старцу да ћемо одмах у болницу. Човек који је обожавао да иде по болницама, као и многи стари људи, тада ми рече:

- Нека, 'оћу овде да останем, нећу у болницу.

Први и последњи пут није хтео у болницу. Можда је чуо да је слика пала. Можда је знао да се завеса спушта. Све што можда није урадио за мене у животу, урадио је то умирући. Умро је тихо, мирно, угасио се и никога није помучио својом смрћу.

Присећам се ја, дешавало се и раније да су слике падале са зида, и, није било овако тешких епилога. У ствари, чини ми се, да се ништа није догодило. Али, симбол је ту да подсети а не да чини. Симбол је статичан, радња је нешто друго. Слика је пала да обележи нешто што се већ дешавало али ми то нисмо знали. Слика је пала да ја напишем нешто о томе, присећајући се оца, његовог живота и његове смрти.

Нећу наћи одговор. Нећу га ни тражити. Дужност ми је само да опишем.

И ако не верујеш у нешто то није разлог да не верујеш својим очима. 

Дужност ми је да идем његовим трагом, како сам написао у посвети Источких прича и изговорио на промоцији пред људима, из разлога који сам навео у предговору:

Источке приче су ми важне јер сам у њима оставио трага о родном месту, о прецима, и на неки начин се одужио своме оцу. Са оцем сам имао атипичан однос, могло би се рећи књижевни. Ми никада нисмо разговарали као што то чини већина очева са синовима. Свакодневне теме смо избегавали и спомињали би их само кад смо морали. Најискреније смо разговарали о прошлости и о књигама. Још искреније и присније смо ћутали. Данас ми је жао што нисам још више ћутао а много више слушао. Да могу са овог места нешто да му поручим - оћутао бих му следеће: да смо се у истом месту родили, ја и мој отац, и да смо завичај изгубили, али да није све и до краја изгубљено: макар постоји нада да ћемо на истом месту почивати. Тако ћемо, ја и мој отац, ћутећи и слушајући ћутњу један од другога, нашим гробовима поставити темеље новог завичаја нашим потомцима. Натписи на нашим споменицима прве су речи записа „Лазаревачких прича“, који почињемо да пишемо о другом завичају, ту негде око Колубаре. Баш као што у Равени, у покрајини Емилија-Ромања, близу Јадрана, постоји један гроб на коме су исписане следеће речи: Hic claudor Dantes patriis extornis ab oris - Овде почивам ја, Данте, прогнан из свога завичаја.