ШЕТЊА У ДУБРАВУ, или: зелена трава дома мог

Пише: Игор Ђурић

Знам, давим вас сентименталним и нижеразредним текстовима. Шта ћу? Како године пролазе тежим ка простијим стварима, све више утехе тражим у успоменама. Тамо се најбоље осећам ушушкан у извесност преживљеног, чињеницу да ме ту више ништа не може изненадити и леп осећај подсећања да сам у то време био млад и здрав (што данас више нисам). Најважнији од свих разлога за ова моја патетична и сладуњава сочињенија лежи у факту (и трагедији) да говорим о нечему чега више нема и чега више никада неће бити. Најзад, добар део  јунака ових описа више није међу живима, и то ће се друштво све више попуњавати на оном свету тамо.

То је био излет. Ми смо то звали ''шетња''. Не замерите нам што углавном имамо своја имена и називе за разне појмове, која се често разликују од устаљених и још чешће су погрешно изговорена, па тако кад нам нешто недостаје ми кажемо да нам ''хвали'', а када хоћемо да благодаримо ми кажемо ''фала''. Па ми смо и ''мир'' звали ''рат''. Кад су хтели да нам кажу ''Седи и буди миран!'', говорили су нам ''Буди рат'' или ''Седи рат''. Кад неко умре, ми смо говорили ''да се одморио''. Кад се неко ''умори'' ми би говорили ''да му је душа у носу''. Марама нам је била шамија, а патке су шотке. Кукуруз је коломбоћ, а кад неко прича глупости (овако као ја) онда он ламоће. Кајмак је скоруп а крмача: гурача. 

     Бунаре нисмо знали да копамо јер смо имали толико воде да смо морали да је затрпавамо земљом. Били смо бољи гости него домаћини, а омиљена песма нам је била: ''Ми велимо да идемо – ви устајте па не дајте''. Били смо толико добри гости да би прво јели кући, па тек онда одлазили на свадбе и славе. Били смо бољи домаћини него гости, јер смо закуцавали врата од собе ексерима да нико не може да изађе напоље, уз речи: ''Сад има да пијете док се не побурите. ''Имаш ли довољно ракије, домаћине?'' – упитао би неко. ''Имам, да ве подавим у њу''.

Зато је то ''шетња'' а није ''излет''. Нека фала, ништа не хвали ни овако.

Шетња у Дубраву је била традиција источке основне школе и нешто што су ђаци највише волели од свих ван-наставних активности. Из више разлога. Прво, тога дана се није ишло у школу. Само та чињеница је довољна па да тај догађај буде омиљен међу децом. Друго, обично би се одигравао у касно пролеће или рано лето, пред крај школске године, када све буја и зелени, када већ мирише лето и распуст, и када су људи, па и деца, најрасположенији. Треће, ишли смо у природу, што је само по себи био доживљај.

Најављени излет у Дубраву је имао своје припреме и жељно се ишчекивао. Били смо нестрпљиви, нисмо могли да дочекамо тај дан. Мајке би нас брижљиво припремале, пуниле су нам кесе храном, слаткишима, соковима и водом, а иако је излет у природи у питању трудиле су се да нас што лепше обуку, као да идемо у позориште а не на неку пољану, одакле ћемо се вратити, што не рећи: испрљани и усвињени до гуше.

Рано се устајало тога јутра, проверавала се садржина кесе десети пут од синоћ, мајке су нас зачешљавале (уколико нас очеви пре тога нису нагрдили шишајући нас ''под тањир'' и правећи нам ''петобанке'' по глави), очеви (они исти) би нам тутнули неки динар (ако им се нађе – да нам се нађе), и ми би трком одлазили у школу где се налазило зборно место одакле смо требали кренути у шетњу. Ту би нас учитељи и наставници пребројали, сврстали у ред ''два по два'', а онда би те ђачке колоне кренуле асфалтом и пешице пут Дубраве. Пешачили би неких 3-4 километара, можда мање, не сећам се сада тачно. Дечја граја чула се на далеко. И вика забринутих учитељица. Срећом, саобраћаја не би било много а страха и поштовања је било више, па се никада није догодила нека већа несрећа. Неки би се уморили, други би се уз пут чарнули, трећи су већ добили задужење да нађу прут чим стигнемо. Деца са те стране чекала су нас већ на дубравској утрини.

Ширине је стварно било. Да трчиш, да се играш а да будеш увек на оку наставницима. Међутим, прво што би урадили, чим стигнемо (као путник у аутобусу Пећ – Београд, који почиње да једе печену кокошку увијену у новине још код Сарине куће) је било да се обрушимо на храну коју смо донели и да тако пребринемо ту бригу. Свако одељење би заузело неко место на ливади, поседали би сви заједно у круг, изнели храну и јели. Наравно, увек је туђе било слађе, увек је туђ тањир пунији а храна у њему лепша, па би се по некад и мењали или само чежњиво гледали. Сећам се, убедљиво су у тој храни доминирала кувана јаја.

Када би се поднамирили храном, онда би почињала игра. Наравно да је било договорено ко ће донети лопту а ко ластиш. Дечаци би импровизовали два гола и кренула би бесомучна јурњава, и ако је било договорено да нема ''шевања'' и ''дурисања'', да нема ''печатирања'', него да се ''добацујемо'', нико живи договор није поштовао. Девојчице су играле између две ватре, ластиш, попуњавале споменаре или су брале цвеће за учитељицу. Организованија одељења су доносила блокове број 2, па би цртали, неки би певали уз хармонику, други се сликали. У понедељак, већ ће се задати писмени задатак, да се ради састав на тему ''Како сам се провео у шетњи''.

Елем, како било, после неког времена сви смо били знојави, прљави, а зелени трагови траве доминирали су по нашим некада чистим панталонама, а плаве платнене патике ''Борово'' више нису биле плаве, ко што ни беле ''шангајке'' више нису биле беле. Већ смо поново били и гладни, али авај, све смо појели још у сабајле. Ко би имао паре, купио би код Ћићка, који се туда шетао са великом плетеном корпом, ушећерену јабуку, поп, семенке или лизалицу. Већина би се напила воде у јазу или на некој чесми. За то време учитељи и наставници су за свој грош седели у некој ладовини и мезетили. Наравно, пао би по неки прут по рукама, истине ради, најчешће заслужен.

Поподне, већ на ивици снаге ђаци, и на ивици нерава учитељи, спремали би се за повратак. Он је био хаотичан и није било више ни трагова оног организованог одласка. Пало би још које рвање (''јел' се предајеш?''; ''предајем се''), фрљнула би се последња ''цица'' (камен) према неком ко нам се замерио, ставио би се још који цвет у хербаријум, а онда се та разбијена војска деце полако и лено вукла пут Истока. 
     У свој тој гунгули и неорганизованом повратку, и осталом, рекох већ, да се никада није догодила већа незгода, нити је дете настрадало или нестало. А знате ли што?! Рећи ћу вам. То је било време када су старији људи, када сретну непознато дете где му није ни време ни место, прво приупитали: ''Чиси ти, мали?'', па кад добију одговор, рекли: ''Ајд' сад, право кући''. Или би отпратили дете. (То је било време када си смео на улици да непознато дете помилујеш по глави и да му даш јабуку или бомбону). Или би му залепили васпитну шљагу, уколико би га ухватили у некој опасности или лошој радњи, сутрадан би потражили његовог оца па би му рекли шта су урадили а овај би им одговорио: ''Руке ти се позлатиле''. То је било време када су наши родитељи говорили наставницима: ''Удри га ти у школу, а ја ћу код куће. Само немој да га оштетиш, иначе га не жали''. Можда од свега тога нисмо испали бољи или добри људи, али смо испали људи. Јер, данас када ученици и родитељи туку наставнике и професоре, све је очигледније да нешто не ваља. Тешко се стварају људи. Ни добри, ни лоши. Ни свећом не можеш да га нађеш. А, ако даш детету на улици бомбону: оптужиће те да си педофил.

Крај дана и шетње значио је одмор и одахнуће. Деца ће се одморити а родитељи и наставници одахнути. Јер, ''ко није водио децу на загребачки велесајам, тај не зна шта је патња''.