БЕОГРАДСКА АРЕНА – БОРБА ЗА ЖИВОТ!

          Пише: Игор Ђурић

 

Овај текст ће бити кратак и лишен великих мисли и мудрих закључака. Говориће емотивно о чињеницама.

Примљен сам у Арена-ковид болницу у веома тешком стању, са обостраном упалом плућа и параметрима који нису обећавали. Једва сам дисао. Послат из Инфективне клинике, нисам знао шта ме чека. Био сам уплашен због претходних искустава са локалним ковид амбулантама и онога што сам видео на Инфективној клиници. Али, мени је било само важно да се докопам кревета и да ми по могућности неко помогне.

(Моја супруга је већ била у Арени и преживела је све што и ја)!

Довезли су ме амбулантним колима са Инфективне, примљен сам у Арену, обавили су ЕКГ снимање, уградили ми браунилу и повели ме пут собе и кревета. Ходајући, уплашио сам се самог изгледа унутрашњости, ширине спортске хале, боксова у којима леже стотине пацијената, рефлектора на своду.

Када су ме сместили у кревет, последњим атомима снаге схватио сам да сам на месту где ће ми се помоћи колико год то буде потребно и уверио сам се у то у данима тешке борбе који су предстојали када сам падао у тешка стања они су ме увек извлачили.

Деветнаест дана су се лекари и медицинско особље несебично, пожртвовано и професионално борили за моје здравље и мој живот (поготово је било тешко у првим данима кад је требао обуздати болест). 24 сата дневно, 7 дана у недељи, био сам под сталним надзором и контролом, пратили су сваку моју реакцију, реаговали и на најмање промене, благовремено давали терапију, проверавали проток кисеоника, мерили сатурацију, Д-димер, ЦРП, шећер и температуру. Али не само мени, то су чинили и осталима, још 400 пацијената у болници.

Највећу заблуду људи треба разрешити: Арена није Сајам!

Шта је најважније подвући: Арена није болница, није јој то била намена када је грађена а ради све што раде и најопремљеније болнице, и чини се исто толико ефикасно. Лако (није лако, теже је, али ту постоје веће могућности) је радити у супермодерно опремљеним болницама, са опремом последње генерације. Треба знати и умети лечити људе на војничком кревету и уз потпуно отежане услове, уз младе и неискусне момке и девојке који долазе са свих страна да ту раде јер људи вазда недостаје и где треба импровизовати. 

      Отуда није чудо што ми се дух ваљевске болнице из Првог светског рата често јављао у мислима, више као парабола него као фактично стање. Овим, наравно, не желим да потцењујем рад тих других болница где су пацијенти у много тежем стању и где се шаљу из Арене кад више ту нема помоћи, и где су битке теже и са неизвеснијим крајем али хоћу да подвучем да све оне информације о стању и параметрима код пацијента које вам дају екрани изнад модерних болничких постеља у сваком тренутку, медицинско особље у Арени мора да одради и сакупи ручно и на стари начин и то они и чине.

Десетине лекара под водством доктора Богдановића, уз надчовечанске напоре доктора Аце Јанковића, доктора Макевића, докторке Тање, докторке Ане и свих осталих, листом, којима се извињавам што нисам био ажуран да напишем њихова имена, под скафандерима, без воде и хране, свакога дана, сваком су пацијенту посветили потребно време и пажњу и то неколико пута на дневном нивоу, и ноћу. Чинило ми се да неки од њих знају лично сваког пацијента, поготово оне најтеже. (Овим путем се извињавам што нисам био у могућности да наведем имена свих лекара и медицинског особља који су тамо радили за време мога боравка јер смо се првих дана водили велику борбу за моје здравље па нисам ни обраћао пажњу али сви они заслужују да се помену и да им се изрекне захвалност).

Медицинско особље, техничари, сестре и лаборанти, већина њих фактички још деца, раде као да су тридесет година у епидемији: брзо, без страха, добро, ефикасно. За најкраће могуће време подмирују пацијенте са терапијама (треба прикључити стотине инфузија у што краћем року) а онда у току дана тај рад, нега и брига наставља се без престанка: захтеви нервозних болесника који мисле да су само они ту, терапије, хитне интервенције, пражњење посуда, чишћење оних који не могу да устану, вожња колицима до тоалета.

Службе које раде анализе крви, снимке рендгеном и остале сличне послове, узимају стотине узорака дневно и све буде готово за неколико сати.

Наравно, има и гужве, и нервозе, и непријатних ситуација, и грешака – али, заиста, у најмањој могућој мери обзиром на услове и обим посла.

Оно што је важно у овој причи: ничега не недостаје! Свих тих инфузија, раствора, бочица, лекова, завоја, игала – има онолико колико је потребно (а троше се невероватне количине на дневном нивоу). Неке од нас који смо били у тежој ситуацији лечили су са лековима који коштају око 1000 евра по ампули. Ниједног тренутка није долазило до бојазни да ће било чега недостајати. Има и спасоносног кисеоника у довољним количинама иако је много људи прикључено и троши се веома много.

Ту су и остале службе: они који брину о хигијени (тешка борба у не-условима), о исхрани (храна је била одлична и обимна, довожена из Студењака, мада сам ја почео да једем тек после десетак дана, до тада су ме редовно хранили инфузијама), о дезинфекцији – сви они раде онолико колико је то могуће али не мање од тога.

Јер, Арена има много својих мана: то није болница а служи тој сврси. Тоалети и мокри чворови су највећи проблем. Има их мало, удаљени су од болничких соба. Али, за то нису криви они који лече људе у тој истој Арени.

Треба напоменути и солидарност међу пацијентима. Временом се у соби створи нека врста братства по муци, људи се зближе, деле оно што имају, помажу једни другима. Они који се боље осећају помогну онима које се тешко крећу. Било је несебичних случајева где су цимери развозили своје болесне цимере по целу ноћ без и једне речи прекора. То је зато што смо ми, мање више, прошли кроз исто. У Арени има и лакших случајева, људи који лакше подносе тегобе иако им резултати нису добри. Било је у Арени и разних људи који својим понашањем, поготову у тоалетима и туш кабинама, нису заслужили да се неко брине о њима.

Рекох, нећу дужити, па продужих. О свему овоме ћу писати када се утисци слегну  и ја видим на шта је на крају изашло. Сада само желим да се захвалим лекарима, медицинском особљу и осталим службама у Арена-ковид болници на свему што су учинили за све нас (и: за мене) – а шта се може учинити више него да ти неко спаси живот!

Они су наши „силни оклопници без мане и страха“ и „анђели чувари“.

Хвала вам!

ПС

А, уколико ме неко оптужи за додворавање, претеривање или патетику, нећу му ништа одговарати. Пожелећу му само да сат времена проведе у том гротлу и све би му било јасно. Наравно, не као пацијент – та школа би била сувише скупа!

Игор М. Ђурић

        28/1