СВИЊОКОЉ

Пише: Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ ЧИТАЈ КОМПЛЕТ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ

Треба да буде крај новембра а најбоље је да је дан облачан али сув. Пожељно је, ипак, да поподне провеје по која пахуља – тек да „окади“ простор и радњу која се у том простору одвија. Потребно је да имате макар једну (најбоље: две) свињу и мноштво беспослених рођака и комшија у дворишту. Ако вода кључа у казану над ватром, ако су домаћице послужиле кафу, ако се испила јутарња врућа ракија: онда нож у руке и на посао!

У Истоку се тај посао, клање свиња, обављао поприлично старомодно и без много помагала онако како су то радили наши дедови и њихови преци. Јурили би се са свињом по обору, ваљали се са њом по блату кад је ухватимо, држали је, лежали на њој – док би један од нас гурао дугачки нож у гркљан и њиме рчкао док не истекне крв и свиња не смалакса. Онда би јој кожу драли на земљи, по двоје најчешће. Никакви ланци, чекрци, подизање, корито испод. Не!!! – ту на земљи би се одрала: никада нисмо користили друге методе, рецимо шурење (осим за прасиће) или паљење сламом – тако да кожа остане читава.

Одрану кожу, уколико је не би много поцепали оштрим ножевима, онда би носили у Задругу и тамо је продавали ''на кило''. У време кад Задруга није откупљивала коже једноставно би је бацили негде у близини (или у реку) па би је после тога пси развлачили данима тамо – амо. Нисмо имали традицију у томе и није ни чудо. У таквој средини смо живели, боље рећи: окружењу. Отуд бацање те коже, не сакупљање крви и неких изнутрица – свега онога од чега се у другим срединама праве одлични специјалитети. Једино је срећа што смо имали воде колико смо хтели па је и у тако лошим условима све било чисто и опрано.

Одрана свиња би тако лежала на својој кожи, на земљи, белила се сланина ко лабуд у народној песми, пушила се својом топлотом, попила би се следећа ракија (пијење ракије не престаје читав дан свињокоља) и онда би се кренуло са вађењем утробе, изнутрица и одвајањем делова меса: шунке, висмирице (печеница), ребра, сланина... И, док се, опет, у другим срединама то изводило много практичније: свиња се обеси о менгеле па утроба и остало пропадне у корито а сечење меса је много лакше тако стојећи поред обешене свиње – код нас се све то одвијало на земљи и клечећи. Вадио се рукама део по део, додавао помоћницима или бацао. Деца су чекала да им неко надува пуирку па да је после шутирају по дворишту.

У некој шупи или кујни се преносило месо, остављало се ту да се хлади на чистом дрвеном асталу, па би се после солило. Ми нисмо знали да правимо класичне саламуре, нисмо остављали месо да стоји у њој, нисмо притезали шунке и цедили воду. После неколико дана ми би месо повешали по сушници и почели би да налажемо испод њега. Још брже смо почињали да га једемо. Одсецали би од тек надимљене висмирице и то месо пржили. Чак и као мезе, ми смо месо увек пржили а сви би се грабили око моче. Ретко би ко сачекао да се месо осуши (осим сланине и ребара) како треба и да може да се једе термички необрађено.

Уједно, док се месо уноси у летњу кујну и слаже на неки астал у току је и сортирање, па резање. Шта ће да иде у кобасице а шта у чварке. И док о технологији припреме и самог сушења меса нисмо знали много, у спремању кобасице и топљењу чварака смо били и остали шампиони. Једино су још средине са јаком свињокољском традицијом, најпре у Војводини, могле да се мере са нама по том питању. А ту нема неке велике тајне, осим у једном: нисмо жалили квалитетнога меса. Наши чварци су били крупни, меснати, меки. Нисмо из њих „вадили душу“ ко што овде што чине. Оставили би их да буду једри и сочни, да буду пола сланина – пола месо. Добар чварак не може да замени нити један свињски производ: првих дана после клања. После се исћефимо.

Кобасица је друга прича али и она веома проста. У њу смо стављали увек најбоље месо, најчешће од бута или плећке. У другим местима у кобасице обично стављају „отпад“, сланина, трбушина. Друго, ми смо увек томе месу додавали доста телетине или говедине. Затим је стављано доста зачина. Коришћена су углавном „домаћа“ црева која би пре тога жене добро опрале и иглама прочистиле. И кобасицу смо немилице трошили и ако је она била цењени производ који се стављао (пржен на колутиће) пред најодабраније госте. Кад отањи са њом онда се склањала и чувала за стидне госте.

                      

         

Кобасица се углавном спремала на следећи начин, са мање или више финеса: на 20 килограма свињског меса додавало се 10 килограма говедине. На све то се дода 8 килограма црног лука и око 800 грама млевене љуте паприке. Дода се и 1 килограм соли, 2 кесе бибера: све се то измеша добро, проба се тако што се направе ћуфте које се испеку. Кад се утврди да је све добро: пуне се црева. Понеко би додавао и млевених чварака: ми нисмо.

Ко-год би спремао и затоп, (кавурма). Обарила би се глава са језиком, џигерице, срце, (бубреге смо већ појели са пепелом), све би се то после продинстало са доста лука, досолило колико треба, додала се паприка и бибер и мешало док не постане компактно. Опет, и ту је неко додавао чварака, ми, опет: нисмо.

Сећам се, они који реде свињу повремено баце по парче меса деци окупљеној око њих, бубрег поготову, а ми би смо то одмах бацали у жар и пепео. Неким прутићем би парче покрили жаром и пепелом и чекали неко време, па то вадили. Претурили, затим, неколико пута из руке у руку да охладимо и отресемо, дувајући у њега, и одмах онако опепељено јели. Ни ђаво нам није фалио. Данас терају децу да са собом носе гелове за дезинфекцију.

Сви су избегавали да мешају маст. Не смеш да станеш, дим ти стално иде у очи ма како се окретао око казана а и сви други су већ поседали и пијуцкају ракију док ти рмбаш. (Ракија се увек пекла „мека“. Прво би се избацило доста веома меке шоме, па би се то препецало на око 40 степени. Неки не би ни препецали а како би добили што више ракије). После неког времена и руке те заболе а још и више смета што сви около нешто примедбују: те овако, те онако, немој тако већ онако. Најзад, у неко време, главни мајстор приђе, провери колико има пене на врху, подигне пар чварака на дрвеној мешаљки, стисне чварак и ауторитативно каже: скидај!!! Време је: да маст не загори и пожути.

После тога се нешто на брзину омези, попије још која, можда и пиво неко, људи се разиђу по својим кућама, да се пресвуку, заврше око стоке, па увече долазе на вечеру: на свињску даћу. Позове се још комшија и рођака па се једе и пије до касно у ноћ. Поставиле би се на астал паприке из туршије, сир, проја а главно јело би било пржено месо. Исецкало би се доста лука, па би се он пржио до неког времена кад се у њега додаје ситно исецкано месо и изнутрице. Напунила би се пуна шерпа. Софт који би настао услед тога био је непревазиђен за умакање. На крају би неки удробили проју у кисело млеко уместо десерта.

Проја или колоботњица се спремала тако што би се брашно прво просејало, па попарило врелом водом и мешало док не постане налик тесту. Касније се изгњечи, обликује и пече у тепсији, ако је шпорет у питању, и црепуљи: ако се пече под сачом.

Кисело млеко се киселило тако да је могло да се реже на комаде.

„Жива туршија“ се спрема на тај начин (за буре од 40 литара) што се у 18 литара воде размути 600-700 грама соли, четири шаке шећера, око 150 грама есенције, два винобрана и два конзерванса. Конзерванс се растопи у врућу воду, а винобран може и у хладну. Па се тиме прелије насложен зелени парадајз, паприка скопљанка и нека ситнеж, те шаргарепа.

Сомборка се бари у води и есенцији уз додатак соли и шећера и слагана је у тегле уз шаргарепу, бели лук и першун.

Сутрадан већ коље неко други. Читав циркус се сели у другу авлију. Али све остало остаје исто: људи, ритуали, радње – да, само су свиње друге.

Свињокољ је више ритуал а мање пољопривредни или прерађивачки посао. Долазили су људи, већ давно одсељени, само да присуствују томе а у време „новембарских“ празника. И није то био увек економски моменат, више је то био доживљај, носталгија, емоционални приступ, уживање. Тада смо имали где да се враћамо кад некуд одемо. Данас више: не!!! Одузет нам је завичај као ретко где (и коме) у цивилизованом свету. У двадесет првом веку, у Европи, неки људи ето не смеју да се крећу својим родним крајем.

ПС

Једном смо ја и Љуша клали свиње код њега. Била је једна љута која је кидисала на нас, није нам дозвољавала ни да јој приђемо - после силних перипетија морали смо да је убијемо пушком. Данас би нас због тога вероватно затворили и забранили приступ свињама на најмање сто метара удаљености.

ДУХОВНА КОНТРА-РЕВОЛУЦИЈА

          УТОПИЈА МАЛОГ НАРОДА И ЈОШ МАЊЕГ ЧОВЕКА

                                          Игор М. Ђурић

                                               
                                                     *

Потпуно уништен (труо) систем се не може поправити, нити побољшати, увозом другог још трулијег и погрешног система. На болесном дрвету се не може калемити здрав пелцер. Стару и оронулу кућу треба срушити и на њеном месту подићи нову. Таква је ситуација, сада, са Србијом, са њеним људима, њеним начином функционисања и системом вредности. Да би се кренуло од нуле – од нуле се мора и почети. Да би се почело од нуле - до нуле треба стићи. Мора се срушити старо, да би се изградило ново! Револуцијом, која не мора бити насилна. Да све стане. Да би се изнова покренуло, по потпуно новим правилима и са новом погонском снагом

Како би се то организационо учинило и касније заживело, мора се урадити пажљиви (револуционарни) одабир људи који ће бити способни да руше и да граде – одмах после тога. Да граде рушећи. А да при свему томе не посегну нити за једном циглом, нити за једним груменом земље, да кроз њихова уста не потече ни најбаналнија лаж. Тако одабрани људи морају својом главом јамчити да се неће догодити само персонална промена као до сада, већ да ће се променити све, па и људи, али не на положајима већ у себи.

                                                 *

Слобода је основ свега. Основ живота појединца и државе. Идеја слободе мора бити на првом месту онога што чини духовни и етички идентитет национа и државе. Императив одбране слободе – врховни постулат државног уређења и индивидуалног васпитања. Држава мора да брине о слободи људи који у њој живе а људи који су створили државу морају стално да подсећају државу да је слобода њен смисао постојања. Слобода није говорити свашта. Слобода је обавеза говорити а не угрожавајући слободу других и не подривати својим говором домовину. Слобода је слобода медија и јавне речи, али не писање лажи и таблоидизација. Слобода је сигурност. Слобода није богатство. Слобода је извесност. Слобода није право гласа. Слобода је право на избор без страха. Слобода је право на борбу. Слобода је не бити понижен. Слобода нема везе са животним стандардом већ је уско повезана са стандардима живота. Слободан човек може бити само онај који економски (и политички) није поробљен. То не значи да је слободан човек уједно и богат човек, већ значи да је слободан онај ко не дугује никоме ништа, или дугује подношљиво, који се не налази у банкарским оковима, (или који није партијски и страначки уцењен). 

Слобода значи поштовање слободарских закона и неписаних правила. Слободарске законе доноси слободна држава. Неписана правила наслеђујемо од предака, из традиције, митологије, народне уметности, књижевности и историје. Држава је слободна онолико колико је слободан њен најнеслободнији грађанин. Слобода не подразумева рушење своје државе осим уколико се ''тиранину не стаје за врат''.

Да би знали да волимо и чувамо своју слободу, морамо научити како да поштујемо туђу. Онај ко чува туђу слободу од себе, на добром је путу да буде слободан човек. Морамо знати да будемо људи који не угрожавају слободу других људи, да ни ми појединачно, ни наша отаџбина, никада не желимо да поробимо друге људе и друге државе. Властита слобода се никада не може стећи угрожавањем туђе слободе. Слобода мисли се не може темељити на дозвољеним и недозвољеним темама и недодирљивим личностима. Слобода мисли ће бити неограничена до оне границе која подразумева да та слобода не угрожава туђу слободу или не значи издају домовине.

Уколико је слобода основ свега, онда је борба основ слободе. Борба може бити свакојака и мора се водити свакога дан. Спреман на борбу мора бити обавеза а не право. Отуд се мора поставити ваљан систем вредности. Тако настаје она чувена реченица: „Боримо се за наше вредности!“.

                                                *

Праве вредности су оне вредности од природе дате, од времена формиране, из искуства доказане. Праве вредности су ''вредност опстанка и надградње''. Врста се мора продужавати, породица се мора одржавати, памћење се мора чувати. Без човека, жене и потомства: нема породице. Нема породице без љубави. Без породице нема државе. Нема љубави према држави без љубави у породици. Породица је основ друштва и прва ставка у систему који треба бранити. Само из праве породице, традиционалне, а уједно и савремене, могу се родити људи који ће волети своју земљу као што воле своју породицу. Само се за своје потомство умире без размишљања. Кад неко угрожава твоју државу, тај угрожава твоју породицу. Кад угрожава породицу то значи да атакује на твоје потомство. Кад жели да ти убије потомство, он жели да ти сатре нацију.

Да би се правилно васпитавало потомство мора се исто научити да поштује претке и све оно што су они учинили да би потомак био то што јесте. Зато је прошлост важнија од будућности. Из прошлости се може много научити, она нас формира као људе и као нацију. Будућност је нешто апстрактно, још непостојеће, па је самим тим и безвредно у стварању и одржавању идентитета. Уједно, будућност је краткотрајна, јер из секунде у секунду оно што је будућност постаје прошлост. Само је прошлост вечна. Садашњост скоро уопште и не постоји, она је само прелазни период између будућности и прошлости.

                                                   *

Страх је највећи непријатељ слободе, слободне мисли и отпора. Страх производи стрес који нам убија нацију. Није окупатор, или узурпатор, окупирао или поробио – већ је то учинио страх окупиранога и потлаченога. Страх који паралише разум и блокира жељу за отпором. Победити страх значи направити 99 корака (од 100) ка борби и ослобођењу. Стоти корак је побуна, и тај корак је најлакши и најкраћи. Ко победи страх тај је већ слободан човек. Ко победи страх од смрти – он је већ победио. Он је на путу ка божанском. Против оних који се не плаше смрти, нема победе. Нема оружја и оруђа који могу победити не-страх од смрти.

Не треба, међутим, сада мрети. Треба живети. Животом се мора срушити не-живот. Живот почети рођењем, наставити у породици где љубав влада и васпитање постоји, надоградити га школовањем, оправдати у заједници, наставити стварањем новог живота. Волети!!! И бити спреман пострадати зарад љубави.

Да би победили страх, морамо много знати о узроцима истог, о последицама које произилазе из њега. Морамо све знати о нашим славним прецима, о томе како су се они жртвовали (и жртвовали друге)  у својој борби да победе страх и сачувају слободу. То је историја. Морамо прочитати шта су славни наши мудраци писали о победи над страхом. То је књижевност.

                                               *

Србија мора породити мајке да би оне родиле децу. Морамо се више рађати него умирати. Очеви морају научити да се деца не праве у не-слободи. Деца која се роде у не-слободи осуђена су да гину у борби за слободу. То је задатак очева. Очеви треба да гину за слободу своје деце. Ако децу родимо у не-слободи њима остављамо своју борбу. То није поштено. Њихова борба треба да почне тек када добију свој пород.

Васпитање се мора вратити у кућу, у породицу. Не лажи! Не кради! Не варај! Буди поштен човек. Буди добро васпитао чељаде. Поштуј друге људе. Поштуј себе. Научите их да воле своју земљу. То се најлакше постиже љубављу према њима. Уколико постигнете да и воле своје родитеље, браћу и сестре, већ сте урадили све остало. Ко воли своје ближње – тај воли и своју земљу. Патриотизам је љубав. Љубав је домољубље.

Морамо што пре уљудити своје ћерке. Морамо ојачати своје синове. Првима скратити сукње, другима продужити памет и част. Распумпати усне и скратити језик, а ''напумпати'' мозак и продужити мисао. Децу морамо, ако још имамо снаге, васпитавати властитим примером. Морамо престати са кукањем и искључити телевизоре. Ма колико се бунила ваша деца, следећи пут им уместо телефона купите књигу. Прво је ви прочитајте.

                                                 *

Морамо веровати у немогуће: у утопију. Све оно за шта се данас говори као о неостваривом или превазиђеном – мора да нам буде циљ. У томе управо лежи превара глобалистичке окупације и партијске диктатуре – да се налазимо пред крајем историје и еволуције, да људи више не могу бити слободни и независни, да не могу одлучивати о томе како ће организовати своју државу и живети у њој. Уколико нисте окупирани онда вам прете изолацијом и санкцијама. Најзад вас нападну. Они желе да избришу историју, традицију и митологију малих народа. Циљ им је да идиотизују уметност и културу. Намера им је да економски и војно поробе мале државе, и цео свет.

Зато револуционарне идеје слободе, једнакости и братства, морају поново оживети. Мора поново оживети и сама идеја револуције. На првом месту се мора поставити идеја независности и суверености. Без суверености нема слободе. Једино суверени народ може збацити самовољу и извојевати слободу. Србија не може бити Данска. Србин не може бити Данац. Србија мора бити Србија - или је неће бити!

                                            *

Како ћемо одбранити и сачувати језик, културу, историју, веру, традицију, сопственост, државност и слободу – уколико не бранимо и чувамо Косово и Метохију? Како ћемо имати своју земљу, ако се не боримо за своју земљу? Све док се за нешто борите, то ''нешто'' је ваше онолико колико је и ваших непријатеља. Отуд програм и план о Косову не треба писати на десетинама страница, када се он може рећи у једној реченици: „Борба непрестана и свим расположивим средствима“. ''Расположивим средствима'' значи онако како је могуће у датом тренутку: и топовима, и поповима, и књигама, и стрелама, и песмама, и мачевима, и гуслама, и пушкама, и интернетом, и  дипломама... Оно што нам стално мора бити на располагању јесте морал, јесте храброст, јесте част, јесте непоткупљивост, јесте родољубље. 

                                                   *

Ајде да ми Срби прво уђемо у Србију. Да Срби буду ''примљени'' у Србију. За Европу ћемо после тога лако. Још до краја нисмо формирали своју државу а већ поклањамо суверенитет другима. У савезе треба улазити као чинилац, а не као молилац. Ваља бити фактор, а не инцидент. Треба бити решење проблема, а не проблем. Не треба тражити пријем већ треба постављати услове.

Тешко је све горе наведено учинити кад си мали и нејак. Међутим, управо је то доказ да не ваља такав улазити у друштво јаких и великих, као понижен и већ унапред осуђен на пропаст и заборав. Имамо ми много посла код своје куће. Законе не треба преписивати већ их прилагођавати народу и држави којима су намењени, треба узети у обзир специфичности поднебља. Законе, затим, треба примењивати поштено и бескомпромисно. Тако и најгори закон постаје најбољи. Најбољи је закон онај који се једнако примењује за све.

Ми, дакле, своју кућу да сређујемо. Отворићемо сва врата и прозоре, да уђе светлост и чист ваздух са било које стране. Нећемо спуштати резе и прозорске капке, осим да се заштитимо од загађеног ваздуха и прљавштине споља, због злог времена и велике врућине. Кад средимо кућу, можемо да примамо госте, и да идемо у госте. Али, имаћемо обавезу да чувамо изграђено, да бранимо кућни праг од разбојника и лоших намера.

                                              *

Елита се не ствара – елита: ствара. Да би неко припадао елити мора нешто вредно да створи. Нешто вредно у духовном смислу, па макар то било и материјално. Књигу, закон, жито, кућу, добро дело, добар пример, чисту ракију, школовану децу – све то ствара елита да би добила право да се тако зове и то представља. Лажна елита је она прокламована или самопрокламована. То је политичка и естрадна ''елита'': постављена или рекламирана. А, најчешће неко и не зна да припада елити. То време избруси и покаже.

Србији су потребни ствараоци: добри домаћини, добри мајстори, прави уметници, истински научни радници. Србији су потребни поштени и искрени припадници елите. Они који ће се жртвовати а не тражити корист. Елиту морамо тражити међу генерацијама које долазе. Да је елите било међу нама већ би се показала и не би дозволила овај морални и материјални суноврат нације који нас је задесио. Нама нису потребне ''месије'', већ добри људи који ће бити на много различитих места. Много добрих људи - на много места.

                                               *

Нама није потребна богата држава сиромашних грађана. Нама је потребна сиромашна држава добро стојећих и ситих грађана. Када кажем ''сиромашна држава'', мислим на државни апарат и структуру, мислим на капиталисте и њихове капацитете, мислим на спољашња обележја луксуза, мислим на непотребне трошкове, на непотребне инвестиције. Србија пре свега мора бити социјална држава, која ће привредне потенцијале и економске вишкове правилно и равномерно распоређивати свим својим грађанима. Србија не сме бити држава у којој ће бити екстремно богатих грађана у односу на остатак народа, већ држава где ће разлике у богатству и стандарду бити минималне. 

                                                   *

Школа мора одиграти најважнију улогу у формирању нараштаја који ће почети да мењају ствари на боље и који ће извести мирну револуцију. Основна школа треба да васпитава, средња да их упозна са општом културом и научи радним навикама, висока да их направи стручњацима. Све заједно: да створе слободног и мислећег човека. 
   

                                                    *

Људи морају опет почети да се смеју. Морамо из кућа, уреда, канцеларија, са улице, из превоза, протерати злу вољу, ружну реч, негативну енергију, погрешну намеру. Кад вратимо осмех на лица људи то ће значити да смо повратили веру и наду. Веру да је живот леп и један једини, и наду да ће бити лепши нашим потомцима. Морамо инвестирати у смех, у песму, у раздрагану младост. Морамо повратити дечију ларму која допире кроз отворени прозор.

Морамо живети за себе и за друге. Солидарност је важнија од субвенција на страна улагања. Солидарност је најбоља социјална политика. Потреба да се бринемо једни о другима, наравно, рађа се и излази из породице. Зато је породица основ на којој ће се градити препород. Следе: шира родбина, комшилук, кумство, пријатељство, улица, месна заједница, општина, округ, држава. Концентричним круговима треба ширити солидарност и осећај заједничке припадности, потреба да се дели добро и зло. 

Садашње организовано и синхронизовано кидисање на породицу има за намеру да се до људи створе рањиве индивидуе, усамљенике који мисле само о себи и свом опстанку. Данас се деца од малих ногу уче да не треба бирати средства како би се стигло до циља. Уче их да ''сам ја најважнији'' и ''да треба само себе обезбедити''.

                                                   *

Отуђен човек, усамљеник, презадужен и војно неоспособљен, нешколован и необразован (и када је образован тај зна да ради смо оно што му је посао али не зна да размишља својом главом), уплашен и рањив – то је слика и пројекција каквог човека хоће нови светски поредак и он као такав не представља никакву опасност и претњу за глобалне капиталистичке владаре света, па самим тим ни за поробљене државе у том систему. Такав човек само служи за експлоатацију и манипулацију. Њега се нико не плаши јер је немоћан да било шта промени. Он и не зна да треба нешто мењати јер ништа не разуме. Без образовања он је само функционални идиот. Његова једина брига је да на време плаћа обавезе на име кредита и рачуне. Он је само ту да би играо по правилима и служио као роб и потрошач. Њему се даје ''хлеба и игара'' онолико колико је потребно да не цркне од глади или премора.

Отуд, после породице, постоји императив уништења и осећаја националне припадности људи који требају бити поробљени а њихова држава уништена. Ако си се одрекао породице јер сматраш да то није важно, да је то превазиђено, да ћеш лакше о боље живети, због чега се онда не одрекао и своје нације (а, самим тим и државе) – из истих разлога. Такав усамљеник жели да буде ''грађанин света'' одричући се свог српског идентитета. И, што је још горе, њега су убедили да једино тако може бити светски човек: одричући се своје нације и државе.

                                                    *

Увек ће бити зла, глупости, корупције и криминала. То је немогуће искоренити, чак и у најнапреднијим друштвима. Оно што је могуће јесте покушати да се створи систем који ће у својој основи имати нулту толеранцију на све то, и онда те аномалије свести на најмању могућу меру. Није то ништа ново. Свако ко крене стазом безакоња треба да зна: одговараће сигурно ако буде откривен и ухваћен. 

                                               *

САНУ реорганизовати и ограничити број академика. У САНУ мора бити места само за највеће и доказане, за великане достојне својих претходника. Све националне пензије, одликовања и остала национална признања, преиспитати. Уметничка удружења свести на разуман број, пооштрити критеријуме за пријем и све то ставити под финансијско окриље државе. Финансирати само аматерски спорт из државног фонда. Професионални спорт потпуно одвојити од државе, забранити финансирање професионалних клубова из државних и јавних предузећа. Поново увести порез на шунд. Јавне сервисе, републичке и локалне, ослободити баласта мегаломанског броја запослених и обавезати их да раде само некомерцијалне и образовне програме. Преиспитати и законом регулисати рад невладиних организација. Ако су невладине онда не треба да се баве политиком већ искључиво културним и хуманитарним послом. Културу очистити од такозваних ''културних радника'' и препустити је ствараоцима. Библиотеке очистити од шунд литературе и фолк филозофије, културне центре обавезати да средства користе само за промоцију културе а не естраде, какав је данас случај.

                                                  *

Вера је индивидуална ствар. Црква се не може мешати у државне ствари. Може износити своје мишљење о свим темама у својим храмовима. Све религије су равноправне. Држава ће финансијски помагати само споменике од историјског и културног значаја. 

Са друге стране, држава мора поштовати цркву, као што поштује традицију свога народа. Мора се поштовати верска особеност свих грађана Србије и гарантовати њихова слобода и право да припадају својој вери, уз поштовање њихових обреда и слободе упражњавања истих. Мора се поштовати и Светосавска особеност Српске православне цркве, на којој почива српски идентитет, духовност и државност Србије. Не може се зарад некакве ''политичке коректности'' игнорисати или омаловажавати чињеница да је Србија српска држава а да су Срби православци. Србија је држава и других народа и вера који у њој живе равноправно, али је пре свега историјски остварен државни и духовни пројекат српског народа, а Срби су православци и Светосавци. Уколико би било другачије онда би то значило да Србија може бити прва држава на свету која се одрекла својих темеља, историје и идентитета.

                                                    *

Уколико не пронађемо поново човека у Србији, ништа нам не вреди што ћемо проналазити Србе у Србији. Човек нама треба. Макар колико се може. Када нађемо човека онда ћемо пронаћи и људе. Где су људи, ту је и народ. Што је више људи у односу на нељуде - то је народ бољи. Савршен народ не постоји. Као што не постоји ни савршен човек. Али треба тежити савршенству. Зашто бисмо иначе тражили и проналазили Бога?

Ако пронађемо човека у Србији бићемо једна од ретких држава којој је то успело. Данас! Сада! Човек се изгубио временом, постао је небитан. Човека је потиснула трка за профитом, потреба и жеља да се свет глобално покори. Први корак глобализације јесте ''убиство'' човека. У развијеном свету данас нема места за човека. Има само имена и презимена те кредитне историје. Више не постоје биографије. Уколико немате добру кредитну историју - биографија вам ништа не вреди.

Морамо пронаћи човека да би наставио прекинуту еволуцију и покренуо потребну револуцију.

                                                  *

Највеће зло у Србији, данас, јесу партије. Партијашење је деструктиван процес који је уништио све око себе: привреду, односе међу људима, културу, морал и етику. Партијско запошљавање и кадрирање, деоба плена између партија, негативна селекција – све су то џелати и убице српског друштва и привреде, и узрочници пада квалитета образовања и компетентности.

                                                   *

Налазимо се у времену када националне историје малих народа замењује кредитна солвентност државе и када биографију појединца замењује његова кредитна историја. Србији је потребан сопствени пут. Глобализација је бујица. Она носи све пред собом. То је сила којом велики бришу мале. Европска унија је већа утопија од овога списа. Сваки паметан човек зна да ће се та грађевина срушити као кула од карата. Питање је само када ће бити извучена она карта која је носећа и која ће проузроковати рушење осталих. До сада су испадале само карте са врха, оне су подривале и онако слабу грађевину.

Србија се мора окренути себи и свом народу у матици, окружењу и у иностранству. Сви Срби треба да раде за Србију, и Србија треба да ради за све Србе, ма где се налазили. Морамо обновити народно достојанство. Србија не сме бити земља гладних, земља где људи спавају на улицама и гурају се око контејнера за ђубре. Србија не сме бити земља у којој локалне политичаре, и оне изнад њих, возе најскупља и најлуксузнија кола, док локална болница нема скенер или ултразвучни апарат. Србија не сме бити земља где се троше милиони на квази-културне и естрадне манифестације, Егзит и Гучу, где се огроман новац даје Звезди и Партизану, где организације и појединци незаслужено добијају разне донације – а где се болесна деца лече прикупљањем средстава СМС порукама. 

                                                *

Србија мора бити еколошки чиста земља јефтине хране, социјалних цена комуналних услуга и струје. Наша вода покреће наше турбине, наш угаљ прави водену пару, на томе не смеју зарађивати белосветске капиталистичке битанге. То се може постићи на тај начин што се добит државних, друштвених и јавних предузећа, те прикупљени порез, неће сливати у џепове капиталиста, светских финансијских центара моћи и политичара, већ ће се сва средства сливати у државну касу која ће то прелити у субвенције за опште добро.

По истом принципу, Србија мора бити земља у којој су школовање и лечење бесплатни и доступни свим грађанима. Људи који раде цео живот, ма шта радили и чиме се бавили,  кроз плаћање доприноса, пореза и трошење, одвајају за то. Нико њима ништа не поклања. Због тога се издвајају доприноси и плаћају порези. Друга је ствар што се здравство и школство морају реформисати тако да буду ефикаснији и бољи. Да би се то постигло мора се побољшати квалитет школовања, пре свега.

                                                   *

Србија мора бити добро домаћинство које се подједнако брине о свим члановима породице. Србија не сме бити предузеће – мора бити газдинство. У Србији не сме никада бити самовоље појединца или групе већ само организовани систем где се знају правила и поштују закони. За то је потребно мало параграфа и много заједничке борбе, те васпитања генерација које долазе. Србија мора бити земља где нико не сме бити рекетиран, уцењиван или условљаван, где ће сваки грађанин бити безбедан и законом заштићен. Безбедност дома и приватне својине морају бити на првом месту и светиња, и свако ко то наруши мора бити спреман да исто плати главом. Уопште не треба бити важно јесмо ли разбојника на кућном прагу, или на вратима радње, убили са једним или са десет метака. У својој кући, када браните породицу и своју имовину не може постојати прекорачење нужне одбране. И са улице држава треба да почисти криминалце и наркодилере истим методом.

                                                 *

Правда мора бити свима подједнако и равноправно доступна. 

Судија мора бити поштовани члан заједнице а до звања судије се мора стизати дуготрајно и са великим искуством те моралним и етичким квалитетима. Судија поштовање мора стећи својим понашањем и етичким кодексом. Никада се више не сме поновити време у којему је добар део судија био део криминалног миљеа. Неподмитљивост пре струке. Свест пре процедуре. Нема без разлога Јустиција повез преко очију, мач и вагу. Осећај за правду између параграфа. Судија мора да буде јака личност. Мора да буде добар човек.

                                              *

Револуцију морамо започети правилним васпитањем и образовањем потомства. Јединство народа се мора постићи васпитањем младих нараштаја и револуционарним терором према онима за које је касно васпитавање. Изводљивост промена: моћним савезником (најбоље Русија). Де-тајкунизација земље по рецепту национализације и експропријације.

Тешко је раздвајати жито од кукоља. Зато морамо постепено да државу предајемо у руке млађим генерацијама, оним генерацијама које долазе. Да би то учинили, понављам опет: морамо их правилно васпитавати и образовати. Како ћемо то учинити овако пропали и лоши, то је најтеже питање и највећи проблем који је пред нама? Зато је важно да револуцију, ма у каквом облику се она извела, морају организовати и извести најбољи и најпоштенији људи које успемо да сакупимо, по јасним правилима од којих се не сме одступити ни за јоту.

                                                 *

Српска држава, или: држава Србија, мора бити поштена и искрена држава, власништво грађана који у њој живе (и само њима одговорна), али пре свега национална држава Срба, а не власништво политичара, страних сила и капиталиста, какав је данас случај. Држава Србија мора бити породична задруга, добро организована она мора са својим члановима задруге (грађанима) да дели и добро и зло, а сви чланови те породице се морају трудити да им обавезе буду испред права и да својим радом допринесу напретку породичног газдинства.

Заговорници теорије да стварање нације није нужно историјски и племенски процес (самим тим и да држава не мора бити национална), који нема везе са вером, језиком и културом једног народа, најчешће наводе пример стварања америчке нације, као доказа да се мешањем разних раса, народа, језика и култура, може створити нов неисторијски народ. Такви, међутим, не узимају у обзир да је стварањем те нове нације уништен један народ (Индијанци), да је силом доведена друга раса (црнци, који до педесетих година прошлог века нису смели да се возе градским превозом заједно са белцима), и да су остали, да би се створила та нова нација, морали прихватити енглески језик и англо-саксонски модел. То, дакле, није нова нација, већ на енглески језик и западно-европске законе и обичаје накалемљена групација народа. Нити пример Швајцарске није добар, јер то није држава већ предузеће. Отуд се треба подвући да је Србија пре свега држава српског народа и да је она историјски и духовно утемељена на тај народ, да је тековина тога народа стварана вековима и да нико нема право да је крчми, јер ми резервне домовине немамо, нити времена да стварамо другу.

Србију су, поред ратова и деловања спољашњих непријатеља, поред неискрених грађана и не-родољуба, лажне интелигенције и квази-елите, највише уништили политичари који су једнима, од горе побројаног списка: служили; а други, са тог списка, су служили њима. Партије су вампирске организације које годинама исисавају крв и живот овог народа и ове државе. Томе се мора стати на пут уколико желимо да спасемо народ и државу. Зато, не политичари него добри домаћини.

                                                    *

Српска држава свој монопол силе може и мора користити само за добробит њених грађана. Монопол силе се мора користити за одбрану слободе, демократије и државности. Монополи демократије и слободе, које мора поседовати народ, морају бити гаранти и контролори да држава никада неће злоупотребити свој монопол силе. Са друге стране, највеће право грађана Србије треба да буде дужност према отаџбини. Ако државу схватимо као отаџбину онда смо на добром путу. Држава треба да буде механизам функционисања домовине. Отаџбина – родитељство; домовина – дом; држава – школе, болнице, војска и полиција. Народ – то је шира родбина. Нација то је ужа породица. И: обрнуто!Држава - то је дом нације и сигурно уточиште и заштитник народа ма где се налазио. Држава мора да чува нашу слободу, ми морамо да чувамо своју државу.

                                                    *

Оно што је уништило Србију а њене грађане довело до моралног и духовног суноврата, јесте: похлепа! Похлепа на свим нивоима, у свим институцијама, све до основне ћелије: породице и појединца. Наравно, похлепе нема без човека. Само свеопшта друштвена револуција која ће из корена променити цео систем, може довести до тога да се створе услови да се сузбије лична и институционална похлепа. Мора се променити систем вредности јер се унутрашња потреба са похлепом не може законом регулисати. Морамо васпитавати децу. Ми себе не можемо променити на боље. Нас мора нека јака спољашња сила да промени, макар и на силу.

Похлепа је у Србији попримила размере епидемије. Већину грађана Србије похлепа води и усмерава кроз приватни и друштвени живот. Механизми који покрећу ту епидемију похлепе јесу партије и корупција коју оне спроводе. Нико више себи не поставља питање колико му је потребно, или колико заслужује, већ сву енергију и снагу користи да се докопа што више материјалних добара и власти. Ово друго, власт, служи само да би се похлепа што лакше и ближе приближила коритима са којих се може захватати неограничено и више од потребног.

Тако се данас нечија уметност не цени по самом делу, нечија стручност по томе колико је људи изучио или путева саградио, нечије знање по томе колико добрих књига има иза себе и колико је генерација научио поштењу, нечије поштење по скромности начина живота и по томе што се оно подразумева и није никакав подвиг – већ! за све горе наведено једино мерило успешности јесте колико су у својој похлепи успели да стекну (незаслужено и незарађено) материјалних добара.

Они који нису похлепни, који су нормални, готово да немају никаквих шанси. Сматрају се неспособним будалама и губитницима. Гњили систем их одбацује. Јер они својим нормалним и поштеним приступом истичу прљавштину других. Не можете бити политичар уколико живите од свога рада и скромно. Сматраће вас неспособним уколико као врхунски хирург на посао долазите градским превозом и немате скуп аутомобил, који узгред не можете купити од своје плате. Ваше књиге неће нико читати уколико не живите на високој нози и не путујете светом без престанка. Ваша стручност ништа не вреди уколико немате дебео банковни рачун напуњен од криминалних радњи и корупције.

Похлепа је покретач јавног и друштвеног деловања у Србији. Томе се мора стати на пут. Похлепа се мора осудити и убити.

                                                   *

Морамо од смећа очистити Србију. Повећати сточни фонд. Забранити ГМО. Редуковати употребу хемијских средстава у пољопривреди и исхрани. Престати да загађујемо воду и ваздух. Наше највеће богатство треба да буде чиста земља са здравом пијаћом водом. Србија је данас дупло окупирана земља. Стране силе са својим капиталом, глобалистичким хтењима и војском окупирале су нас финансијски и физички (на Косову и Метохији). Друга окупација Србије јесте окупација смећа: првог и људског. Нас су окупирале пластичне кесе и флаше, и сав други могући отпад, а све је то омогућено деловањем људског смећа. 

                                                *

Ко мисли да започиње револуцију а да при томе није спреман да се жртвује, нека се окане таквих мисли. Међутим, нико му не може гарантовати да га бујица неће закачити, не и нужно повести са собом. Бујица која ће однети смеће из Србије!

                                                    *