ИЗДВОЈЕНО (ЦИТАТИ ИЗ ПРОЧИТАНИХ КЊИГА)

Пише: Игор Ђурић

               ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ!!!

Кажи ми шта читаш и рећи ћу ти какав си човек - ова реченица је опште место када се покрене питање онога шта, колико и како читамо.
Реци ми шта читаш па ћу ти рећи ко си, тачна је изјава, али ја бих те знао још боље ако ми кажеш шта читаш увек изнова – размишљао је Франсоа Моријак. Ја ћу проширити мисао:
Покажи ми шта си читајући подвлачио, па макар и нешто поново читајући, па си подвлачено у нотес записао, а ја ћу ти рећи какав си читалац.

Небојша Васовић је негде написао: Постоје књиге у којима подвлачимо оно најважније. И постоје књиге које подвлаче оно најважније у нама.

Књижевно дело постаје комплетно кад га читалац прочита. Без тога оно је уметничко дело само: само по себи. Ако бисмо парафразирали Сартра, књижевност је индивидуални чин, уметника и читаоца, понаособ, уметник ствара дело које постаје уметност само док неко то исто дело чита и схвата, и ништа више од тога није потребно. Индивидуално је али није. Текст не ствара аутор већ читатељ, рођењем читатеља умире аутор, писао је Ролан Барт. По Роману Ингардену за структуру књижевног дела од већег је значаја свест која спознаје дело него свест која га је створила, а књижевно дело постоји на двојан начин, само за себе и као креативни акт читаоца. Ханс Роберт Јаус је сматрао да се историчност књижевности заснива на дијалошком односу између дела и читатеља. Он је сматрао да читаоци никада не посматрају и читају једно дело само по себи, већ га увек гледају у контексту њима познате књижевности и свега онога што су они прочитали.

По Стенлију Фишу, књижевно дело представља место неодређености и тек му читалац даје смисао и конструкцију. Он каже: Доживљај једног исказа – његово је значење. Читалац је, дакле, важан таман колико и аутор. Без њега књига не би постојала по својој суштини. Сомерсет Мом каже да стицањем навике читања градите за себе уточиште од скоро свих беда живота, а Марк Твен тврди да су књиге измишљене за људе који желе да буду негде другде. Мада, Душан Радовић мисли другачије: Не разумем и не волим много страсне читаоце. Немам добра искуства са њима. Међу оним другима нашао сам много више мудрих и занимљивих.

Поступак, стил или форма, се донекле могу објашњавати читаоцу. Ту нешто може да буде нејасно, чак и ако је књига добра а читалац још бољи. Међутим, ако се укаже потреба да се објашњава карикирање, сарказам или иронија, онда нешто није у реду или са књигом, или са читаоцем, најчешће са оба. Јер, ако је читалац добар он ће приметити чак и неуспеле покушаје, а ако је књига још боља онда је лоши читаоци неће ни читати, јер лоши читаоци не читају добре књиге.

Несвакидашњим потезима пера писац покушава да искристалише своје читаоце. У једном или другом смеру, ка горе или низбрдо. Писац поставља висину летве за своје читаоце. Та висина зависи од тога којој лиги припада уметник. Уметност би изгубила своју сврху и драж уколико би постала и била очигледна. Очигледни су реалност, свет око нас, природа – уметност то није, нити сме бити! Опет, како рече Маркиз де Сад: ...читалац има права да се љути кад запази да се сувише тражи од њега; он види када хоће да га учине будалом, што погађа његово самољубље и више ничем не верује...

Ја могу разумети да људи не читају Игора Ђурића (мада није баш без тога). Али не могу да разумем да не читају Достојевског?! Да не читају Црњанског?! Да не читају Томаса Мана?! Дакле, није проблем у Игору Ђурићу што је књижевна публика у кризи. Проблем је у нечем другом, пре свега у обичајима новог времена и технологији коју је то време донело (интернет и блогови). Проблем је што децу уче од малих ногу да је уметност бесмислена уколико није бесмислена.

Дакле, није проблем у томе што можда неће постојати Игор Ђурић као писац, јер то неће бити велика штета пошто већ постоји Достојевски, али је суштина проблема што више неће постојати читаоци као Игор Ђурић и њему слични. Да се више не напише ниједна књига, човечанство има шта да чита до својега судњега дана. Проблем лежи у опасности што неће имати ко да чита и то до сада написано. Читаоци су у изумирању, самим тим то предсказује и смрт писаца.

Сад, да ли људи очекују да ће доћи боља времена када ће моћи да читају, па се већ сада припремају?! Јер чињеница је да убрзани живот може да утиче на вољу и жељу ка паметном или, не дај боже, уметничком. Али може бити и супротно, можда бег из тешког или урбаног живота могу бити књига и уметност. Књига може да буде пут у стварност и бег из стварности. Свеједно. Целисходно и сврсисходно је и једно, и друго. Корисно и лековито. Али не много важно уколико је без моралних пропратних квалитета. Један италијански песник из деветнаестог века написао је: Књиге су ме училе да волим људе и врлину, али су ме књиге, људи и врлина издали. Има, дакле, разних углова посматрања и схватања корисности читања, али сви су поучни.

Знање без морала не значи ништа. Морал без знања јесте категорија, сама по себи, која може много да значи. Доброта је квалитет који може да опстаје самостално. Знање не може самостално и инокосно без доброте, унутрашње доброте којој ћемо наћи место и сврху и испољавати је према потреби. Не ваља испољавати доброту према не-добронамерним људима. Према злима у најмању руку не треба бити добар. Буди паметан да не би био лош, говорио је Зуко Џумхур.

Петер Хандке је рекао на једном скупу у Београду: За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца. Како постоје талентовани песници, тако постоје и талентовани читаоци. Ако има генијалних писаца, има и генијалних читалаца, онаквих каквих је мало али какве би пожелео сваки геније. Такав, чим отвори књигу, већ после друге реченице зна са чиме и са киме има посла. Тада, или одмах остави књигу, или је прочита у даху. Талентовани читаоци не гњаве књиге, не малтретирају их данима и месецима, они брзо заврше са њима, ма како то било. Момо Капор о томе вели следеће: ...проналазио сам већи број истанчаних духова међу читаоцима него међу писцима...

Вреди бити писац само због таквих читалаца. Свака мука се исплати кад те такав прочита. Што је одушевљенији књигом - то више ћути. Хоће сам да ужива у тишини, не жели ни са ким да дели узвишене тренутке. И зна да је тешко објаснити своје усхићење.

Велики читалац чита велике и мале књиге и ужива подједнако у свим. Он зна да се добра реч може наћи тамо где се најмање надаш, па не прати моду већ се шуња по антикварницама и библиотекама. Талентовани читалац зна да су велика дела већ поређана по историјама књижевности али исто тако зна и често да нађе велико дело за које мало људи зна и које живи на начин да га с' времена на време пронађе неки велики читач. Увек сам био већи читалац него писац, написао је Борхес.

Ова је књига, дакле, посвећена читаоцима. Она представља један мањи део онога што сам читајући подвлачио и подвлачећи памтио. Сваки од ових цитата сам руком и налив-пером својим рукописом исписивао у дневнике и свеске. Како је настала? Књиге увек читам са оловком у руци и свеском поред себе. У зависности од тога шта тренутно радим и у каквом се расположењу налазим тако до мене и допиру реченице које ме позову да их поново погледам а после и запишем. Није то ништа ново: то ради скоро сваки књишки мољац. Код овог избора не треба искључити ни нову технологију читања: интернет. Део цитата потиче и одатле, као и један мањи део онога што сам забележио са телевизије или из новина.

Најчешће ти цитати немају никакве везе са суштином онога о чему књига говори али се они једноставно подвуку под кожу и освоје ме, па ја нисам миран док њихов садржај не загребем мастилом по хартији. Тако записани после знају да „ћуте“ годинама и појаве се поново баш када ми затребају.

Овде нису укључени цитати из стручне литературе, они који у себи имају опште и конкретне политичке конотације и само мали део историјских књига које сам читао и подвлачио. Вероватно није укључен и добар део добрих цитата које нисам успео да пронађем у мноштву од неколико стотина роковника, свезака и фасцикли.

Цитати су одабрани и сложени онако како сам их записивао, то јест, како сам их за ову сврху налазио по својим свескама, подвлачећи да је највећи део мојих списа и књига до 1999. те исте године изгорео са кућом у Метохији, тако да нема онога што сам издвајао од прочитаног у периоду када сам гутао књиге и скоро ништа друго нисам радио до: читао.  Поготову би био вредан тај период јер је то доба док интернета још није било у масовној употреби код нас. Зато су ови цитати, понављам, заиста само мали део онога што сам читао и читајући подвлачио а због нечега се одлучио да то издвојим овде (мањи је део и од онога што сам касније сакупио). Ово је, уједно, и једна мини-антологија омиљених ми стихова. Уколико је негде дошло до погрешке она је плод забуне и техничке грешке, или моје немарности да до краја унесем генералије одакле сам преузео цитиране редове.

Ово није научни рад и нема претензије у таквом смеру па је могуће да извори увек нису тачни, пре свега због моје грешке, или грешке онога које је погрешно потписао одређене редове, што се најпре односи на врло непоуздане цитате скинуте са интернета. Зато се извињавам читаоцима што сам се по негде, у том мноштву, вероватно погубио, па не знам одакле ми одређени цитат или мисао. Покушао сам то да објасним у фуснотама. Најзад, нека нешто остане и на читаоцима ове књиге и будућим читаоцима свих оних књига и писаца које сам цитирао. Ипак, сматрам да је ова антологија израз моје личности, мојих животних, уметничких и филозофских стремљења, и да ће она рећи о мени таман онолико колико и књиге које сам сам написао.

Жеља ми је да ова књига буде путоказ, пре свега младим људима, да можда пронађу прави пут у мноштву погрешних стаза испред њих, од којих већина води на лоша места. Чак иако се некоме учини да су цитиране погрешне књиге и погрешне мисли – и то је део едукације. И из погрешних књига се може много научити. Књиге раздвајају и спајају: раздвајају од лошег и спајају са добрим. Али не свака књига. Само добра књига може добро донети. Чак и када о лошем говори. Можда ови записи некоме помогну у томе да раздвоји добро од лошега. Да се издвоји!

                                                                     Игор Ђурић

КЛИКОМ ОВДЕ НАСТАВИ СА ЧИТАЊЕМ ЦЕЛЕ КЊИГЕ

КАКО ЈЕ НИКОДИНОВА КРАВА ПРЕЖИВЕЛА РАТ?!

Пише: Игор Ђурић

Кад дође рат (или га неко „доведе“ мимо наше воље, а тако најчешће бива) страдају сви: људи, животиње, природа, грађевине. И: свако на свој начин. Кад дође рат: дође и страдање. Ретко је коме рат: брат. То само тако, по некад, изгледа и лепо се римује зарад пословице.

У рату страдају и животиње, па и краве. Најчешће настрадају због меса, јер војска 'оће и мора да једе. Свуда около лута пуштена стока јер углавном неко од некога бежи па је пуста на „слободу“ а онда се и дивље звери острве на њих. Чак се и пуштени пси, после неког времена, окураже па кидишу на марву. (Сећам се источких улица након почетка бомбардовања: разна стока је ходала, било је више марве него људи, посебно ми је остао у сећању бат поткованих коња по асфалту, у мрклој ноћи без струје). Ова, о којој пишемо, страдала је јер се сама и по својој вољи прејела (нико је није силио на то), али није се прејела детелине како је за очекивати кад је папкарска марва у питању, већ се најела сасвим друге и њој, у нормалним условима, недоступне хране.

Ова наша крава, а не знамо јој ни име, мада неки тврде да се могла звати Гаља, најела се белог пшеничног брашна: а то није добро за било којег преживара, па ни за њу. Пшенично брашно се залепи за желудац а крава не може да прежива па почне да копни и вене до коначног угинућа. Стока не умире она угине ('гине). Само, поставља се питање, како једна крава, још у ратно време, успева да се наједе белог брашна и то скоро па типа 500?!

Овако је то било. Увек, у овим нашим ратовима, неко бежи а неко остаје – пошто ми углавном водимо грађанске и међусобне војне. Бијемо се међусобно ма где да се задесимо. Бијемо се и бегамо. Оставимо куће празне или их неко после нас „испразни“. Како било: куће остану саме и отворене.

Па тако, и у тим условима, 'оће живинче да уђе у кућу, да изе и оно што не треба да се је' (не јеђи оно што се не је). Знатижељно је то, и оно полуди од рата. Наилазили смо у ратно време на таке ствари. Умало не пострадасмо од бесног пса који је уш'о у собу а неко је после затворио врата, па је тај тако ту седео ко зна колико времена без хране и воде. Једном наиђосмо на краву (опет: крава) како у дневној соби једне куће брсти свежањ немачких марака. Непоједених није остало ни толико да се посвађамо око њих.

И ова наша је тако беспослено шуњала по полу-напуштеном селу, и раније је то чинила (по пуном селу), напасла би се по врзинама и међама, па би се сама предвече вратила кући. Овог пута шуњала па се дошуњала до напуштене куће и отворених кућевних врата. Лепо ушла, наишла на оставу и из дрвеног буренцета се лепо најела белог пшеничног брашна. Што је најгоре није знала колико је доста већ је јела док није стигла до дубине до које није могла да допре својом њушком. Ту су је нашли, кући прутом натерали и тамо се убрзо разболела. Узрок болести се одмах констатовао, ускоро су уследиле и фаталне последице. Није се имало куд, морао се звати марвени доктор.

У ратно време ретко су се прегледали и људи али овој крави је било века. Кад је дотични ветеринар прегледао пацијента (који више није могао ни да стоји на све четири ноге), само је погледао преко својих наочара, одмахнуо главом и рекао:

„Нема ту шанси, једино да се проба инфузијом које ја немам, али ни тако не очекујте бог зна шта“.

Кад су већ вагали да ли да се коље или не, решише ипак да покушају пронаћи ту инфузију. Нож је чекао спреман и наоштрен. Али, ратно је време било, престала је још пре рата свака испорука санитетског материјала – чак и за људе, а камоли за стоку. А те инфузије је ваљало, како је објашњавао ветеринар, макар једна кофа пуна.

Растрчао се домаћин и власник знатижељне краве на све стране, свуд где му је пало на памет да тражи кесе са раствором за инфузију. Преко везе, ипак, у болници набави две-три, свега. Пријатељи пронађоше још по неку, најзад је узето и до шлогиране ујне која се тих дана осећала нешто боље, па јој нису требале баш толике залихе. Би како би: напуни се једна кофа.

Крава је лежала у шљивику, памте очевици, са све четири ноге окренуте према небу. На једну шљиву, баш ону испод које је лежала несрећна „милка“, окачили су кофу пуну инфузије коју су цревом за ракију уз помоћ повеће игле спровели до вене пацијента.

„Успе веома ретко“ – вајкао се ветеринар и уједно припремао на најгоре знатижељну околину.

То је био тај један од оних ретких случајева. Један од стотину. После неколико сати придигла се на клецаве ноге. Помогло је, дакле. Никодинова крава је преживела рат. Да ли је касније, кад смо побегли, преживела и „мир“?! – е, то већ не знамо.

Мора да постоји неки режисер на овоме свету (кад се већ нашао писац) који ће осликавајући у филмској причи ратно стање снимити и сцену у којој нека крава лежи у шљивику, са подигнутим ногама према небу и заковрчене главе из које вири исплажени језик, а кроз ракијско црево из кофе окачене на грани тече инфузија до игле која ће јој спасити живот. Горе на небу чује се хук авиона највеће светске силе икад скупљене а која бомбардује домовину болесне краве.