Пише: Игор Ђурић
Пушачи су чудан сој! Они, чак и у
кафани, не кажу „да попијемо још једну па да идемо“; већ веле: „да испушимо још
по једну и идемо“.
Време о којем остављам ову цртицу
јесте оно доба у којем смо имали два телевизијска канала (од којих се један
тешко хватао уз помоћ избушеног лавора), тада су продавнице и трафике радиле до
предвече а кафане су објављивале фајронт гашењем и паљењем светла негде око
поноћи. То је било време када се пушило у болничким чекаоницама, у авионима,
аутобусима, на састанцима, у општини, чак: и у биоскопу (кријући се, наравно).
То, такође, није било време сурове
експлоатације (као ово данашње) јер данас и најбеднија трафика (киоск) ради до
поноћи. О драгсторима није било речи, сем о пар њих у Београду. Једино на шта
би, понекад, набасали у ситне сате јесте врућ хлеб из пекара које тада избацују
своје прве векне за ујутро. Данас пекара поред моје зграде ради 24 сати дневно
и у њој нико не купује хлеб.
Чему оволики увод?
Па због главне успомене за овај дан!
Кад одеш у провод, у кафану, или си
случајно отишао па си заглавио и останеш без цигара баш онда када је најлепше,
најслађе и кад ти се највише пије (наравно уз дуван). А цигара ни од корова,
нити имаш где да их купиш.
Цигара?!
Цигарете му звуче помало педерски
(иако се тако правилније каже јер су цигаре оно што смо ми тада колоквијално
називали томпус; а, постојао је и цигарилос – танки томпус).
Елем, у неко време, у глуво доба када
све ларма око тебе и баш када су туре пића почеле да лете као луде а конобарица
никада лепше није изгледала у твојим пијаним очима, настаје нервоза а онда и
комешање: схваташ да то је остала само још једна цигара. Онда прошараш очима и
видиш да је и остало друштво танко по том питању. Шацујеш туђе штекове али
слаба вајда од тога. Повратне информације уопште нису охрабрујуће.
Решиш, рационално, да приштедиш али схваташ да од тога нема ништа:
ниси ти карактер а што имаш мање цигара то ти се више пуши. (Што би рекао
својевремено чувени др. Милош Перовић: ''...не волим људе који пуше
две цигаре дневно...'').
Последња
нада је конобар. Зовеш га и питаш:
-
Да немате цигара на продају, није важно које су?
У
чему је ствар?!
У
то време неке кафане су држале цигаре на продају и то је знало да буде добар
део прихода али су их нешто зезали око пореза па су то чинили стидљиво или
прикривено (само за одабране госте). Обично су држали једну врсту, од оних
бољих и то по папреним ценама (данас су све исте, ма како се звале; али су
некада КЕНТ и МАРЛБОРО били класе у односу на ДРИНУ и МОРАВУ). Знали су они за
јадац. Ко у кафани тражи цигаре тај је спреман и да их плати.
Међутим,
то је било у малим количинама, брзо се би се распродало и што је најгоре:
највише их је особље користило па су газде и управници избегавали да их држе.
Кад имаш среће и они имају цигаре, па наручиш: конобар их је доносио на
послужавнику, у белој платненој салвети, отворене и са извађене две, од којих
је једна извађена у дужини филтера а друга пола од тога. Конобари су некада
били људи са манирима и потковани кафанским бонтоном.
Није
био проблем да останеш без цигара у току дана а запио си се. Онда пошаљеш конобара до најближе трафике или продавнице и
он их купи. Подразумевало се да кусур не узимаш.
Али,
ово о чему причамо је ноћно банчење. Још ближе: око поноћи. Око фајронта.
Колико
су цигаре биле важне у тадашњој друштвеној (суб)култури и обичајима говори и
чињеница да смо их, уз храну и пиће, послуживали и на весељима, и на славама, и
на даћама. Тамо где сам рођен, и где сам стасавао, у Метохији, после сахране се
на капији сипала ракија и служиле се цигаре.
Данас,
видим, нико никога не нуди цигаром када су заједно у друштву или за столом. У
времену које описујем то је био део пушачког бонтона. Кутија се није вадила из
џепа уколико ниси био спреман да понудиш цигаром сваког од присутних, познате и
непознате.
Него,
мрачно је ово, вратимо се ми веселом кафанском друштву које је управо остало
без дувана.
У
кафани их нема. Конобари и остало особље су дали шта су имали или колико су
могли да не угрозе властите залихе. Исто тако и познаници (као и непознаници)
са суседних столова су се отворили колико су могли и хтели. То би било то!
Последња
је запаљена и иде од руке до руке, ко у партизанима (хтедох рећи: у четницима).
Ако неко викне „иду Немци!“ - бациће се и та недопушена. Уосталом, колико је
друштво пијано не изненађује да нам се стварно и привиђају Немци.
Од
тренутка када је попушена последња цигара све је другачије: пиће више нема исти
укус, конобарица (до тада секс бомба) постаје ружнија, сисе су јој мање а
подочњаци већи, шале више нису смешне, песма је већ у фалшу.
Нема
цигара!
Сви,
свако појединачно, размишља(ју) где би могле да се нађу. Ко је тада уопште
могао да слути да ће за неколико деценија доћи ера мобилних телефона. Јок,
море!
Лицитирају
се имена рођака или познаника који имају куће и станове најближе кафани у којој
се одиграва драма. Неко предлаже да се обије трафика па да ујутро признамо и
платимо штету. Други стоје на улици у нади да ће наићи неко познат или
непознат. На улици никог живог осим милиционера позорника који ће те пре него
било шта заустиш: питати да немаш цигару.
Најслабији
карактером се предају. Навлаче своје зимске капуте и јакне надимљене дуванским
димом и одлазе својим кућама. Остају голи и у својој голотињи прости дрвени
кафански чивилуци.
Осипа
се друштво!
А,
онда, ко гром из ведра неба, небеском руком вођен, у кафану улази комшија који
је управо завршио смену (вероватно другу), свратио човек на једну мученицу пре
спавања, и, испоставиће се да код себе има две кутије цигара, ЗЛАТНИ ИБАР (ко
те пита само дај). Портирски живот, по сменама, подразумева да код себе увек
имаш залихе потребне за разне смене: нанизане шерпице у којима је кувано јело и
салата, новине (по могућству ЧИК или ЕРОТИКА, дуван...
???
Даће,
што да неће, он и онако иде кући (наравно да ће попити још једну туру од раздраганог
друштва). Сви му обећавају куповину дупло кутија заузврат, колико сутра, и,
наравно: сви ће лагати. Никоме неће пасти на памет то када се сутрадан пробуде
мамурни и празних џепова, тешке главе по којој добују грдње љутих жена или
родитеља. Уосталом, како да му врате кад се ничега не сећају кад су пијани?!
Одлично!
Створили су се услови да се продужи пијанка. Али, она неће још дуго трајати.
Време је да се крене. А, и онако, сад кад се има цигара више није слатко као
кад недостају. Уосталом, претерало се, пијани смо, фајронт је. На столу, поред
празних флаша и чаша, пуних пепељара (пиксли), остаће и две недопушене кутије
ЗЛАТНОГ ИБРА.
Апсурд?!
Наравно,
пушачки свет је саткан од апсурда. Јер, да није: ко би уопште пушио и убијао
сам себе за свој рачун?!
*