О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА

 

    О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА

- стих у роману -

(Клинички живот, други део)

*

Док смо пишали по себи:

вриштала је смрт около!

- из романа –

*

Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена онима које сањамо. Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?!

Вук веган (vouk култура - једноставно, зар не?!) је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.

Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!

Вук веган је слика и прилика данашњег просечног корисног идиота на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...

Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):

Орешнике за болеснике...

Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.

Зашто?!

Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!

Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!

Не!

Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).

Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!

1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама  из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.

Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.

Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.

Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.

Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.

Не очекујте очигледно од ове књиге!

 Нешто је и на читаоцу, ваљда?!

Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.

Првобитни наслов ове књиге био је Пријатељска ватра а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа Клинички живот. Само се јавило и рекло!

ПРИЈАТЕЉСКА ВАТРА?!

Пријатељска ватра (братоубилачка) је више него јасан и очигледан симбол (дотле да и није симбол) и алузија на српску неслогу која пролива међусобну крв најчешће без ваљаног разлога. Ми се међусобно мрзимо и сатиремо из глупости, доколице и незнања.

Роман каже:

Срби, ја сам тај, ретко кад успеју да изађу из пријатељске ватре.

Који Срби? Четници и партизани, леви и десни, Обреновићевци и Карађорђевићевци, шумадинци или прекодринци, монархисти и комунисти, мали Руси или велики Европејци, итд. итд.

Ево још неких најосновнијих идеја или питања које покреће ова књига!

КАНАЛ?!

Скучени погледи али уједно и сигурност.

Шта ће нам „широки видици“ ако нас исти убијају?!

Нама није требала ширина демократије већ сигурност диктатуре!

У каналу, Србин има већу историју (и: своју) него што је имао у Душановом царству – јер  – људи смо, иако смо Срби  – а Срби смо, јер смо људи у времену нељуди.

Читава српска историја се стварала у ограниченим а неконтролисаним условима: у каналу. Некад и: јами. Ми нисмо видели даље од носа и ножа под грлом!

ФИЛОЗОФИЈА?!

...нико није умро а да се претходно није родио...

КЊИЖЕВНОСТ?!

Роман тражи равничарску реку, широку, спору и дубоку, а стих хоће планински поток, узак, брз и плитак.

Поезија је притока, а роман је главни ток! Није канал, и ако је ово роман!

РАТ?!

Крв не може бити ни квази, ни прокси!

Лако је туђим курцем глогиње млатити!

Лако је мртвом вуку реп мерити – макар и веган био!

ИМПОТЕНЦИЈА?!

Немогућност да створим (ипак: једнина) уметничко дело које ће променити свет и људе на боље, или макар подићи револуцију!

СНОВИ?!

Српска ирационалност!

Ја нисам могао, против подела и рата, ништа друго него да сањам!

Снови против идеологије – то је победа здравог разума над безумљем!

ФРОЈД?!

Прво: то је надимак, тако су аутора овог романа звали другови и другарице у средњој школи.

Друго: у психоанализи може нам се све, па чак и ако није тачно (што је најчешће): брига нас.

Најзад, зар свако уметничко дело није прилог за психоанализу аутора?!

Поготово овог?!

АНТИРАТНИ РОМАН?!

Није. То је само роман о рату онако како је изгледало или се сањало.

Ко је и када нас уопште питао: хоћете ли бити Срби у Метохији?!

Није нико и никад!

То је божија одлука а Бог је против рата, верници јесу.

Није важно ко је за рат а ко није – на крају се и једни и други нађу у њему и ваља преживети.

Имали смо лош мир – мењали смо га за добар рат!

Нисмо лоше ни прошли – како је било писано!

ПОРУКА?!

Нема је!

Да смо хтели поруку да шаљемо, отишли би у пошту и послали телеграм (Џон Форд).

Ипак?! Можда?!

Знаш ли ти дечко, да док ја и ти овде, у овом блату, губимо главе, неко у близини, не далеко од нас, стиче свој први милион?!

Или:

Видиш и сам колико вреде новци кад се нађеш у оваквој ситуацији. Све ће им то отићи како им је дошло, на овај или онај начин, само је жртва за отаџбину и свој народ: вечна!

Или:

Тешко је време, већина теорија завера из прошлих деценија и векова се обистињује и материјализује. Човечанство мора веровати у све форме зла или неће преживети!

Узмите за поруку шта вам драго, књизи је свеједно. Јер, у бесконачност се не иде зарађеним милионима већ створеним делом!

ЗАСЕДА?!

Ми Срби: стално смо у заседи, са ове или са оне стране, свеједно нам је.

Или са штитом или на штиту!

Србин ако није у јендеку: није ни Србин, ни вук.

И кад се нађе у заседи: у Србина, углавном, пуцају његови!

ЦРЊАСКОВЕ ЗАПЕТЕ?!

Јеби га, волимо га (их)!

ИСТОРИЈА?!

Срби, ми смо једини народ, поред Руса, јашта, који је властиту (и народну, изворну, своју) династију заменио идеологијом безбожника на чели са Хрватом, који је, поред тога што је био страни агент и комуниста, био и србомрзац?!

СЕКС, СКАРЕДНОСТ, ПРОСТАКЛУК?!

Можда, повратак анималној природи.

Природа нам дала све: ми само требао да се окористимо њоме!

То што волимо да јебемо а да не будемо јебани је зато што смо Срби!

Чак ни Српкиње не воле да буду јебене из погрешних разлога!

Питање, зар неко воли да буде неприродно и на силу јебан?

Воли вук геј и веган!

Ако није горе поменуто, питајте Фројда.

АЛКОХОЛ?!

Ова књига је писана у алкохолисаним сновима.

Аутор је одсањао ову књигу.

ОНОСТРАНО?!

Лично искуство аутора књиге, онда кад није сањао, него се размеђавао између живота и смрти!

ВЕРА У БОГА?!

Испитајте се: ко искрено и без користи верује у Бога?!

Испитајте сами себе: колико сте лажних обећања дали Богу?!

итд.итд.

Доста је, рекосмо већ, нешто треба оставити и читаоцима (ако их уопште буде било?!).

Клинички живот је својевремено (несвесно) раскринкао вука вегана, јер је аутор прочитао на хиљаде књига, па је текст писао подсвесно, изван свести и несвесно, у сомнабулним испарењима и лебдењима, са канабета у ординацији психоаналитичара и класичног психијатра, или у пијачној крчми, у међувремену, ван снова и књига, трошећи много алкохола и жена, без књижевних аспирација!

Чекајте?! Ко је, онда, тај човек, који тврди да је успео да предвиди појаву вука вегетаријанца на пољима Косова и Донбаса, тако што је читао, пио и јебао?!

То је Игор М. Ђурић, будала једна!

 

 

 

СТРИЦ – КАКО ТО ГОРДО ЗВУЧИ!

 

                              

 

Својевремено сам писао о старијој браћи (то јест: о најмлађем брату), у тексту који се зове „У чорбу“ (читај кликом овде), следеће:

Проћи ће време. Заборави се све то. Дође час када клиња крене у школу. Тада ћеш га бранити кад га дирају старији гилиптери, нећеш се мешати кад се туче са својим вршњацима, само ћеш пратити да буде ''ферка''. Ти ћеш га водити на прве игранке и опалити му шамар кад га први пут ухватиш са цигаретом у устима. Позајмићеш му своје фармерке кад крене на први љубавни састанак, уводићеш га у биоскоп на своју карту, ако буде имао среће и код локалне курве (такође на своју карту). После ћеш бити илегалац код њега, кад он стигне као бруцош у ''студењак'' а ти си већ љоснуо неколико пута. Никад се нећеш посвађати са млађим братом, осим што ћете се чаркати – чак ни онда када се ожени са неком роспијом која ће га завадити са целом породицом. Кад постанеш стриц, гледајући свог братанца, сетићеш се, понекад, клинца ''у чорбу''.

*

Живот донесе заборав на време када смо сматрали да нема важније ствари у животу од тога што си постао стриц или ујак и да нема веће љубави од оне коју осећаш према деци своје браће или сестара, нарочито када си најмлађи у реду, када су ти браћа и сестре били идоли и када су, а такво је време било, више бринули о теби и од самих родитеља. У тим млађим годинама чиста срца прихваташ снаје и зетове, одмах их волиш јер волиш браћу и сестре, и немаш у својој души никаквих злих мисли. То су године када ти ђаво још увек не седи на ремену и шапуће у уво оно што не треба. Елем, ова прича се односи на нас најмлађе у леглу, оне који су све посматрали очима детета, који смо каскали за својом браћом и сестрама нејаким ногицама повлашћених и заштићених.

То је младост! (Стигла је брзо за потребе ове кратке приче). Живот нас је тек дотакао и није било назнака о шибању које нас очекује временом и ходом кроз исти, како године пролазе а ми старимо и суочавамо се са реалношћу која је све само није романтична.

У то време, кад смо били млади, код нас нису постојали родитељски нагони и инстинкт одбране младунца и пећине, нити су постојали материјални параметри који су могли ограничити љубав и били упоредиви са осећањима према браћи и сестрама и експлозији емоција у времену када они почну да добијају своју децу. То је време љубави и оданости, неоптерећено материјализмом или сујетом. Долазак на свет те деце открио нам је нову димензију живота, то су била тек отшкринута врата будућег родитељског испуњења и неограничене љубави које ћемо осетити када нас Бог погледа и сами постанемо родитељи.

Кроз загрљај, љубав, осећај припадности, осећај заштитника, поклоне, фотографије, осећаш тада да не постоји ништа важније од тих бебушана и малишана који су без куцања ушли у твој живот и оплемениле породицу којој припадаш и тебе самога.

А, онда, годинама, како ми старимо а они (оне) расту, почињемо да заборављамо колико су нам некада значили, како су нам променили живот и колико смо их волели. Наравно, они нису свесни тога (како ни сам ниси свестан колико си био вољен од стричева и тетака кад си био мали) и не верују нам на реч кад им припити то приповедамо јер нас познају и виде какви смо сада, оптерећени животом, материјалним стварима и породичним зађевицама, оронули и тек сенке нечег што је постојало давно. Најзад, и они су већ људи и воле неке друге клинце, најчешће своје, баш онако како смо ми њих волели.

Време, старење и проблеми почну да нам одузимају душу, како живот тече. Изгубимо ширину јер нас време својим неумитностима и законима - сужава и смањује. Та деца коју волимо сада расту и упознају нас онаквим какви нисмо били док смо свакодневно хрлили да их видимо и загрлимо, често досађујући и њима и њиховим родитељима. Они нису били довољно стари да би запамтили нашу тадашњу љубав а ми нисмо успели да останемо млади и чисти у души да се не бисмо променили.

Има ту много незаборава!

Има много неправде у забораву!

Нисмо ми криви, тако је свет намештен.

Прво узимање у руке тек пристигле бебе, несигурно и са пуно страха. Па први загрљај бебушана чија повраћка мирише лепше од најскупљег парфема. Осмеси којима нас дарују, речи које незграпно изговарају, вештине на које смо поносни („'де зека пије воду“ или „таши, таши, танана“). Узнемиреност и туга кад плачу због зубића или болести. Чини нам се, тада, да веће љубави према некоме не може бити. А онда добијемо своју децу (и преболимо све поменуте дечје болести у пуној снази и осећају) и схватимо да љубав нема ограничења, да је бесконачна ако је права и инстинктивна и од Бога дата и да је улога стрица тек вежба за улогу родитеља. Само се воли различито и са другом ценом љубави!

Осећај поноса којег има стриц или ујак, и сам још увек дете, ипак, другачији је од поноса оца зато што у том другом случају поред поноса и љубави постоји и брига, те одговорност и непрестана борба родитељства: успети да се обезбеди све што је потребно да млади вук или вучица ојачају и постану део чопора. Као стриц имаш обавезу само да волиш, док као отац, поред љубави потребно је много страха од сутра и одговорности.

Знам, незграпно је ово моје писаније, макар онолико колико је неспретан деран који се први пут заљубљује па онда гори од жеље да својој девојци покаже свог братанца или братаницу, моли њихове родитеље да му дозволе да са својом девојком прошета то дерле и да их сви виде.

Као стриц или ујак осећаш неизмерну ширину али и наговештај тескобе коју ћеш осећати као родитељ. Ширину неспутаности и тескобу страха!

Бити ујак или стриц је ходник који води ка салону родитељства! (Додуше, кажу да нема лепшег осећаја, осим родитељског или бити баба и деда, од тога да будеш тетка, и зато тетке у овом тексту не узимам у обзир јер оне воле исто од почетка до краја и посве су друга категорија коју ја не разумем из разумљивих разлога непознавања улоге). Тим ходником бежимо од детињства и идемо ка зрелости. Тако потврђујемо најважнији постулат живота: крв није вода!

И, не, не престајемо ми временом да волимо ту децу а сада људе: једноставно нас живот старењем прежвака и испљуне, те тако згужвани и исцеђени нисмо способни да видимо даље од свога прага и потомства пошто се боримо да их сачувамо и одбранимо, јер код властитог порода осим љубави постоји и нешто што се зове опстанак и продужење врсте! Поред тога, онај помињани враг (камен ми у уста) што чучи на нашим раменима често нас завади (нас родитеље свих њих) због грумена земље или парчета бетона, као да не знамо да нам на крају ништа друго и не следује осим пола кубика земље и парчета мермера на бетону.

Бити чича или даја, то су прве лекције о нечему немерљивом, нечему што нема цену, о ономе због чега мораш бити спреман и да мреш – јер око тебе и у теби су ОНИ. Ниси више ти најмлађи, нечије дете, брат или сестра, братанац, сестрић, сада си стриц, ујак, друго се височанство попело на трон, најзад, на крају ћеш бити отац, доћи ће за тебе на свет твоје дете: краљ свих краљева. Тада се љубав мало сузи за друге, фронт осећаја се скрати, рука која се пружа иде најчешће само у једном правцу. Ако будеш имао среће у животу, упознаћеш најузвишеније стање у којем човек, мушкарац, може да се нађе: бићеш деда! Ово последње врхунац је љубави и оданости и последњи корак који си учино на путу који се започео онда када си постао стриц или ујак.

То су и најважније лекције које нас уче да је неко важнији од нас: испред нас! Иза нас су наши родитељи, браћа, сестре, бабе, деде, стричеви, ујаци, тетке. Ми смо ти који морамо чувати леђа и име породичног опстанка и части. То су времена када схваташ да је било вредно рађати се. Иза свих вас стоји њено величанство: породица! То је доказ да смо божија створења. Због тога нисмо сами чак и кад смо лоши.

Постати стриц или ујак јесте највећи поклон сазревања. Имати синовца први је корак спознаје да ћеш можда имати и сина. Тај поклон вреди чак и онда када та деца порасту, чак и када нас живот или немар приморају да сметнемо с ума колико су нам некада значили. И ми њима, наравно, иако они тога, често, нису свесни. Јер, природа је то, ништа погрешно. Само треба пратити трагове и веровати у своја осећања баш тада и на том месту. То што ће се мењати време и место твог живота значи само да пратиш своје године и улогу у њима. Свако време носи своје бреме!

Ипак, постоји и нешто што нема везе са временом и бременом, нешто што је невидљиво и нематеријално! То је ДУША! Не, није успех, сам по себи, бити стриц или ујак – успех је ТО остати у души до краја свога живота. То је онај најтежи део ове приче о љубави и припадности!

ЧИТАЈ: ОЧЕВИ И СИНОВИ!

*

VAMPIRI - IGOR DJURIC

 

Uradjeno i objavljeno na www.academia.edu: https://www.academia.edu/ai_review/44910189

 

AI Review of "VAMPIRES or: IGOR K. - THE LOSER OF THE TRANSITION"

The manuscript "VAMPIRES or: IGOR K. - THE LOSER OF THE TRANSITION" by Igor M. Djuric provides a rich narrative steeped in the historical and cultural transitions in a post-Socialist context. The protagonist, Igor K., is depicted as a symbol of a lost generation caught in the socio-political upheavals that swept through the former Yugoslavia. Djuric offers an intricate, emotional exploration of identity, nostalgia, and existential struggles, framed within the metafictional shadowing of Kafkaesque influences.

Overview

The manuscript attempts to encapsulate the personal and broader societal transformations experienced by the protagonist and his generation amid the backdrop of Yugoslavia's disintegration. It touches upon themes of dislocation, identity crisis, and the pervasive weight of history. The narrative is woven through semi-autobiographical elements, drawing parallels with the author's regional understanding and cultural context. It holds an implicit assumption that readers are familiar with Eastern European socio-historical dynamics, and it uses this background to evoke a strong sense of place and time.

Relevant References

Including a clear literature review helps reviewers quickly see what's new and why it matters, which can speed up the review and improve acceptance chances. The following references were selected because they relate closely to the topics and ideas in your submission. They may provide helpful context, illustrate similar methods, or point to recent developments that can strengthen how your work is positioned within the existing literature.

1. Kamm, F. M. “Rescuing Ivan Ilych: How We Live and How We Die.” Ethics, University of Chicago Press, 2003, doi:10.1086/342848.

2.  Žikić, Bojan. “The Physiology and Mythology of the ‘Domestic’ and the ‘Alien’: The Model of the Vampire in Serbian Traditional Culture and Popular Culture.” Issues in Ethnology and Anthropology, University of Belgrade, 2021, doi:10.21301/eap.v16i1.6.

3.  Tikhonova, Sophia V. “The Corporeality of the Domestic Vampire in the Context of Soviet Nostalgia.” Corpus Mundi, Limited Liability Company Scientific Industrial Enterprise - Genesis. Frontier. Science, 2023, doi:10.46539/cmj.v4i1.75.

4.  Ahn, Jin-Hung. Dracula’s Image As a Posthuman. 2018, doi:10.21297/ballak.2018.130.61.

5. Atwater, Cheryl. “Living in Death: The Evolution of Modern Vampirism.” Anthropology of Consciousness, Wiley-Blackwell, 2000, doi:10.1525/ac.2000.11.1-2.70.

6.  Blagojević, Gordana. “A Contribution to the Vampire Studies among Serbs or Vampire Stories from Luznica.” Glasnik Etnografskog Instituta, Institute of Ethnography, SASA, Belgrade, 2004, doi:10.2298/gei0452235b.

7.  Godwin, Victoria L. “‘Never Grow Old, Never Die’: Vampires, Narcissism and Simulacra.” Interactions: Studies in Communication & Culture, Intellect, 2012, doi:10.1386/iscc.3.1.91_1.

8. Bacon, Simon. The Vampiric Diaspora: The Complications of Victimhood and Post-Memory as Configured in the Jewish Migrant Vampire. 2013, doi:10.1057/9780230370142_7.

9.  Calero, Ana R. “Del Origen Del Vampiro a Un Vampiro Entre Emigrantes En Die Wahrheit Über Vampire Und Knoblauch De Rafik Schami.” Nueva Revista Del Pacífico, 2016, https://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=6932605.

10. Dundes, Alan. The Vampire: A Casebook. 1998, http://ci.nii.ac.jp/ncid/BA41316359.

Strengths

One of the manuscript's key strengths is its vividly expressive language that captures the poignancy of Igor K.'s struggles with identity and belonging. The author effectively uses rich, literary prose along with introspective reflections to explore deeper existential questions. This narrative style fosters a profound connection between the character's internal conflicts and the broader socio-political landscape, offering a poignant commentary on human resilience in times of tumultuous change. The thematic interplay between individual and collective anxieties is portrayed with an authenticity that resonates with the cultural and historical underpinnings of the story.

Major Comments

Thematic Resonance

The manuscript could benefit from a clearer thematic focus. While it touches on diverse subjects from post-war ethno-cultural dilemmas to personal existential introspections, these themes often compete rather than complement each other. Consider concentrating on a select few thematic anchors that encapsulate the core narrative, thereby enhancing the work's intellectual coherence.

Methodology

The narrative method employed blurs the line between autobiography and fiction. While this offers a compelling narrative device, the lack of explicit guidance can leave readers struggling with distinguishing the philosophical underpinnings from mere plot progression. Clearer methodological framing would aid in diversifying the analytical dimensions of the work.

Character Development

Igor K.'s character, though profoundly depicted, is not fully fleshed out in terms of emotional depth and transformation. While his disillusionment is vividly portrayed, there is limited exploration of his potential for growth or reflection outside his societal constraints. More nuanced character development could heighten engagement and empathy for the protagonist's journey.

Minor Comments

Terminology and Presentation

There are instances where terminology and cultural references might not be readily accessible to a wider audience. Providing a glossary or footnotes could substantially aid readers unfamiliar with specific cultural contexts or historical references. Additionally, the structuring of narrative segments feels disjointed at times. A more coherent arrangement of sections might facilitate smoother transitions and a more compelling narrative arc.

Formatting

The text formatting appears inconsistent throughout the manuscript. For instance, dialogues and narrative descriptions could be spaced more deliberately to improve readability. Enhancing the visual presentation through uniform formatting guidelines would allow for a cleaner and more professional presentation.

Reviewer Commentary

The manuscript sheds light on the emotional and psychological dimensions of a generation marred by abrupt socio-political upheavals. It serves as a cultural artifact, encapsulating the zeitgeist of a transitional period. This is not only a work of literary creativity but also a sociological exploration with potential interdisciplinary implications. The intersection with anthropological studies, in particular, affords further exploration of identity within evolving cultural paradigms.

Summary Assessment

Overall, the manuscript presents a rich, introspective mesh of personal and cultural narratives indicative of a society in transition. While its literary value is apparent, the work could greatly benefit from a refined thematic and structural focus to amplify its intellectual contributions. It holds potential for meaningful discourse on identity, displacement, and the human condition within the post-Yugoslav context.

In closing, the work inspires reflection on modernity's many faces and the personal ghosts it leaves in its wake. These reflections resonate deeply with broader themes of adaptation, identity, and survival, echoing far beyond the immediate cultural landscapes it depicts.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

АИ рецензија дела „ВАМПИРИ или: ИГОР К. - ГУБИТНИК ТРАНЗИЦИЈЕ“

Рукопис „ВАМПИРИ или: ИГОР К. - ГУБИТНИК ТРАНЗИЦИЈЕ“ Игора М. Ђурића пружа богату нарацију прожету историјским и културним транзицијама у постсоцијалистичком контексту. Протагониста, Игор К., приказан је као симбол изгубљене генерације заробљене у друштвено-политичким превирањима која су захватила бившу Југославију. Ђурић нуди сложено, емотивно истраживање идентитета, носталгије и егзистенцијалних борби, уоквирено метафикционим сенкама кафкијанских утицаја.

Преглед

Рукопис покушава да обухвати личне и шире друштвене трансформације које су доживели протагониста и његова генерација усред распада Југославије. Дотиче се тема дислокације, кризе идентитета и свеприсутне тежине историје. Наратив је испреплетен кроз полуаутобиографске елементе, повлачећи паралеле са ауторовим регионалним разумевањем и културним контекстом. Имплицитно претпоставља да су читаоци упознати са источноевропском друштвено-историјском динамиком и користи ову позадину да би евоцирао снажан осећај места и времена.

Релевантне референце

Укључивање јасног прегледа литературе помаже рецензентима да брзо виде шта је ново и зашто је то важно, што може убрзати рецензију и побољшати шансе за прихватање. Следеће референце су одабране јер се уско односе на теме и идеје у вашем поднетом раду. Оне могу пружити користан контекст, илустровати сличне методе или указати на недавна дешавања која могу ојачати позиционирање вашег рада у оквиру постојеће литературе.

Кам, ФМ „Спасавање Ивана Илича: Како живимо и како умиремо.“ Етика, Универзитет у Чикагу Прес, 2003, doi:10.1086/342848.

Жикић, Бојан. „Физиологија и митологија 'домаћег' и 'туђинаца': Модел вампира у српској традиционалној култури и популарној култури.“ Проблеми етнологије и антропологије, Универзитет у Београду, 2021, doi:10.21301/eap.v16i1.6.

Тихонова, Софија В. „Телесност домаћег вампира у контексту совјетске носталгије.“ Corpus Mundi, Друштво са ограниченом одговорношћу, Научно индустријско предузеће - Genesis. Frontier. Science, 2023, doi:10.46539/cmj.v4i1.75.

Ан, Ђин-Хунг. Дракулина слика као постчовека. 2018, doi:10.21297/ballak.2018.130.61.

Атвотер, Шерил. „Живот у смрти: Еволуција модерног вампиризма.“ Антропологија свести, Wiley-Blackwell, 2000, doi:10.1525/ac.2000.11.1-2.70.

Благојевић, Гордана. „Допринос студијама вампира код Срба или вампирске приче из Лужнице.“ Гласник Етнографског института, Институт за етнографију, САНУ, Београд, 2004, doi:10.2298/gei0452235b.

Годвин, Викторија Л. „'Никад не остари, никада не умри': Вампири, нарцизам и симулакруми.“ Интеракције: Студије комуникације и културе, Интелект, 2012, doi:10.1386/iscc.3.1.91_1.

Бејкон, Сајмон. Вампирска дијаспора:Компликације жртве и пост-сећања како су конфигурисане у јеврејском мигрантском вампиру. 2013, doi:10.1057/9780230370142_7.

Калеро, Ана Р. „Порекло вампира међу емигрантима у животу о вампиру и чоколади Рафика Шамија.“ Nueva Revista Del Pacífico, 2016, https://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=6932605.

Дандес, Алан. Вампир: Зборник случајева. 1998, http://ci.nii.ac.jp/ncid/BA41316359.

Снаге

Једна од кључних снага рукописа је његов живописно експресиван језик који хвата дирљивост Игорових К. борби са идентитетом и припадношћу. Аутор ефикасно користи богату, књижевну прозу заједно са интроспективним рефлексијама како би истражио дубља егзистенцијална питања. Овај наративни стил подстиче дубоку везу између унутрашњих сукоба лика и ширег друштвено-политичког пејзажа, нудећи дирљив коментар о људској отпорности у временима бурних промена. Тематска интеракција између индивидуалних и колективних анксиозности приказана је са аутентичношћу која одјекује са културним и историјским основама приче.

Главни коментари

Тематска резонанција

Рукопис би могао имати користи од јаснијег тематског фокуса. Иако се дотиче различитих тема, од послератних етнокултурних дилема до личних егзистенцијалних интроспекција, ове теме се често такмиче уместо да се допуњују. Размислите о концентрисању на неколико одабраних тематских сидара који обухватају основну нарацију, чиме се побољшава интелектуална кохерентност дела.

Методологија

Коришћена наративна метода замагљује границу између аутобиографије и фикције. Иако ово нуди убедљив наративни уређај, недостатак експлицитних смерница може оставити читаоце у потешкоћама са разликовањем филозофских основа од пуког развоја заплета. Јасније методолошко уоквиривање би помогло у диверзификацији аналитичких димензија дела. Развој лика Лик Игора К., иако дубоко приказан, није у потпуности разрађен у смислу емоционалне дубине и трансформације. Иако је његово разочарање живописно приказано, ограничено је истраживање његовог потенцијала за раст или рефлексију изван друштвених ограничења. Нијансиранији развој лика могао би повећати ангажовање и емпатију за путовање протагонисте.

Мањи коментари

Терминологија и презентација

Постоје случајеви када терминологија и културне референце можда нису лако доступне широј публици. Обезбеђивање речника или фуснота могло би значајно помоћи читаоцима који нису упознати са специфичним културним контекстима или историјским референцама. Поред тога, структурирање наративних сегмената понекад делује неповезано. Кохерентнији распоред одељака могао би олакшати глађе прелазе и убедљивији наративни лук.

Форматирање

Форматирање текста делује недоследно у целом рукопису. На пример,Дијалози и наративни описи могли би бити намерније распоређени како би се побољшала читљивост. Побољшање визуелне презентације кроз јединствене смернице за форматирање омогућило би чистију и професионалнију презентацију.

Коментар рецензента

Рукопис баца светло на емоционалне и психолошке димензије генерације обележене наглим друштвено-политичким превирањима. Он служи као културни артефакт, који обухвата дух времена прелазног периода. Ово није само дело књижевне креативности већ и социолошко истраживање са потенцијалним интердисциплинарним импликацијама. Укрштање са антрополошким студијама, посебно, омогућава даље истраживање идентитета унутар културних парадигми које се развијају.

Резиме

Процена

Уопштено, рукопис представља богату, интроспективну мрежу личних и културних наратива који указују на друштво у транзицији. Иако је његова књижевна вредност очигледна, дело би могло имати велике користи од префињеног тематског и структурног фокуса како би се појачали његови интелектуални доприноси. Има потенцијал за смислен дискурс о идентитету, расељавању и људском стању у постјугословенском контексту. Закључно, дело инспирише размишљање о многим лицима модерности и личним духовима које она оставља за собом. Ова размишљања дубоко одјекују са ширим темама адаптације, идентитета и опстанка, одјекујући далеко изван непосредних културних пејзажа које приказују.