ОЧЕВИ И СИНОВИ! ОТАЦ И СИН!

 

 Пише: Игор Ђурић

Најважније је знати када и где (и коме) припада које место у датом времену (тренутку). Још је важније да отац на време схвати када је дошао час да се склони и да своју сенку више не баца на сина. А то је, зна се, у подне: када сенске скоро да нема. То је време када су обојица, отац и син, најјачи, у најбољој снази (свако на свој начин) и када се чини да још није време за то. Е, баш је тада време препустити место ономе који те наслеђује и који ходи кроз живот твојом стазом. Пртином коју си ти као отац утабао.

До оца је, није до сина. Он је тај који треба да зна прави час одступања. Ако је учинио добар посао кроз васпитање онда тај трен треба да дође што је раније могуће. Одступање оца мора да буде безусловно. То му је: што му је. Уколико до тада није завршио послове свога родитељства неће их завршити ни после тога. Све то има своје време кад једино може!

И то треба да радује родитеља. Тада тек, може увидети и схватити да ли је и шта је постигао у животу. Само онда када има коме да се склони човек зна да је успео и да има смисла рађати се и живети. Само тада и тако! Не онда када се остави детету богатство, већ када му се остави јасно трасирани пут и када се предак склони са тог пута потомку. Дете треба да иде брже и даље чак и онда када отац има још снаге да га прати у корак.

Син има право да изда оца. То му је, у ствари, и обавеза. Отац никада и ни по коју цену и ни из било којег разлога нема права да изда сина. Појам "издаја" овде треба узети условно, не мисли се на класичну издају. Син само мора своју издају да оправда вишим циљевима – кораком напред. Један корак напред и више – то је мисија сина. Он мора да искорачи дуже и боље, да остави оца иза себе. Нормалан отац једино то и жели јер је тај синовљев „корак више“ је, у ствари, његов једини искорак у животу: то је његов успех, по томе се мери је ли имало смисла живети и пород рађати.

Међутим, постоји једна константа, једна непролазност: све што си чинио своме оцу – чиниће твој син теби. Можда то често не изгледа тако јер се форме мењају временом али доживљај и ефекат су увек исти. Притом, тај закон је поштен: чинио си добро – добро ће ти се вратити. И: супротно!

Живот је у многим својим сегментима прилично поштен. Има нека своја правила која су увек иста и понављају се. Главно је: све што ниси платио на мосту – платићеш на ћуприји. Како задужиш тако ће ти се и вратити. Све што ниси веровао другима углавном ћеш се лично уверити.

Чини се да је горе поменуто много различитих правила али није тако. Све је то једно исто и на исто се своди. Како си сејао тако ћеш и да жањеш. Колико си биљку гајио и чувао толико ће ти и рода дати. Чак и када изгледа да није тако. Чак и када изгледа да можеш да утичеш на своју судбину и да си успео да је превариш.

Очеви и синови су сетва и жетва. То је циклус рађања биљке, стварања плода, умирања исте. „Ако семе не умре – жито неће родити“. Отац и син то је солстициј – равнодневница: прво се иде навише – после се лети наниже. То је игра живота и смрти, рађања и умирања. То су Елеусинске мистерије, то је прича о Исаку и Авраму и божанска сила која на крају заустави очеву руку.

Кад род сазри и пожње се, њива мора бити очишћена за следећу сетву. Стари краљ мора да препусти место младом краљу да би година била родна а годишња доба се равномерно смењивала. Све су то игре. Али озбиљне игре које омогућавају да се рађа и да се врста продужава новим и непрестаним рађањем.

Је ли ово неправедно?

Није!

И син ће једнога дана бити отац!

То је сврха и суштина.

Лапот је темељ и кров односа очева и синова. То је божански закон. Без лапота не би било опстанка. Наравно, лапота у симболичној равни, лапота као духовног, филозофског, обичајног и митолошког обрасца. Лапота као идеје а не чина!

Да би се опстало, чопор мора да води најснажнији и најспособнији вук. Млади вук! Може и: зрели млади вук. То не може чинити стари вук на прагу своје немоћи. Мудрост ту мало помаже ако није усађена на време у своје потомство. Не може се мудрошћу сустићи брзоноги јелен са којим се треба прехранити чопор.

Мудрост и искуство су важни али мање од снаге и моћи – у циљу опстанка. Искуство се најбоље стиче кроз победе и поразе. Од тога како ће племе настати зависи је ли било више победа или пораза. Искуство је корисно и мора се користити само у традицији корисних искустава. И: мудрост! Старци могу да мудрују али само под условом да не уобразе да од њихове мудрости и њиховог искуства нешто зависи.

Ми, на жалост, живимо у времену када очеви лапотирају своје синове у жељи да вечно живе, да о свему одлучују, да све поједу. Створили су лош свет па им он такав користи да би уцењивали своју децу која у том и таквом свету скоро да немају никаквих изгледа. Изокренули смо правила, издали смо традицију. Наши синови (а, и ми лично) родили су се у времену најгорих родитеља од када је века и српства.

Отуд синови морају смоћи снаге да остваре своју лапотску обавезу и да силом врате ствари на своје природно и божанско место и тако успоставе поредак који може дати наду да ћемо опстати као народ.

Синови морају силом преотети оно што им припада по васионском праву. Јер, време синова кратко траје: од трена кад ојачају до момента када им пород очврсне.

У добро постављеној породици то што се отац склања значи да је дошло време да се одмори и да ће други бринути о свему. То је време када отац на сопственој Слави добија право да седне са гостима јер је иза њега нови домаћин који ће дворити и служити госте. То је време када више не мора да штити јер је заштићен.

Васпитање је строго породични посао који мора бити до краја изведен и онако како треба јер то не трпи половичност и аљкавост. То је вежба духа колико је трчање и гимнастика вежба тела. Дочим, неваспитање се не може научити, оно се додуше може видети, али је ипак у питању недостатак, хендикеп, деформитет. Ви се као отац морате склонити и неваспитаном сину али је то опет она прича о „сејању и жетви“.

Неваспитана деца су домет њихових родитеља. До ових других је грешка. Најчешће они нису тога свесни као што глупи људи нису свесни своје глупости. И што је најгоре, томе границе и кантара нема.

Има ли ово размишљање поенту или поуку?

Нема и има! Ко разуме није му потребна поука, ко не схвата наћи ће их на десетине.

Поштујмо своје синове да би они волели своје очеве. Поштујмо наше синове више него што смо поштовали своје очеве. Очевима треба љубави, истина је, али синовима треба поштовања: уколико смо их научили још као децу да треба да поштују и воле старије?! (Ко разуме: схватиће)!

КУПИ КЊИГУ О ОЦУ И СИНУ! ОВДЕ КЛИКОМ!

КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

 

Пише: Игор Ђурић

              

          *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.

ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ?!

 

Одлазећа, болесна и однарођена власт у Америци, оличена о крвожедним либералима, психопатама и менталним болесницима, жели да увуче човечанство у Трећи светски рат, ваљда да би попут Нерона и његове свите оргијали над уништеном Америком и лешевима сопственог народа. И све зато јер не могу да се помире са основним постулатима демократије: да влада онај који је победио на изборима и да их народ више неће, ни њих нити њихове болесне агенде.

Сенилни магарац који је својевремено тражио да се Србија сравни са земљом дозволио је да Украјина може користити америчке ракете и на територији  Русије (а свако ко прати догађаје зна да ће се границе црвене линије само повећавати). Тај сенилни болесник, додуше, не зна ни где се налази али зар нико око њега или у Европи не постави питање пред огледалом: како то мисле да победе и понизе једну нуклеарну силу без последица на остатак човечанства?!

Руси су после првих напада АТЦМС ракетама, за почетак, одговорили лансирањем интерконтиненталне ракете са конвенционалним бојевим главама. Реч је о ракети ПС 26 Рубеж која не спада у најбоље руске балистичке ракете, што ће рећи, почели су од најмањег. (Испоставиће се да је реч о хиперсоничној балистичкој ракети Орешник, која је потпуно ново и непознато оружје које је свима утерало страх у кости, и која користи ракету ПС 26 као платформу која носи хиперсоничне бојеве главе).

Ствари, дакле, измичу контроли. А последице могу бити фаталне.

Запитају ли се грађани западне хемисфере (икад?!) ко су људи који их воде?!

Очигледно: не!

Чак ни мањи део њих, чак ни они у оквиру статистичке грешке!

Шта се догодило са здравим разумом човека са запада?!

А, једино питање које јавно мњење западних држава и народа које треба да поставе својим политичарима, гласи: како победити највећу државу на свету, највећу нуклеарну силу на свету, најбогатију земљу на свету што се тиче природних ресурса и богатстава, тренутно четврту светску економију, са популацијом која није деформисана као на западу него баштини традиционалне и породичне вредности – а, да притом, не изазове нуклеарну катаклизму и крај човечанства?!

Нека неко од њих одговори само на ова питања!

Чак и да Русија није у праву (а јесте), чак и да је истина све оно за шта је оптужују (а није), како победити непобедивог?! Победа против непобедивог јесте пораз и смрт човечанства!

Али, оставимо горе речено по страни, па Русија већ сада окупља већи део човечанства око себе, оног света којему је доста америчке ароганције и пљачке, света који је бројнији, здравији и не прихвата наметнуте фашистичке агенде о загревању, родовима и половима. Тај слободарски део света уједно је и најбогатији део планете. У првих пет економија света су три чланице БРИКС-а (Кина, Индија и Русија). Америка више није најбогатија економија света а ускоро више неће бити ни војна сила број један.

Због непромишљености, алавости и глупости западних политичара, свет се, ето, налази на ивици катастрофе и нестанка. Колико треба бити глуп па не схватати да нема победника у нуклеарном рату великих сила?!

А све је могло другачије! Русија је била спремна да остави Украјину на миру (до 2014. године) и од ње је тражила само војну неутралност. Поставља се питање: због чега НАТО жели Украјину за себе ако не жели да нападне Русију и уништи је?! Зар мудри људи, да их је било на другој страни, не би покушали да од Украјине створе тампон зону, богату зону мира. Украјина би између две силе мога постати најбогатија држава Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним и људским ресурсима и технологијом са запада.

Зар Украјинци заиста верују да им запад жели добро?!

Још пре десет година Русија нуди са Минским споразумима мир и интегрисање отцепљених области у састав Украјине. Данас признају и на западу и у Украјини да су те споразуме потписали само да би добили на времену да се припреме за рат. Зашто? Да би НАТО поразио Русију!

Дакле, уопште није упитно ко је крив за овај рат и ко жели његов наставак. То су хуље дубоке државе који желе да профитирају на туђој крви и које желе да створе свет по сатанистичким правилима. И куд ће бољи сценарију него да се за и против њихове визије света боре два словенска и православна народа?!

Наша Србија је у незавидном положају. А збуњени смо пропагандном и лоботомијом јутарњих програма. У светској кризи ми смо принуђени да тражимо најмањи заједнички садржилац између националног стадиона и пуних ратних магацина хране. Између ЕКСПО-а и атомских склоништа?! Између нуклеарних електрана и нуклеарних бомби?! Између Косова и ботокса?! Између породице и ЛГБТ-а?! Литијум више нико ни не спомиње.

Највећи део српског народа је природно на страни Русије (добра) али је Србија окружена непријатељским земљама које су на страни НАТО-а (зла). Колико год мислили да ћемо својом неутралношћу балансирати – грдно се варамо. Рат у Украјини почео је 1999. године бомбардовањем Србије и он и даље траје. Тада су нам поручили са запада да неће трпети нашу слободу и неће дозволити да будемо једина слободна земља у Европи. Уколико Русија не победи - Србија ће изгубити. Зато, на крају, на жалост, мораћемо опет да се боримо за своју слободу и нашу земљу, воду и ваздух. Запад нас неће оставити на миру, као ни суседи лешинари. 

Отуд, онај  Србин који је против Русије тај и против Србије. Ово није рат светова већ рат вредности!

*

ВИРУС ЈУГОСЛОВЕНСТВА У СРПСКОМ НАЦИОНАЛНОМ АНТИТЕЛУ!

 

Пише: Игор Ђурић

Бити Југословен значи бити антисрбин. Тако су постављене ствари на самим почецима стварања југословенске (јужнословенске) идеје, у почетку латински потуљено и скривено а онда очигледно и императивно (Дрезденски конгрес).

Југословен презире православље и ћирилицу. Ако баш и не презире, а, оно, не прихвата их за своје, иако је Србин и православац. У ствари, то су предуслови без којих он нема право на југословенство. Југословен има оправдања и разумевања за све осим за Србе.

Југословена, данас, има највише у Србији, поготово у Београду и Војводини. Што декларисаних, што притајених (којих има много више од ових првих). Тако је било и у прошлости. У осталим деловима СФРЈ их нема (ако их има то су углавном опет Срби), јер их, опет углавном, није ни било искрених, осим по сили, нужди и лицемерју.

Југословенска идеологија има у нас јаке корене и зато што је Београд био административни центар Југославије па је много људи долазило на разне важне позиције и ту остајало са својим потомцима. Поред тога, Београд је увек раширених руку дочекивао све људе који су у њега долазили, без обзира на веру и нацију, али му се то углавном враћало и враћа лоше.

Према попису из 2021. године у Хрватској су се 942 особе изјасниле као Југословени. У Србији, по попису из 2022. године, било је 27.143 Југословена (али су добро распоређени). Оно што је болно за Србију и што говори у прилог мојој тези да није важно да ли се изјашњаваш као Југословен већ да ли се тако осећаш, јесте чињеница да је скоро пола милиона људи, на последњем попису, одбило  да се изјасни о националној припадности (136.198 се није изјаснило; 322.013 непознато; 11.929 се изјаснило према регионалној припадности: Војвођани, Шумадинци, итд. - све је то југословенска матрица). Обзиром да су се националне мањине уредно изјашњавале да би их било што више, у овој бројци од пола милиона треба тражити идеолошке Југословене у Срба.

Данас у Босни, тој „колевки југословенства“ има око 2000 Југословена. 1981. године их је било 333.468. Те 1981. године у Словенији је било 25.615 Југословена (углавном гастарбајтери) а у Србији 441.941., у Хрватској 379.057 (колико је било Срба међу њима?!).

1948. године, у Југославији је Срба било око 42% а Југословена уопште није било. По попису 1981. године било је око милион и двеста хиљада Југословена.  Где је, деведесетих година, било тих милион и кусур људи да бране Југославију?!

Југословени у Србији, данас, јесу Срби али они из Друге Србије. Они који нису Срби, у Србији, не изјашњавају се као Југословени. Они чувају свој идентитет зарад добрих обичаја националних мањина.

Када Југословену из Србије разбију аутомобил на сплитској Риви (зато што је Србин) онда Југословен има разумевања и вели да је то индивидуални примитивизам и фрустрација из рата. Употребу ћирилице, пак, у Србији, такав исти сматра фашизмом и колективним лудилом.

Југословени мисле да је Северинин порнић уметничко ремек дело, док за Дару из Јасеновца тврде да је у питању српска пропаганда. За Југословена поменути Јасеновац није ни постојао док је Сребреница највећи геноцид у историји човечанства.

Југословенство је највећи проблем српског националног идентитета. Југословен је свестан свог неприродног стања негације свог порекла. Он је као хомосексуалац који живи са женом и има децу (а у себи схвата да нешто није у реду са тим концептом). Али, Југословен је мазохиста! Он мрзи Србију али не жели да оде из ње јер су само још у Србији Југословени добродошли.

Да су се Југословени питали Косово и Метохија би још 1945. године били део Велике Албаније. Не би се њима Ђоковић крстио пре и после меча, да могу да му забране. Химна не би била Боже правде већ Хеј Словени! Да они шта могу: Војводина би, најмање, била република, а „маљо је и то“ (што би реко Тита).

Југословену је лако да заузме став – то је увек антисрпска позиција.

Југословени пуне хале по Београду, када дођу да певају овејани антисрби из региона. Југословени организују геј параде и мирдите фестивале.

На Сајму књига у Београду једино се српски писци осећају као странци (а ћирилица ко крме у Техерану).

Југословен увек навија за Хрватску, док прави Србин звездаш неће навијати чак ни за Партизан. Додуше, Партизан је и даље Југословенско спортско друштво! 

Југословен ужива у далматинском ћакулању а подсмева се пироћанском зборењу. Крлежа је и мртав добродошао у Београд, Геџа Добрица Ћосић је ратни злочинац и пискарало (по њима).

Његош, Андрић, Селимовић, Кустурица, Попа, и многи други, хтели су да буду Срби а српски Југословен то не жели да буде.

Живео Тито!

Доле Немањићи!

Живео Кардељ!

Доле Карађорђевићи!

Бог не постоји, осим онај католички, мухамедански и будистички!

Е, сад, има нешто што јебе наше кокошке а није петао: Словенци тврде да су Германи (читај: аустроугарски коњушари), Хрвати, Албанци и Шиптари да су Илири, Македонци су жељом подељени између Татара и старих Грка, Црногорци би волели да су Хрвати, а једино неки Срби хоће да буду Југословени (не чак ни Јужни Словени). Сад, постоји и теза, да ових других (набројаних) не би ни било да Срби кроз историју нису мењали веру за вечеру и нацију за дегустацију. Те би, по тој логици, Југословени били последњи у историјском низу конвертита.

Универзитети, медији, издавачке куће, културне институције, уметничка удружења и политичке партије – то су легла југословенства у Србији. Све то надгледају невладине организације које раде за стране и „ција снајка“. Европска унија и Америка досољавају со на живу рану: у неким ратовима Срби су им се редно најебали мајке, а Југословени никад и ич.

Неко ће приметити, с правом, да ови редови о Југословенима као да говоре о ауто-шовинистима и друго-србијанцима?! То је истина! То је једно исто, ма како се звало: Југословени су другосрбијанци (звали се овако или онако; југословенство у овом тексту је већином узето као парадигма)!

Наравно, сви ми који смо рођени у СФРЈ помало смо југоносталгичари. То је због тога што смо у то време били млади, а кад је човек млад онда му је све лепо. Поготово кад је, успут, још индоктриниран и заведен. Та земља, поред свих мана, имала је добру музику, кинематографију, књижевност, спорт, туризам, индустрију, понекад и: стандард. Имала је своје добре стране! И то није упитно, ја и сам, сада, слушам музику моје младости и читам књиге штампане у Загребу и Сарајеву, (па се и присетим како сам карао од Вардара па до Триглава, на радним акцијама, летовањима и караванима братства и јединства), али то чиним као Србин (и као мушкарац) а не као Југословен (или припадник ЛГБТ), томе приступам као делу туђе културе (и својих сећања) а не свог националног идентитета, јер то буди у мени успомене кад сам почињао да се занимам за уметност, спорт и жене, и кад су данас „буђења“ све тежа. Али: та земља, ма каква била, више не постоји и учинила је својим постојањем и идеологијом да останем без свог завичаја! Имам, дакле, и личних разлога. Растао сам уз очеве и мајчине родитеље, никада нисам чуо од баба и деда реч Југословен. Покојни отац је избегавао реч Србин (до деведесетих година).

Југославија није била добра зато што је била лажна и зато што се у крви породила (1914-1918), у крви постала пунолетна (1941-1945), и у крви се угушила (1991-1999). Треба ли уопште наглашавати да је горе поменута крв била углавном српска?! Бити Југословен значи прихватити пропаганду и ревизију историје наших непријатеља.

Сви ти народи који су ушли са нама у заједничку државу (да би се обрели на страни победника и створили државе које никада нису имали) чекали су са ножем скривеним иза леђа, да нам га фикну чим им се укаже прилика. Али, тај нож нису добијали по слабинама Југословени него Срби.

Данашњи типичан Југословен је „европејац“, он мрзи Русију и навија за Украјину. Као и код Руса, добар део Срба има тај мазохистички порив националне самодеструкције и склоност као ауто-шовинизму. Тај се налази у апсурдном положају: сматра да се требамо манути прошлости и гледати у будућност, где вера и нација нису важне, језик поготово, али се сам изјашњава као део крваве прошлости, и то блиске.

Једино још код нас Срба, Југословен може да живи од новца српских пореских обвезника а да притом јавно и жестоко наступа против Срба и Србије. Наш хлеб једе а туђу бригу брине! Тај не иде данас у Приштину са југословенском заставом већ албанску заставу развија у Београду!

Југословен ће увек иступати са тезама да су њему сви људи исти, да није битно ко је какве вере и нације, важно је да је добар човек, и, да су Срби криви за све што се догађа у Србији, региону и свету. Мада, ту и тамо, нађе се понеки Србин који није лош. Најбољи Србин, по њима, је мртав Србин.

Сама чињеница да неко пише ћирилицом и припада Српској православној цркви, довољна је да се томе прилепи етикета националисте и фашисте. На Београдском универзитету данас раде професори који јавно иступају против ћирилице и Српске православне цркве. Ми ни сада не смемо да нашу војску називамо „српском“. О пошти, железници, електродистрибуцији, са префиксом „српска“ не смемо ни да помислимо. Ено га Југословенско драмско позориште: пичи ли пичи.

Југословени су нама Србима чак и смрт отели. За време СФРЈ учили смо историју да је за време Другог светског рата погинуло на стотине хиљада Југословена, иако су то били углавном Срби.

Југословенство у својој суштини није политичко, идеолошко или национално питање. То је чисто конвертитство. Код свих осталих кетманског типа, код Срба искрено и без резерве. Рек'о би Цвијић: рајински одано!

Многи југословенство поистовећују са комунизмом, зато што је тада југословенско антисрпство достигло врхунац. Југословенство је много старија работа у Срба, од времена комунистичког вакта, и оно вуче корене још од Гарашанина, па преко Марковића и Туцовића, младобосанаца, преко Скерлића, па на даље. Па нама је и Дража Михаиловић био Југословен (Југословенска војска у отаџбини).

Црна рука је била југословенска организација. Они су себе називали југословенским националистима! Апис Димитријевић Драгутин, пре него ће бити стрељан у Солуну 1917. године, узвикује: „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“. Југославија се, у Великом рату, стварала тако што су се Хрвати, Словенци, Бошњаци и остали борили на страни српских непријатеља и против Срба! А Срби се борили за њихово ослобођење и уједињење?!

Југословени (читај: комунисти) су се хвалили да је Његош први употребио реч Југославија (у једном писму из 1849. године).

Франтишек Зах је био панслависта. Његов План словенске политике Србије само по наслову говори сам за себе. То је био план за ослобођење и уједињење Јужних Словена. Гарашанин је за своје Начертаније искористио 90% тог текста. А, Зах је био човек Адама Чарторијског.

Код већине српских политичара 19. и 20 века (руку на срце и право збори а криво стој), Велика Србија је уистину значила: Југославија. И, Југославија је за Србе имала смисла само ако би била Велика Србија. Погрешно је било што су се у коло ухватили са европским и латинским преварантима а трагично што се у Русији догодила револуција 1917. године.

Никола Пашић је сматрао да Југославија има смисла само под српском доминацијом. Али и Нишка и Крфска декларација су били документи који су говорили о нужности ослобођења и уједињења Јужних Словена, јер Срби су већ били слободни и имали своју државу, иако под окупацијом, па није било потребе да је поново стварају.

Александар Карађорђевић је, погрешно, мислио да уколико буде краљ Југославије, то ће по аутоматизму значити да је ујединио све Србе у једној држави. Ту своју заблуду је платио главом.

Преварени и превеслани, уместо доминације Срба у Југославији, добили смо пројекат: Слаба Србија -  јака Југославија!

Југословенство о којем су маштали Срби у 19. и почетком 20. века Крлежа је подругљиво називао: Видовданско Југословенство. И био је у праву, јер, Хрвати су своје југословенство извлачили из Илирског покрета које није баш имало неке везе са Србима и Словенима.

Елем, како било да било, после распада Југославије, нама Србима је остало у аманет југословенство (са својим отровним деловањем), Кућа цвећа (како рече Бећковић) и врло мало сећања на све жртве које су пале за заблуду звану: Југославија! За мерила данашње западне идеологије (којој припада и југословенска идеологија), бити Србин, православац, белац и породични човек – значи бити на листи за одстрел! 

РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

 

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*