РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ?!

 

Пише: Игор Ђурић

Граничарску песму, познатију као Радо иде Србин у војнике, саставио је и на свет донео панчевачки прота Василије Живковић и она је средином деветнаестог века била популарна међу пречанским Србима, али је имала и једну озбиљну фалинку са становишта националног приоритета, и та мана се огледала у стиху: кад зажели светли цар, у смрт скаче граничар. Цар о којем је реч, јашта, аустријски је.

Ипак, вековима је Србин радо иш'о у војнике јер је морао да брани своју земљу од разних лешинара.

Почетком овог века у Србији су дезертери, уз помоћ странаца, дошли на власт и уништили су култ војске. На сцену је ступила нова доктрина: да нам војска није потребна јер немамо више непријатеља. Србин је радо иш'о у војнике јер су га двојица тукла а тројица вукла!

Данас је, опет, актуелно питање увођења војног рока и о томе смо обавештени од председника државе. Војска ће се служити два месеца и две недеље. Поздрављам! Иако је јасно да је у питању политичка а не суштинска одлука.

Док овом пишем још увек је много непознаница око ове одлуке: ко ће бити обухваћен регрутацијом, у којој доби, да ли и жене, да ли и дајгузи, каква ће бити разлика у статусу између уговораца и регрута, шта ћемо са непријатељски расположеним националним мањинама (неким, не свим)?!

 Војска је искључиво мушка работа и тако мора и да остане.

Да би младићи ишли у војску и то имало смисла у духовно девастираној Србији мора се успоставити (обновити) систем вредности кроз васпитање следећих генерација у духу родољубља и императива националног опстанка. Идеја о обавези служења народу мора се зачети у породици (традиционалне вредности) и наставити кроз образовање, лектиру и васпитање. Школама се мора вратити васпитни карактер. Васпитање у националном духу је један од најзначајнијих предуслова да би служење војног рока имало смисла. Од малих ногу деца морају да се уче да је част служити својој земљи. И: обавеза!

Од данашњег система вредности у васпитању деце тешко да ће војска имати некакве користи од њих. Не зато што су деца лоша већ зато што немају на кога де се угледају у своме окружењу!

Не идеализујем ја време своје младости, поготово не ондашње служење армије. Било је тада лоше у многим сегментима, и погрешно, али је и као такво било корисније и боље, и за појединца, и за заједницу, и за државу, него да служења војске није било. То се доказало у време НАТО агресије када смо били у могућности да окупимо многољудну војску која је већ била обучена.

Нисмо ни ми, тада, као млади људи били одушевљени и ишли срећно и раздрагано да изгубимо годину дана живота улудо (како се говорило) али смо већ били тако васпитани и свесни да је то обавеза која се мора испунити и да од тога нема бежања. Већином! Оно што је било најпогрешније у тој војсци јесте идеологија којом смо били тровани у име лажног братства и јединства, и стварање Титовог култа. Били смо раштркани по целој СФРЈ, далеко од својих домова, често у непријатељском окружењу. Неселективно су слали регруте што даље од свога дома, па су приморци служили у брдској пешадији а горштаци у морнарици. Кад те пусте кући на неколико дана, из Словеније у Македонију, у путу изгубиш цело одсуство.

Добро је било што је обука углавном била квалитетна, на најмодернијим средствима тога времена, што смо многа знања и вештине из војске могли да примењујемо у цивилном животу (камиони, аутобуси, тешке грађевинске машине, телекомуникације, механичарске послове, до керовођа или кувара и фризера), за то време би физички и ментално ојачали, сазрели би као људи. Углавном!

Садашњи клинци, који буду ишли у војску, мислиће да гора мука није могла да их снађе, иако ће војску служити много краће и у хуманијим условима, малтене код куће. Мислим да већина њих није ментално припремљена за тај посао. Они васпитно, психички и духовно нису спремни да прихвате служење народу у војсци као обавезу, али и част. Па та омладина данас иде у иностранство (да служи другоме) чим заврши школовање (бесплатно, на рачун државе) јер сматра да држава треба да само даје њима а не они држави (да би била боља), и то бесплатно школовање не сматрају као кредит који је њима дат да га врате, својим радом својој земљи. Знам, у многоме су они у праву, и са правом се љуте на погрешно постављени систем партијске државе али су управо они ти који требају то да промене! Они треба да створе државу по својој мери и жељи!

Чак и у овим условима, уз претпоставку да ће се добро радити са њима, мислим да ће им користити да се мало одвоје од куће и луксуза, да науче шта је рад, ред и дисциплина, шта је обавеза и дужност, да се навикну на колектив, да се обуче и науче нова знања и вештине, да провере своје психо-физичке могућности и науче шта је грб, химна и застава. И да сутра они преузму кормило над институцијама државе. Уколико су гледали филмове и серије са запада, а јесу, приметили су да у Америци не можеш постати конгресмен, сенатор или председник ако ниси служио у војсци (или служиш дубокој држави, као Клинтон).

Ново време тражи нове приступе обуци. Доктрина ратовања је на историјској прекретници (како се то дешавало кроз историју појавом нових технологија). Обука се мора прилагодити коришћењу нових средстава која зависе од информационих технологија. Војничка чизма и даље мора да згази заузету територију али пре тога ратоваће се дроновима свих врста и ометањем истих. Сва постојећа средства: артиљерија, тенкови, возила, системи, морају  се опремити тим новим технологијама а војници морају знати да рукују њима.

Треба размишљати и о следећем, поседовање снажне и многољудне армије, поред одбрамбених капацитета, погодује економији земље и развитку разних привредних грана: наменске индустрије, производње сировина, пољопривреди, прехрамбеној индустрији, производњи трикотаже, обуће, опреме, итд. Много тога је потребно једној армији, на дневном нивоу до стратешких залиха, да су због тога упослено много капацитета и људи ван армије.

Е, овде долазимо до проблема, то јест, до изводљивости и одрживости намере да се уведе двомесечна обука у војсци и сврсисходност свега тога?!

Први проблем видим у дефициту квалитетног официрског и подофицирског кадра а затим и мањак ИТ стручњака који би радили на системима и обуци. У дефициту смо са стручњацима свих профила, због партијске селекције, па је тешко да је једино војска одржала квалитет (јер је стање у војсци најчешће одраз ситуације у друштву). Подофицири и нижи официри су најбитнији за трупну обуку и без њих (квалитетних) неће бити добрих резултата. Што се тиче информационих технологија и знања, тешко да ће квалитетни стручњаци ИТ сектора пристати да раде за плату у Војсци Србије. 

Кад се горе наведеном дода прилична разноликост наоружања и система који се у последње време набављају, то додатно компликује ситуацију. Ми још немамо ни стандардни калибар пешадијског наоружања већ је свака јединица наоружана по вољи набављача или пређашњим залихама (СФРЈ, руски и НАТО калибар). О радарима и ПВО системима и да не говорим. Како ће се регрути обучавати и читав систем интегрисати са руским, кинеским, француским и домаћим радарима и ракетама, то је питање за много веће стручњаке?! Када су наоружање и системи стандардизовани и унифицирани онда је обука много простија јер обучавањем на једном систему индиректно се обучавате и на осталим (јер је платформа иста).

Највећи и најважнији проблем: два месеца и две недеље није довољно за озбиљну обуку будућег војника и ратника. То време је довољно сам за основну пешадијску обуку са једним стрељачким гађањем. Остало: артиљерија, од најмање минобацачке до ракетне, ПВО, тенкисти, оклопна возила, транспорт, инжињерија, чак и кување, и да не говорим о осталим видовима и родовима – све то захтева обуку од шест месеци до године дана веома квалитетне обуке уз теренски рад и бојева гађања.

Поготово је то још теже изводљиво у најављеним условима служења војске где ће војници бити фактички добар део слободни и у цивилству, ван касарне, итд. Ту је и питање дисциплине у новим условима преиспитивања свега и свачега и технологија које омогућавају снимање и емитовање у реалном времену. Недостајаће сва три елемента који сачињавају смисао служења војног рока, а то су: обука, обука и обука. Обука, од дисциплине до руковања средствима и поштовања правила службе.

Да би се било шта урадило на том пољу, војска, пре свега, мора да се деполитизује, да престане бити летећи циркус и декор политичара и кампање. Војска мора мање да парадира и приказује се а више да ради и обучава се.

Недостајаће људи, као што данас недостаје, уколико се не уведу стриктна правила која нико неће моћи да избегне. Ово је земља Србија, те ће опет мамини и татини синови да се извлаче а на најгорим позицијама биће послата сиротиња. У општим местима често се крију универзалне истине: у рату, држава даје топове, богати дају волове а сиротиња даје синове; кад се рат заврши, држава узима топове, богати добију нове волове а сиротиња тражи гробове. Бојим се да опет не буде тако.

Обзиром да је Србија дубоко подељено друштво, материјално, политички и идеолошки, питање је како помирити или натерати обе Србије (прву и другу, богату и сиромашну) да се одазову и служе часно и поштено?! Треба очекивати велики притисак и издајнички рад од многих невладиних организација које раде за стране и силе и лево-зелених и ЛГБТ+ активиста, амбасада непријатељских земаља. Ако се горе наведеним дозволи утицај и мешање (а они утичу и мешају се и у државним стварима, и у цивилном делу сазревања те деце и будућих војника) од војске неће бити ништа.

А колико нам људи недостаје навешћу на једном примеру. За 250 тенкова, колико има Војска Србије (речи председника државе уживо, пред камерама, дакле не одајем војну тајну), у редовном саставу, само за тенковске јединице, морамо имати око 2000 људи, у резервном исто толико (које ћемо добити обуком регрута), дакле у сваком тренутку око 4000 обучених тенкиста. Са механичарима, транспортом, логистиком и набавком, а, сада и са ИТ стручњацима и оператерима дроновима, тај број потребних војника само за тенковске јединице приближан је тренутном бројном стању Војске Србије.

Добро, кад обучаваш и спремаш војску за одбрану своје земље, а не за напад на другу, то умногоме олакшава процес обуке и мотивацију војника. Али зато у тој доктрини и вршиш набавке за војску, па тако не купујеш Рафале  који су пре свега офанзивно оружје, већ да би бранио своје небо купујеш С-400.

Доктрина тоталног одбрамбеног рата подразумева да ће се цео народ бранити од агресора. Тада сви постајемо војници. Пре тога морамо да обновимо сточни фонд (да би имали шта да једемо и са чиме да носимо терет преко брда и планина), створимо територијалну одбрану, и, пре свега, да се обучимо и нешто научимо о томе како да се најбоље и најефикасније најебемо мајке кучкама агресорским (а, знамо које кучке то могу бити). Зато је служење војног рока битно. А, сточни фонд и сељака нисам поменуо без разлога.

Дакле, да резимирамо: најважније је оно што претходи свему – идеја о служењу војсци, народу и држави, својој земљи, мора почети да се рађа у породици, да се настави у обданишту и школи, неговањем традиције сећања и слављења наших предака и њихове борбе за слободу, традиционалним вредностима, заштитом те деце од утицаја нових идеологија, политичких, родних, полних, итд. итд; а, онда, да се тај процес васпитања и сазревања уобличи и заврши у војсци, где ћемо од дечака добити војника и зрелог човека. Све ово речено има мало везе са законом и политиком, већ је најважнији духовни оквир и правац којим се треба формирати и кретати морална вертикала нашег вредносног система!

На месту: вољно!

*

СВЕ ЈЕ ОТИШЛО У КУФЕР! (Прича до куфера!)

 

Свадила се пица и гузица,

Гуза пици тијо беседила:

"Ао пицо, уда комшинице,

Мени твоји гости додијаше

Тебе јебу, мене с муди туку!"

(В.С. Караџић)

*

Пун ми је куфер ових што филозофирају и иду ми на куфер сви они који мисле да знају боље од мене који ми је куфер и шта ми иде на куфер и чега ми је пун куфер (или се каже: кофер; свеједно је боли ме куфер за то).

Не кажем, не разуме се ни ја ко Марица у крив кофер, или што би реко мој заставник Трки: разумеш ти мој куфер! Али, докуфрчило ми је да више идем на свадбу без кофера и пиштоља.

Баксуз јесам, сто оних женских работа и један кофер да ставиш у џак, до'ватићу се за куфер, али, фала коферу и ови око мене су исти куфер, само друго паковање.

Све што се догађа око мене је го кофер, све мој до мојега. Сви су нешто накофурчени, ускуфурчени, куфчевити, глупи ко куфер. Куфче се!

Попуше ми куфер!

Нису ни за кофер!

Глупи су ко куфер!

Неки од њих ми кажу:

- Отиш'о си у кофер, начисто, чим пишеш овакве глупости.

Ја им одговарам:

- Јесам, куфер. Ево вам кофер! Повуците ме: слободно!

Оде све у кофер, видим ја. Отишло већ, у куфер, види се.

Зато им одговарам преко кофера.

Ионако сам давно у куферу.

Сваки кофер се издркава и шиљи сам себе: на мене! Ко да сам куфер од овце! Или: кофер од човека!?

Размишљам, ударим се куфером по челу, ово није ни за кофер, који је ово куфер, који сам ја кофер, који си ти куфер красни?! Нек иде све у кофер! Ионако ми куфер служи само за пишање!

Неки куфер се догађа, неки се људи куферче, туђим кофером глогиње млате, иду ми на куфер, шиљокуферани, глупи ко кофер, јебем им мајку куфером у...

Хоће ли бити боље?

'Оће, куфер!

Хоћу ли ја бити бољи?

'Оћу кофер!

Скупио сам се ко куфер и 'ладној води, откопчан ми шлиц ('де је покојник у кући врата су отворена). Нисам ни за куфер! 'Оће ме ко будалу кофер! Цео живот: сува куфера!

Попели су ми се на кофер па неће да ми сјашу с куфера. Кад боље размислим: пуца ми кофер због тога!

'Тедо да будем свој на своме (до куфера)!

'Оћеш, кофер!

- Види куфера у сламеном шеширу – рекоше ми, показујући на мене.

- Кофер – палац! – одговорих!

Јесам ли добио шта од судбине?!

Тањир супе и кофер у дупе

Добио сам го кофер!

Који ће ми кофер красни све ово?!

Који ми је куфер?!

Рекох већ: пун ми је кофер свега. Набијем вас на куфер. Ко је све ово смислио – на коферу висио. До куфера.

Мала моја, на куферу села - кад си села што си невесела!

Мала моја, ево ти га - (куфер) на ти - па са њега утакмицу прати!

Мала моја, ево ти га (кофер) ево - па са њега гледај Сарајево!

Шта ће ми куфер, где ћу са њим, ко у царице, ко у магарице!

Питам судбину:

- Који је ово куфер красни?

Одговорено ми је:

- Шта си очекивао, ниси ни за кофер! Који си ми ти куфер?! Ко кофер си.

- Хоће ли ми бити боље? – упоран сам.

- 'Оће, добићеш црначки куфер, очи да ти испадну.

Ћутим ко кофер.

Судбина наставља:

- Јак си ми ти кофер: добар на јелу – слаб на делу! Ни вијагра не може да подигне твој кофер!

- Боли ме куфер о томе шта ти мислиш – рекох.

- Повуци ме за кофер!

- Мрш у куфер!

- Ево ти кофер!

- Пуши куфер!

- Свирај коферу!

- То си чуо још пре рата, мој ти куфер био тата!

- Да тетка има куфер, звали би је теча!

- Диго ми се куфер!

- Е, до кофера!

Схватих да сам већ одавно у куферу.

Ето, додуше преко кофера, испричах шта ми је на души (и куфер ми пуши). Касно је, већ је између седам (на кофер) и осам (на куфер те носам).

Углавно', испричах. И, реко'.

- Кофер си реко'!

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ - МАЧИСТА

 

 

Роман Сељаци, Бранко В. Радичевић почиње реченицама:

Мај изневери. Бејаше влажан и ветровит. Свети Ђорђе освану у среду, паде на посан-дан. Узнемирише се се свечари. Свети Ђорђе је чувен мрсан светац. И сад његови свечари, као Никољци зимус, ишли су чак у Београд и, још даље, у Ечку. Нису нашли шаран рибу.

Тако ћу и ја почети!

Реч је о писцу мрсне а не посне речи!

Неправедно запостављен и гурнут у страну а један је од значајнијих српских књижевника у другој половини двадесетог века. Поред тога што је био велики писац, он је и сакупљач народних умотворина и боем. Ово последње му додатно даје на значају, што се мене лично тиче. Дан му је био кратак. Ноћ: дуга!

Рођен у Чачку, сада већ далеке 1925. године, упокојио се у Београду 2001. године. Био је, за време Другог светског рата, партизански курир и логораш. (Отац му је био артиљерац и солунац). Правник. Новинар. Књижевник српски. Кривац што данас постоји Сабор трубача у Гучи. И Дисово пролеће у Чачку. И Меморијал Надежда Петровић. Био је председник Српске књижевне задруге. Уредник Дуге. Радио је и у Борби, и уређивао је. Оставио иза себе разнолико, обимно и вредно дело. Објавио је око 70 књига, романа, поезије, прича, народних умотворина. Он је један од најплоднијих српских писаца у другој половини прошлог века!

Сви су му остали помало дужни, и родни град, и критика, и читаоци. Он није остао дужан никоме (икоме). У данашње време, нажалост, није ни читан, ни прочитан! А, био је културна експозитура Чачка у Београду. Критика се углавном бавила његовом поезијом, фразеолошки, досадно и без елана. Има радова о њему али мало који говори о његовом месту у српској књижевности.

Покојни Мачиста има времена да чека да га помену, вели Момо Капор.

Има ли? Питање је. Омладина више не чита ништа дуже од твита.

Завичај има важно место у његовом стваралаштву. Из његових редова о руралном проговара урбани пустињак, чини се, понекад, и циник. Своја дела, као и сви писци, црпео је из детињства. Уз помоћ тешке речи и црне слике, у својим књигама брани жене. Можда: мајке?! А сигурно очеве, синове и кћери – кроз причу о жени! Михиз је написао о његовом роману: роман о жени, толико женски да је право чудо да га је написао мушкарац!

У свом приповедању Радичевић увек иде до краја. То, понекад, плаши читаоца и згрожава критику. Или: супротно: није важно! Чини се, да је то и хтео.

Као код Достојевског, тако и код Бранка В. Радичевића, у његовим делима тешко се могу пронаћи срећне жене и задовољни мушкарци. Не зато што он тако воли, већ зато што он тако види. Неиспуњени и искомплексирани мушкарац искаљује свој бес над немоћном женом и чини је несрећном. И, нису они несрећни једно због другога већ због своје природе и места у заједници. Такви људи, своје ближње, чак и своју децу, повређују својом љубављу. У роману Ноћ тела вели писац: ...неко живи и постаје честити само да не би увредио родитеље који су били честити. Исто то касније захтева од свог детета. Породична част. Изводећи на пут свога сина, није свестан да му у крв и месо утискује судбоносни печат своје трагике...

Жена није срећна и склона је самоубијању чак и кад је бела! Самоубица сам и крв је моја отрована! Жена је увек сама и најчешће бира својом вољом своје мучитеље. Код Бранка она чак не може бити силована него досилована, јер је самим постојањем и местом у друштву већ на неки начин понижена. Исто тако, у нас има села али нема града, осим можда и само полуграда!

У роману Ноћ тела, ликови, и мушки и женски, достојни су ликова Фјодора Михаиловича, али на српски начин, мада нису лишени словенског фатализма. И, као код Достојевског, на крају романа се појави крвави нож.

Суровост мале средине, паланке, мазохизам и садизам паланчана, погана реч која разједа у човеку његову вољу за животом, а онда све те провинције и ружне речи његови ликови понесу и у велики град и дају им још већу димензију – о томе говори писац, поготово у романима Ноћ тела и Бела жена. Провинција је равнодушна према туђем болу тек за нијансу мање од великог града који је циничнији.

Он брани жену и онда када је по карактеру поставља на само дно, када је описује као курву најгоре врсте, ону што пљује хлеб који је храни и брука дом, породицу, децу.

Лепа жена је увек крива и увек несрећна. Њу лепота не брани већ напада. Никада није довољно вољена, говори писац, а ми то знамо и без њега. Како ли је тек оним женама које нису лепе, оним самим и незаштићеним, са дна, то не знамо?! Има таквих жена: роде се као старице, вели писац.

Углавном, ни код Радичевића, а ни у стварном животу несрећни људи никада не заврше срећно. Само: трагично!

Жудња! Похота! Инцест! Сарказам! Парадокс! Гротеска! 

Дела превратничка! Мрсна реч!

Посан живот и масна страст!

Његова стварност је оно што он осећа а не оно што он види!

Његова слика је натуралистичка!

Поред несрећне жене најчешће је ту мушкарац кукавица а поред несрећног мушкарца је жена којом господари сопствено тело. Ипак, мушкарци су слабији јер су принуђени да стално доказују своју мушкост!

Одрастање девојчице уз блудну мајку, у кући која је, уистину, јавна кућа, и њен каснији однос са својим сином (када девојчица постане жена и роди), у тематском центру збивања је код романа Бела жена. То је траг Набокова или траг Радичевића, свеједно је и више симболично и упоређења ради него ради стварне паралеле, јер су оба романа (Лолита и Бела жена) објављени исте 1955. године, али ова наша српска Лолита није предатор већ је жртва. Она је пола девојчица, пола блуд, вели писац. Српска Лолита не заводи – она пати. Она се не нуди, њу отимају и нуде други. Похотници који више не гледају мајку већ траже ћерку која још није сазрела као жена. Боже, како си само безобразно израсла, размишља њена мајка!

Пут Беле жене у пропаст започео је вирењем девојчице кроз кључаоницу! Приморана, а после и опседнута, да кроз кључаоницу гледа своју мајку са разним мушкарцима, девојчица је остарила пре времена и изгубила илузије (невиност) и без физичког контакта и акта (...први пут сам видела себе кроз отвор кључаонице). Решила сам да постанем жена. Јер било је превише оних виђења у кући. Мајчини гости су постали нестрпљиви. Тражили су да и ја седим у њиховом друштву. А моји грозничави снови, праћени јавом иза зида, доносили су ми изјутра модрице испод очију, изгрижене усне и изломљена рамена. Нисам могла више. Ја сам одавно све то већ доживела, у својим сновима; већ одавно сам постала жена.

Перспектива ћерке па мајке, то је роман Бела жена.

Чим је мајка – није човек, пише у роману Сељаци!

Жена је прво мати. И љубоморна на одраслу ћерку, пише у роману Бела жена.

Бела жена није вољена. Бели човек не зна да воли. Дође му на исто. Али, и једна и други гаје у себи клицу самодеструкције и суицида. Бели човек је роман о немоћи... написао је Слободан Марковић.

Радичевићева порнографија је еротска а еротика му је лирска (књижевна). Колико је Чарлс Буковски иза Филипа Рота, толико је Бранко В. Радичевић испред обојице – у књижевном смислу. И не упоређујем их без основа и икакве везе, упоређујем их због књижевног у еротици и еротског у књижевности. Еротика не може бити уметничка уколико не кокетира са порнографијом.

У данашњем времену, времену лажне политичке и родне коректности и још лажније бриге о људима, добар део књига Бранка В. Радичевића нико не би смео ни да штампа а критика би га разапела као мушког шовинисту и болесника, и то пре свега што су ти романи сурово реалистични и говоре истину која постоји ту негде међу нама али се ми правимо да је не примећујемо. Михиз је 1971. године написао: ...блеснуо је најпре као нада младе поезије, па брзо после тога елиминисан из књижевности нечијим „указом“, поново се пробијао на малу сарајевску капију, долазио у Београд, враћао се у Сарајево и цело време писао стихове... Било је ту добрих стихова... Али су одавно наступила времена да добра песма не значи много, да добар песник значи све... Боје су му од земље и од страсти... Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија је код нас најпутенија љубавна лирика коју знам... Готово је чудо како се  спасио порнографије, корачајући на самим ивицама где се страст у блуд сусрећу...

Михиз је писао да у Мачисти постоји крепка снага у којој он тражи боју за своје небо! Са Михизом је, педесетих година, становао на Старом сајмишту. Већ тада је био писац и ноћобдија. Ишао је и у УДБУ на саслушања јер је у пићу знао свашта да говори. Саслушања су се претворила у послушања. Михиз је волео да му аутор говори песму Љубомора!

Тада је певао дан у гранама топола.

Сетим се тебе и одмах ми грешна мисо.

Јутром река, а ти лудо гола.

Па мишљах: да је река мушко, ја бих од бола вриско.

 

И ја сам могао рибе клати.

Нисам веровао грму нити женској јови.

Ти си се могла и младом клену дати.

Из твог су чела ницали бели рогови.

...брдовита од паса, ливадаста под пасом...

Оно што је Живојин Павловић снимао у својим црноталасним филмовима то је Бранко В. Радичевић писао у својим романима. Социјални моменат у његовим делима је важнији од еротике, само, мало ко то види на прави начин. Па и секс је у његовим књигама социјални и друштвени феномен. Мак Диздар 1956. године пише: Двије књиге које су изашле једна за другом – Земља и Бела жена створиле су популарност Радичевићу, али, у исто вријеме, и једнострано мишљење да је његово поетско поднебље искључиво секс, еротика. То је, међутим, само релативно тачно. Та два дјела (једно у стиху а друго у прози) представљају само једну фазу у развитку овог писца у којој је еротика развијена до грубости, али она има и других наговештаја. Ти наговештаји освојили су у Вечитој пешадији нове поетске просторе...

Добро, да се не помисли погрешно, није Бранко В. Радичевић само тмуран, суморан приповедач који приповеда о несрећним и изгубљеним људима. Несрећни и изгубљени људи знају да буду и срећни и остварени јер они за боље не знају и не треба им. Често он у својој тмурноћи потражи хумора и ироније, понекад и сарказма. Уме он на весео начин да пише о нашим манама и врлинама. Такав је, рецимо, у роману Грубићи и нежнићи, где је у причу уведена плејада ликова, станара зграде у Возачкој број 63, специфичних и живописних људи и веселих ситуација са тужним завршетком. Сваки лик овог романа прича је за себе. То је та паланка у граду, свет официра, ситних превараната, трачева, парадокса и болесних ситуација. То је прича о љубомори која се манифестује кроз мазохизам (а каква би иначе била љубомора?!). Жена може да буде болесна и од великог здравља, тврде ликови ове књиге. А, и кад је болесна, треба је лечити батинама или мушком снагом. Истући жену било је као „добар дан“. Оне су то прихватале као нешто нормално и образлажу следећим речима: Какви су, такви су, без њих не можемо... Бију нас, то је тачно. Али, ни њима није лако живети. Треба лебац зарадити... Свака је од нас била бивена, па опет лепо, живе смо, здраве, ништа нам то није наудило... Неко бије што воли, а неко – опет – досадно му, па зато бије. Шта би друго чинио... Не ваља кад је муж само наоко као гром. Шта би са њим: у иглу да га уденеш?... Он: глава, она: врат. Па, куд врат, тамо глава...

Разговарао је са људима и крајпуташима (којима је лично кумовао). Слушао је шта труба има да му каже о његовом народу. А, опет, читаву збирку прича посветио је гуслама. Мораву је посебно поштовао, одмах иза тога колико је волео Овчар и Каблар. Јер, волео је српски језик, пошто му је био матерњи а мајка му је била неизбрисиви траг у сваком написаном слову. Та, стотине стихова посветио је мајци!

Крајпуташи су камени војници и окамењени сељаци, они стоје на бранику отаџбине, части и породице као последња линија одбране. Иза њих нема више ничега! Уједно су и опомена! Плава линија живота (византијско плаво са крајпуташа) је линија којом се српски сељак успиње на небо плаво! Српска сељачка, војничка и орачка гробља су осветнички летописи свога времена... пише Бранко В. Радичевић.

Маргина је центар јер народ је на маргини. Елита не постоји осим оне квази. Уосталом, осврните се око себе и све ће вам бити јасно, како је и њему, ономад, било јасно. Један од ретких српских књижевника, из његове генерације (плус – минус), који није био однарођен, напротив, а опет, у његовим књигама има мало тога популистичког и „народног“ у демагошком смислу (иако се, често, не чини тако). Јер, он је о својим људима и своме народу похвално говорио описујући његове мане али је тај народ у потпуности разумео и био уз њега. Романи су му пуни несреће, рекох, можда је зато он тражио од трубе да га разгали и развесели?!

Успео је да својом личном поезијом створи народне песме! У свом његовом елитизму књижевног он је био народни умотворац!

Стихове ја најчешће низао о мајци, оцу и сељаку, завичају, у свим својим варијацијама и хиперболама, да не кажем парадигмама, и увек користећи српски изворни језик! Оба Бранка својом поезијом су нешто нарушила и дрско начела неке теме о којима се није смело гласно говорити, написао је Предраг Палавестра 1958. године.

Његове кратке приче су игра речима народних умотворина. То су питалице, ругалице, надгорњавања, здравице, загонетке, одгонетке, пословице... ето, то су његове кратке приче...

Бранко В. Радичевић је важан по томе шта је писао, како је писао, о чему је писао али и, по томе, какав је човек био, колико је постигао у људскости?! Важно је његово место међу људима, оно што је представљао (поготово у завичају). Важно је где је остао недоречен, где је претерао?! Све је важно! Јер човек је, није само писац.

Његови сељаци мисле на земљу и стоку, или на пичку, ретко на све истовремено. На пород мисли свако ко га има, свако ко га нема и свако на свој начин. Потомство и пород нису једно исто. Потомство и пород постану исто само ако син остане на земљи и настави тамо где је отац стао. Дочим, пород може да буде и копиле, док је потомак онај који ће родити унуке за опстанак бабовине. У роману Ноћ тела пише: Важно је да очеви живе. А кад су они живи, деца на смрт не помишљају. Прво умиру очеви. Они су на то добровољно пристали. И нико с језом не говори о њиховој смрти. Свакако, то је тако обично и потребно. Такав је ред умирања, ред који би било немогуће пореметити. И док очеви живе, деца, ма колико била стара, могу бити безбрижна.

Сељак стоички подноси све муке и срамоте уколико зна да постоји наследник који ће орати земљу у зноју лица свога и чувати стоку више од жене и деце. Отуд сељак, код Бранка, има тај наизглед незаинтересован и фаталистички став према грубости, непоштовању и неприхватљивом понашању синова, кћери, снаја и зетова, неретко и властите жене. Сељаку ништа није важније од порода који ће постати и остати потомак. Јер, чак ни синови нису увек потомци, поготову они синови што само мисле како да се домогну имања и како да га што брже распарчају и продају. Не, нису то потомци сељакови, то су душмани његови! Јер, по сељаку, Бог је ружно створио човека! Поред тога ко ће на имању остати и увећати га, питање свих питања сељака је: ко ће свећу да ми пали?

Бранко В. Радичевић - Мачиста је писац кристално поетске кратке реченице и дијалога који ништа не значе а све говоре. Радичевић је писац кратке форме чак и у дугим формама а кратка форма му је ионако кратка. Рекох, дијалози: подужи. Завереник секса, по Михизу! Уопште, поставља се питање, као код Андрића, јесу ли романи Бранка В. Радичевића кратки, или су у питању подуже приповетке, или су његови романи збирке повезаних прича?! Суштина целовитости његових романа јесу фрагменти. Слика можда није увек јасна али делићи слике јесу! Како рече критичар Миодраг Максимовић: његови романи се не могу препричавати!

Изгубљени град, то је роман атмосфере и језичког богатства!

Ћорава посла – како рече Предраг Протић – инат су и севап! Додао бих: и праштање. А говор опет сочан и мрсан. Рањен а недорањен. Чује се тај говор кроз замандаљен прозор са сокака црних ратних ноћи препуних страха и смрти.

Сујеверице и друге приче су ласцивна сведочанства народних схватања и прихватавања:

Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да.

У његовим књигама (записима) наилазим на оно што и сам често радим и замера ми се: стављам две тачке набрајања: по неколико пута у истој реченици: јер не желим да себе ограничавам: у ономе што желим да набројим: и колико пута то желим да учиним!

У његовим делима војници и сељаци марширају у историју и књижевност уз звук трубе која зове у јуриш!

Он не пише теме ради - већ језика ради!

На Сабору у Гучи, тридесетом по реду, 1990. године, Бранко В. Радичевић био је домаћин. Ево његове беседе на отварању:

Све се изгледа мења. Сабор остаје исти. Као елемент. Земља. Ваздух. Вода. Печење. Лебац и сланина. Бели лукац. Коловођа и кец. Први и последњи у колу. Сабор је чудо. И то чудо над чудима. Требало је, пре тридесет и пет година, промарширати улицама Гуче. У антерији. Са шајкачом на глави. У присуству власти. У пратњи трубача.

То је чудо. Тај поход који траје. Који не престаје. Од Сабора до Сабора. Од града до града. У касно лето. Пред јесен. Думбара бубањ. Игра коло. Али, молим вас, замислите: како је то било пре тридесет и пет година. У прикрадици. У прекорици. Као иначица. Тек ће нарасти инат. Тек ће се заинатити прави инат. У свеопштој сумњи.

Прикрадало се. И припремало велико коло. У прикрадици. Наизглед наивно и невешто. Требало је имати храбрости. И одолети покудицама. Шта ће вам то ту? И зашто ће вам баш ту? И шта ће ту Драгачево? И зар се то сме у Драгачеву? И шта ће други рећи? И како ће се други понашати? И ко ће за то одговарати? И шта ако се то у нешто неприлично изроди? Опасно је! Није време! Зашто баш трубе? И шта ће ту трубе? Па то подсећа на ратове! И какви су то били ратови! Има ратова и ратова. Освајачких, нападачких, тлачитељских, неправедних, опаких и зловремених. Шта ће ту трубе? На шта нас подсећају? На некаква књажевства и краљевства?

Није Србин измислио трубу. Шта ће труба у колу? Има она преча посла. Зна се њено место. Испраћа у ратове. И маршира с војскама. Један, два. Под командом. Један, два. Не може у шест корака.

И грунула је. У Драгачеву. Као изазов. И пркос. Присетила. Подсетила. Промладила. Дахнула ведрином. И надом. Јер народ игра. Има наде. Јер народ игра. Добро је кад народ игра. Засвадбариће јесен. Рађаће се деца. Оживеће њиве и ливаде. Биће леба и сланине. Заратариће земља. Неће заратовати. Она ће заратарити. Јер бог Перун, врховни српски бог, није бог ратова, већ берићета, бог плодности. Он опомиње громовима и муњама. Он управља земљом и небесима. И шаље кишу на жедну земљу. Оплођује. Препорађа. Омлађује. Ствара. Дарује.

Требало је лукаво, полако, стрпљиво, уз неопходне додворице и непотребне пристанке, очувати саборовину, која је постала дар, напајала људе вером и надом да још има здравља и да није све прошло и да ће се живети и плодити.

Заиграло је велико саборско коло. И породио се велики, општенародни инат. Труба се претворила у чудо. Ослушните је. Дрма. Чућете што никад нисте чули. Чућете ако сте посустали. Чућете ако сте посумњали. Има спаса. Има наде. Чућете ако сте се одродили. Чућете ако се још нисте породили. Чућете ако сте се заплодили.

Мој глас је слаб. Немам снаге да надвичем трубу. Све што сам говорим, казаће вам труба. Она непрестано само о томе труби. Треба је чути, слушати и разумети. Она уместо нас проговара. Једног дана, ко зна када, дошла је међу нас из далеког белог света. И проговорила је нашим гласом. Баш као да је свирала. Као да се усвиралила. И угуслила. Видели смо је на сликама посвећеним Божјим просторима. Анђели навешћују долазак Страшног суда. Она се потпуно припитомила у Драгачеву. Не позива на јуриш. Неће у рат. Не навешћује пропаст света. Долазак Страшног суда. Започиње коло. Светкује. И разастире радост. И зато је добродошла. Као препородитељка. На радост. И весеље.

Добрило Ненадић  је говорио о почецима празника трубе за Политику: Дабоме, памтим и почетке нашег вашара у Гучи. Ту је био умешан стари чачански арамија Бранко В. Радичевић Мачиста, претеча сексуалне револуције у овим крајевима, бекрија, кваритељ женскиња, писац штипкасте прозе, џумбус мајстор који је са својим романом „Бела жена” наговестио свеопште пипање. Као претеча овога доба.

Бранко В. Радичевић је писао о патњама свога народа, о епопејама и страдањима, о усташама, онолико колико се могло и смело (у прикрадици) у времену када је то радио. И страдању других, о жртвама и џелатима! Али и у таквим случајевима, као у роману Четврта ноћ, он пре свега прича људску причу. И зликовци су људи. И курве су жене. Једино жртве немају своје јасне контуре већ су безлични духови. Драган Јеремић за Четврту ноћ каже да је то атмосфера помраченог ума.

Четврта ноћ нам говори: Те године Руси пробише мађарски фронт. Надкапетан се вратио у земљу. Пред пропаст, болестан, стиже у манастир Светог Крижа. Умолио је да га прими фра Јуре Јукић. Говорило се за њ да је уман и праведан човек... Затече фратра како чисти некакву пиштољчину... Пред запрепашћеним надкапетаном отвори велики сандук и показа му гомилу малих, посивелих, одсечених дечијих ушију... А фратар се насмеја.

- Сад знаш да ти је унапред опроштено.

Приказао је усташе као зликовце, онакви какви су и били. Они силују чак и мртве жене под Стаљинградом и јебу своје сестре. Мало је то ко смео у нашем времену. И то, ни мање ни више, него у психолошком трилеру.

Сад, питање врло важно: како је писац ласцивних реченица, чији су се редови додиривали са порнографијом, и писац грозоморних сцена људског зла, могао да пише онако нежне стихове о мајци и да пише лепе приче за децу?!

Одговор је: таленат свестраности!

Кратко јасно!

Причу Бајка о дечаку и Месецу завршава речима:

Ето: испричах. Али, да сте чули моју мајку кад она то прича! Тако лепо нико на свету не прича. Ви бисте је пажљиво слушали и никад причу не би заборавили.

Тако лепо прича моја мајка.

Тако ћу и ја завршити!

Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.