СРБИ и РУСИ!

Пише: Игор Ђурић

Историја увијек преде и циља на трајно рјешавање. Без обзира на пролазност и непрестану мијену модерних политичких форми, ипак постоји нешто што у тој општој крхкој непостојаности остаје стално, као неко заједничко уточиште свих краткодометних политичких процеса, уточиште које ће поред свега што се буде десило, послије сваког бродолома и пораза, ипак остати као утјешна гарантија да се у истом старом оквиру може поново почети од почетка. Та општа стабилна подлога на којој све може горити и изгорити, а да на њој поново никне нов живот, везана је за појам националне државе као политичке заједнице једног или више блиских народа. Она је постала дугорочна, стабилна подсвијест модерне политике коју у већини случајева треба откривати анализом. Али то је већ ствар која је превазишла политички учинак, дјелатност и способност једне генерације. Та општа подлога модерног свијета ствара се дугим процесом који не зависи ни од једног тренутка, нити од неспоразума и рјешења појединих влада, нити од самог раздобља у коме доминира неки крупан догађај...

Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, стр. 19

     Када је Европа у питању (читај Немачка и Енглеска) Срби су увек били ''повлашћени'' народ. Водимо мртву трку са Русима, а када су европске ''повластице'' у питању. Отуд смо на истој страни, били и јесмо. Прво поглавље које смо ми Срби отворили за приступ ЕУ било је оно поглавље ''сто за једнога'', отворено 1941. године. Немци су, рецимо у свим окупираним државама (изузимајући Русију, наравно) вршећи одмазду над таоцима због напада на своје војнике, убијали у сразмери 1:10. Дакле, за једног убијеног Немца стрељали би десет таоца, и то углавном пред крај рата када су се острвили. Овде се изузима случај атентата на Рајнхарда Хајдриха и последице истога. Додуше, руку на срце у западној Европи, Румунији, Бугарској, Мађарској, Естонији, Литванији и Летонији, нико није ни нападао Немце. И ако је номинално у Хрватској постојао покрет отпора, јер су тамошњи Срби устали да бране голе животе у четничким и партизанским формацијама, и пошто би и убили по неког Немца, Немци тамо нису стрељали сто Хрвата, чак ни десет. Дакле, привилегија је била искључиво српска.

Треба рећи да су и Руси грдно пострадали и тако су нам остали верни и одани у заједничкој патњи. Европа ће у нама увек гледати руске савезнике. То се мора знати. Још је Наполеон својевремено сматрао да је ''само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом'' катастрофа за ''наполеоновску Европу'', и то се до данашњег дана није променило у ''европској перцепцији'' Србије као Мале Русије. Наполеон је својом изјавом да је ''Аустрија географски непријатељ Србије'' запео ороз Принциповог пиштоља и Првог саветског рата. И, како су Наполеон и Аустријанци више желели Османлије на својој граници уместо независне Србије, тако су Енглези 1918. године желели неку обновљену Аустро-угарску уместо Југославије, и ако су били непријатељи у том рату, и одмах су почели да је руше. 
      Мала Русија на Балкану и перцепција о Србима као ''коњовоцима руских Козака у походу на топли Медитеран'' (Екмечић), је оно што је Србима ломило главу последња два века а када су односи са европским силама у питању. Почев од распада СФРЈ, па преко бомбардовања Србије, до дана данашњег и преговора око уласка у ЕУ, ти притисци не престају, нити ће икада престати. И, ако будемо примљени у ЕУ, ти исти Европљани ће нас сматрати Малим Русима и никада нам неће веровати. Па, ако је тако, а тако је, што онда да не будемо Мали Руси. Обзиром да се евро-атланске интеграције правдају тиме да смо мала земља да би могли бити неутрални. Па, ако не можемо да будемо неутрални, онда макар будимо на страни оних којима нас сматрају пријатељима и браћом.

Што каже мој пријатељ историчар Ратко Вукелић: макар нас Руси нису никада убијали и рушили, ако нису баш некад могли или хтели да нам помогну. То обично каже кад се потегне питање Санстефанског споразума и потоњег Берлинског конгреса. Треба знати да је Русија као сила морала чувати своје интересе на Црном мору исто тако као што су резултати Берлинског конгреса усмерени да ослабе Русију а не да помогну Србији. Треба истаћи да је Русија због Србије ушла у Први светски рат и због тога неко време престала да постоји. Да није били Руске револуције Србија би после рата изгледала потпуно другачије и сигурно боље. Исто тако, кад помињемо Наполеона, треба рећи да би ситуација у устаничкој Србији била другачија да није било инвазије на Русију 1812. године. Ми смо им се одужили априла 1941. године и тако натерали Немце да дочекају зиму пред Москвом.

Да се вратимо на Други светски рат. У окупираној Европи једино су се Срби и Руси организовано борили против нациста. Енглези, наиме, нису били окупирани а Пољаци су се борили ван земље. Од свих европских народа једино Срби и Грци нису имали добровољце у редовима нациста у нападу на Русију (чак су и неки Руси нападали Русију). За не веровати је да су се чак и Јевреји борили под командом Вермахта, додуше у саставу финске армије. Један СС батаљон (из састава СС дивизије Карло Велики) састављен од Француза добровољаца, бранио је Берлин све до пада и била је једина јединица која је на кратко повратила делове Берлина које су Руси заузели. У то време Париз и цела Француска су били већ ослобођени.
      Већ у другој половини 1942. године, руска тешка авијација досеже да бомбардује градове на истоку Немачке, али и оне у којима су немачке трупе: Варшаву, Будимпешту, Букурешт. Али не и Београд, који ће убрзо почети да бомбардују такозвани „савезници“. Ни тада, ни после, Руси нису избацили ни једну бомбу из авиона. Чак ни у време ослобађања Београда не користе тешку артиљерију и каћуше по граду, чак ни тактичку и фронтовску авијацију, иако би то спасило многе руске животе. Није да им је то било непознато. Треба прочитати књиге које описују како су освајали Будимпешту или Берлин.

Један белгијски лист, 1942. године, спремио је унапред текст о паду Стаљинграда, пошто се у то време очекивало да ће се то догодити свакога трена. У тексту је између осталога писало: „После жестоке битке, која је трајала више недеља, европска војска сломила је бесан отпор совјетских армија и данас је овладала последњим утврђењем руске одбране“.

      „Европска војска“?! Не: Немачка, или, не дај Боже: Хитлерова, фашистичка. Већ: европска. И, као што се може закључити из данашње ситуације ништа битно се није променило до дана данашњег. Опет је та иста „европска војска“ окренута према Русији, само што им се сада баш не иде фронтално, него би хтели да Русију униште некаквим другим, по њих мање болним, методама. Тренутно, како сада ствари стоје, далеко су од тога циља.

Све ово говори да та и таква Европа увек види нас и Русе као једно, као подједнаког непријатеља. И када нас зову код њих, они то чине не да би били са нама већ да ми не би били са Русима. Јер, треба гледати уназад да би се видело унапред. Данас када се врши ревизија историје заборављају се чињенице, ко је где био и шта је радио. Срби су криви за све. Холокауст не постоји више, само Сребреница. 
      А немачке окупационе власти, рецимо, нису имале поверење у Србе па су егзекуције Јевреја у Србији вршили лично они и Хрвати. За то време, румунски војници у Одеси су 1941. године убили 40.000 Јевреја у току једног дана. Летонци, Естонци и Литванци су за време тог рата побили све Јевреје који су се затекли у тим земљама. Они и Украјинци су чинили веома важан шраф машинерије холокауста. Преко 300.000 добровољаца из тих народа служило је у СС помоћним јединицама које су спроводиле холокауст. Мађарски фашисти нису престајали са убијањем Јевреја чак ни у периоду када су се водиле борбе са Русима за Будимпешту. Од октобра 1944. до фебруара 1945. Мађари су убили скоро 100.000 Јевреја. Дакле, до последњег дана. У прогону Јевреја у учествовали не само војници, већ и жене, и деца. Али је зато за време рата у Немачкој уморено скоро 4 милиона руских заробљеника. Немци су убили и око 16 милиона руских цивила у Русији, те око 8 милиона руских војника. То никада није названо правим именом. Уосталом, као ни за милион Срба страдалих у том истом рату.

Више је Срба страдало у току Другог светског рата, него Американаца и Енглеза заједно. Читав рат остатака света се по жртвама и разарању не може упоредити само са једним месецом ратовања у Русији. Али постоје још неки апсурди које је западна пропаганда извитоперила. Више је бомби пало на Малту за један месец рата, него на Лондон за време целог ратовања. Француска и Данска су за време рата производиле 10% наоружања и хране за потребе нацистичке војске. Конвенционално бомбардовање Хамбурга или Токија запаљивим бомбама однело је исти број живота као потоње бомбардовање Хирошиме атомском бомбом званом ''Мали дечко''. ''Дебељко'' бачен на Нагасаки убио је мање људи него запаљиве бомбе бачене на Дрезден или Ковентри. Наравно, овде се не рачуна потоња радијација.

Једино амерички и енглески ратни заробљеници у Немачкој нису коришћени као робовска радна снага. Оскар Шиндлер је био човек који је спасао одређени број Јевреја а који су после својим радом омогућили да се убије одређени број Руса. Диана Будисављевић је била ''хуманитарна'' радница која је из хрватских концентрационих логора за децу (једино су их они имали у целом свету, чак ни нацисти нису), здраву и снажну српску децу одвајала од оне српске деце која су била болешљива и ситна (и тако их одређивала за смрт), па су прва и одвојена српска деца покрштавана и постајали су Хрвати а друга српска деца су убијана јер су остали Срби и православци.

Историја је пуна апсурда и из тих апсурда треба учити. Све ово треба да знају политичари када говоре о томе да Европа нема алтернативу. То је тачно, Европа заиста нема алтернативу. Али Срби имају! То су Руси! Па шта бог да и нама, и њима. Не каже се џабе: нас и Руса стопедесетипет милиона петстоосамдесетишест хиљада и тристадевет.
      Треба узети у обзир следеће: како су Косово и Метохија одлуком комуниста постали аутономна покрајина Србије, исто тако су Абхазија, Осетија и Нагорно Карабах биле аутономне покрајине СССР-а, Абхазија је чак била и република. Исто како су подножје Копаоника и сам Лепосавић придодати, опет одлуком комуниста, аутономној покрајини Косово, исто тако је и Крим придодат Украјини. Па се поставља питање шта све ове наведене области разликује од Косова, па запад признаје Косово као независну државу а горе поменуте територије не признаје?!

У октобру месецу 1941. године, на прилазима Москви, на Бородинском пољу, где је некад Кутузов дочекао Наполеона, беснела је битка између руских и немачких дивизија. Командант 32 дивизије Виктор Полосухин стајао је на командном месту и посматрао бојиште. Онда је рекао присутним официрима: „Свето место. На овом месту се не смемо слабо тући“.

1912. године и 1999. године Срби су знали да се на Косову не смеју слабо тући јер је то свето место где смо се први пут тукли 1389. године.

Постоје света места и поља где се потомци не смеју тући слабије од својих предака. Исход није важан, важно је не обрукати борбом свето место. На тај начин се побеђује без обзира на исход битке.

Јесу ли Руси сами одабрали да се два пута, истим поводом, бију на истом месту? Нису! Освајач је хтео да их покори и уништи, да им отме престоницу.

Јесу ли Срби бирали (и, хтели) да се боре на Косову неколико пута? Нису! Освајач је хтео да их покори и уништи, да им отме свето место.

И Срби, и Руси, су се бранили на своме и од туђина.

Како је онда могуће да будемо оптужени да смо изазвали рат на сопственој територији бранећи се од напада других.

Уколико се историја до сада понављала, само су се мењали контексти, због чега би сада и у будуће било другачије?! Само је се степен манипулације повећао због техничких могућности и досадашњег искуства. Да су Хитлер и Гебелс данас живи и на власти, радили би исто што и ови данашњи на западу раде.

И опет, само један колос данас, као и јуче, стоји испред тих хорди које желе да поробе цео свет: Русија!

      Треба сачекати! По први пут у историји Србије: време ради за нас!