КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ

Пише: Игор Ђурић

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ                

             

                      Дневник краља Петра I

              (1. јануар 1915. – 31. децембар 1916.)

Краљ Петар I Карађорђевић у фебруару месецу 1915. године борави у Врањској бањи и пише дневник. 21. фебруара даје свом ађутанту налог да му промени неки новац. 23. фебруара, дан после тога, бележи у дневник: „Пачу неће да ми уступи 10.000 златни новчаница за наполеоне“. За време рата, ето, у тадашњој Србији, министар финансија неће да размени новац краљу Србије налазећи да то није по закону и да штети финансијама Србије. Мада, ни краљ Петар није ништа бољи по том питању. Већ на следећој страни свога дневника он врши инвентар новина и часописа који недостају при његовој канцеларији а плаћени су. Један краљ броји новине које је његова канцеларија платила и налази да нису послате све које су плаћене. Реч је о 1915. години и времену када је Србија у рату!?

Петар I Карађорђевић у свом дневнику (Народна књига, Београд, 1984.) говори о трошковима, о људима из окружења, о знаменитим грађанима Србије који су у међувремену преминули, о помоћи коју он пружа породицама преминулих и угрожених. При том, он записује калкулације трошкова градње маузолеја на Опленцу, краљевске кухиње, шишања код локалног берберина. 3. фебруара уписује да су „обешени Данило Илић, учитељ, Мишко Јовановић, млади трговац и Вељко Чубриловић који су осуђени насмрт због убиства Фрање Фердинанда и његове супруге Софије“. Мада, веома се ретко у свом писању осврће на историјске и политичке догађаје. Тако месец дана после овога записује да ће се од тога дана „бањати сваки трећи дан“, а истога дана додаје „Живела браћа Руси!“, после вести о некој победи руске војске.

Он даље описује како ''хвата'' своје благајнике и набављаче у ''рачуну'' и како уз пут наређује да се поправе путеви и ћуприје. Петар I Карађорђевић је очигледно био народни краљ. 19. марта пише: „Здравко купио конопац у Врањи. Ово ће бити 40-ти пут, ако не и више, да сам рекао момку Здравку, да кад хоће да уђе: ''Куца пре на врата'', али он то чини месец дана, па полако одустаје од тог обичаја, јер се то не чини код њега у Ивањици. Па хоће силом да на томе остане. И да може улазити кад је њему ћеф, као што је радио кад је био код оваца! Јако је уображен ''да све зна'' што уме мало да чита и пише са кравтлама“. 
      Дакле, један краљ пише о своме посилном као о човеку, са манама и неваспитаном, али: човеку. У овоме треба тражити узроке победе српске војске и државе. Замислите како би реаговао Фрањо Јосиф или Вилхелм, да им у одаје посилни улази без куцања и да се још при томе ''прави паметан''. Али!!!, за тог истог Здравка бележи после два месеца, у мају, следеће: „Здравко полази пут Ивањице код своје куће да привати жену и дете; остали су сами после смрти очеве и маћије. 10 дана одсуство, до 9. маја нашег“. Најзад, 18. јула пише: „Јутрос Здравко безобразно ушао као у кафану у мојој соби где сам consultirao Др. Симоновића без да је претходно куцао на вратима. И знао је да је ту Др. јер сам га при улазу са Др-ом истерао да намешта собу. Обезобразио се што је већ три године у служби; и уобразио да се без њега не може. Рекао сам пуковнику да ми потражи млада човека да се научи, па одмах Здравка одјурити“. Касније ће сличне проблеме имати и са дотичним пуковником, управником двора.

Петар I Карађорђевић је мање писао дневник а више водио рачуноводствену књигу. Он јесте био краљ али је пре свега био домаћин. Али, благи домаћин. Међутим онима који су га опслуживали био је досадан и цепидлака. Довољно је, ипак, било само да констатује непослушност и крађу, међутим нити једног ретка у његовим списима о евентуалним казнама. Најдаље докле он оде јесте: смена. 

     Др. Драгољуб Живојиновић је за ову књигу написао предговор од 50 страна. То је заиста непотребно. Да би се схватило какав је владар био Петар I Карађорђевић довољно је навести тек неколико карактеристичних извода из његовог дневника, и све ће бити јасно. Најбоље је прочитати сам дневник, не нужно и предговор.

Петар I Карађорђевић је водио ратни дневник у којем је најмање речи о рату. Он се у свом писању углавном бави, како већ рекосмо, изградњом цркве на Опленцу, проблемима са мајсторима, добављачима и новцем. То је тај ''крволочни'' краљ који је ''крив'' за светски рат, како га је оптуживала непријатељска пропаганда. Зар народ који је имао таквог краља, оном који у свом ратном дневнику пише о томе „када су сазреле прве јагоде и лубенице, и када су краве помужене“, може бити народ разбојника и дивљака, каквим га је приказивала германска пропаганда?! 
      Он редовно уноси у дневник колико је новаца дао удовицама, рањеницима, сиротињи, за лечење, за сахране. Али из саме форме и концепције дневника може се закључити да он то не чини да би се похвалио већ искључиво да би му се касније ''рачун сложио'', јер желео до у пару да зна где је новац отишао. Ево шта у свој дневник бележи тај ''великосрпски империјалиста'', исти краљ чију војску данас многи називају освајачком, зликовачком и окупаторском, у Приштини 17. новембра 1915. године: „Дадо за кујну 200, за разно: гуска 13, бокал вина 18, шећер 10: 41“. Српски краљ у Приштини, када се читав народ и војска повлаче, када је около хаос и безнађе, купује намернице за ручак и плаћа их. А могао је наредити да се отме.

Најзад Петар I Карађорђевић се у дневнику понекад дотиче и историјских догађаја везаних за то време, људи који су били у центру тих догађања, међународне ситуације и голготу, лоших поступака политичара, официра и војника. Да се ништа није променило у Србији, на боље, у последњих сто година када је политика у питању, говоре следеће речи написане у дневник краљевском руком: „Садашњи начелник пошта и телеграфа Мијалковић не ваља ништа. Мењао је партије и места кад је која дошла на власт, код њега је свагда неуредност. Али је добар пријатељ Сретена Којића и тиме је све речено“. (24. јануар 1915.)

У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, краљ Петар нехотице врло кратко објашњава читав проблем у историјском контексту који Србија и Срби имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани од стране силе која је у том тренутку српски непријатељ - они нападају Србе за туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће скупо“. (13. фебруар 1915.). 
     Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко јасно: ''платиће скупо!''. И док год Албанци знају да ће платити скупо са њима се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом, једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија“. (16. фебруар 1915.)

20. маја 1915. године бележи: „Безобразно писмо Стојана Рајића – неке протекције“. Петар I Карађорђевић је протекцију сматрао безобразлуком.  Он описује и прве ваздушне битке у српској историји, па тако 9. априла бележи: „Аероплани аугарски летели над Крагујевцем, бацили по три бомбе једна пала у близини стана насљедникова, али никакву штету ни повреду није учинила, али други било је мртвих и рањених, јављено Београдском аероплану један Француз одмах се кренуо у потери, стигао га близу Смедерева, оборио га пао је са висине 3500 метара, на аустро-угарској страни, сав у комаде и дим се видео“.

Заиста, треба рећи, за један ратни дневник једног краља, превише је цепидлачења и детаљисања неважним стварима у време када се стварала историја. Поготово бављење потчињенима, сукоба са њима (посилни, ађутанти, лекари, возачи, генерали) те се на основу тога може закључити да је Петар I Карађорђевић био тежак човек, џангризави старац који је почео да сенили и да закера за сваку ситницу – и можда је то донекле истина. Али истина само у случају народног и народског краља! Лако је диктаторима са особљем и са народом. Јосип Броз Тито, рецимо, никада није има проблема са особљем и народом какве је имао Петар I Карађорђевић и ако је Тито последњу деценију живота проживео као сенилни старац који је „могао само да пљеска жене по дупету“. Ни Фрања Јосиф, који је био још сенилнији у то време када Петар I Карађорђевић пише дневник. 
      У смислу правила и протокола изгледа гротескно да се један краљ жали што посилни неће да куца, или што управник двора не подноси извештаје како он то тражи, или што је неког слугу лично краљ батинама морао да буди и диже из кревета (више симболично, него стварно). Најзад, већ смо казали, и када лоше пише о људима, а има и таквих редова, он то чини како је и написао: ''о људима!'', а не о некој нижој врсти. Узроке, између осталог, за његово понашање и цепидлачење, треба тражити у томе да је он одрастао и школовао се на западу, прихватајући њихове навике када је у питању рад, ред и дисциплина. Он је на војним школама и потоњем служењу у француској војсци навикао на прецизност, тачност, вредноћу, испуњавање обавеза, поштовање надређених. А пошто је био демократа и народни човек он је покушавао ''на лепо'' што су наши људи злоупотребљавали, како и данас злоупотребљавају. Како се љутити на краља који 12. децембра 1915. године напише у свој дневник: „Живели наши сељаци!“.

И, више него симболично, последњи упис у дневник је 31. децембра 1916. године: „Синоћ су довели у Солун пуковника Димитријевића (Аписа) кога су ухапсили и који је под оптужбом ''велеиздаје''. Сутра ћу сазнати целу ту аферу. Веле да имају једну хрпу доказа“. Ако ништа друго, у овом последњем много могу да науче данас они који нас мрцваре својом владавином: стари краљ, у ратно време, када важе ратни закони и када је ласно осудити вели: ''ПОД ОПТУЖБОМ'', а не: КРИВ ЈЕ!!!

                    ДНЕВНИК ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

                       (новембар 1950. – фебруар 1951.)

Ј.Б. Тито је водио дневник од новембра 1950. до фебруара 1951. године (приредио Перо Симић, Новости, 2009.). Веома кратко, види се. 1950. година је година суше и глади у Југославији која се нашла у незавидном положају због сукоба са Стаљином и под реалном претњом совјетске интервенције. Прво што ћемо приметити када је Титов дневник у питању, и по чему се разликује од дневника претходника, јесте да се Ј. Б. Тито није много ''замарао'' трошковима: ни личним, ни државним. Додуше, помиње на једном месту нешто слично али у потпуно другом контексту: „6. новембар 1950., Недеља је и пошли смо у лов на фазане и зечеве. Било нас је 12 ловаца а план је био да отстрелимо 300 фазана, а пало је свега 42, од тога сам ја убио 14 фазана и 8 зечева. Ријешили смо да сваки од нас може купити по 2 фазана по 120 динара а остало да иде у државне ресторане“.

И Ј. Б. Тито, попут краља Петра, има ''проблема'' са српским сељацима. 12. новембра 1950. године (шест дана после лова) пише: „Пошао сам код Илока у виноград да би се барем мало одморио на свежем ваздуху, али сам дошао кући незадовољан због једног малог инцидента на путу са једним биједним сељаком који је простачки опсовао због тог што сам пуцао на вране“. Можемо само замислити како је прошао ''биједни сељак'' када је Тито замакао а ствар у руке преузела УДБА.

Ј. Б. Тито се у дневнику углавном осврће на ситуацију везану око сукоба са СССР-ом, окретању према западу у вези хране и наоружања, и о тзв. ''унутрашњим проблемима''. И то је све, мање више, познато. О томе какав је био ментални склоп Ј. Б. Тита, треба се читати ''између редова''. Поводом 41 рођендана друга Марка (Ранковић) Тито бележи у свој дневник: „Брзо иде вријеме и моји млађи другови све више као да достижу мене“. Тито, дакле, искрено верује да је за њега време стало, да ће вечно живети, да он стоји у месту када је проток времена у питању а ''другови'' га у том заустављеном времену сустижу са годинама.

У дневнику има и ''практичних'' момената, па тако 4. децембра 1950. он каже: „Тражио сам да се хитно предузму извјесне мере због опасности да нас неко са Истока не изненади. Рјешили смо да се Дедиње мало расели, тј. да неки руководиоци нађу становања на другим мјестима а чланови Политбироа да спавају негдје на другим мјестима заједно са фамилијама, јер ако дође до бомбардовања ноћу све би пострадало. Оперативни део генералштаба се опет премјестио ван Београда“. 
      Тито, међутим, нигде не оставља трага својих размишљања о томе шта ће се догодити са народом ако дође до бомбардовања ноћу. О томе очигледно није размишљао. По томе се разликује од претходника који је делио судбину народа. Оно по чему су слични, Ј. Б. Тито и краљ Петар, јесте чињеница да су обоје слабије баратали српским писаним језиком, први, јер се не зна ко је и шта је, други јер је младост и сазревање провео у иностранству.

И док краљ Петар брине о томе које новине и часописи нису достављени а плаћени су, Тито незадовољан неким рефератом пише 21. децембра 1950. године: „Одмах сам наредио на лицу мјеста, иако је већ био у штампи, да се избаце сва она мјеста где се са изазивачком оштрином говори о нападу на нас“. Под истим датумом, Тито пише о томе како би и он попут краља Петра морао да иде са војском ван земље: „..У случају напада СССР-а на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи... Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље са јаком армијом и да се касније са таквом и вратимо, јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи...“. Он опет не брине шта ће се догодити са народом – важно је да се социјализам спаси. Он додуше брине због суше и промрзавања усева али је то очигледно због одбрамбених капацитета, страха од побуне и рата, а најважније: јер је он тада више воле да му Американци шаљу оружје уместо жита.

Оно, има и Тито проблема са својим ордонансима, али их он решава посве другачије од краља Пере. Тако 9. јануара 1951. године пише: „Данас су ми саопћили да су коначно ухапшени неки људи око мене који су се испољили као информбировци  и непријатељи главни је мој ордонанс из доба рата и до не давна Бошко Чолић“.

И како је почео да води дневник, тако га нагло и прекида. Вероватно како је опасност од совјетске интервенције сплашњавала, више није имао мотива и времена да се бави писањем, кад су то већ други радили за њега.

-----------------------------------------------------------------------------------

Нећемо изводити никакве закључке, осим неколико паралела наведених у тексту, препорука је да се прочитају оба списа. Интересантно је да су оба дневника кратка, по пар година нередовног писања и да су писана под компликованим историјским околностима, али неупоредивим, и са сасвим различитим мотивима. Краљ Петар је водио књиге трошкова, а Ј. Б. Тито је осећао да се могу догодити крупне промене, да хода по ивици и да треба да остави неки траг. У време писања дневника краљ Петар више нема практичну власт док је Тито на врхунцу власти. Док Тито пише о филмовима које је гледао и ''шпици'' (билијар) коју игра са друговима, краљ Петар своди трошкове. У ратно време, Петар то исто ради: пребројава се, док се у ратним годинама Титовим говори да су се често чули ''звукови љубави'' из његовог шатора или собе, док је ''диктирао'' Даворијанки (а другови га упозоравали да буду мало тиши), док за Перу нема таквих трагова. Додуше, и године су у питању. Краљ Петар је имао 72 године када је писао дневник Ј. Б. Тито 59 година (у рату десетак година мање). Али, треба узети у обзир да је у то доба за Тита, ипак, време стало.

Ништа спектакуларно у историјском смислу али веома вредно у психолошким траговима ''читања између редова'', да се макар мало упознамо са карактерима људи који водили ове дневнике и о којима се скоро све зна.

ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ

Пише: Игор Ђурић

                     

Бавећи се литерарно Истоком, много сам писао о води, што је логично јер је Исток ''исток воде'' а вода код Источана поприма размере култа и божанства. Највише сам, наравно, пажње посветио Извору где извире Исток. Ни краће реке - ни боље воде. Свега 18 километара дугачка је Источка река и у њу се, у том кратком току уливају Чауш и Вреошница. Тај Извор се налази у подножју планине Мокре горе, испод камењара који крије многе пећине. Река Исток се протеже кроз само насеље, па преко лугова и равнице улива се у Дрим. Поносни смо на врело Источке реке јер је једно од најиздашнијих изворишта у Србији. О свему томе можете читати у причи ''Вода'' која је део мојих ''Источких прича''.

Међутим, кроз Исток протиче и једна друга речица према којој смо ми Источани одвајкада имали маћехински однос и према њој се односили неправедно. Како се не-родитељ односи према сирочету тако смо се и ми Источани односили према горе поменутом Чаушу.

Јесте Чауш био неугледнији од Источке реке, вода је била топлија и није у њему било пастрмки, била је прљавија јер је протицала кроз неугледна насеља (о чему данас није политички коректно говорити), све то стоји, али нам све то није давало за право да се са толиким ниподаштавањем односимо према једном потоку и његовој води. Зато је ова кратка прича покушај да се исправи неправда према једној реци која протиче кроз једно место којег је Бог наградио водом, па се место по том питању уздигло у сујети. Свако друго насеље било би задовољно Чаушом (Чаушем), нека безводна подручја би га благосиљала, међутим, Чауш је имао несрећу да протиче кроз Исток, место које је у себи имало толико аристократске воде да није могло да препозна уважавање неког плебејског потока. Сада би многи од нас расељени по безводним пределима све дали за пола Чауша.

Знам, можда нам је сметао сам назив речице, Чауш, који је нагињао на неки други језик и обичаје, а ми смо били много поносни што се Исток и Источка река, и Извор, не могу препевати, пресловити и превести на друге језике, и што јасно показују словенске и српске корене у топонимији и доказују чији је Исток био одвајкада. Да је Исток ''страна света'' ласно би било превести његово име на неки други језик, али пошто је Исток: исток воде, ту су се нашли у проблему они који би да преведу и промене, и ми који нисмо прихватали оне већ преведене. Тако се и Чауш нашао у проблему. Расистички смо га сматрали нижом врстом.

А нисмо били у праву, чак и због његовог странског и нама страног имена, јер се лично име и топоним ''чауш'' појављује и код Словена. Ми смо брзоплето прихватили турску основу речи çavuşlar – наредник, и: çavuş – водник. Пре свега ''чауш'' је код Турака гласник, онај који преноси поруке и наредбе, или војник у чину официра или подофицира. Било их је и у саставу турске војне музике, били су чувари телеграфских и железничких линија, били су чланови еснафских удружења. Све су то били чауши. У нашој традицији чауш је вођа сватова који се брине о реду и обичајима на свадби, или онај који развесељава сватове. Чауш је и често презиме највише у Хрвата, Албанаца, Муслимана и једног Румуна (у свим својим варијантама).

Чауш јесте гласник, и у нашем случају, код наше речице и нас Источана, лош гласник, јер је доносио поруке које су нам слали планински потоци набујали у време великих пљускова и топљења снегова. Лош глас да ће се вода која ваља камење и дрвеће спустити оним путем куд јој је најлакше. Но, и поред тога, Чауш је ретко излазио из корита јер га већина потока није слушала и поштовала већ је ишла својим путем.

А Чауш у историји Истока заузима веома важно место. Још у античко доба ту се налазило прво насеље, баш на реци Чауш, насеље које је праотац оног Истока који смо напустили 1999. године. Како обично бива, у средњем веку баш ту где је било античко насеље граде утврђење Градиште. У ствари, то су били први одбрамбени бедеми утврђења које се налазило нешто даље, на брду, поред старог планинског пута. Вероватно је у питању читав низ одбрамбених утврда прављених на доминантним котама брда и поред путева према планини а са којих се видела и контролисала цела Метохија. Тако су изнад Истока постајали остаци поменутог утврђења Градине, или Градишта, (идентичног као и оног источније, изнад Рудника), што говори да су то делови исте утврде са оним са Чауша. Стара тврђава на брду је била тешко освојива јер је иза себе имала планину а испред себе воду из Чауша, Источке реке и Вреошнице, свакако бујније и неприступачније у то доба.

''Чауш, поток, тече од Старог села више Мојстира и улива се у Источку реку'' – пише Светозар Стијовић. Ту где извире, и до испод Мојстира, још се не зове Чауш већ Суви поток. Одатле га, убрзо појачава поток који тече из Лисачког дела поред Мојстира и који се зове Провалијски поток. Кад се споје та два потока по војним топографским картама настаје речица по имену: Река, у коју се улива и Пољански поток. Тек када зађе испод Душкаја према Истоку, по тим истим картама добија име Чауш.

На самом улазу у Исток, на почетку главне улице, Чауш је био премошћен једним неугледним мостићем, који јесте служио сврси али је био оно најнужније што се од моста може очекивати. Ограда од металних цеви је била искривљена од разних удараца саобраћајних средстава али је и даље стајала ту где јесте. Тај мост је био крај источког корзо-а са јужне стране а његова ограда нам је служила да се по њој посадимо и тако седећи проводимо сате и сате ''висећи''. У исту сврху, ''вишења'' или ''блејања'', је служила и шахта на центру, степенице код Павловића куће, степенице код комитета и црквена ограда. Временом се ту код моста на Чаушу створила депонија смећа, па смо касније избегавали ту да седимо.

У Чаушу није било рибе, осим ако која залута из Источке реке, јер смо ми под рибом подразумевали само поточару са црвеним тачкицама. Калифорнијска пастрмка је обитавала низводно од Рибњака. У Чаушу је било само малих рибица које смо ми називали ''пизгаљима''. Наравно, то се Чаушу не може узети за зло, јер ни много боље реке ни би представљале конкуренцију Источкој реци када је у питању станиште поточаре.

Чауш је протицао поред игралишта (јер то стадион, руку на срце, није био), иза свлачионица. Силно смо се уквасили много пута јурећи лопту која је упала и коју вода брзо носи претећи да је заувек однесе. Наставио би, са лоптом или без ње, после циганске мале поред средње школе и тако нам онемогућавао да бежимо из исте, са те стране, уједно понављајући проблеме са лоптом. Школски клозети су били постављени изнад Чауша и тако имали природни одлив канализације. Онда би, прошао иза бензинске пумпе па испод поменутог моста према пијаци где више и није личио на воду. После би се изгубио иза ветеринарске станице, у шипражје и врбаке, да убрзо постане племенита вода уливајући се у Источку реку. Баш туда, око ветеринарске станице водили смо девојке у прве љубавне пустоловине, и кад би Чауш знао да прича: не би испричао бог зна шта, јер смо генерално били слаби швалери. Међутим, одатле смо кретали у ''освајање'' рибњачких базена, кад идемо да крадемо рибу из рибњака и ту би Чауш већ имао шта да исприча.

      Чауш има и своје тужне а истините приче, које би могле бити теме и мотиви за књижевна дела и народна предања. Тако се једна енђа (енђе - девојке и жене које иду сватове), од Ашана утопила, због обилних киша, у надошли Чауш, управо када се враћала са сватовима кући, у Синаје.

На жалост, Чауш је био сведок и трагичних дешавања из источке историје, те тако и партизанских стрељања 1944. године. Баш ту у густишу иза џамије, над Чаушом, стрељани наши суграђани који су били (или: нису) у четницима. А 1999. године су око ушћа Чауша у Источку реку такође убијени и бачени у воду неки наши суграђани, они који нису на време изашли из Истока, овога пута од Албанаца. Чауш је дакле део Истока и његове историје, хтели ми то или не. Чауш је наша река, која је делила добро и зло са нама, и ја се тој речици на овај слабашан начин извињавам због непоштовања које смо имали према њој.