ИСТОЧКА РЕКА ЧАУШ

Пише: Игор Ђурић

                     

Бавећи се литерарно Истоком, много сам писао о води, што је логично јер је Исток ''исток воде'' а вода код Источана поприма размере култа и божанства. Највише сам, наравно, пажње посветио Извору где извире Исток. Ни краће реке - ни боље воде. Свега 18 километара дугачка је Источка река и у њу се, у том кратком току уливају Чауш и Вреошница. Тај Извор се налази у подножју планине Мокре горе, испод камењара који крије многе пећине. Река Исток се протеже кроз само насеље, па преко лугова и равнице улива се у Дрим. Поносни смо на врело Источке реке јер је једно од најиздашнијих изворишта у Србији. О свему томе можете читати у причи ''Вода'' која је део мојих ''Источких прича''.

Међутим, кроз Исток протиче и једна друга речица према којој смо ми Источани одвајкада имали маћехински однос и према њој се односили неправедно. Како се не-родитељ односи према сирочету тако смо се и ми Источани односили према горе поменутом Чаушу.

Јесте Чауш био неугледнији од Источке реке, вода је била топлија и није у њему било пастрмки, била је прљавија јер је протицала кроз неугледна насеља (о чему данас није политички коректно говорити), све то стоји, али нам све то није давало за право да се са толиким ниподаштавањем односимо према једном потоку и његовој води. Зато је ова кратка прича покушај да се исправи неправда према једној реци која протиче кроз једно место којег је Бог наградио водом, па се место по том питању уздигло у сујети. Свако друго насеље било би задовољно Чаушом (Чаушем), нека безводна подручја би га благосиљала, међутим, Чауш је имао несрећу да протиче кроз Исток, место које је у себи имало толико аристократске воде да није могло да препозна уважавање неког плебејског потока. Сада би многи од нас расељени по безводним пределима све дали за пола Чауша.

Знам, можда нам је сметао сам назив речице, Чауш, који је нагињао на неки други језик и обичаје, а ми смо били много поносни што се Исток и Источка река, и Извор, не могу препевати, пресловити и превести на друге језике, и што јасно показују словенске и српске корене у топонимији и доказују чији је Исток био одвајкада. Да је Исток ''страна света'' ласно би било превести његово име на неки други језик, али пошто је Исток: исток воде, ту су се нашли у проблему они који би да преведу и промене, и ми који нисмо прихватали оне већ преведене. Тако се и Чауш нашао у проблему. Расистички смо га сматрали нижом врстом.

А нисмо били у праву, чак и због његовог странског и нама страног имена, јер се лично име и топоним ''чауш'' појављује и код Словена. Ми смо брзоплето прихватили турску основу речи çavuşlar – наредник, и: çavuş – водник. Пре свега ''чауш'' је код Турака гласник, онај који преноси поруке и наредбе, или војник у чину официра или подофицира. Било их је и у саставу турске војне музике, били су чувари телеграфских и железничких линија, били су чланови еснафских удружења. Све су то били чауши. У нашој традицији чауш је вођа сватова који се брине о реду и обичајима на свадби, или онај који развесељава сватове. Чауш је и често презиме највише у Хрвата, Албанаца, Муслимана и једног Румуна (у свим својим варијантама).

Чауш јесте гласник, и у нашем случају, код наше речице и нас Источана, лош гласник, јер је доносио поруке које су нам слали планински потоци набујали у време великих пљускова и топљења снегова. Лош глас да ће се вода која ваља камење и дрвеће спустити оним путем куд јој је најлакше. Но, и поред тога, Чауш је ретко излазио из корита јер га већина потока није слушала и поштовала већ је ишла својим путем.

А Чауш у историји Истока заузима веома важно место. Још у античко доба ту се налазило прво насеље, баш на реци Чауш, насеље које је праотац оног Истока који смо напустили 1999. године. Како обично бива, у средњем веку баш ту где је било античко насеље граде утврђење Градиште. У ствари, то су били први одбрамбени бедеми утврђења које се налазило нешто даље, на брду, поред старог планинског пута. Вероватно је у питању читав низ одбрамбених утврда прављених на доминантним котама брда и поред путева према планини а са којих се видела и контролисала цела Метохија. Тако су изнад Истока постајали остаци поменутог утврђења Градине, или Градишта, (идентичног као и оног источније, изнад Рудника), што говори да су то делови исте утврде са оним са Чауша. Стара тврђава на брду је била тешко освојива јер је иза себе имала планину а испред себе воду из Чауша, Источке реке и Вреошнице, свакако бујније и неприступачније у то доба.

''Чауш, поток, тече од Старог села више Мојстира и улива се у Источку реку'' – пише Светозар Стијовић. Ту где извире, и до испод Мојстира, још се не зове Чауш већ Суви поток. Одатле га, убрзо појачава поток који тече из Лисачког дела поред Мојстира и који се зове Провалијски поток. Кад се споје та два потока по војним топографским картама настаје речица по имену: Река, у коју се улива и Пољански поток. Тек када зађе испод Душкаја према Истоку, по тим истим картама добија име Чауш.

На самом улазу у Исток, на почетку главне улице, Чауш је био премошћен једним неугледним мостићем, који јесте служио сврси али је био оно најнужније што се од моста може очекивати. Ограда од металних цеви је била искривљена од разних удараца саобраћајних средстава али је и даље стајала ту где јесте. Тај мост је био крај источког корзо-а са јужне стране а његова ограда нам је служила да се по њој посадимо и тако седећи проводимо сате и сате ''висећи''. У исту сврху, ''вишења'' или ''блејања'', је служила и шахта на центру, степенице код Павловића куће, степенице код комитета и црквена ограда. Временом се ту код моста на Чаушу створила депонија смећа, па смо касније избегавали ту да седимо.

У Чаушу није било рибе, осим ако која залута из Источке реке, јер смо ми под рибом подразумевали само поточару са црвеним тачкицама. Калифорнијска пастрмка је обитавала низводно од Рибњака. У Чаушу је било само малих рибица које смо ми називали ''пизгаљима''. Наравно, то се Чаушу не може узети за зло, јер ни много боље реке ни би представљале конкуренцију Источкој реци када је у питању станиште поточаре.

Чауш је протицао поред игралишта (јер то стадион, руку на срце, није био), иза свлачионица. Силно смо се уквасили много пута јурећи лопту која је упала и коју вода брзо носи претећи да је заувек однесе. Наставио би, са лоптом или без ње, после циганске мале поред средње школе и тако нам онемогућавао да бежимо из исте, са те стране, уједно понављајући проблеме са лоптом. Школски клозети су били постављени изнад Чауша и тако имали природни одлив канализације. Онда би, прошао иза бензинске пумпе па испод поменутог моста према пијаци где више и није личио на воду. После би се изгубио иза ветеринарске станице, у шипражје и врбаке, да убрзо постане племенита вода уливајући се у Источку реку. Баш туда, око ветеринарске станице водили смо девојке у прве љубавне пустоловине, и кад би Чауш знао да прича: не би испричао бог зна шта, јер смо генерално били слаби швалери. Међутим, одатле смо кретали у ''освајање'' рибњачких базена, кад идемо да крадемо рибу из рибњака и ту би Чауш већ имао шта да исприча.

      Чауш има и своје тужне а истините приче, које би могле бити теме и мотиви за књижевна дела и народна предања. Тако се једна енђа (енђе - девојке и жене које иду сватове), од Ашана утопила, због обилних киша, у надошли Чауш, управо када се враћала са сватовима кући, у Синаје.

На жалост, Чауш је био сведок и трагичних дешавања из источке историје, те тако и партизанских стрељања 1944. године. Баш ту у густишу иза џамије, над Чаушом, стрељани наши суграђани који су били (или: нису) у четницима. А 1999. године су око ушћа Чауша у Источку реку такође убијени и бачени у воду неки наши суграђани, они који нису на време изашли из Истока, овога пута од Албанаца. Чауш је дакле део Истока и његове историје, хтели ми то или не. Чауш је наша река, која је делила добро и зло са нама, и ја се тој речици на овај слабашан начин извињавам због непоштовања које смо имали према њој.