Толеранција је: Само ти синко ради свој посао!

Пише: Игор Ђурић

„Нема ничег тако злог нити тако доброг што један Енглез не би урадио. Али ви никада нећете наћи Енглеза који греши. Он све ради по принципима: бори се против вас из патриотских принципа, пљачка вас из пословних принципа, поробљава вас из империјалних принципа, подржава краља из принципа лојалности и сече главу краљу из републиканских принципа“.

Џорџ Бернард Шо, Човек судбине

Лако је изигравати мондијалисту и пацифисту на сигурном и удобном месту. Говорити против рата и ратника ушушкан у фотељу, поред камина, удаљен од фронта и опасности – може свако и ништа лепше. Тешко је изабрати страну и борити се. Треба бити толерантан са ножем испод грла, треба разумети другу страну у тренутку док ти убијају децу и силују жену, треба бити пацифиста и одбити војну помоћ која долази да те спаси из окружења и сигурне смрти.

Оно што ти ''антиратни активисти'' (у ствари су углавном ''антиратни профитери'') неће, или не могу, да схвате, јесте чињеница да се сукоби и ратови увек морају посматрати на више нивоа, из неколико перспектива. Глобално и појединачно! Опште и лично! Историјски и људски! 

Глобално, опште и историјски – сваки нормалан и поштен човек ће осудити рат. Појединачно, лично и људски – сваки поштен и нормалан човек ће стати уз свој народ. И у једном и другом случају осудиће и неће чинити злочине – али, зар се то не подразумева? Милиони мртвих у Другом светском рату су историјски факат. Иза тога стоје милиони људских судбина које осећају само они који су лично погођени.

Не кажем, глупо је оправдавати рат, али је још глупље не ратовати кад до њега дође, кад те нападну и ти се нађеш у центру збивања. Ратом се не долази до истине и правде. Ратом се преживљава или нестаје. У рату можеш само изгубити или победити.

Обично дођеш у ситуацију кад мораш да бираш: хоћеш ли убити или бити убијен, а при томе немаш избора да избегнеш једно или друго, или оба, и да одабереш нешто треће јер си на свом прагу, он је дошао код тебе, ти немаш куд . Да је било избора ''за нешто треће'' - не би било ни рата! 

Пекић је негде написао: Реч је о спознаји себе самога. Колико сте брзи дознајете тек пред тигром; колико часни кад нађете новчаник а нико вас не види; колико разумни кад се од вас захтева немогуће; јесте ли храбри тек када то није нужно да будете; колико добри тек кад треба поднети зло; и колико луди кад стојите на обали реке у којој се дави дете, а ви не знате да пливате. 

Колико сте толерантни сазнаћете уколико имате разумевања према свом џелату у том делићу секунде који вас дели од смрти! Ништа друго! Немате право опраштати у име других – само у своје име. У своје име немате право ни на издају - сем самога себе! У своје име имате право само на борбу!

Бити неутралан: лагодна је и лепа позиција, ко је не би пожелео за себе?! Посматрам политичаре, писце, глумце, певаче, невладине пулене, који заступају ту позицију. Сматрају их добрим, толерантним, широкоумним, светским људима. Они се нису сврстали на своју страну, нису одабрали страну уопште, или су прешли на другу страну – и тако остали добри свима. Непријатељи њиховог народа их не мрзе, пријатељи их разумеју јер су толерантни. Лепо је то. Ко не би волео? Али се то може постићи само ако је гузица била на сигурном и ако ти није нож под грлом. У супротном је требало храбрости тако се понашати и одлучити, и ја би их дубоко и искрено поштовао – да их има. Међутим, нема их. Или ја не знам за њих.

Код нас се, нажалост, већ дуго времена дешава један чудан процес који је горе наведеном узрок. Патриотизам и борба за свој народ аутоматски се код једног дела људи сматрају примитивизмом и злочином или превазиђеном и скупом работом. Свако ко се борио за своју земљу сматра се будалом и недостојним да се сматра ''светским'' и ''европским'' човеком (ма шта то значило по њиховим схватањима?!). 

По садашњем систему вредности у Србији, да би те сматрали напредним, либералним, толерантним и ''европским'' – мораш бити дезертер и издајица, мораш презирати атрибуте националног идентитета, мораш окривити свој народ за сва зла која се догађају и мораш оправдати злочине над собом. Иначе ће опет да те бомбардују за твоје добро!

А, у Америци сам видео нешто друго: таблице на аутомобилима где пише ''Ветеран Ирака, Авганистана, Кувајта'' итд. Та држава, која је узор горе поменутим мондијалистима, жели да обележи људе, ода им признање и препоручи да им се прогледа кроз прсте (полиција их не дира за ситније прекршаје) – јер су се борили у њено име (чак не ни за свој народ) убијајући друге народе у њиховим земљама за које већина Американаца и не зна где се налазе. Тако смо данас дошли у апсурдну ситуацију да нас убеђују како је нормално да Американци ратују у Србији али није нормално да Срби ратују у Србији против Американаца!

Француски обавештајац Пјер Бинел који је дао одређене податке Србима да би избегао рат, осуђен је у Француској. У књизи ''Косово - Вечити рат''  (читај кликом овде) написао сам својевремено:

„Француски судија је поступак Бинела оценио као издају. На завршној речи пред доношење пресуде државни тужилац је рекао следеће: Желели сте да будете херој, али били сте само издајник. Издали сте своје другове, своје савезнике, издали сте Француску. Француска штампа га медијски черечи износећи тврдње неких психијатара да је Бинел ментално болесна и изопачена личност (како је могуће да таква личност само пре неколико месеци добија највећа одликовања??!). Видите ли како Французи схватају појам патриотизма, за који нас неки наши „европљани“ убеђују да је ретроградан?!? Видите ли како пацифизам тамо није на цени?! Видите ли како они који издају своју земљу морају да иду у затвор?! У то време, (када француски судија изговара ове речи) 12. децембра 2001. шеф наше дипломатије био је Горан Свилановић. Номинално, он је био шеф и Јовану Милановићу. Не знам, јесу ли Бинел и Милановић икад помислили да нису требали да раде то што су радили. Борити се за Србију у којој је Свилановић власт није вредно Бинелових пет година. Јер, Свилановић у својству Министра спољњих послова, на питање Холбрука „има ли какав план за решење кризе на Косову?“, свој план износи у једној реченици: Ослободите нас Косова! Свилановић, који је рођен на Косову, као и Дачић, ипак није жело да у том ''ослобођеном од Србије'' Косову оде и живи у миру и слози са Албанцима. Не, он се ослобађа свог родног краја из Београда, сада већ из Европе“.

Међутим, када тим ''громадама'' толеранције дирнеш у апанажу или их оставиш без привилегија – не стај им на пут. Претварају се у дивље и крвожедне звери које газе све пред собом. Када су њихови лични интереси у питању немају ни трунку толеранције. Какви би тек били да су мучени, затварани, пребијани, паљени, убијани или силовани? Какви би били: са ножем под грлом? Дал' би имали снаге, храбрости и истрајности у својој толеранцији па да изговоре оне чувене речи: Само ти синко ради свој посао?!

Не!!! Јер би имали мало избора: или да буду толерантни и убијени (не могу ни издати јер у таквим тренуцима њихова издаја никоме не треба), или да се боре и покушају да спасу кућу од огња, сестру од понижења, брата од смрти а себе од срамоте.

Најзад, толерантан си или ниси. Не може то селективно, јер онда није искрено. Ако си толерантан према другима, мораш бити и према властитом народу. И супротно. Иначе толеранција ''не ради''!

СРПСКА ПОЛИТИКА: КАНТА ГОВАНА ПРЕКО ГЛАВЕ!

Пише: Игор Ђурић

Најважније (доказано у пракси) правило српске политичке сцене и Срба који се баве политиком, гласи:

држи нокшир ономе који је на власти и проспи му га на главу чим падне;

То је оно што требају да имају на уму сви они који се позивају на народ, поготову када им исти кличе. Поред тога, требало би више да поштују људе који им не ''држе нокшир'', јер ће им такви ретко исти просути на главу, или, макар, просипаће им га док су још на власти, што је само по себи подношљивије.

Све ово може да се каже и овако:

када паднеш, најжешће и са највише страсти, бићеш шутиран од оних који су те се највише плашили док си био моћан и који су ти се до бесвести улизивали;

Између уздати се у некога и издати некога, свега је једно слово разлике, а суштински је разлика огромна јер је то морална категорија а не квантитативно мерљива работа.

У једном од стрипова под називом Алан Форд пише на једном улазу:

боксачка дворана: овде се дају и примају ударци;

Српска политичка сцена:
     овде се дају и примају ударци – испод појаса;

И све се на крају заврши са говнима. Лепо је Пекић написао:

на Балкану се никад ништа није могло лепим, чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора;

Јер, српски политичари немају ни програме, ни идеологије, ни принципа, ни морала. Они само хоће власт и новац. Боже, како неоригинално и просто. Они само:

не знају шта хоће али то хоће одмах и увек;

ето, на то се своде бесмислице које причају и општа места у њиховим програмима.

Српска политичка сцена, што се тиче достојанства и међуљудских односа може се дефинисати и народном пословицом коју је забележио Вук Караџић:

коју руку не можеш посјећи, ваља је пољубити;

Наравно, и стално на уму имати и погодан тренутак чекати, са ханџаром иза леђа, да се фикне по руци чим моћ изгуби.

На српској политичкој сцени тренутно нема релевантног политичара (нити осталих актера: новинара, уметника, привредника, књижевника, академика, итд.) а да већ није (неки и по више пута) шутирао посрнулог господара и просуо му нокшир гована преко главе. Једино су се Тита, чак и добрано мртвог, бојали читаво десетлеће (неки и до дана данашњег). Питање је да ли га се баш сви само боје, или ту има и љубави?!

А онда редно, од Слобе до данас, и од данас па на даље – ништа не брините, све су краћи временски периоди између дивљења Цезару и Брутовог мача у слабини, а говна из нокшира су све смрдљивија и течнија. Што би рекли:

какав сат – такав хат;

или:

према свецима и тропари;

Ко први шутне падајућег газду и нокшир му, по могућству: јавно, изокрене на главу, често успе да се уздигне изнад осталих. Кратко то траје али се онда неко време њему нокшир ''спорад себе'' приноси и у дупе ко папир увлачи (у држави, партији, предузећу, факултету, позоришту, жирију). Али, нема мудрога међу њима да се присети прошлости, да мудрост из тога извуче, ''топлог зеца'' и гована на време да се спаси. То је зато што је опште место да је:

власт најјача дрога;

као и сви други топоси: жива истина.

Или су можда свесни, па се понашају по оној:

док траје нек лаје;

Иначе, како објаснити да привијају уз скуте исте оне са којима су заједно издали бившег господара, још га и шутирали лежећег?! Како објаснити да прихватају пребеге, издајице који су издали много боље од њих самих?! Али, питање свих питања јесте:

како се више до сада нису згадили људима?;

Данас, као никад пре, невероватна је брзина којом се мења страна и издаја изврши. К'о да увек држе спремна говна иза леђа – мада руку на срце, тако делују и на то се осећају. Још овај што пада није свестан да је пао а већ су му посути и катран и перје. Не мора да гледа ко му то чини: најжешћи ударци су од оних који су му били најближи, од највећег поверења и ''највернији''. Само су променили једно слово. Шта је то на ову кризу?

Доналд Кенеди или Џон Трамп: свеједно је, ко не слуша следује му Ли Освалд и Оназис Аристотел!!!

Пише: Игор Ђурић

Текст објављен 21.01 2017. године

Доналд Кенеди или Џон Трамп: свеједно је, ко не слуша следује му Ли Освалд и Оназис Аристотел!!!

Шта се јуче догодило у Америци?

Бившег роба заменио је садашњи робовласник. Робовласник је обећао бољи живот обичном Американцу који није ништа друго него модерна верзија Чича Томе (само без колибе).

Како ико, иоле озбиљан, може очекивати од ријалити тајкуна ожењеног спонзорушом да сруши естаблишмент, то јест, стварне центре моћи и капитала који владају светом?!

Шта је Америка?

Жаклина Кенеди не обгрљује свог погођеног мужа загрљајем жене која воли и губи своју љубав. Не!!! Она покушава да испузи преко задње хаубе у спас, да утекне. Она свега неколико секунди после испаљеног танета напушта брод, и мртвог капетана, и креће у сусрет бродовласнику. Кенеди у делићу секунде, већ погођен и скоро мртав (јер ће смрт наступити нешто касније у болници) схвата у каквој земљи је хтео да влада. Схвата да је САМ!!! И схвата да га је то коштало главе. Амерички председник не може бити усамљеник и индивидуалац, ван система и естаблишмента. Председник Америке не може бити САМ, осим ако не жели да заврши као Кенеди. Или његов брат Боб. Мора неко да стоји иза њега и тај неко мора да се слуша. Једино што је по слободној вољи јесте шта ће прва дама обући у којој прилици. И колико ће ''жалити'' покојног мужа. У случају Жаклине то је трајало пуних пет година (злобници тврде: много краће).

Меланија је, као птица злослутница, на инаугурацији обукла костим који неодољиво подсећа на Жаклину Кенеди. (Постоје и друге подударности: голишаве слике, манекенство, љубав према накиту и изјаве Меланије Трамп да јој је узор Џеки Кенеди). Хоће ли се на тој црној симболици завршити: време ће показати, и то колико је Трамп био искрен у својој објави рата естаблишменту (ма шта то значило). Јер, постоје и ситне преваре типа: ти причај шта год ти је воља а ми ћемо радити шта хоћемо. Тако су и вуци сити и овце (народ) на броју. Међутим, увек постоји опасност да се неко заигра а онда на сцену ступа Ли Освалд, пузање прве дане и спознаја првог човека да је САМ.

Жаклина је добро прошла. Ко се разуме у тематику зна да је веома тешко погодити снајпером мету у покрету. То могу само врхунски професионалци, са врхунском опремом. Ли Освлад је ''погодио'' Кенедија са италијанском застарелом пушком, купљеном у продавници за 59 долара. И свака му част, тако збуњен, лоше опремљен и обучен, ''погодио'' је Кенедија и није ни окрзнуо Џеки. Затим следи редно: власник ''стриптиз бара'' убија Освалда а локални начелник полиције изјављује да је тиме случај атентата на председника САД: решен и затворен. Јер је био САМ!!! Америка наставља тамо где је стала: после два дана ''Њујорк Тајмс'' објављује оглас за продају италијанских пушака истог типа оне са којом је ''убијен'' Кенеди, и оне се продају као алва.

Шта ће радити председник Америке и како ће се понашати: најмање је америчка и његова лична ствар. То је светско и берзанско питање, то је питање економских и стварних владара света. Звучи као опште место теорије завере али је истинито. Наравно, није председник Америке без икаквих моћи, моћан је то човек који може одлучивати о много чему али само у оној мери која не ремети главне и испланиране токове глобалистичке диктатуре крупног капитала, то јест шачице људи који владају светом и држе већину светског богатства и моћи у својим рукама (па и производњу застарелих италијанских снајпера). Јер, то што се сада и јуче догађа у свету, и што ће се сутра догодити, давно је испланирано и ти планови досежу столећима унапред. Толико су прецизни да чак сада сумњам и у слободу Меланије Трамп да изабере костим који ће носити.

И како Меланија ''искрено воли'' Трампа јер је леп, млад и паметан, тако и Трамп ''искрено жели'' да побољша живот обичног америчког грађанина рушећи стубове моћи америчког друштва и самога себе. Колико Меланија искрено ''воли'' Трампову фризуру, а не његов новац како злобници тврде, толико Трамп искрено ''воли'' америчку сиротињу, мир у свету и Србе. Кад год пожелите да причате о старлетама, ријалити шоу-има и спонзорушама, присетите се на кога полажете наде у боље светско сутра. Кад год вам газда или власник фирме у којој радите закине сате или вам обуче пелене, помислите на то како како ће један исти такав, само на много већем ново-у, ''донети'' бољи живот презадуженом и изгубљеном америчком грађанину, па самим тим ће и Србима ''бити боље''.

Све је то глума и лаж, све су то ''игре'' уместо хлеба. Клинтонови би свакако били веће зло, јер су заступали опцију са мање глуме а више огољене силе. Међутим, некад је боље против себе имати вештицу него пајаца – јер ће вам гард бити подигнут а ударац који следи ће се лакше поднети. Па тако и крупне промене које чекамо. Промена ће можда и бити али само ако су скуване у некој другој и већој кухињи. Трамп евентуално може само да спреми породични barbeque. Уколико недозвољено покуша нешто крупније, Меланија ће бити довољно богата да не пожурује у потрази за богатим бродовласницима, који иначе више и нису у моди. Поготову: грчки! Дочим, италијанске застареле пушке са оптиком: то увек има прођу. И међусобно руско-америчко признавање Крима и Косова!

ВЕЋ ВИЂЕНО: ОД ЛОШЕГ ГОРЕ!!!

Пише: Игор Ђурић

Све је ово већ виђено и преживљено, и ја не желим да учествујем у томе. Макар не на начин који ћу описати. Није поштено. Нећу да учествујем против једне стране и ако су остале стране подједнако лоше. О томе, за сада, да учествујем ЗА неку страну – нема ни говора. Не желим да будем оно што се данас назива ''независни аналитичар''. Независни: до мојега. Сваки има страну за коју ради. Неко паметније, неко глупље. Међутим, говорити против једне стране значи да радите за другу.

Пре него се ''успалимо'' за овог или оног, треба да се подсетимо блиске прошлости. Заборављамо ДОС, заборављамо Демократску странку, Г-17, њихове коалиционе партнере, невладин сектор. У њихово време је партијска држава (и партијско запошљавање) попримило облике које има данас. Заборављамо ''реформу судства'' (а чудимо се пресудама) и ''реформу војске'' (ко је све министровао). Заборављамо уништавање и беговање по јавним предузећима. Заборављамо пљачку Србије и политизацију полиције и службе безбедности. Заборављамо ко се задужио до половине садашњег дуга (знамо ко је наставио да се задужује). Све то заборављамо у жељи и намери да склонимо и оборимо Вучића.

Млађе и интернет генерације могу ово моје (и сва друга) писаније назвати ''хејтерством'': нико му не ваља и мрзи свакога. Али, верујте, није тако!!! Све је већ виђено, не могу да гурам главу у песак. Ови људи, кандидати за председника Србије који су се већ изјаснили и за које је извесно да ће их подржати политички корпус око Демократске странке и такозване ''грађанске Србије'', већ су били у позицији да ураде што-год доброга за Србију и њене грађане: па нису. Они су оличење ДОС-овске владавине која је и довела довде где смо сада. Без ''жутих'' не би било ни ових садашњих. 

Међутим, њихова највећа мана јесте та што не могу да победе Вучића!!! А, и зашто би гласали за некадашње и поражене снаге, када део њих већ имате у садашњој владајућој коалицији?! Па зар добар део њих није прелетео у СНС? Ено их на министарским местима, у Београду, секретаријатима, народној банци, правосуђу, јасним предузећима. Како смо брзо заборавили: ко су и шта су они?! Шта је проблем? Угрожене медијске слободе? Па ко стоји на челу јавног сервиса?! Правосуђе? Ко брани законе у скупштини? Економија и привреда? Ко је помоћница гувернера Народне банке и ко су министри? ЕУ? Ко је шеф преговарачког тима? Београд? Ко води Београд? Арапи? Ко је задужен за Арапе? Косово? Ко је започео све ово што се данас догађа, ко је довео Албанце на прелазе које су контролисали Срби? Субвенције странцима? Ко је почео то да ради? Отварање мостова и путева? Ко је отварао мост на Ади неколико пута? Људска права? Јесте ли макар једном видели ''заштитника грађана'' да је стао на страну обичног и сиромашног грађанина? Да ли се огласио поводом макар једне извршитељске криминалне радње? Не! Уколико у случају није било политике, није се ни бавио тим случајем! Одговарао је: ''нисмо надлежни''. На крају је био надлежан да се као државни чиновник бави политиком са добро плаћеног државног места.

Ко је био министар спољњих послова у време наших највећих дипломатских пораза (измештање проблема Косова из УН у ЕУ, одустајање од тужбе, чувена пахуљица, гранични прелази, постављање па уклањање барикада, итд)? Чиме је један државни чиновник (који ништа друго у животу није радио) заслужио да му дамо подршку и опет се насанкамо. Ако смо пребацивали Вучићу да нема дана радног стажа, осим политике, шта онда да кажемо о његовим против-кандидатима? Најгоре је, манимо персоналне одлике, што ће иза њих стати они које је СНС победио и сменио. Да ли нам то треба? Са становишта партијског деловања не замерам  ништа? Логично је да се чланови ових партија боре да се врате на власт. Са становишта грађанина ове земље...

Каква јебена ''грађанска Србија'' која подржава неке од ових кандидата?! Какви су то грађани и интелектуалци показао је Вучић. Купио их је скоро све. Где су били, и шта су радили, ти интелектуалци и уметници када су требали да се бране урушене институције, националне и културне. Ко је од њих из протеста напустио државна и буџетска јасла. У позадини сваког од њихових врлих ''пројеката'' прочитаћете да је финансиран из буџета Републике Србије. Сви су добро ухлебили, па сада имају снаге и воље да зајебавају овај излуђени и огладнели народ.

Слободно погледајте те спискове подршке. Нема ни једног на ''белом хлебу'' и  сиромашног, нема ни једног који је самосталан и непоткупљив, и због тога плаћа цену. Све су то битанге са буџета, добро уваљене на добрим местима, којима неће бити лоше ма ко владао Србијом али ће им бити много боље ако владају њихови. Те елоквентне и укусно обучене медиокритете и лоповчине већ смо имали на грбачи. А, и шта ће нам? Они су махом ''европејци''. А по том питању, питању Европе, макар како говоре извештаји и званичници исте, никад боље нисмо стајали. Та њихова Европа нема већих замерки на слободе грађана и медија, на људска права, дочим, што се тиче економије и државе, имају само похвале. И сад: зашто би мењали добре Европејце за оне лошије?

Са такозване ''десне стране'' политичког спектра ситуација је подједнако лоша, ако не и гора. Њих смо видели, део њих исто тако данас влада, осетили смо све на својој кожи. Шта? У 2017. години да Шешељ буде председник Србије?! Шта, да изређамо целу Отаџбинску управу СРС на важним местима у Србији? Ма, ајте, молим вас!!

О десетинама кандидата који ће добити мање гласова од потребних потписа: нећу трошити речи. Они су ту само да збуне овај збуњени народ и помогну властима да се гласови распрше на све стране.

Другим речима: све што вам се тренутно нуди као алтернатива постојеће власти – већ имате у самој то власти. Или: све што вам се нуди већ сте имали, видели и осетили на својој кожи.

Не!!! Овога пута нећу гласати ''против'' само зато што нећу имати прилику да гласам ''за''. И нећу својим деловањем (писањем) нападати само једну страну, без обзира што је лоша, и на тај начин помагати другу страну: која је такође лоша. Неко ће, с' правом, питати: па ко теби ваља? Није на мени то да говорим, о томе нека пишу партијски војници. Мисија јавне речи и интелектуалца, писца (ако вам је драго), је да говори: ко не ваља!!! Нека сам и хејтер, али будала нисам!

СРПСКА НОВА ГОДИНА, или: ЈОК, ТИ ЋЕШ!

Пише: Игор Ђурић

13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
     Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.

Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19.  децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.

Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.

Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
      Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:

Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:

- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!

Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.

Стаљин каже:

- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!

И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:

- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.

- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.

Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!

Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.

Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би  барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 

     Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.

Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!!!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је  масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.

Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!

ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!

РАНИ ЕРОТСКИ РАДОВИ: ТРАГОВИ С(п)ИСАТЕЉСТВА

Пише: Игор Ђурић

...лаж продајем

скрнавећи вам

дух

и дах...

То што је касно почео да пише, не значи да пре тога почетка он није писао. Другим речима, то што је као писац желео да се увуче женама у кревет и мисли, не значи да то није покушавао и пре првих писаних трагова. Не!!!, то у његовом случају значи посве различито. Затим, кад је он у питању, има и једну другу специфичност: окаснело писање неће бити његово прво писање, али ће бити прво сачувано писање. Оно стварно и изистинско прво писање изгорело је са његовом кућом и свим успоменама у њој. Он нема материјалних доказа о својим правим литерарним почецима, као што нема доказа о његовим љубавним авантурама, писма и слике са посветама, све изгорело, и други докази, као некад што је чинио и имао са девојкама којима је бивао први: тражио је од њих гаћице са траговима крви-невинуше, и тих неколико(?!) гаћица, уредно сложених у провидне кесе, па у фасциклу, чувао је као доказ: corpus delicti – и оне су изгореле са књигама његовим.

Неколико? Није лоше. И, то само невиних. И, нити једну од њих није интересовала његова књижевност и његове песме (Игор Мандић:''Увјек нетко други јебе наше љубави''). Док им је читао песме и бивао фин, редовно би остајао прекраћен, сматрале су га за најбољег друга (другарицу). Зато савет младим писцима, ако хоћете секс, баталите песме већ одмах им дајте конкретну „ствар“ у руку. Оних девојака које је имао и које нису биле невине, не зна је ли било више или мање, наиме, није од њих тражио гаћице, пошто крви не би на њима било а ко зна шта би се могло наћи другога?!

Трагове крви од губљења његове списатељске невиности, дакле, нема. Џаба је потрошено мастило из једног старог налив-пера, у једну црну свеску.

Алфред Дево (1825-1867) "Песникова јебачина":

„Муда ти се празне брже него твоја

Препуна црне сперме мастионица...“.

(Данило Киш, једном америчком издавачу: „Ја пишем као што јебем – ретко, али добро''; Петар Добровић Александру Дероку: "Ја не сликам кистом, ја сликам курцем".). Свеске, књиге, прве песме, приче, дневници у којима је описивао стварање колекције гаћица, писма која је добијао од другова и девојака, оних којима се спремао да узме „доказ“, и скоро цео тираж прве збирке штампаних песама: остаде у кући, кад је утекао. Дал' је то добро или није - сада не зна?! (Добро је: може да измишља. Лоше је: не може да докаже ''измишљотине''). То што није донео ништа од својих пређашњих рукописа, мисли се. И, дал' је корисније то што је његово прво сачувано писање, у неку руку, озбиљно писање? Не, није добро! За књижевност, мање више, вероватно и није важно, сигурно би он и сам добар део тога уништио пеглајући своју биографију за нека будућа поколења (ко што чине и други).

Биографија, са друге стране, каква је - таква је, његова је, он другу нема и не може да измисли више и другачије него што је до сада измислио. (Емброуз Бирс: ''Успомене су онај део нашег живота који можемо да испричамо не црвенећи''). За њега лично: штета је велика. Значи, од свега тога што је писао до своје тридесете године може само да се присећа, што је, признаћете, сумњива работа. Мисли се на сећања. Јер, није исто гледати очима четрдесетогодишњака на време кад си био дете или момак, и имати материјални траг својом руком исписан из тога времена. Ако је онда био склон патетици, а склон је и дан данашњи, данас би ипак на то он гледао са дозом само-корекције и идеализујући себе у односу на околину. Отуд: сумњивост посла кад су сећања у питању. Он свакако не би своје ране радове користио онакве какви јесу и ни једној варијанти. Али би му они послужили да исправи делове своје биографије, покаже се у бољем светлу, видео би из тих списа шта је лупетао, где је грешио, какве су га бриге мориле, па би све то лепо у причу уткао, наравно, са посве другачијим епилозима и мислима о томе времену. Испао би паметан а касније би те списе вероватно и сам спалио. Или, макар део њих, онај који би га издавао за потпуног кретена, што је и био. И, био би велики јебач. Јер је тамо све било описано, а у писмима њему послатим, са или без гаћица, много тога је девојачки признато и дрхтавом руком написано.

Међутим, то што је касно почео да пише као „прави“ писац не значи никако да је касно писцем решио постати. И, писањем се занимати. Од првих смисленијих комбинација његовог мозга, држи да је то могло бити око десете године, ако не и нешто пре, он је осећао да су му перо и хартија судбина од које неће лако побећи. У истом добу, кад је изгубио невиност, схватио је да ће му и чежња према жени бити опсесија равна уметности, то јест, да ће му пичка и уметност бити исто. То је морало да се надовезује, мада не баш онако како је Салвадор Дали то објаснио речима да „сексуалне опсесије представљају основ уметничког стваралаштва. Све што се не дешава на еротском пољу сублимише се у уметничком делу. Људи склони физичкој љубави не постижу ништа: они се изражавају спермом коју просипају где стигну“. Не баш онако, зато што он сматрао да је просипање сперме једнако важно и лепо као и писање песама. Једно без другога, уметност без жена, једноставно би значило: лаж!!! Само песме написане спермом вреде нешто (тако некако је говорио Црњански, тридесетих година прошлог века, окупљеном друштву на тераси хотела Москва). Песме написане крвљу: њега не интересују.

Жене и детињство: то је књижевност!

Момчило Селић у свом роману ''Изгон'', у две реченице објашњава ово што вам говоримо: „Детињство нам је једина отаџбина“, и: „Све за славу, а славу за пичку“. Онда су прошле три деценије да би у тешким временима, успео сам да склепа неколико слабашних песмица и да, после силних перипетија, у тамошњим условима, печати једну збирчицу песама. ''Недовршене песме'', не знајући да је Дис већ своју збирку насловио тим именом. Већ је био ожењен, а и да није, рекосмо већ, отворене корице књиге не отварају пут у средиште суштине. 

      Тако је почело. Ипак.

Његов живот личи на приче америчких писаца типа Милера или Буковског, Синклера, Твена или Хемингвеја, (неки критичари тако нешто и називају америчким биографијама). Оно по чему се он разликује по свом животном путу од поменутих авантуриста јесте, да је за разлику од њих, много, много, читао. Ништа му то није користило у стварном и уметничком животу, поготову у сексуалним тежњама, али је заиста тако. Ма где да је био, ма шта да је у том тренутку промашивао од живота, стално је имао књигу поред себе и увек је читао: између два секса, између два опијања, између два гладовања, између два самозадовољавања, између два чишћења клозета, између два промашаја, између два поготка, између два рата, између два живота – оног којег је додиривао и оног који је стално бежао од њега – он увек читао!!!

А, између читања и писања, будућем писцу, или оном већ оствареном, најбоље што се дешава јесу: жене!!! Између писања и читања стоји жена. Не би имало смисла писати, или читати већ написано, да није жена. Оне дају топлину и влажност написаном и прочитаном, оне својом меком кожом, својим дојкама, брадавицама и међуножјем, чине књижевни рад ароматичним и најлепшим на свету. Кад знаш да после писања следи жена, а пре читања одлазиш од жене: онда си испуњен и као уметник, и као човек, и као мужјак.

Књижевност је: жене - док можеш, и детињство које ти се у мислима враћа - када више не можеш!

Књижевност то је секс. Уметност, то је групни секс. Инспирација: то су жене. Чак и када је писац настран, увек заврши са женама, у мислима, у песмама, у кревету. Ево шта је Салвадор Дали говорио у перо Алену Боскеу у књизи о Федерику Гарсији Лорки: „Као што је познато, он је био педер и лудо заљубљен у мене. У два наврата покушао је да ме опали. То ми је много сметало, јер ја нисам био педераст и нисам намеравао да му попустим. Све ме је то стављало на муке. Дакле, међу нама се ништа није десило. Али сам био веома поласкан због угледа који сам стекао том везом. У себи сам говорио да је он велики песник и да би му требало дати малчице ону рупицу од дупета Божанског Далија. Напослетку, он се спанђао са неком девојком, тако да ме је она заменила у жртвовању. Пошто није постигао да му ставим своје дупе на располагање, он ми је касније тврдио да се жртвовао он а не девојка: наиме, тада је „први пут спавао са женом“. 

     Један други писац, Хенри Милер, са сасвим супротне позиције, написао је: „Лезбејке нам пред носом отимају пичке'“. Речи Волтера да је „важније за успех рећи четири речи краљевој љубавници него написати стотине томова“, никада нису губиле на актуелности. Он је такође написао за једног младог књижевника да „му је више користило дружење са мадам Помпадур него са њим самим“, дакле Волтером. Свет се није мењао од тога времена. 

НАПОМЕНА: У неким случајевима коришћене песме из књиге ''БОРДЕЛ МУЗА'', АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКЕ ЕРОТСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Избор и превод/препев ДАНИЛО КИШ

ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ КЛИКОМ ОВДЕ

ЕВРОПА ИЛИ БАЛКАН?!

                  Пише: Игор Ђурић        

„На Балкану се никад ништа није могло лепим. Чак и кад се златом начне писати, писање се говнима запечатити мора“.                                     

Борислав Пекић

*

Питао неки човек Хајдук Вељка 1813-те године „како мисли разбити јаничаре Капетан Паше који се креће према њему и Неготину, кад их има много више и боље су наоружани?“, а овај му одговорио:„Е, како? извешћу моје солдате и бећаре преда њи, па ћу им јебати матер“. 

Ствари, дакле, могу бити једноставне и просте ако смо заиста вољни да их завршавамо. Све може стати у задње две речи Хајдук Вељкове, само ако се реши. Трпи се, трпи, па се једног дана лепо изађе преда њи и... Само прво треба раскрстити са собом и са оним што се носи међу ногама. Треба бити спреман да се више жртвујеш (ако треба) од својих душмана. Ту је решење: у решености и издржљивости по сваку цену. А цене нема. Кад се изађе онда нема назад: у победу или пропаст. Зато, кад се смогадне и реши, треба изаћи пред наше непријатеље и јебати им мајку.

А ми, фала драгом Господу, никада оскудевали у непријатељима нисмо. Пријатеља смо слабо запатили ал' душмана: на све стране. Куд се год окренеш неко те вреба камом или кубуром. Тако нам окружење: спољашње и унутрашње. Јер ми смо окружени и изнутра. И споља. Е баш у вези те спољашње опкољености често се чује флоскула од стране наших политичара (наши су немамо куд а немамо ни друге, ни боље) који су махом необразовани (осим што имају формалне дипломе) а онда и од такозваних „јавних личности“ (које су још необразованије), елем: да је Србија одувек била део Европе, да је и сада у Европи и да то само треба да се формално потврди кроз пријем у ЕУ.

Прво, треба разјаснити шта већина тих микроба подразумева под појмом Европа?! Наравно, врло приземно и са анималним мотивима они под тим појмом подразумевају  државно-политичко устројство земаља западне Европе у задњих два-три века и при томе мисле углавном само на те најбогатије државе на западу континента. Не!, иако су данас Румунија и Бугарска формално (јер економски нити јесу, нити ће бити) пуноправни чланови те коалиције држава, ти лакомислећи  Срби, те државе ни данас не подразумевају под појмом Европа. Европа се географски простире и до Москве преко Кијева и Минска - па опет та весела дружина не мисли да је то Европа и не мисле да смо ми одвајкада били део те Европе. За њих је Европа само пуно корито, шопинг центри и јефтини наркотици, а не никако културолошки и историјски обрасци - ето то је најприближнија дефиниција.

Ако ћемо право, а хоћемо јер смо поштени и паметни људи, у смислу горе наведених одредница: Србија никада није била део те и такве Европе. Били смо и бићемо део Балкана који се једним краком ослања на Азију а другим краком на Европу. По духу, историји и традицији, по генетском коду наше народне свести ми припадамо Византијском културном темељу који је био напреднији и цивилизованији у односу на оно што се подразумева под западно-европским културним темељима. По верском, расном и духовном статусу ми смо Словени и Православци па смо као такви природно окренути у својој припадности према трећем Јерусалиму: Москви. Наравно, историјски, и према Константинопољу. Али никад према Риму. Нама је ближа класична грчка култура или широка руска душевност од хладног рационализма реформаторске Европе Лутера и Еразма, или потуљеног католицизма папских доминиона.

Те и такве, данашње или негдање, западне Европе ми никада ни историјски, ни географски, ни политички, ни религијски, ни културни део нисмо били. И кад год смо то покушавали грдно би пострадали. Од одбране хришћанства пред најездама азијата, преко Првог светског рата када смо изгубили сваку другу мушку главу и Другог светског рата када смо изгубили национални идентитет, државу и ратну победу а добили холокауст и Јасеновац - ми смо од Европе добијали само зло. 

Тако нас је у тим задњим светским ратовима један део Европе (Енглеска и Француска) терао да ратујемо против другог дела Европе (Италија и Немачка) а сви су нас терали да идемо против Русије а комунисти из Русије су нас терали да идемо против свих. Савезници Немаца Хрвати су извршили геноцид над Србима а наши савезници Енглези су Србе на крају бомбардовали и бацили у чељусти комунизма. А на Загреб није пала ни једна бомба у току тога рата: ни Немачка, нити савезничка а понајмање комунистичка. Јесмо ли тада били део Европе? И које? Оне фашистичке или оне савезничке?

Ја не видим разлог зашто треба да се срамимо због балканске припадности?! Мудри Пекић је с' правом говорио да је Балкан колевка свих релевантних европских цивилизација. Зашто би неко требало да се осећа нижом врстом ако није са поднебља западне Европе?! Рећи да смо кроз историју или духовно ми одвајкада били део Европе није никаква нарочита привилегија или доказ наше припадности цивилизацији на уштрб варварства. Пре би се закључило да је то отежавајућа околност. Јер, и ту где јесмо, и такви какви јесмо, ми се не разликујемо цивилизацијски и културолошки од било којег европског народа (опет се вратисмо на исто, али није исто) или азијског (осим по боји коже, не мислите ваљда на то ви „Европјеци“?!). 

Имамо добре и лоше стране националног бића. У многим стварима смо бољи од западно-европејаца, у исто тако много ствари смо гори од њих - у просеку смо ту негде. Ми смо такви какви јесмо и никакво самодекларисање нас неће учинити паметнијим, бољим, вреднијим и богатијим него што јесмо и бићемо. Индустријска развијеност је нешто друго и то нема везе са цивилизацијском припадношћу. Разликујемо се и бројчано, и територијално. Али, свет је постао глобално село а ми глобални сељаци тако да простота малограђанштине није различита у кругу двојке, у кругу око Ајфеловог торња или у кругу око Аја Софије - па му дође на исто.

И шта је заиста Европа? Колико је она укорењена у свести људи? Колико је она заиста духовно утемељена творевина? Колико је укорењена у свести људи као историјски факт? Можда потврду да је то мртворођенче и једна бирократска творевина треба тражити у факту да нико није махнуо нити једном заставом Европске уније на првенству Европе у фудбалу. Не! Сви су инсистирали на својим националним обележјима и тукли се међусобно у ту част.  ЕУ не може копирати САД јер државе САД нису националне државе. Само мало нерасположенији бирачи и ето краја ЕУ. О неком оружаном сукобу унутар уније не вреди ни трошити речи: за тили час би се пронашли стари ровови на Мажино линији. 

Ствари су просте, макар како их је Вељко из Крајине схватао: или треба стати испред њих са свим што следује или спремити дупе за колац. Али паламудити о томе како смо једно те исто: е, то код мене не пролази. Нисмо и никада нећемо бити исто. Кад смо једно (а како неки тврде) што навијамо за Нолета а не за Надала кад играју један против другог?

ЧИТАЈ ОВДЕ: МЕТАФИЗИЧКИ ИСЦРПЉЕНО ТЛО ЗАПАДА