Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 17. август 2018.

КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.
Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.
Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.
Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?
*
Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?
То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.
*
Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.
Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.
*
Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.
Па како га онда требамо почети решавати?
Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.
Какво је то правилно васпитање?
То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.
Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.
*
Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?
Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?
Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!
Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.
Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.
Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.
Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.


Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.
*
Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.
Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.
Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.
Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.
Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.
Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.
Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.
Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!
*
Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.
*
Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?
Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.
Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.
Да ли је то добро?
Не знам! Вероватно није! Али је тако.
Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.
Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

Нема коментара:

Постави коментар

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog