ДРУГОВИ ИЗ МЕТОХИЈЕ

Пише: Игор Ђурић

Душа уморна а рука по мало трепти. Отуд је рукопис искривљен, изломљен, и сав дрхтав, те је и прича иста.

- Вратили смо се и нико нас не дира. Идеш улицом нормално, по неко нешто каже или те попреко погледа, ал' то је све. За, сад...

Не би ми право због оног што чух, па се обрецнух на госта из даљине:

- Ајде, молим те....

- Да видиш само како се изградило!!! – прекину ме у пола реченице к'о да је слутио шта ћу да му кажем.

Јесте, мислим се, нисам тамо био још од 1999-те, вероватно се нешто градило. А, нисам увече лег'о у кревет, нити се ујутро пробудио а да не помислим на моју варош у Метохији. Само, чему сад то?!

- Ко је градио?! – питам га љутито.

- Па не знам, они, странци, пара им никад није недостајало, знаш и сам.

- Није то наше место изграђено, бре, наше место је изгорело, сећаш се?! Хвалиш се да те нико не бије и малтретира кад идеш улицом, у времену кад у такозваном цивилизованом свету ни куче не смеш попреко да погледаш!!! 'Де нам се изгуби достојанство, бре? И, она ароганција због које најебасмо...

Од силине осећања и неартикулисаног махања рукама просух кафу и покајах се што уопште дођох да се видимо. Конобар већ поче да нас погледује испод ока.

- Немамо сви ко ти, неко је морао да се врати јер није имао куд! – љутну се сад и мој друг из детињства.

- Није тако, ниси имао 'де ни кад си бежао, па си опет побег'о. Код кога се враћаш сад и шта тим враћањем признајеш: то је важно!!!

- Враћам се на своје!!! – сад је и он викао.

Ућутасмо се. Конобар нас погледом упозори. Ћутали смо, не због њега, брига нас је било, више је ћутња била осигурање од ружне речи увредуше која падне и никад више не може да се подигне и склони. А нисмо се видели годинама: ја и мој друг. У једној улици смо се родили и расли, у исти тањир 'леб умакали. Заједно стасавали, момчили се, препричавали прве љубавне згоде и незгоде. Били нераздвојни годинама. Па се раздвојили ратом и бежањем. Ја сам бринуо о породици, о деци, он је био сам.

Ћутимо, даклем. Па наручимо ракију. Писмо, даклем, и ћутасмо. Дочим, наручисмо опет. Конобар тражи да платимо, он га подругљиво одбија:

- Нећеш ти мени да наплаћујеш у сред пића, нисмо завршили, бојиш се да ти не побегнемо, не бој се, ми „Шиптари“ смо пуни пара, ево мој друг...

Овај утече према шанку, те му не даде да заврши и каже штогод горе.

Он мени:

- Јел' се сећаш оне лепе девојке, из села под брдом, што смо је обојица волели а она волела трећег?

Ја њему:

- Сећам се – велим а осмех ми преорава уснице.

- Умрла прошле године, стрефило је оно најгоре, ни два месеца није саставила. А, знаш ли ти, јадо мој, кад већ говориш о цивилизованом свету и достојанству, да нису хтели да дају дозволу да се сахрани на гробљу у Краљеву, већ су морали да је носе у неко опустело село ван града. Живела је у избегличком кампу. Толико о достојанству твоме.

- Немој то и тако да ми причаш. Немој, брате, ајде нешто лепо кажи, нисмо се видели више од десет година.

- Нема ништа лепо да се каже. Све лепе речи смо потрошили у младости, у завичају. Онакву лепотицу нису хтели да са'ране у своме гробљу!!! Тој Шумадији смо ми певали кад се напијемо и због те песме су нас приводили шиптарски милиционери. А ти ми причаш о достојанству, јебало те оно!

Не одговорих. Схватих да је то паметније. Опет наручисмо. И опет ракију, љуту и горку, уједно. И опет нас конобар попреко погледа, мање због ракије а више због нагласка нашег који се одбијао рикошетом од прљавих кафанских зидова и пробијао му уши.

Сад ја њега питам:

- Што се ти не ожени?

- Није ме 'тела ни једна – одговори не без ироније и једа.

Мислим се: прође му живот улудо. Ни кучета ни мачета: мој друг. А какав је лола био?! А сад живи у кућици коју су му туђинци направили на згаришту старе, и има једну склепану клупицу испред ње, на којој (кажу ми људи) седи сатима и гледа преда се. Ништа, при том, не види (настављају они што ми поткажу коју о њему), јер су около високи зидови или згаришта. Иза зидина не може погледом да допре, згаришта неће да види и ако их гледа.

- А, ти продаде? – упита ме са срџбом.

- Продадо' – одговарам ја постиђено.

- Добро продаде, причају људи?!

-  Не толико добро колико причају, али није ни лоше.

Очекивао сам да ће ми, већ полупијан, рећи како ми је сада лако да њега критикујем и паметујем му око његовог повратка, кад сам се лепо обезбедио и на безбедном сам. Не рече ми ништа. Или то остави за после, да то ракија каже уместо њега. На жалост, таки смо ми доле вазда били: шта смо трезни мислили - то би пијани говорили. И сутра отрежњени одрицали се изговореног, говорећи да се ничег не сећамо. И све тако у круг.

- Исто нам се 'вата - настави замишљено и одсутно – тебе овде зову „Шиптар“, мене тамо 'оће да поарнауте.

- Исто – кажем ја неискрено тужно а у намери да га мало умирим.

Лепо смо живели тамо. И мирно, да се не лажемо, и ако је поднебље било немирно а људи зли. Били смо млади, ништа нам није било тешко. Били смо млади и јаки па су нас комшије избегавале. Комшије су, наиме, волеле да ударе курвински и на слабијег, на нејач. Тако нам је искуство, нема у овим речима предрасуда.

- Јел' се родио ко?

- 'Де, јел' се родио?

- Па у вароши, од наших што су се вратили, јел' ко добио дете?

- Нико! Нема мале деце, уопште.

- Не ваља – рекох.

- Не ваља – рече.

- А, закопасте ли кога?

- Не!

- Не ваља – понових.

- Не ваља – понови.

Не ваља: 'де се не рађа и не мре, ту нема живота и напретка. Чак је и горе кад се нико не сахрањује, јер родити се можеш свугде, према прилици и случају, исто се тако и мре, само се место сахране бира према томе где ће ти потомство живети. Да те обиђу и запале ти свећу.

- Да одемо негде да једемо – рекох па угризох усну, требало је да га зовем кући у госте а не „негде“.

- Не – каже мој друг најбољи, негдањи – да пијемо још мало, па да се растајемо.

Опет из неког непознатог разлога прећутах позив у госте и на конак.

А били смо једна душа некад, у два тела. Нисмо се раздвајали. Данас смо две сенке без душе, које немају ништа заједничког осим сумњивих успомена.

- Како ти иде? – пита ме више реторички.

- Здраво смо – кажем му.

- Значи: добро?! – упоран је он.

- Добро – одговарам више ради реда.

Не смем, пак, да га питам: како њему иде. Видим по њему. Није се снаш'о, причају исти они људи.

- Добро је теби, добро – наставља он – сналажљив си ти.

- И, у клозет да ме затвориш не бих остао гладан – покушавам да се нашалим.

Он не реагује на моју незграпну шалу. Видим, за друго се спрема. Осетио сам у његовим речима горчину, почела је тада ракија да прича. А моја још није пристигла да одговори.

- Добро си се ти сналазио и за време рата – речјом захрапави, па ме погледа испод ока.

Ћутао сам. Поново. И навртао из чокања. Журио сам да ми ракија донесе одговор, неки љут и одсечан.

- А?! – викну и испрси се према мени – шта велиш сад?! Ајде кажи ми нешто о достојанству?!

- И они су мени све покрали и попалили – кажем у пола гласа.

- Је ли, жити мајка, тако кажеш?! – испи мој друг наискап у пола реченице – Ама, ти си њима први! А ја нисам, знаш ти то! Па ко је онда достојанствен, кажи ти мени!?

- Цео век су нас пљачкали и убијали – гласом све тишим изговарао сам речи за које сам био свестан да не вреде ништа у том тренутку, јер су хтеле да одбране неодбрањиво, да улепшају лоше.

- Остав' ту причу, мени! – рече па заћута.

- Да платим па да идемо, касно је? – по трећи пут, к'о Петар у Јудеји, одрекох се позива.

Ћутао је и ћутањем се није сложио. Тога дана смо ћутали или смо причали. Разговарали нисмо. А некад смо знали сатима да размењујемо мисли и осећања а да при том ћутимо и пецамо рибу у брзаку, или читамо стрипове у шљивику, или седимо у задњој клупи уљуљкани у тмину зимског предвечерја у нашој дебелој провинцији. Живот бих тада дао за њега а сад ми је стран и почињем да га мрзим јер ме подсећа на моје непочинство. Дошао је из далека а ја га не зовем кући, већ седимо у кафани која је тек неколико стотина метара удаљена од мог новог дома.

- Онакву лепотицу, јебо им ја матер! – а очи му пуне суза беху.

Па ме са тим сузним очима погледа право у очи:

- И велиш, слаб сам Србин чим пристајем да живим под њиховом влашћу, што сам срећан јер ме не зајебавају кад идем улицом?!

- Нисам то рекао.

- Ал' си мислио!

- Нисам...

- Плитак је мени новчаник за велико српство, баће. Не можеш данас, ни овде ни тамо, бити велики Србин са празним џеповима. Ал' ти о томе немаш појма, ти си се, кажу људи, „снаш'о“!

- Да баталимо те приче више, да идемо полако, доста пописмо.

- Нећемо још – вели – имам још до аутобуса... времена... А кад се будемо растали више се нећемо виђати.

Лакну ми што помену аутобус. Не бих знао шта ћу са њим целу ноћ. Ипак рекох:

- Немој тако, пијан си па свашта причаш.

- Колико пута смо се заједно напили? – најзад ми се обрати некако нормално и како треба, ал' то би само тада и на кратко.

- Нема броја – рекох – у кафану, на сабор, на игранку, чак смо се опијали и на дворењима!

- Јест' – насмеја се први пут те вечери – тад је најслађе.

Па отера осмех са лица и рече:

- Е, више нећемо, ово је последње, зато да искористимо. Конобар, дај још две!

Конобар га погледа, сада већ са мржњом у очима али не смеде да одбије.

Рекох:

- Ја стварно не могу више.

Рече:

- Још по једну, да ти нешто рекнем, па ћемо свак на своју страну. Нешто што је на срцу, да ти кажем шта ме тишти, па после иди.

Тога сам се ја и бојао, због тога на срцу сам и журио да се раставимо.

Поче:

- Куће су нам запалили душмани, то му дође к'о нормално, мрзи те, дошло му време да може, а, изгорело је по нешто и од њиховог, па се свети. Није мени било тешко што сам остао без родног дома већ што сам остао без илузије да имам отаџбину. Људи чине државу а ја човека овде нисам срео. Како су нас дочекали, јел' се сећаш?! Ал', опет, шта има њима да замерам. Какви смо ми били док не побегосмо!? Јел' се сећаш да смо 'тели једни другима очи да извадимо, комшија са комшијом због партије, брат са братом око међе, Србин са Црногорцем - ко зна око чега?! Како ми дочекасмо оне мученике из Крајине? Бројали смо им сваки залогај. Иста смо говна, бре!!! То је прво!

И опсова гласно, да цела кафана чује. Конобар скупи храбрости и приђе да нас упозори да будемо тиши и пристојни. Он опсова и њега. Ја са зебњом сачеках „оно друго“.

- Онакву лепотицу, еј!!! Друго... Најтеже ми је било кад сам те видео да крадеш и грабиш туђе. Тад је мени све изгорело, тад су ме пљачкали и палили, тад су ме тукли и малтретирали. Тад сам ја изгубио достојанство о којем ми ти сад и овде попујеш!!! То је цивилизација о којој ти причаш?! Ето, то сам 'тео да ти кажем. Кад сам долазио овамо није ми било то на памети, ал' пошто ти помену достојанство...  – последњу реченицу је изговорио шапатом.

Платили смо и зашли у сумрак. Конобар се чак и насмешио после свега, те пожелео нам „лаку ноћ“, кад је видео колики смо му бакшиш оставили. Ишли смо улицом, у којој нисмо расли и која води градом који није наш. Вреди ли рећи, опет смо ћутали. Нисам ништа рекао од када је он завршио са својом причом. Шта рећи? Срамим се ја, има цела деценија. Не знам шта ми тад би?! Ко да сам био луд?! А, никакву вајду нисам имао од тога. Да ме сад питаш: шта сам крао? – не би знао да ти кажем. А, крао сам. Он има право то да ми каже. Да је то неко други рекао већ би добио по носу.

Имам, можда, доста оправдања али ми не вреди ни једно. Мени не вреде, њему не требају. Осећам зато да више немам права ни на успомене, једино вредно што сам имао. Он ми не да, он ми сада својим ћутањем одузима право на њих. Са правом – ако ћемо право. Чисте су нам и лепе заједничке успомене али ми нисмо људи који их заслужују: он, јер се предао, ја, јер сам их издао крађом и курварлуком.

На раскрсници застаде и пружи ми кесу:

- Чоколаде за децу и кафа за снајку.

И оде у мрак, према станици. Нисмо се ни поздравили, није хтео Јудин пољубац, а ја мислим да нисам издао: само сам се одрек'о. Нисам га позвао на конак. Искористио сам већ сва три одрицања до зоре. Не би ни дошао. Оде он у своју Метохију, на своје. Тамо се можда не може достојанствено живети али се може достојанствено трпети.

ТОМБОЛА У ИСТОКУ - ДОМ ПЕНЗИОНЕРА

Пише: Игор Ђурић                       

                       

У Истоку се много коцкало.

У вароши се много коцкало.

Кад смо мућкали, у детињству, никада нисмо говорили глава-писмо већ увек: круна-број.

Никада нисам волео да се коцкам (макар нешто, поред свих осталих порока). А коцкање је било свеопшта појава у окружењу. Коцкали су скоро сви: од мале деце до маторих људи. Деца су се играла кликера само ако се подразумевало да губитник губи и кликер. Никад нисам научио да играм кликере. То је био велики хендикеп јер су скоро сви играли кликере кад почне сезона: у пролеће. Једноставно: није ме интересовало. А било је правих мајстора, оних који су могли да погоде из свих позиција и удаљености. Било је тако јаких удараца да се кликер ломио у парампарчад. 

      Мућкао сам пар пута на Божић, као ''сасва мали'', и све изгубио. Тако да сам се брзо охладио од тог спорта. Покушавали су да ме увуку у све то али сам одолевао. Одлазио бих тек, касније, понекад на томболу, играо бих по један листић, пар пута нешто ситно и добио. Волео сам касније, додуше, да играм карте: реми, таблић. Преферанса сам играо добро, чак одлично. Понекад би са друштвом играо у симболичне суме, тек колико да игра добије на дражи и да се не би неозбиљно лицитирало.

Било је упражњавано и матање (или маталице), кад се новчић баца уз линију или што ближе камену, најчешће: уза неки зид. Ко баци најближе тај добија. Викали су на саборима предузимљиви мешетари на импровизованим коцкарницама где је требало убацити метални колут на грлић флаше око којег је обавијена новчаница: „Навали народе, ко набије тај добије!!!“, али нико и никада није набио а још мање добио.

Ја, ето, нисам волео да се коцкам. Пробао сам пар пута на силу и увек сам губио. Можда сам због тога на време одустао: само ми је још то фалило, поред свих мојих порока, како већ рекох. Ипак, хтео не хтео, често сам гледао како се други коцкају, присуствовао сам разним ситуацијама, свађама и тучама, уценама и маштовитим наплатама дугова. 

      Било је и оних којима је коцка била у крви, који нису могли без ње и који су платили стравично високе цехове у сваком погледу. Мало је њих добро прошло у животу. Једина је срећа што већина њих није имала много тога да изгуби. Није било много великих играча: тек у сваком граду по један или два. Па би се онда они скупљали да одиграју по неку велику партију о којој би се дуго причало и од које би се стварали варошки митови и легенде а где су пиксле биле толико велике да се није ни могло замислити колики су онда били подови и ре-подовои: мада се, опет, код нас уместо тога чешће говорило: чип – добар чип. Ипак, најчешће изговарана реченицама у тим завичајним коцкањима била је: „Дођем ти“. И: "Може ли вожња?" ("вожња" је последња рука коју можеш да одиграш а да се не учипиш).

Доста се мућкало, али су ти биле честе и свеприсутне улаграбе. Старији ђилкоши би ударили по руци онога што мућка па би настао грабеж око пара. Код старијих омладинаца и маторих људи били су најпопуларнији покер и ањц. 

      У ањцу је посебно била важна карта звана шанта, дама треф, која је имала неколико вредности па самим тим и веће могућности за комбинацију. На шанту се увек стављало највише. 

       Играо се и фирцик за паре, па и домине. Код нас се чак и шах играо за паре. Све што је по себи имало такмичарског карактера, свака игра, свако надметање, одмах је претварано у коцкање. Играо се фудбал за паре, вук'о се такозвани шорц (краће и дуже дрвце), играле се шлаге (кад се сабирају или одузимају серијски бројеви новчаница), стављало се под капу или у чарапу. По саборима се играло на примитивним рулетима, или су се бацале некакве фигурице на мушеми са бројевима. На крају су се појавили и покер апарати, те разне друге машине које су многе појединце, а са њима и породице, увиле у црно. Наравно, ту је скоро без престанка егзистирала и томбола:

 Дом пензионера у Истоку обитавао је у старој згради, у центру вароши. Криво стој а право збори, тако и треба да буде: за пензионере - стара зграда. Ми, опет, ако ћемо право, у то време нешто и нисмо имали много нових грађевина. Били смо, што би рекли, варош са традицијом. Помешани утицаји грађанске културе  и оријенталне касабе. Елем, преко дана се у старој згради Дома пензионера играо фирцик и шах, лупале су домине по столу („дупло голо“), испијале су се кафе из филџана а богами и коњаци Звечево. Пиво слабије преко дана, за то су служиле задруге и продавнице. Прави Источанин не воли да даје за пиво више него што треба јер га тако онда има мање. 

     Суботом увече су се склањали столови уза зид и ту је, са терасом иза дома, одржавана игранка, неретко око Госпојина дана и „Плаво вече“ а када би карта била скупља и на коме се проглашавао: „Мис вечери“, најбољи плесни пар, најбољи играч народних кола. Својевремено је набављена и једна стаклена кугла (у време дискоманије) али пошто није имала електромотор, један височији омладинац би био задужен да је повремено прстом окреће. Музика се пуштала на старом грамофону а микрофон поред њега је преносио звук у појачало и звучнике. То је вазда крчело али никоме није сметало, поготову заљубљенима.

Истине ради, у почетку, томбола се организовала у хотелу на центру, па је премештена у „Дом пензионера“. Тако се организовала наизменично: час на једном - час на другом месту. Томбола је редовно почела са радом 1971. године. Прво местимично, једном или два пута недељно, а касније и сваке вечери, кад се видело колико Источани воле да се коцкају.

- Премија је 72.000 динара! Нових! - виче у микрофон обешен концем око врата онај што чита бројеве, а како би га другачије назвали пошто официјелног назива није имао, до: спикер. Говори наизменично (симултано) српски и албански.

- Мало је!!!- чује се из сале.

- Уааа, лопови!!!- наставља незадовољно грађанство.

- Продато је 132 листића, од броја...

- Лажеш!!!

- Молим ред. Зваће се милиција - упозорава званично лице томболе, наш спикер.

Милиционар, који је, узгред речено, добио свој листић џабе, само се мало придигне и прошара погледом по сали па настане тајац. Тада се знало ко је власт, ко коси а ко воду носи.

- Нема смисла - шапуће свом суседу за столом „најхрабрији“, гледајући у листић.

Бубањ се покренуо, микрофон крчи а преко звучника се чује како куглице ударају о зидове бубња. Спикер почиње:

- Два!

- Јебао те ја! - викну неко из публике, у којој су сви заокруживали бројеве, на опште одушевљење и одобравање свих присутних.

- Двадесет и седам! - говори даље спикер.

- На шта седаш? – опет се јави исти, један млађахни али овејани варошки ђилкош.

А његову несрећу са суседног стола га је приметио отац и на брзину држећи га за уво избацио напоље. Опет су се сви смејали. Децу иначе номинално нису пуштали унутра али су се она довијала на различите начине. Или су улазила кроз прозор, или су пратила бројеве испод отвореног прозора, на улици. Они су преко прозора додавали паре старијим рођацима или комшијама, они су им куповали листиће а богами понекад уз масну провизију и подизали премије. Ти дерани су са употребљеним зашиљеним палидрвцем бушили бројеве на листићу. Оловке иначе нису носили ни у школу а камоли на томболу. Према оловкама су осећали и показивали отворени презир. Кад на томболу набаса који наставник или професор бежало се на други крај сале. Често се све то завршавало сутра у школи са десет прутова по длану. Два длана - двадесет удараца: па ти сад види.

Иначе, док се читају бројеви, престају све активности у сали. Конобар не носи пиће, са никим се не разговара сем ако није у вези самога извлачења. Само Душ иде од стола до стола и продаје листиће за следеће извлачење. Играчи му остављају паре на сто и не гледају га уопште. Задња игра у којој је највећа премија звала се „мајсторица“. Сви су сањали да иза себе сутрадан чију: „Он је добио синоћ мајсторицу“. Једино што поред праћења бројева сви раде то је: пушење. Пуше и стари и млади. Некад се од дима не виде ни они за суседним столом.

- Четрдесет и три! – следећа је кугла.

- Јебали те ми! – у исти мах надвикују троје или четворо са различитих страна.

Спикер 'ладан ки шприцер. Ич се не узбуђава.

У ћошку је велика табла на којој су исписани бројеви који се пале како који број изађе. Често су неке сијалице цркавале па она није била од велике користи.

- Драго, одврни гвинт, ништа не добивам!!! – виче неко.

Драга увек седи поред бубња. Он потписује и записник. Сви који добију остављају Драги за тикет, да их не бије малер. Никад не пропуста томболу. Само је једном прекинуо кад га је стриц Данило са шамаром преко носа испратио кући код болесне жене. А било му је тад преко четрдесет година. Ни реч није рек'о. Само се стуштио низ пут. Да не добије још. После је говорио: „Добро је да ме баца не довати и са мачугом“. И још једном није присуствовао... ал' тад није нико...

- Шездесет и три!!!

- Статива!!! Дај: шездесетчетири!

- Драго, одврћи ако бога знаш!!! Гвинт попуштај!!!

Кад, одједном, неки клипан из средине викну: СТОП!!! Немогуће је, још није изашло ни тридесет бројева. Сви разочарано гледају у њега. 'Оће се так'има. Дођу једном и добију. Бесно гужвају листиће, бацају их на под где их има на стотине и још бесније повлаче из флаша и чаша, пале цигарете. Спикер за то време на глас проверава листић: 2, 4, 27, 31, ... 63... 85 – нема осамдесетпет, није извучено: РУПА!!!

- Настављамо са игром, листић није исправан!

Сви скачу са столица, клечећи траже бачене листиће. Са „рупашем“ ће се касније обрачунати. И он то зна, па се примакиње вратима да у случају опасности зажди у ноћ према Љугу. Ал' не одлази начисто, толика будала ипак није. Ко зна можда и изађе тај несретни број 85.

- Дај седам! – виче један из масе.

- Пази на шта седаш – одговара сада сам спикер преко микрофона а публика му аплаудира.

Често дува ветар у Истоку. Тада нестаје струја. Кад се то деси, упале се свеће а бубањ се окрече ручно. Исти је поступак и кад бубањ једноставно цркне. Онда се сви примакну „да не би било какве мућке“.

- Један!

- Али вредан!

- Шездесет и осам!

- Чик погоди ко сам ?!

Неки играју „по пола“ на један листић. Толико се имало. Неки испуњавају пун астал тикета. Они најмање добијају. Углавном, мајсторицу добије неки аутсајдер са јединим купљеним тикетом те вечери. Неки се пак кладе међу собом који ће први број изаћи. Па онај ко погоди узима паре оном другом. Узме новчаницу, помилује се њоме преко лица па је гурне у џеп. После десет минута дадне је другоме. Не може баш увек да се погоди број. Постоји посебна техника како се спајају листићи кад их имаш више а да би се лакше пратило. То су били мали, бели листићи са само једном комбинацијом. Један листић се поцепа на врху али не до краја. Други тикет се поцепа само по крајевима па се утне у онај са рупом по средини. Неки једноставно пљуну листић па га залепе за мастан зид. Некима је довољно да га залепе на орошену пивску флашу па тако држећи га на флаши фломастером заокружују бројеве.

- Деведесет!

- Ситно!!! Дај нешто ситно!!!

- Осамдесет и девет!!!

- Ама, човече, дај нешто ситно! Дај: седам!

- На ону ствар – сад је и спикер упоран па удара на зајебанцију.

Све се мање њих смеје на досетке и добацивања. Изгледа да је заиста некима „уситнило“.

Преко дана су у дому Љуба и Бинке. Они продају пиће и воде рачуна о куваним јајима на столовима. На сваком столу по шест куваних јаја. Кол'ко поједеш – тол'ко платиш. Само неко некад дрпи јаје, или се куне да га није појео (полуотворених уста, додуше), па онда настају проблеми. Не могу књиге да се „сложе“.

Источки конобари, као и већина тадашњих конобара, у широким белим сакоима, са великом џеповима, увек знају ко шта пије. Огроман црни новчаник држе у десном џепу а у левом скупљају запушаче (штампе) флаша од пива, сокова и вина, оне што су лично отворили тога дана а да би лакше увече сравнили рачун. У горњем десном џепићу је оловка и блокче. За каиш заденут отварач. У то време још је на зиду била окачена табла са натписом: „Не служимо пијане госте!“. А касније је додата и она „Част свакоме – вересија никоме!“. А фајронт се најављивао паљењем и гашењем светла. Био је то знак да се поручи претпоследње пиће. Последње ће се попити са конобаром и шанкером, у полумрачној кафани, кад се закључају врата и дигну столице на столове. Примирићете се кад милиционар позорник звирне кроз врата у мрачну кафану. То се није могло радити само 13-ог јануара, то вече кад се редовно „вршио попис“ и кафана не би радила.

- Сееедааам... десет и четири!

Онај што чека број седам бесно удара руком у сто. Спикер се шеретски смеје.

- Душ-Маћка, кажи му нешто ситно да да, имаш пиво од мене!

- Шта 'оћеш? – пита Душ стојећи иза шанка.

- Па: седам!!!

- На курац!!! – виче Душ.

Опет одушевљење. Да би га поздравили, један са ћошка викне:

- Душ!!!

А други са другог краја одговара:

- Маћка!!!

Тај надимак Душ је зарадио радећи као минер. Хватао би мачку, везивао јој за реп упаљени штапин и пуштао. Какав би тада хаос настајао на градилишту?!

Када се прода више од сто листића, колико има у једном блоку, онда се појављују дупликати или трипликати, јер су сви блокови исти и са истим комбинацијама. Због тога они виспренији прате ове што продају листиће и гурају новац у кожне торбе, па кад су при крају блока онда купују. Тако су шансе за дупликатом мање.

- Педесет и пет!

- Укочило ме скроз. Драго: гвинт одврни, својта смо, јебем му матер.

- Тридесет и три!

- Измалериса ме онај са „рупом“, стрину му јанем.

Кад је Тито умро томбола није радила. Мада је Драга сишао до центра да провери за сваки случај.

- Колико чекаш?

- Ја, ништа!

- Ти?

- Ја, овде три, овде четири.

- Ти?

- Ја немам мој, пратим за њега.

- А, ти?

- Јел' ме то зајебаваш?! Па чекам седам већ десет бројева!!

Душ-Маћка га чује, па га опет пита:

- Шта рече да ти треба?

Овај да му доскочи, каже:

- Седмица.

- Пуца ти гузица! – одговара му Душ а у сали се изнова разлама смех.

Извлачење се приближава кулминацији. Сада је већ евидентно да неколицина чека по један број. Онај са осамдесетпет таји, жив се не чује. Онај са седмицом црвен у лицу као рак. Псује спикеру све до седмог колена. Виче:

- Све је ово намештаљка! Зна се ко узима паре!

Један што је ћутао све време кад чу број 18, подиже се на ноге, лупи обема рукама о сто и викну:

- Виииип Сајђи!!!! Доста!!!

Био неки сајџија преко пута дома, дош'о ниоткуда и тако исто нестао. Али за тих пар година у Истоку прикалемљено му је да је педер. Руку на срце, било је нечег перверзног и болесног у њему. Имао је око стопедесет кила и у својој радњи је, радио, спавао, живео. Деца би увече долазила пред радњу, ударала у стакло и викала: „Виип Сајђи!!!“. Тако то остаде.

Сад су сви сигурни: то је крај. Тешко да се догоде две „рупе“ за исто вече. Ипак, поучени претходним искуством сада не бацају листиће одмах. И, наравно, погледом шарају тражећи „рупаша“. Он је већ одавно у мрачном сокаку.

У ћошку се, код бубња, броје паре, оставља се нешто бакшиша спикеру и особљу а код излаза неколицина чека срећника да са њим негде смажу кокошку (умачући је у вегету) и попију које пиво. Оно што му преостане неће дуго трајати. Нешто ће да оде испред задруге на пиво и месни нарезак (исто са вегетом) а нешто ће се изгубити на доминама. Увече ће се остатак дати на листиће. Ко зна кад ће га поново запасти да викне: ВИИИП!!! По неки то нису доживели никад. А играли су свако вече. Као стрика Драга, покој му души и лака му црна земља.

ПС

Једном сам, као клинац-основац, замолио стрика Драгу да ме одведе на томболу.

После натезања са њиме и мојим родитељима најзад је пристао. Дали су ми паре само за један листић. Добио сам. Стрика Драга ме више никад није повео а богами је пар дана био и љут на мене.

Уз курац је Митру кад попије литру!

Пише: Игор Ђурић

Негде пред битку код Варварина у Првом српском устанку 1810-те године, Хуршид-паши су саветници говорили да крене на Србе (и Русе) јер су Срби добри у шанцу, и у шуми, али никако не смеју Турцима на мегдан ''у поље''. Овај их је послушао и пред одлучујућу битку обратио се својој војсци речима: „Сви кажете да Србин не смије у поље, него се крије по шуми или се по брдима закопава у земљу ко свиња; сад ето поља, а ето Србина; сад да видимо ко царев хљеб једе“. Срби изашли у поље и разбили турску војску.

*

„Слобода значи, пре свега, не лагати. Тамо где се множи лаж, најављује се тиранија, или се она наставља...“.

Албер Ками

*

Мића Поповић: „Уметничко дело је последња одбрана једног народа“. Мада, како сада стоје ствари са српским уметницима, јадна и бедна нам је та последња одбрана.

*

Џони: „да ли лажем када кажем, да је срећа у три ствари...“.

*

Етикетирали су ме у животу баш пуно. Изгледам као картонски куфер каквог циркузанта облепљен налепницама са мотивима градова, који је у циркуским колима обишао свет, а, у шатри провео век. Прву етикету у животу прилепили су ми кумови (скоро сам сазнао да ми је име, у ствари, дала њихова ћерка, тада девојчица петог-шестог разреда јер је у повратном телеграму којег је нашла на полици и који је чекао њеног оца, уписала име које јој се свиђало). И нисам лоше прошао, могла ми је наденути име Стаљин или Лењин. Овако сам именом Игор пролазио сасвим добро.

У тим првим годинама живота, јашта, било је етикета: ''плачко плаче изгубио гаће'', '''де пије зека воду'', ''немирко'', ''усранко'', итд. Прву озбиљнију етикету добио сам кад са пошао у школу: на зиду је неко написао ''смрт шкавелима'' а ја сам схватио да сам између осталих и ја тај ''шкавел'' – Србин. То ми је мање тешко пало од етикете ''клемпави'' коју ми је залепила једна девојчица у коју сам био заљубљен и којој љубав изјавих, ах, ах!

Етикете су се ређале како сам стасавао, неке као инсинуација, а неке утемељене у чињеницама: ''неталентован'', ''дркаџија'', ''паметан'', ''смотан'', ''начитан'', ''занесен'', ''музикалан'', ''дрогераш'' („...завезао би ја њега за дрво па би му пустио армолику на уво док се не излечи, мајке му га набијем...“), ''чупавац'', ''ћелавац'', итд.

Да сам ''из четничке породице'', сазнао сам на разговору за пријем у Војну гимназију. Да сам ''јебач'' сазнала је једна девојка у другој години средње школе (пре тога сам исту етикету сам себи пришивао без икаквог утемељења, баш како се углавном етикете и додељују). Нимало наивно није изгледало када су ми прикачили етикету ''велико-српског националисте'', у трећем разреду средње школе. Имао сам све петице и једног кеца: из албанског језика. Поред тога мој национализам се огледао и у томе што сам прво научио да јебем а нисам научио албански језик.

Другови и другарице из одељења наденули су ми надимак ''Фројд'', сматрајући да ме тако зајебавају. У војсци ме је један мајор ''безбедњак'' опет подсетио на ''улогу моје породице у контрареволуцији'' али су ми због лепог рукописа ипак прилепили етикету ''ћате''. Пресудило је и то што сам официрској деци писао лектире а осталој војсци писма.

На факултету су ме професори мрзели и дали ми етикету ''нерадника''. Мрзели су ме јер ништа нисам знао. Околина ме је у међувремену частила етикетама ''алкоса'' и ''женскароша'', а један део женске околине ми је доделио етикету ''мушке свиње''. Ја сам себи, управо тада, почео да прилепљујем етикету ''песника''.

А онда су дошле деведесете, ''тужне и несретне'',  и ова садашња иста компанија која влада (''у уџбенике и у читанке ушле су битанге'') прилепи ми етикете ''миш из рупе'', ''домаћи издајник'' и ''ст(В)ани п(В)аћеник''. Као таквом увалише ми пушку и послаше у рат да покушам сам себе окарактерисати као ''патриоту''.

После бомбардовања, када побегох из Метохије, у Шумадијицу питому, спичише ми етикету ''Шиптар'', држава ме је назвала ''расељеним лицем'' („...нисте ви избеглице, ви сте само привремено морали да промените адресе...“), а за време боравка у Њујорку звали су ме ''факен Рашан фром Сибериа''.

Кад је стигла ''демократија'' у октобру месецу и када је постало популарно и наплативо бити ''страни плаћеник'', наравно мени избрисаше претходну етикету, исти они који су ми је и залепили, већ ми наденуше да сам ''ратни хушкач'' и ''злочинац'' (због оне пушке коју су ми дали док сам био ''страни плаћеник'' и ''домаћи издајник'').

Оно, у међувремену сам пар пута опет постајао ''издајник'', ''затуцани националиста'', и слично – како су се размењивале ове битанге што владају исто и исти - само мењајући идеологије. Ја сам лично себи накачио етикете ''џангризала'', ''депресивца'', ''скептика'', ''писца'', и још много чега. У последње време чујем од владара да сам ''нерадник'', ''неспособњаковић'', ''анти-европејац'', ''анти-реформатор'', ''затуцани Србенда'', ''хејтер''...

Једном сам, на једном месту, бранио нечије нешто. Неки "велики Србин" ми је пребацио да није патриотски да Србин брани албанско. Одговорио сам му: „За тебе сам ја тренутно Албанац“. Што би рекао књижевник Љубиша Јоцић: у животу сам био све осим лезбејке.

ПС

Уз курац је Митру кад попије литру! (Ово шифровано значи да ја припадам терористичкој организацији ''продаваца и конзумената алкохола'', а ово је наша парола кад кренемо у самоубилачке акције, нешто као: Алах је велики, Слобода или смрт или За дом спремни).