Пише: Игор Ђурић
Није га мајка грдила (карала) што се коцкао – већ што се вадио! Што
је хтео да се вади!
Вадећи се - још се нико није извадио.
У Истоку се говорило: „Ко се вадио – јебао сам му мајку“.
Треба дакле знати у невољи стати.
Онај оста који знаде кад је доста.
Вађење је зајебана и фатална радња за онога који се вади али и за
његову околину (често). Јер, чим си дошао у ситуацију да се вадиш то значи да
си истрошио све могуће кредите и пропустио све реалне шансе.
Најчешће се људи ваде у коцкању али се често ваде и у животу.
У животу, иха...ха...ха: у политици, у трговини и пословању, у љубави, у
сексу, у пријатељству. Много људи у Србији данас се вади у банкама: већина Срба
који улазе у банке – ваде се.
Реч је потпуно различита од њеног значења о којем ја овде говорим:
никада се вађењем не вадиш, увек се још више гураш према дну одакле би хтео да
се извадиш. Вађен никада није извађен, увек је гурнут. Али Срби не би били Срби
када свакој појави не би дали ироничан, саркастичан и двосмислен назив (име,
надимак). Зато ћерку зовемо сином а лепо спавамо само кад смо као заклани; ми
по судовима правду истерујемо а када хоћемо да се женимо ми онда просимо (младу);
у рат идемо певајући а плачемо када нам се нешто лепо догоди; када желимо да
кажемо „хоћу“ ми кажемо „јок, ти ћеш“; када нећемо да одговоримо на питање ми
не ћутимо него велимо „зини, да ти кажем“.
Елем, треба слушати мајку: никада се не вади. Признај стање,
признај пораз, прочисти се, покај се, па пробај поново и наново – новим снагама
и средствима, другачије него онда када си губио и дошао у ситуацију да се вадиш.
Вађење није добро ни у сексу, то јест, и секс је бољи без вађења.
Вађење је хватање за последњу сламку – али коме и шта може помоћи
сламка, било да је прва, било да је последња?!
Вађење некада зна да потраје, понекад заличи и да је успело. Некада,
овај што се вади ствара илузију да се извадио. Међутим, то никада није истина.
Нема вађења. Вађење је само по себи дијагноза, свршен чин; чим си дошао до њега
значи да је ствар пропала.
Вађење није „вожња“, то није последња шанса – вађење је овера
дебакла и пораза, срљање у још горе. Не вадиш се ради повратка већ се вадиш јер
си већ отишао. Не вадиш се да би победио већ се вадиш јер си изгубио.
Обично са друге стране твога вађења стоји невиђена фукара, она која
те је до тога и довела. И тера те да се и даље вадиш јер се сваким новим
вађењем ти све више и дубље улазиш у блато своје пропасти. Оног трена када си
се слизао са том фукаром ти си већ почео са својим вађењем. Није, дакле, само
до фукаре, нешто је и до тебе – ти си најзаслужнији за своју пропаст.
Треба знати када треба стати!
Међутим, често (најчешће) си у ситуацији када то стање не зависи од
тебе и када, све и да хоћеш, не можеш стати: много си се вадио и сада нема
повратка.
Вађење није истрајност, упорност или доследност. То није избор између
земаљског и небеског. Нема то везе са тим темама и питањима. Вађење је пораз у
поразу.
Ми Срби, као народ, вадили смо се почесто кроз историју. Индивидуално,
руска душа се најпогубније вади.
Скоро свака власт, било где, дође у ситуацију да се вади.
Ваде се,
више од нас Срба, и околни народи: пропали су више од нас.
Почело је да се вади
и човечанство због планете.
Вађење није борба – чим си почео да се вадиш ти си потврдио свој
пораз и потписао своју предају.
Можеш се вадити на различите начине: кроз карте, уз чашицу, преко
заблуде или тврдоглавости, кроз трговину, политику, поред жене или мушкарца, у рату и миру...
У позадини вађења си најчешће новац или пороци (углавном заједно).
Има људи, несрећних, који су рођени „вађени“, који су чим су
извађени почели да се ваде и који кроз живот ништа друго не раде већ се само
ваде, ваде, ваде... То су они којима ништа не иде од руке – осим вађења (а то
значи да су стално у некој пропасти).
Има и срећних, оних који се никада не ваде. Има и паметних, оних
који знају како “стићи и утећи, и на страшном месту постојати“ – са нагласком
на „утећи“.
Сви ми идемо кроз живот ка вађењу, разликујемо се само по томе ко
има памети или искуства да на време пред амбисом стане, чак и онда када му
изгледа да ће лако прескочити. Јер људе вара заблуда да је било оних који су
тај исти амбис успешно прескакали. Да, било је таквих, али се они прескачући
нису вадили. Они, ти који су прескочили, нису прескакали своју раку како чине
они који се ваде.
Најгоре у вађењу што се код онога који се вади увек ствара привид
да је ту: тик и надомак да се извади. То је илузија, опсена, заблуда. Готово
је! Вађење је крај, уколико је било право вађење. Јер, има и оних вађења која
само личе на то и она створе привид и легенду да се неко некада вадио и успео
извадити. Ако је у питању право вађење нећеш се извадити макар неком очи
извадио и веће су шансе онога кога су из гроба вадили него твоје.
Савет!?
Па живиш у Србији (на Балкану), шта ће ти савет кад и сам знаш. Кад
год помислиш да не може горе и кренеш да се вадиш – већ сутрадан се покајеш и
пожелиш да се вратиш у јуче. Не срљај у сутра само да би се померио од данас.
Мењај ствари, бори се, ако треба и страдај у тој
борби, то је твоја обавеза, нико ти не каже да се предаш – али само као играч (борац),
никад као онај који се вади!
