ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...