ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА

 Пише: Игор Ђурић

ИСТОК – ТОПОНОМАСТИКА У ОДБРАНИ СРПСКОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И ДОКАЗНИ МАТЕРИЈАЛ У ПАРНИЦИ ЧИЈИ СУ!

 

ИСТОК, као насеље, први пут се помиње у повељи цара Душана 1348. године, у познатој Призренској повељи (хрисовуљи).

На првом месту, у овом експерименту, треба издвојити цркве и црквишта на простору Истока и околине, па се чак после тога и није потребно трудити даље у казивању онога шта је тема ових редова.

СТУДЕНИЦА ХВОСТАНСКА се налази у близини насеља СТУДЕНИЦА и ВРЕЛО. Прва базилика је изграђена у VI веку а после проглашења аутокефалности српске цркве она постаје седиште Хвостанске епископије и богословско училиште (универзитет), да би се касније подигла на ниво митрополије.

Сам назив ХВОСНО (Хвостно) користи се за северни део МЕТОХИЈЕ. Потиче од старословенске речи „хвост“ што значи дрво или дебело дрво, због тадашњих густих шума на том подручју.

МЕТОХ, зна се: манастирска земља. Реч је грчког порекла и у изворном значењу значи заједница. Чак и онако како Албанци покушавају да преименују назив Метохија у Дукађини иде у прилог овим наводима. Дукађини је изведено из назива Јованова земља или Војвода Јован (дука – војвода; Јован – ђони).

ГОРИОЧ, манастир изнад Истока, XIV век, саграђен на БЕЛОЈ СТЕНИ, метох манастира Дечани. По легенди, изградио га Стефан Дечански да се захвали Светом Николи што му је исцелио „огореле очи“. Изнад самог манастира се налази извор под именом СТРМОДЕЛАЦ.

На месту старог гробља у Истоку, које се зове ЦРКВИШТЕ, налазе се остаци старе цркве Светог Ђорђа која је спаљена у време Кримских ратова.

Црква Светог Јована у ЦРКОЛЕЗУ, прва половина XIV века. Саградио ју је војвода Новак Белоцрквић.

Црква Свтог Николе, ЂУРАКОВАЦ, XIV век.

Итд. итд.

Ако, пак, не верујемо нашим црквама и гробљима, Немањићима и њиховим војводама, онда би можда требало да поверујемо Турцима (што је сасвим у српском духу, касније названим „другосрбијанштина“). Елем, Турци су због убирања пореза и осталих марифетлука пописали становништво на Косову и то 1485. године и у том Скадарском дефтеру на територији данашњег Истока пописане су, поред Срба, само још две породице: једна арбанашка и једна влашка.

Можда је разлог томе и што Немањићи нису дозвољавали сточарима и номадима да се задржавају у пределима који су били њихови.

Тако у Душановом законику постоји један члан који гласи: У селу где се заустави Влах или Арбанас, у том селу да се не заустави други који за њим иде. Ако се задржи на силу, да плати потку и што је испасао. Ето како се чувала домаћа пољопривреда и одржавала национална структура.

Још је пре тога краљ Владислав у Врањинској повељи из 1242. године написао: ни Арбанас ту нема зимовишта.

Краљ Милутин, пак, у својој повељи из 1300. године даје право Арбанасима да могу долазити на црквени панађур о храмовој слави Светог Ђорђа код Скопља, али морају да плате таксу за то.

У поменутом Скадарском тефтеру, Турци користе старословенску и српску топонимију, понекад у својој интерпретацији: ИСТОК је ИСТРАНМЕШ, БЕЛО ПОЉЕ је БУШИН БРАК, ЂУРАКОВАЦ је ЂЕРБЧИША, ТОМАНЦЕ је ОТОМАНИЧА, МУЖЕВИНЕ су МУЗЕВАЧА, ЦРНИ ЛУГ је ЧИРНА ЛУКА, СТУДЕНИЦА је СТУДЕНИЧА, СТАРОДВОРАНЕ су СТАРА АНДОВРАНИ, итд.

Дакле топоними?!

Овде је ипак реч о топономастици (топонимика) и пошто ја немам знања да бих се бавио етимолошком и демографском анализом задржаћу се смо на томе да спасим од заборава неке топониме и да успут даднем неко своје запажање.

Ако почнемо од самог назива централног насеља, одмах на почетку, све је јасно: ИСТОК. Није у питању страна света већ исток (извор, врело, врутак) воде (реке). Реч вуче словенске и српске корене: извир; издан (В.С. Караџић, Српски ријечник). Већ је речено да се насеље на западној страни зове ВРЕЛО. Планина изнад насеља и извора јесте МОКРА ГОРА.

Пошто је крај веома богат водом отуд и следећи топоними: БАРЕ, БАЊЕ, БАЊА, ЦРВЕНЕ ВОДЕ, БЕЛЕ ВОДЕ, ВИЛИНА ВОДА, ЈОШЕ, ИЗВОР, КЛАДЕНАЦ (ХЛАДЕНАЦ), ВИР, ЈАЗ.

Ту су још потоци и реке: ИСТОЧКА РЕКА, ЧАУШ, КУЈАВЧА, БОЛОВАН, МАРКОВ ПОТОК, КОЈЗАЧА, ДЕВИЧКИ ПОТОК, ВРЕОШНИЦА, КРАЛИЦА, ЦРКОЛЕСКИ ПОТОК, БЕЛИШНИЦА, БЕЛИ ДРИМ.

Наравно, било је и места где су оскудевали са водом:  СУВО ГРЛО, СУВО ПОЉЕ, СУШИЦА, БЕЗВОДНИЦЕ.

Из приложеног се да видети да ниједан од топонима нема корена из албанског језика (тешко је и дефинисати те корене) и једино речица ЧАУШ има у свом називу и словенске и турске корене.

Да набројим још топонима везаних за имена насеља, пределе, узвишења, пећине, вртаче, долове, лугове: ГРАДИНА, ЖАЖЕНАЦ, ТРШЕВИНА, РАВАН, ГРАБЧИЋ, КИЛАВИЦА, КОРЕНИК, БЕЛИЦА, КРЊИНО, ТУЧЕП, ЉУБОЖДА, ЦРНЦЕ, ПРИГОДА, ЛИПЉА, ВУЧАР, ЈАБЛАНИЦА, ПЉОСНА, ВЕЛИКА ВРАТА, МАЛА ВРАТА, ЧУНГУЛА, ИВЕТА, ЈАЗБИНА, ЈЕЛА, САМАР, БАЊША, ГРАБ, ДАПКОВИЦА, КРИВАЧА, КУПЛЕНИЦА, ГРАБЉА, ГОЉАК, ГОРИЦА, МЕЧКИНА РУПА, ГУЧИЦА, ПАЉЕВИНА, БЛАЗАТНИЦА, ЦРВЕНА КУКА, ЈЕРИНИН ПУТ, ДЕВИЧ, ОВШЕНИК, КРНА, ЛУКАВАЦ, ДОБРУША, ПРЕКАЛЕ, СРБОБРАН, ТОМАНЦЕ, ЉУБОЖДА, ОРЛОВ КРШ, ШУМЕК, ЦЕРИЋ, БУЧЕ, БОЈЗАЧА, ТРГОВИШТЕ. СТРАЖА, КАЧКАВАЉИ, НОВИН ВРХ, ЈАГЊИЛА, ЛАЗАРИЦА, ЛОЈЗА, ЛУГОВИ, МАНАСТИРСКИ ЛУГ, ОРНИЦЕ, ПИТОМЕ ЛИВАДЕ, КАЉАВИЦА, ПОЉАНЕ, ЛЕЂЕНИЦЕ, ВОГРЉА, МИЛИНА ВРТАЧА, СТРМЕЊАЧА, КОЊСКИ ДО, ГРОМАДА, ТОРШАН, СМЕТОВИ, КРАЉЕВ КАМЕН, ПОПОВ ЛУГ, РАКИЋЕ, РУДЕЖ, РУДНИК, РАКОШ, КОСТРЕЦ, ЈЕРЕБИЊЕ, СИНАЈЕ, МОЈСТИР, ЖАКОВО, ТУЧЕП, ОСОЈАНЕ, ШАЉИНОВИЦА, КОШ, ЖАЧ, ДРАГОЉЕВАЦ, МУЖЕВИНЕ, ДУБОВО.

А сва ова насеља, узвишења и шуме налазе се у пределу МЕТОХИЈСКОГ ПОДГОРА и МОКРЕ ГОРЕ са севера и МЕТОХИЈСКЕ РАВНИЦЕ са истока, запада и југа.

Чак ни комунистичке карте, рађене латиницом после рата и са видљивом тенденцијом нису могле да оду даље од преименовања одређених махала, засеока или бачишта којима су надењавале имена албанских породица које су ту живеле или користиле их за испашу.

Али и у тим картама и даље су доминантно преовлађујући топоними словенског и српског порекла: ПРОВАЛИЈЕ, РУДИНА, СТАРО СЕЛО, ДУБРАВА, ДУШКАЈЕ, КОШАРИШТА, БАЧЕВИШТА, РУПЕТИНА, БУКОВИК, ПОНОР, ШИЉАТИ КРШ, ИВАЊЕ БРДО, РОСУЉЕ, СИНАЈСКО ПОЉЕ, СОЛИЛО, ЛИСАЦ, СТРАЖИШТЕ, ГОЛИ МАЧ...

Када и површно погледамо ове називе (топониме) може се реконтруисати читав некадашњи друштвени систем и људи који су ту некада живели: тамо где су старе грађевине; где је гром жежо; где је равно а гду су ницали граб, буква, јела, липе или цер; где се шума тршила; куд је пљоснато планинским путем; где је најбоља хладовина била; куд су јазбине; шта личи на седло и самар; која је вода какве боје и која је стена каквог колорита; где је гора а где је поље; куд су долови а где су поток или луг; шта су Срби бранили и где се орао лего; где се трговало; где су се овце стрижале а куд се се јагњиле и где су со лизале; ко је и где правио качкаваљ; где су играле русалке; где су врачеви благосиљали храст; где је црква била; где су бачије ницале; куд су провалије и вртаче; који су потоци бесни; где се стража давала а вук вребао; где је краљ седео а лазарице игром и песмом зле силе терале; где су се рађале легенде и песме; и тако даље, и тако даље... још много...

Албанци су кроз време покушавали да преименују или преведу многе топониме али им је то тешко полазило за руком. Ето, рецимо, кад је Исток у питању? Није ишло. Ако би га преименовали као страну света онда би га звали Линдја. Ако би хтели да му дају име „извор“ онда би то звучало рогобатно Бурими. Одустали су и данас Исток зову Истог (Istog). Само су променили последње слово и што сада ни на њиховом језику не значи ишта (ништа). Не могу да преведу и назив реке – Источка река – јер када то преведу буквално најдаље дођу до Источне реке (јер не њихов језик нема синониме за извор – бурим, и не познаје појам истока воде). И суседно село Врело (које је до Другог светског рата било чисто српско а седамдесетих година је постало  чисто албанско) они зову Врела (Vrela) што би била множина за изворе-врела.

Али, са странама света и са изворима и ливадама куд и камо лакше иде. Како, међутим, превести на албански језик топоним и име манастира Гориоч (место где је Свети Никола исцелио Стефану Дечанском огореле очи)? Како у преводу избећи име Марко из назива Марков поток? Како превести Црквине? Метохија? Хвосно? Србобран? Ивање брдо? Ивета? Краљев камен? Русалке? Лазарице? Граб?

Наравно, како рекох, актуелни су и сада фалсификати. Тако је Урошевац данас Феризај а Србица Скендерај. Ново Брдо је Артан а Косовска Каменица Дардан?!

Најдрастичнији пример фалсификовања потиче из времена када су комунисти били на власти и када су давали Албанцима аутономију а то је избацивање назива Метохија из имена покрајине или преименовање врха КАЛУЂЕРОВИЦА у Ђеравица.

Поред тога што, како је речено, никако не могу превести име МЕТОХИЈА, исто тако им тешко иде и са КОСОВОМ (Kosova), јер како ће у једној речи превести поље где има много птица косова, (назив за птицу кос је опште словенски и прасловенски, Александар Лома).

Али, да завршим, највећа мука око превођења лежи у најважнијем топониму, географском и историјском, који је немогуће превести да се не поквари срећа: Косово и Метохија су само две провинције српске земље које су припадале СТАРОЈ СРБИЈИ (Сербија е вјетер).

*

Извори:

Рукописи Милисава Ђурића;

Ономастика Метохијског Подгора, Светозар Стијовић;

Часопис Хвосно;

Ауторово сумњиво сећање.

*