Ноћ у планини, уз ватру!

 

Пише: Игор Ђурић

Ватра јесте најисконскији спољашњи утицај и осећај код нормалног човека (данас има много ненормалних људи). У ватри, испред себе, човек види васиону, стварање и уништење света. Осети рађање и умирање.

У овој причи, када кажем ватра мислим на огњиште.

У овој причи, говори се само о доброј ватри.

Поред огњишта крај отворене ватре човек седи и општи са својим прецима.

Не говоримо, ми Срби, тек онако, за свој дом: огњиште.

Напустио је своје огњиште!

Умро је бранећи свој кућни праг и своје огњиште!

Свио је породицу око огњишта!

Затрло му се огњиште!

Наши стари су око огњишта седели, кували, грејали се, госте дочекивали.

Јесте, ватра нас је горела и пустошила али нас је и грејала и живе нас одржавала.

Дом, кућа, пећина, логор – све је то огњиште!

Огњиште је спокој!

Устајали смо, тако, зором, да хладом идемо у планину, пут Планинског пута, па онда преко Липља или Крне, право у Трговиште.

Идемо у планину да проведемо неколико дана, пошто деде и бабе више не иду у исту са стоком а родитељи се више не баве земљорадњом. Било је то време када су се људи одрицали земље због дечијег додатка. Зато, већ годинама, чим смо стасали, сваке године по два пута идемо да проведемо неколико дана у некој од напуштених бачија. Било је, ту и тамо, још оних последњих Мохиканаца који су се и даље пели и силазили, на и са планине, сваке године са овцама и говедима.

Упртили смо ранчеве пуне хране, ракије, кафе, и свега онога што ће нам требати у дивљини. Воду нисмо носили, планина се не зове бадава: Мокра Гора.

Успут, док местимично одмарамо, проповедамо планинске легенде, причамо о дивљим зверима и нашим прецима који су се, очи у очи, суочавали са њима. Успут (опет) договарамо се и шта нам ваља чинити уколико се и ми сусретнемо са неком зверком, рецимо мечком са мечићима за коју се говорило да је најопаснија. Касније, кад смо стасали, набавили смо разно оружје па смо причу о одбрани прескакали: подразумевало се.

Рано ујутро, стижемо пред неку од празних бачија, прво седнемо да се одморимо, уз дуван и мученицу, па се уз тај мерак договарамо шта ћемо и како ћемо, чија је шта дужност и ко ће шта радити. Треба очистити бачију, поправити и средити уздигнути лежај, полице, доградити огњиште, донети буковог лишћа које које ће нам служити као душек за спавање, донети воде с кладенца или са Белих Вода. И најважније, припремити довољно сувих дрва да ватре у бачији буде целе ноћи, па на даље (дрва ће се свакога дана обнављати).

Око ватре ћемо се окупити, скувати кафу, испећи ручак, огрејати (угрејати) и причати до касно у ноћ. Попићемо! Певаћемо!

Најважније, та ватра ће нам чувати страх!

Уколико је летње време, треба припремити дуплу количину дрва и за ватру (огњиште) испред бачије око које ћемо седети на деблима и трупцима до глувог доба ноћи. Тада, лети, око поноћи, потпалиће се ватра и у бачији јер су у планини и летње ноћи изузетно хладне.

Уочи Петровдана требају се спремити крупна дрва, дебла, да се направи велика ватра. Та прича је испричана на другом месту мојих сећања.

Најлепши део је онај када се ватра рађа: пуцкетају суве гранчице, па се полако додају све крупније и веће гране, док ватра не ојача да може да свлада и велика дебла.

Седење око ватре је оно што је мене највише вукло да се поново и наново враћам у дивљину. Зими, када је све около завејано, не може се описати осећај сигурности и заштићености који даје ватра која гори у средини и спознаја да имамо довољно дрва за неколико дана. Зими се, ватра пали одмах. Тешко је тада наћи сува дрва па ће се око запаљеног огњишта поређати мокри трупци и гране, који ће се тако сушити и припремати за горење. Кад су дрва влажна онда огањ много дими, некад толико да не видимо једни друге. Срећом те бачије имају добру вентилацију па се нећемо погушити као Шапића говеда (или су то биле Крстића козе?!).

Око тог огњишта ћемо причати своје момачке приче, измишљати сексуалне авантуре, разговарати о животним плановима, договарати се о предстојећем лову, пећи сланину или кобасицу на пруту, приповедати страшне приче о планинским разбојницима, хајдуцима и зулумћарима. Највише би причали, како би ноћ замицала, о крволочним чопорима вукова који нападају торове и не остављају ништа живо иза себе. И заиста, неретко би чули завијање каквог самотњака у даљини, оног који због наше галаме и ватре не би прилазио. Имали смо прилике, додуше, пар пута, и да присуствујемо тим крвавим пировима, у ноћима када се ништа није видело (када се облаци спусте, магла падне и пада киша) вукови би напали тор неког горштака а чобани су управо запаљеним бакљама (дакле: ватром) покушавали да одбране стадо (дуго времена им је то било једино оружје). Ми смо пуцали у ваздух (јер не видиш у шта би пуцао), касније кад смо постали старији и имали чиме, а ујутро би наилазили на трагове покоља. Увече би још више ценили нашу бачију и огњиште у њој.

Ватра ће горети целу ноћ, сваке ноћи. У најгорем случају, ујутро кад устанемо, биће жара па само треба набацити неколико грана и ето опет огња.

Мени су много лепе успомене оне које ме подсећају на то време. Легнеш у кревет од лишћа (тек касније смо набавили простирке и вреће за спавање), дремаш, ватра пуцкета и баца језичке светлости по гредама брвнаре, ти слушаш са пола ува твоје другаре како поред ватре цевче шљивовицу и озбиљно разглабају о разним „важним“ темама (или се просто зајебавају). Неретко ће те изненадити неком несланом шалом али ти се нећеш љутити. Због тога си, најзад, и ту.

Чак и када сви изнемогну и полегају, увек ће неко устати да баци коју цепаницу на ватру, често цвокоћући од зиме и страха, уколико је излазио спорад себе. Рекох, периодично ће се тако задимити да ће бити неиздрживо седети унутра али само на кратко. То су ћуди планинских ваздушних струја и различитог дрвета, на које се мора рачунати.

Наравно, целе ноћи та ватра неће седети беспослена. На њој ћемо кувати, пећи, сушити. Данас нам узимају паре да би нам (као атракцију) скували кафу у жару или испекли месо а ми смо то тада радили као нешто нормално јер другачије нисмо ни могли.

Колико год дана да останемо у планини (ми смо ишли „у њу“ а нисмо се пели „на њу“), одржавање ватре ће бити приоритет број један. Били смо толико посвећени томе да би често иза нас остајало много неискоришћених дрва за ватру (та дрва ће добро доћи ловцима који набасају ту)..

У колиби ватра не треба да буде ни велика ни мала. Не сме да згасне јер ће бити много дима, нити сме да се распојаса па да нас својом снагом отера од ње.

Споља гледано, у мрклом планинском мраку (у коме ћеш видети само звезде ако имаш среће да је ведро), бачија ће изгледати као новогодишња јелка јер ће се кроз њене прореде између греда пробијати светлост од огњишта. Ти прореди су намерно стављени због вентилације, да би млеко опстало и ваздух струјао. Нису наши стари били глупи - само смо ми били глупи да то схватимо.

Већ трошим шесту деценију живота, назире се и крај, а и данас, додуше све ређе и кад ми се укаже прилика да будем поред ватре, увек бивам фасциниран неком небеском снагом коју осетим у себи. То је нешто исконско што се пробуди у мени, неки ген чувара огњишта и пећине, те ловца. Осетим топлоту која ми улива спокој за породицу (чопор) и светлост која нас чува од мрака.

Ватра те натера да се замислиш и да размислиш о смислу и бесмислу у себи, о ономе што осећаш у својим генетским записима, ономе што рудариш из своје и колективне подсвести, о ономе ко си и одакле потичеш, о Богу који је створио све око тебе и искрицама које се управо стварају изводећи арије постанка и нестанка (јер божије стварање никада не престаје и то је Његова највећа моћ). Осећаш, исто такву ватру су гледали и твоји преци, исто им је пуцкетање дрвета звучало.

Уистину, само гледаш опчињен!

Ноћ у бачији, у планини, на две хиљаде метара изнад мора, то је ноћ поред ватре и мириса смоле која гори.

Остао сам давно без властитог дворишта. Прво су ми га отели и запалили а после смо ми то отето продали. Питање је имам ли времена и права за нову авлију. Живим, додуше, лагодно, у стану с парним грејањем, у центру (каквог таквог) града. Ипак, сањам о томе да имам неко своје ћоше где повремено могу наложити своју ватру и седети поред ње.

То је ствар детињства и навика. Ватру смо имали и у шпорету, и зими и лети. Моје детињство је детињство шпорета на дрва и само једне просторије која се греје зими, те летње кујне где се кувало преко целог лета исто тако на таквом старом шпорету на дрва. То детињство носи са собом мирисе и звуке ватре коју производе букове и храстове цепанке.

Моје је детињство и ватра у дворишту, када се пече ракија или топи маст, када се окреће прасе на ражњу или тек само неки роштиљ. Моје сећање и ватра у сушници (пушници) где се суши месо и кобасица.

Ноћ на планини, у бачији, уз ватру, кад си млад и са својим пријатељима, тек заљубљен или већ остављен, уз звуке дивљине који допиру споља – а, шта више треба и шта би више помогло да дечак постане момак а момак човек?

Ватра пуцкета и прича причу о некоме ко је седео поред ње и подстицао је да гори (прича). То је иста она ватра која у нама гори милионима година, јер људи смо и постојимо због воде, светлости и топлоте.

Искрице су као звезде. Жар је као лава из утробе земље. А човек поред ватре је божије чељаде, дете те исте ватре, који је ту да се диви, јер друго и не може у својој немоћи да досегне до својих корена и оног исконског у себи.

Људи су украли ватру од богова. Украли смо је, елем, и мислимо да њоме владамо, а, опет, у заблуди смо. Ватра је и даље остала божанска ствар. Огањ! Дом! Огњиште. Све је то од Бога, јер породица и потомство су у питању и њихова заштита. Морају бити на топлом и светлом док не ојачају. То је опстанак! Морамо сачувати своје пећине! Морамо одржавати ватру у њима!

 Прометеј је крађу ватре платио разапет, својом јетром и неограниченом патњом.  И дан данас орлови кљуцају његову дроб на Кавказу.

Ја крадем ову причу од ватре у бачији, загрејан вискијем у расхлађеном стану, и за разлику од Прометеја, плаћам је само јетром.

ЈОВАН СТАНИСАВЉЕВИЋ ЧАРУГА

 

Пише: Игор Ђурић

*

Хајдучија је, изгледа, дубоко укорењена у свесном и несвесном (национално несвесном?) бићу српском, започињући врло рано у средњем веку, продуживши своје постојање кроз, готово, читав период турског ропства, преко српских устанака у XIX веку, а онда и у XX веку, у току Другог светског рата. Хајдуци нису били само Срби који су устајали против стране освајачке силе, већ и против стварног или само од Срба набеђеног насиља чињеног народу од сопственог владара.

Владета Јеротић

*

Овом причом нећу ништа ново рећи али ће прича бити свакако моја!

Догодине ће се навршити сто година од како се Чаруга заљуљао на конопцу и пуних тринаест минута испуштао душу под будним очима џелата и 3000 гледалаца, у дворишту осијечке казнионице. На православном гробљу, у том истом Осијеку, на гробу Јовином, веле, увек је било свеже засађеног цвећа. Новинари и градске власти постављали су заседе да сазнају ко сади то цвеће али никада нису успели да сазнају. Легенда дуже живи од обешеног.

Још осамдесетих година прошлог века, као средњошколац, дошао сам у додир са текстовима једног од наших највећих новинара Предрага Милојевића, што кроз текстове и фељтоне у Политици, што преко његових књига. Човек који је током свог дугог и плодоносног живота био на „ти“ са историјом, који је у својој каријери сусретао Хитлера, Мусолинија, Черчила, Ајхмана и многе друге, био ми је, на почетку моје читалачке каријере, веома интересантан.

Тако сам, читајући Милојевића који је новинарски подучавао младе колеге да није вест када пас уједе човека већ кад човек уједе пса, по први пут прочитао и текстове о горском тићу, харамбаши, револуционару и бандиту, Јови Станисављевићу, породично званом Чаруга. То ме је дојмило (што би рекли Чаругини земљаци) али и прошло. Прочитао па заборавио. То је било време када су мене неке друге „чаруге“ интересовале, баш као што их је и Јово волео.

Поновно интересовање за славонског Робина Худа пробудило се у мени после гледања одличног филма Рајка Грлића просто названог Чаруга. Много пута сам гледао тај филм. И никада ми није досадан.

Уочи грађанског и верског рата који ће ускоро букнути, 1991. године, када је мржња међу народима СФРЈ достизала свој врхунац, снимљен је филм о Србину рођеном у селу Баре, близу Осијека. Чаругу је маестрално одиграо Иво Грегуревић, уз изванредну глумачку екипу (Петар Божовић, Давор Јањић и прелепа Ена Беговић). Сценарио за филм је урађен на основу књиге и позоришне представе (1976) које је написао Иван Кушан.

И данас, кад год погледам филм, уживам у чувеној реплици коју Чаруга (Грегуревић) изговара на питање Ене Беговић (Свилене) „шта видиш на мени, зашто ме желиш?“:

- Па чиста си, јеби га! – одговара Иво у улози Чаруге.

У филму је Чаруга приказан као интелигентан и симпатичан бандит који кокетира са комунизмом и револуцијом како би лакше дошао до пара и пичке. Црвени Божо је у филму виђен пре као комични лудак него као фанатик идеологије, а он је, уистину, стварно желео да кроз револуцију успостави совјетску власт у Краљевини СХС. Божа Црвени је стигао из Русије задојен идејама Маркса и Лењина и био је типичан комуниста и бољшевик.

Он и Чаруга, ово је већ историја  а не филм, заједно пишу програм Кола горских тића који је говорио о послушности и поштовању према вођи а казна за све преступе је углавном била смрт (што је Чаруга неколико пута и искористио, посебно одреднице Хајдучког закона, којег су упоредо написали).

Устројавамо Коло горских тића ради освете буржоаско-капиталистичкој партији, те ради зулума њихових слугу – дрске жандармерије, која не признајући законе врши најгори терор на народним масама – стоји у том револуционарном програму.

Елем, игром случаја поново ми је дошла у руке књига Предрага Милојевића (Био сам присутан) па ме је Чаруга наново заинтересовао. Узех да мало подробније проучим живот и дело чувеног одметника.

Ко је био Јово Станисављевић Чаруга?

Рођен у поменутом селу Баре 1897. године а обешен у Осијеку кад је имао тек 28 година (и силним животом иза себе), 1925. године. Иако се родио у богатој породици узгајивача говеда, рано је отишао из куће, учио занат у Осијеку, најзад, стигао је и Велики рат и он је био регрутован. Рат му није пријао па је убио наредника, фалсификовао документа и дезертирао (као што се види не класично него са папирима). При повратку кући је, веле, убио швалера своје девојке, а потом и сеоског кнеза, ухваћен, осуђен, побегао из затвора Сремска Митровица. Прикључио се одреду (банди) званој Коло горских тића којим је командовао Божа Матијевић звани Црвени Божо. Било је то време такозваног зеленог кадра, када су дезертери из аустроугарске војске кријући се по шумама (отуд назив) пљачкали и проглашавали црвене републике где год су стигли. Убрзо Божа гине а Чаруга преузима горске тиће. Живео је, потом, двоструким животом: дању и зими био би богати трговац, ноћу и лети био је хајдучки харамбаша. Убио је много људи и опљачкао силне новце. Најзад, долијао је и био обешен. То би, укратко, била Чаругина биографија.

Али, о Чаруги се не може баш укратко.

Предраг Милојевић је, као дописник Политике, присуствовао крају суђења и извршењу смртне казне над Чаругом. Процес је иницијално пратио новинар Добрица Кузмић (који је наговарао Чаругу да напише мемоаре а овај је вече пред вешање рекао Милојевићу „да, ето, неће имати времена за то“) али је решио да гурне у ватру младог колегу па је Милојевић отишао пут осијечког суда.

Милојевић вели да су из редакције Политике инсистирали да покуша да сазна од Чаруге о његовом, наводно, закопаном благу. Овај је помало двосмислено тврдио да га нема, па је и мит о Чаругином закопаном благу наставио да живи.

Милојевићу је било дозвољено да буде са Чаругом ноћ пред вешање и на сам дан егзекуције. На питање „да ли жели свештеника?“ у недоумици и равнодушно је пристао. Потом је њему дошао православни а Прпићу Великом католички свештеник. Претпоставља се да се Прпић пред вешање и одрекао Чаруге на наговор свештеника а у циљу покајања.

Милојевић пише да је Чаруга са својим тићима оперисао по Славонији и Лици (други тврде и по Срему). Људи су се плашили Чаруге али су га и волели. Носио је ореол романтичног хероја и борца против државе и власти. У тренутку хапшења горски тићи су бројали, поред Чаруге, 13 људи.

Суђење том Србину и православцу трајало је годину дана. Рекосмо, осуђен је на смрт и обешен. На душу му је стављено много тога: пљачке, убиства (11) и силовање (у истрази је признао 28 злодела а суд да би га што пре обесио није хтео да губи време те многе злочине није ни приказао). За време суђења се свакако држао, од негирања до потпуног признања али му је највише било стало да докаже да није силовао, што је на крају и успео.

Милојевић затим наводи да је у судницу долазио елегантно одевен и да је све време кокетирао са публиком у којој је било много жена. Током судског процеса се трудио да буде духовит, желео је да покаже да се не плаши па је често засмејавао публику.

Пре него је ухапшен, живео је у Винковцима под именом Никола Дрезгић, представљајући се војним лиферантом. Играо је карте и пио са полицијским и војним главешинама. Када је ишао швалерацију представљао се као Миле Барић. Управо када су се код неких људи измешала та два имена са истим човеком, Чаруга је долијао.

Стало му је до имена и мита о њему па је када се појавио неки Раде Ратковић који је пљачкао сиротињу представљајући се као Чаруга, прво писао полицији да га ухвате јер каља његово име а када ови то нису учинили лично га је пронашао и убио.

Како Милојевић пише, у тим последњим данима свога живота Чаруга се ругао и суду, и смрти. Док су га водили на губилиште певао је:

Сиви тићи соколићи...

А са омчом око врата изговорио је реченицу која га је одвела директно у мит:

- Збогом народе, Чаруга путује!

Жандарм (полицајац) Јагош Перовић, онај који је ухапсио Чаругу (Борис Рашета у својој књизи наводи друга имена и њега не помиње), дочекао је дубоку старост у Винковцима. Осамдесетих година прошлог века пронашли су га новинари и он је њима у перо говорио о Чаруги. Рекао је да је Чаруга био „лукав и опрезан“, представљао се лажно као војни лиферант па је и он лично често седео у кафани с њим. Ухапшен је, говорио је Перовић, грешком поштара који је однео писмо код погрешне Манде Смолчић (Божица Манда Смолчић, која је била његова љубавница). Заскочили су га пијаног у стану љубавнице иако да скоро никада није пио алкохол (волео је сок од малине). Ето још једног доказа о штетности алкохола.

Борис Рашета је написао књигу Чаруга – балкански Робин Худ (за хрватско тржиште Чаруга – Легенда о Робину Худу). Он је проучио судске списе и огромну литературу која постоји а везана је за Чаругу. Рашета каже за Чаругу да је био мајстор театралних егзалтација... маштовити одметник који је био глумац, лакрдијаш, човек са хиљаду лица и свако је било уверљиво... Кључ Чаругиног успеха, пише Рашета, лежи у чињеници да је Чаруга једном ногом био у политици... он је користио мржњу најширих слојева према богаташима, што је била подлога неке врсте предкомунизма... Према Рашети, Чаруга није био господар својих нагона и био је лишен смисла за реалност... Код Чаруге најчешће видимо карневал, настојање да фасцинира свет, хедонизам, еротизам, себичност, инструментализам, бруталност...

И дан данас постоје подељена мишљења о томе ко је и шта стварно био Јово Станисављевић. За неке је био обичан разбојник и убица (што је и био), за друге он је био романтични осветник и борац за малог и сиромашног човек (што је упитно али не посве неутемељено).

Чињеница је да су га сељаци волели и помагали га и да је он знао да према њима буде широке руке. Дакле, донекле, био је славонско-српско-балкански Робин Худ (али је био и Робин Уд, према Кушану). По природи свога посла он и није могао пљачкати сиротињу која нема бог зна шта.

(Али, зашто Робин Худ? Због чега не би био Хајдук Вељко? Писао је 'ајдучки кодекс, обојица су потицали из богатих српских сточарских породица, жељни славе и пажње, гиздави заводници, бећари. Ниједан од њих није трпео ауторитете, обојица су хајдуковали и били велики миљеници жена, свак за себе вечити медијски бренд, песмом опојани и митом још живим).

Он је, у неким периодима и како му је одговарало себе сматрао револуционаром и комунистом. Симптоматично је, рецимо, где и када Чаруга подсећа на ријалити криминалце са краја прошлог века, па је међу својом бандом ширио фаму о томе како он није разбојник већ ради за министарство и полицију (за „службу“, данашњим жаргоном речено). У неким писмима Чаругиним, послатим полицији, провејава чак и нота патриотизма па он наводи да се он бори против оних који су проти нашој држави. Изгледа, ипак, да му је до националног било најмање стало али то није било довољно да се и таква питања не покрену у Хрватској. Иако је Коло горских тића био вишенационално. Видимо, на пример, да аутор једне од књига о Чаруги опрезно избегава у наслову атрибут балкански када је у питању издање за хрватско тржиште.

Наиме, Рајко Грлић, аутор поменутог филма, изјавио је за Слободну Далмацију 2010. године да су у Хрватској за филм Чаруга говорили да је „четнички“. После су, додуше, мишљење променили. О филму. Мишљење о Грлићу и Чаруги, изгледа да се није много променило.

Због чега би тај филм назвали четничким када је то један вестерн препун хумора и ироније? Ја мислим само из једног јединог разлога: Чаруга је био Србин. Јер затуцаност нема границе у тражењу непријатеља чак и тамо где их сигурно нема.

Грлић на неком другом месту говори о томе како је сценарио на Телевизији Загреб одбијен са образложењем да приказујући Чаругу заправо причају о Титу. Касније је и због тога филм нападан. Грлић је на то одговорио да све наше вође, мање више имају исту нарав и понашање.

И заиста, упечатљива је сцена из филма, која даје за право идеолошкој комисији тадашње загребачке телевизије. У шуми је логор, у логору шатор а у шатору Чаруга (Вођа) јебе док тићи напољу слушају шта се тамо ради. Један од одметника каже:

- Народ ћути а вођа јебе!

О сличном догађају за време Другог светског рата може се прочитати из неких књига о томе како је Тито у шатору „диктирао“ Даворјанки па су другови из штаба и пратње морали да упозоре друга Старог да буду мало тиши.

Мада, ако ћемо право, има сличности између Јове Станисављевића и Јосипа Броза, између Тита и Чаруге. Обојица су волели да се лепо и кицошки облаче, направили су од својих суђења ријалити шоу, крили се од власти и живели под лажним и туђим именима, били су војници монархије и њихове јединице су ратовале у Србији, најзад, обојица су били по струци бравари. Волели су скупе ствари и раскошан живот. И, да се Чаруга одметнуо нешто касније те досегао догађаје који су уздигли Тита, можда би и он од бандита постао револуционар?! Јер, када су потом, комунистички идеолози могли Матију Губца показивати као револуционара а што то не би могао бити и Јован Чаруга?!

Грлић је Чаругу описао следећим речима: он је био побуњени егзибициониста, био је велики вођа, јебач, лопов и зајебант!

Али није био оптерећен нацијом и вером. То се из његовог живота види. Хрватско-српске поделе њему очигледно нису биле важне, а како примећује Рашета, то је раздобље у којем хрватско-српски односи још нису били затровани.

Чаругин ће надимак касније понети многи четници и усташе, али ниједан партизан: Робин Худ није био популаран на левици с којом је делио само космополитизам, пише Рашета на 144. страни своје књиге.

На крају, највећу штету на суду нису му нанели ни Срби, ни Хрвати, већ Цигани којима је учинио велико зло.

Чувар у затвору Анте Шарић који је водио дневник о Чаруги написао је:

На питање зашто је приступио Колу горских тића рекао је да је то учинио из патриотских разлога, јер се осећао национално освешћеним Србином и заклетим непријатељом Аустријанаца.

То је ипак била само још једна улога и егзибиција коју је Чаруга извео у својим ријалитију. Рекли смо да му је било свеједно када су га питали да ли да дође свештеник, пред вешање. На дан вешања, кад је изашао из зграде и кренуо према вешалима, ноншалантно се обратио свештенику који га је чекао на вратима:

- Како иде, попе?

Јесте, тражио је да буде обешен у народној ношњи (нису успели да је пронађу) али је то, мислим, више био породични а мање етнички захтев и чин. Најзад, мислим, нисам сигуран да се у Славонији сељаци и нису много разликовали по ношњи коју су носили.

По ономе што се може о њему прочитати, ипак, није много држао до вере и нације. Он није трпео ауторитете а то је супротно од онога што црква и држава траже од верника и грађанина.

Сад, да се вратимо на претходне дилеме. Неко ко је убијао људе због пљачке не може бити револуционар, као што исто тако неко ко је помагао сиротињу не може бити само разбојник. Па ми смо на челу државе имали разбојника који се представљао револуционаром. Револуционари су много више убили и опљачкали од разбојника.

Вероватно је Чаруга био од свега речено понешто. Тешко и затегнуто му се може приписати револуционарна идеологија али му се још теже може одрекнути да је пљачкао и убијао људе.

Чаруга је, мишљење је неподељено, био прва ријалити звезда на овим просторима. Новине су биле препуне прича о њему, он је дизао тираж новина, гарантовао зараду од књига. Владала је помама и хистерија над његовим ликом и делом, поготово код жена. Када је обешен, стампедо обожаваоца је кренуо ка вешалима. Делићи конопца којим је обешен су продавани по високој цени.

Његове пљачке имају нечег филмског у себи: преобучени у жандарме ишли су на унапред одређена места. Пљачкају богаташе које народ мрзи а Чаруга се труди да свуда остави своју „подсетницу“ у виду неког чина који ће бити запамћен. Он се не крије, на крају увек каже „Чаруга је био овде“. Он не трпи лажне Чаруге који му отимају славу. Иако је био крволочан и неосетљив он је знао извести пљачку са стилом, уз врло отмене и духовите опаске.

Он пише писма полицији и новинама. Потписивао се као Капетан Чаруг. Њему је стало до форме која ће раздвојити од обичног бандита. Марија Јурић Загорка о њему пише као о демократи а Политика је писала да он ради за Троцког.

Он је попут највећих медијских звезда од свог живота, суђења и смрти направио ријалити шоу. За време суђења његова ћелија је била пуна ђаконија, писама и цвећа које су му слале обожаватељке. Академски сликари долазе у ћелију да праве његов портрет. Ноћ пред смрт он седи са новинарима. За његово вешање су се продавале улазнице а самом чину егзекуције је присуствовало 3000 људи, жена и деце. Тражила се карта више.

О њему су писане и пишу се књиге, певају се песме, снимају се филмови, раде докторске дисертације, постављају позоришне представе. Михиз га помиње на првој страни своје Аутобиографије о другима. Био је и остао је звезда. И то зато што је он тако хтео и трудио се да створи и одржава слику и мит о себи. Он је свој шоу, своју представу, играо до последњег трена, до смрти. И наставио да игра и после смрти. Знао је он то. Тако је желео.

Таштина му је дошла главе. Волео је себе више од других!

Како једном рече Чаруга:

- И најдужој кобасици нађе се крај!

Тако је стигао и крај овој (мојој) причи!

*

Литература:

Предраг Милојевић, Био сам присутан;

Борис Рашета, Чаруга – балкански Робин Худ;

Википедија;

Политика;

Новости;

Документарни филм: Чаруга огледало времена;

Играни филм: Чаруга;

ТВ Новости;

Слободна Далмација.