ВЕРА ЗА ВЕЧЕРУ!

  Пише: Игор Ђурић

Вера ил' вечера: питање је сад?!

Дилема подједнако тешка и подједнако лака као она хамлетовска: вера или вечера јесте бити или не бити!

Управо зато: то је лажна дилема! Бира се између нечега и ничега, између бића и ништавила.

Ако се осврнемо, овлаш, не мора то бити неко озбиљно освртање, свуда око себе можемо видети неке људе који су дали веру за вечеру и то на свим нивоима: од оних најбаналнијих самоиздаја до оних најтежих. Јер, вера за вечеру је пре свега самоиздаја па тек онда издаја. Ипак, погледајте па после тога одлучите: хоћете ли бити као они или ћете остати своји на своме. Одлуку о вери и вечери мора да донесе свак за себе, појединачно. Не може то колективно, како су то неки сада наумили. Мора се знати за сваког понаособ како је одлучио јер од тога ће зависити како ће потомство гледати на нас. Нема друге, такав је поредак ствари у Васиони.

Кад смо већ код вере и вечере треба знати да је вера скупа ствар за одржавање и издржавање. Исто тако треба знати да нема ни бесплатне вечере. Дакле, свеједно се плаћа, само што у случају избора вере (избора да је не продамо и због тога платимо одређену цену) бранимо оно што је наше, оно што смо ми и што ће нам остати - а када плаћамо туђу вечеру добијамо само оно што ћемо посрати.

У својој вери можемо бити гладни – у туђој вечери нећемо бити сити!

Код своје вере бирамо своје – код туђе вечере добијамо туђе и само онолико колико нам се дадне.

Рекосмо, вера или вечера уопште није дилема, то јест, лажна је дилема. Поготово није хамлетовска. Јер тај исти Хамлет није изабрао вечеру стричеву већ веру очеву. Он се предао освети а не одрицању. Изабрао је правду а не круну, част а не понижење, веру а не вечеру. Они, пак, који изаберу вечеру упадну у мишоловку. Јасно је ту речено и следеће: ко изабере веру изабрао је страдање.

Него, оставимо се ми Шекспира, он је ипак припадао народу који је дао веру за постељу.

Постоје друге и познатије приче о вери и вечери.

Једна, она најпознатија је Тајна вечера, такође говори о томе ко је шта изабрао између вере и вечере (сребрњака).

Друга вечера, она Лазарева, уочи Боја на Косову, нама је ближа и за ове мисли примеренија. Истог је корена као и она горе поменута Христова и говори о истоме: видећемо на Пољу Косову ко је вера ко је невера.

Чак и кад добијеш вечеру уместо вере опет су ти дали твоје. Само у мањој мери него што си имао и онолико колико су проценили да ти следује за издају. Иначе, издајнике нико не воли и сви их се клоне.

Вечера за веру, у нашем садашњем случају, то вам је: опростиће ти Ђура што те је тукао док те је убеђивао да даш веру за вечеру.

У Србији, данас, углавном, они што продају веру не чине то чак ни за вечеру већ за помије које остају иза моћника. Понекад веру дају и за џабе, само да буду виђени, да буду примљени, да их газде потапшу по глави и признају за своје љубимце. То се, наравно, никада не догоди.

Од непријатеља не треба узети чак ни ону последњу вечеру, пред гиљотину или вешање.

У Косовском боју нисмо дали веру јер је Србија била ту где се боримо. На Солунском фронту нисмо дали веру јер је Србија била пред нама. На Кошарама нисмо дали веру јер је Србија била иза нас. Ако данас узмемо вечеру ништа неће остати у нама, пред нама и иза нас. Како кажу: није важна цена која се плаћа већ светиња која се брани.