Есеј о сиси(ама)....

Пише: Игор Ђурић

Од кад смо први пут посисали

гледамо њих

као хипнотисани

Што би рекла Ерика Џонг

''тик-так: буп, пауза, буп''

Желимо нежност

дечачки анимално

да нас привију уз њих

(и само уз њих):

''тик-так: буп, пауза, буп''

Постајемо бескичмењаци

временом

кривимо вратове

као диносауруси

да боље видимо

што више зелени дохватимо

кад прођу (углавном туђе):

'тик-так: буп, пауза, буп''

А онда

свеједно кад

али већ дуже време

свакако

не чује се више: ''буп, буп''

више је то: ''блоћ, блоћ''

Оне су постале пластика

Ми постајемо педери

Игор Ђурић

***

                                                                ОПШТИ ИНТЕРЕС
                                                                     Есеј о сиси x 2
  

                                   Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'':

„Једне сисе од јајета беље,

Сисе од белог сатена жеље,

Сисе да постиде ружу у цвету,

Сисе лепше од свега на свету,

Тврде сисе, не сисе: округле

Белокосне мале кугле

На чија је средишта села

Јагода или вишња зрела.

И кунем се да је тако:

Нико их не виде, нико так'о.

Сисе што с рујним вршком ничу,

Сисе што се никад не мичу,

Ни да дођу ни да оду,

Ни у трку нит у ходу;

Лева сиса слатке жмарке

Увек је далеко од своје другарке,

А обе сисе сведоче, беле,

О лепоти особе целе.

Кад вас види, човека повуку

Жеље потекле из руку

Да вас пипа, да вас ваља

Ал се уздржати ваља

И лепоти тој не прићи,

Јер ће друге жеље стићи!

Дивне сисе, ни крупне ни мале,

Зреле сисе, за љубав стасале,

Сисе што дању и ноћу кличу:

"Дајте нас што пре неком младићу!"

Сисе што ти јелек одмичу, од тела

Барем за два палца цела!

С правом ће оног срећником звати

Који ће вас млеком напунити знати,

Кад девичанске сисе прене

И створи груди зреле жене“.

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затресе цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.

Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.

Не заборавите да су сисе пре свега дојке.

Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.

Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?

Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцем свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.

Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекенке су шетале без душе у носу, јадне, дрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.

Велике женске груди поседују магичну моћ. И ако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.

Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.

Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:

„У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз госпоштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранитељску симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице“.

Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?

Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.

ЧИТАЈ: esej o sisama - po drugi put među srbima...

Шумадијски астал

Пише: Игор Ђурић

Постоји ''шведски сто''. Он је намењен онима који нису гладни. Има од свега по мало и никад у довољним количинама. Оно, навале и они кад је храна џабалука али то раде као да им није до тога. Зато је то курвинска ствар. Због чега ''шведски сто'' тешко функционише у Србији?

Прво, јер је то за разлику од њихове курвинске работе код нас то домаћинска ствар. А, друго, зато што људи код нас хоће: кад једу, да се наједу и преједу. Нисмо 'тице, људи смо и ако Срби смо.

''Шведски сто'' је за Швеђане. За нас је ''шумадијски астал'': све редно и како требује да ти се приноси док ти седиш. "Шведски сто" је да се види, "српски" да се једе. "Шведски сто" је да се испуни форма, "српски" да се дочекају гости. "Шведски астал" је, да рекемо, добар само ако се на њему снимају добри стари шведски порнићи са Швеђанкама на пумпама, интернатима, па, ето, и на столовима. Швеђани су хладни људи, па су ето Швеђанке бивале прикраћене што се, опет да речемо, њима не би десило да су послуживане са "шумадијског" а не са "шведског" стола (или на столу, да, рекнемо, поново). 

На нашем столу се пије, на њи'овом: ич. На нашем столу се разговара, са њином: јок!!! Наш астал има чело и зачеље, по којима се мери какав је који човек и какав му је углед, њи'ов је обично округ'о (па на ћоше) и не седају за њим да не би морали да се додирују лактовима са комшијама, јер презиру људе уопште а комшије поготову. Ни ми не стојимо баш најбоље са комшијама али се макар мрзимо људски и са жаром, и макар (јопет) седамо за истим столом на даћама.

''Шведски сто'' некако треба да освајаш. ''Шумадијски'' да браниш. Кад се негде ''појави'' ''шведски сто'' сви се сјате према њему, опкољавају га, нагрћу из овала, па се опет враћају док га не опустоше: ко Хуни. ''Шумадијски астал'' се брани из бусије, заседнеш, заузмеш положај и не повлачиш се док те не изнесу са фронта, онако: по српски, као на Церу. За нашим столом ти водиш одбрамбену битку, за њиховим: освајачки рат. По томе се као народи и културе разликујемо. Кад си код ''шведског стола'' увек ти се чини да ћеш остати гладан. Код ''шумадијског'' се питаш: хоћеш ли издржати?! За ''шведски сто'' у Србији мораш имати добре лактове и снаге као да се гураш у аутобусу на релацији Београд-Лазаревац. За ''шумадијски астал'' мораш бити издржљив и дружељубив.

Јебеш сто за који не можеш да седнеш. Јебеш ручак за који мораш да се лакташ. Јебеш јело ако ниси жељан нечега, ако ти нису "гладне очи", ако си сит свега. Јебеш ручак где отимаш, где те не нуде и трпају ти највеће парчиће у тањир, где ти не гурају виљушку у уста и где не наздрављају те укрштају са тобом између два залогаја. ''Шведски сто'' му дође као неко само-послужење али у комунистичком маниру: узми колико ти треба (а ради колико можеш). 'Де то иде код Срба, мислим, тај комунизам. Ми волимо да трошимо више него што имамо и да једемо више него нам је потребно. Не можеш сам узимати храну, како рекох, мора неко да ти је приноси и да те нутка. Најзад, мора неко и пиће да ти сипа, да наздравља са тобом, да укршта чаше.

''Шведски сто'' ради по принципу: то вам је што вам је и колико вам је, те од кога је и превише вам је. Не може то у Србији. Код нас свега може да фали али хране за госте: не! Ако смо Срби и домаћини и ако смо Срби. Ако смо Швеђани онда нећемо ни имати госте па је свеједно какав нам је астал.

''Шведски сто'' је за сите људе - зато он није за Србе који су гладни чак и онда кад су сити.

Волим шведске порниће ама "шведски астал": јок море!!!