Шумадијски астал

Пише: Игор Ђурић

Постоји ''шведски сто''. Он је намењен онима који нису гладни. Има од свега по мало и никад у довољним количинама. Оно, навале и они кад је храна џабалука али то раде као да им није до тога. Зато је то курвинска ствар. Због чега ''шведски сто'' тешко функционише у Србији?

Прво, јер је то за разлику од њихове курвинске работе код нас то домаћинска ствар. А, друго, зато што људи код нас хоће: кад једу, да се наједу и преједу. Нисмо 'тице, људи смо и ако Срби смо.

''Шведски сто'' је за Швеђане. За нас је ''шумадијски астал'': све редно и како требује да ти се приноси док ти седиш. "Шведски сто" је да се види, "српски" да се једе. "Шведски сто" је да се испуни форма, "српски" да се дочекају гости. "Шведски астал" је, да рекемо, добар само ако се на њему снимају добри стари шведски порнићи са Швеђанкама на пумпама, интернатима, па, ето, и на столовима. Швеђани су хладни људи, па су ето Швеђанке бивале прикраћене што се, опет да речемо, њима не би десило да су послуживане са "шумадијског" а не са "шведског" стола (или на столу, да, рекнемо, поново). 

На нашем столу се пије, на њи'овом: ич. На нашем столу се разговара, са њином: јок!!! Наш астал има чело и зачеље, по којима се мери какав је који човек и какав му је углед, њи'ов је обично округ'о (па на ћоше) и не седају за њим да не би морали да се додирују лактовима са комшијама, јер презиру људе уопште а комшије поготову. Ни ми не стојимо баш најбоље са комшијама али се макар мрзимо људски и са жаром, и макар (јопет) седамо за истим столом на даћама.

''Шведски сто'' некако треба да освајаш. ''Шумадијски'' да браниш. Кад се негде ''појави'' ''шведски сто'' сви се сјате према њему, опкољавају га, нагрћу из овала, па се опет враћају док га не опустоше: ко Хуни. ''Шумадијски астал'' се брани из бусије, заседнеш, заузмеш положај и не повлачиш се док те не изнесу са фронта, онако: по српски, као на Церу. За нашим столом ти водиш одбрамбену битку, за њиховим: освајачки рат. По томе се као народи и културе разликујемо. Кад си код ''шведског стола'' увек ти се чини да ћеш остати гладан. Код ''шумадијског'' се питаш: хоћеш ли издржати?! За ''шведски сто'' у Србији мораш имати добре лактове и снаге као да се гураш у аутобусу на релацији Београд-Лазаревац. За ''шумадијски астал'' мораш бити издржљив и дружељубив.

Јебеш сто за који не можеш да седнеш. Јебеш ручак за који мораш да се лакташ. Јебеш јело ако ниси жељан нечега, ако ти нису "гладне очи", ако си сит свега. Јебеш ручак где отимаш, где те не нуде и трпају ти највеће парчиће у тањир, где ти не гурају виљушку у уста и где не наздрављају те укрштају са тобом између два залогаја. ''Шведски сто'' му дође као неко само-послужење али у комунистичком маниру: узми колико ти треба (а ради колико можеш). 'Де то иде код Срба, мислим, тај комунизам. Ми волимо да трошимо више него што имамо и да једемо више него нам је потребно. Не можеш сам узимати храну, како рекох, мора неко да ти је приноси и да те нутка. Најзад, мора неко и пиће да ти сипа, да наздравља са тобом, да укршта чаше.

''Шведски сто'' ради по принципу: то вам је што вам је и колико вам је, те од кога је и превише вам је. Не може то у Србији. Код нас свега може да фали али хране за госте: не! Ако смо Срби и домаћини и ако смо Срби. Ако смо Швеђани онда нећемо ни имати госте па је свеједно какав нам је астал.

''Шведски сто'' је за сите људе - зато он није за Србе који су гладни чак и онда кад су сити.

Волим шведске порниће ама "шведски астал": јок море!!!