ЛОКАЛ-ШОВИНИЗАМ

Пише: Игор Ђурић

''Шумадинцу је Српство донде докле његов пандурски штап допире''.

Стеван Сремац

У сенци разних геј парада (текст објављен 01.10 2013. године), и притисака који иду уз то, када су многима пуна уста људских права и једнакости пред законом, када нам из света поручују да не градимо демократско друштво зато што не дозвољавамо неким ефемерним групацијама да шетњом провоцирају 99% грађана (поштених и непоштених), овде ћу говорити о стварном кршењу људских права, о великом проблему српског друштва, о томе како постоји једна мањина у Србији која је угроженија од свих осталих: националних, верских, сексуалних и животињских мањина. Говорићу о локал-шовинизму и његовим жртвама, о регионалном шовинизму, и о дискриминацији на тој основи која је свакодневна и свеприсутна, која изазива велике потресе и душевне боли код многих људи, у чијој се позадини одигравају притисци и уцене, где се код људи рађа осећај инфериорности у односу на околину. Ко је данас најугроженији у Србији (ако изузмемо да су економски сви угрожени, изузев шачице лопова и политичара)? 

Која је групација и мањина најрањивија и најизложенија дискриминацији? 

То су избеглице и расељена лица!

Српско друштво је, као по обичају, увек у некаквој контрадикторној и апсурдној ситуацији. Док се већина грађана, макар по резултатима избора, изјашњава за „Европу без алтернативе“, па самим тим и за неким вредностима (је ли?!), са друге стране та већина жели да остане затворена дубоко у својим локалним атарима, да се тамо ништа не мења а да се око њих мења цео свет и све најзад крене на боље. При томе, има се разумевања за све и свакога, само не за оне који су ту, заједно са њима живе, деле добро и зло. У Србији постоје угрожене категорије људи али се проблем не сагледава реално, већ се, у зависности ко покреће које питање, тако слажу и приоритети. Националне мањине, сексуалне мањине – све то стоји у одређеној мери и свакако много мање него што се у јавности приказује.

Најугроженија мањина и групација у Србији јесу расељена и избегла лица (ако изузмемо незапослене као посебну и најугроженију категорију), они су свакодневно на удару регионалног и локал-шовинизма, и то, мора се признати, не толико на државно-институционалном нивоу где ствари како-тако добро стоје, већ на нивоу појединца и уже заједнице (фирме, улице, зграде, школе). То је проблем пред којим јавност и држава окрећу леђа, проблем који дискриминацијом угрожава велики број људи и који до сада посебно законски није регулисан и кажњив. Ви данас у Србији не смете „геја“ назвати „педером“, јер можете бити кажњени за то, не смете шутнути пса луталицу чак и када кидише на вас, али Србина са Косова можете погрдно и увредљиво звати Шиптаром до миле воље и нико вас неће ни упозорити да то не ваља, а, о неким казнама и да не говоримо. Што је најгоре, кад Албанца назовете Шиптаром онда сте у опасности да будете процесуирани.

На удару су људи који због предрасуда и непријатељског окружења трпе свакодневно огроман притисак, од деце у школама, преко запослених, па на крају до оних најугроженијих који немају ни посла, ни прихода, ни крова над главом. Не треба мешати локал-шовинизам са локал-патриотизмом, у истој оној мери у којој не треба мешати патриотизам и шовинизам. Једноставно, једно друго искључује. У једној заједници локал-патриоте могу бити сви, староседеоци и дошљаци, јер се заједно боре за лепши и бољи живот, за боље грејање, лепше и чистије улице, квалитетну воду, лепши град, победу локалног фудбалског клуба. Шовинизам је, опет, непризнавање права на локал-патриотизам онима који су дошли од некуд, поготову онима који су дошли бежећи од зла. Наиме, шовинизам је непризнавање никаквих права онима другачијима, до последњег: права на живот!

Пулени невладиних организација ће се сложити да у Србији постоји српски шовинизам чак и тамо где га нема, да постоји мушки шовинизам, да постоји расни шовинизам, али нико не помиње локал-шовинизам (не помиње се ни рак рана српског друштва ауто-шовинизам, или ауто-геноцидност, по историчару Ратку Вукелићу, који управо пропагирају припадници идејом блиски „другој Србији“ и невладиним организацијама, па и владиним организација, што то не рећи?!). Локал-шовинизам и ауто-шовинизам им нису интересантни јер су жртве Срби, напротив, они га поспешују. Неке политичке групације и партије чак и отворено пропагирају тај вид дискриминације, поготову у Војводини, али и у другим деловима Србије, највише у партијском организовању на регионалном и локалном нивоу.

А, данас се у Србији најчешће и највише спроводи управо дискриминација по тој основи, поготову ван Београда. Свакодневно, хиљаде људи доживљава увреде, шиканирања, уцене, притиске од стране локалних шовиниста. Децу у школи вређају и називају погрдним именима, чак и наставници, а, о вршњацима и да не причамо. Они те увреде доносе из куће и таквог начина васпитања. На радним местима се свакодневно догађа мобинг према лицима која нису рођена у средини у којој раде. Већ је постала пракса да се при запошљавању дискриминишу она деца која нису „наша деца“, како то воле да кажу локал-шовинисти.

Проблем није ни нов, нити само наш. Он је присутан у свим друштвима и испољава се, мање или више, у зависности од самога стања у коме се дотично друштво налази. Гинтер Грас је писао о томе како су дочекани Немци у западном делу Немачке, они који су избегли из Данцига (Гдањск) и територија које су напустили после слома 1945. године. 
      Где се добро живи и има посла, он је мање приметљив и испољаван. Где је криза велика, где нема посла и сиромаштво прети грађанима, такви проблеми долазе до изражаја. Додатно и максимално компликује ситуацију насилни и неприродни прилив великог броја људи услед ратова. И, ако је Србија у задњих двадесет година оптуживана за све и свашта, она је једина сачувала своју мултиетничност а уједно је примила највећи број избеглих и расељених лица. Тај прилив је направио велики притисак на већ осиромашено домицилно становништво, које је и само било без перспективе и посла. Кад је реч о расељеним лицима онда се ту ствар додатно компликовала јер је држава покушала, и, у добром делу успела, да им сачува радна места у државним и јавним органима и предузећима. То је створило слику да таква лица имају повлашћени положај у односу на староседеоце, без обзира што су они већ радили те послове. Осетио се притисак и на другим пољима, појавила се конкуренција у приватном сектору и сивој економији. Где је била једна тезга на пијаци: појавило се десет нових.

У том мору несрећних људи било је и оних који су дошли са пуно новца и богатства. Почели су да купују некретнине и да се шепуре у скупим аутомобилима. И ако их је било мало, то се углавном видело и на тај начин се стварала погрешна слика да избеглице боље живе од староседеоца. Тој импресији је помогло и то што су годинама пре егзодуса досељеници са Косова и Метохије заиста доносили знатан капитал од продаје имања, са којим су у централној Србији куповали неколико пута веће поседе. Добар део њих је дошао трбухом за крухом, снашао се у новој средини, добио посао и стан, а онда су продајом своје бабовине додатно одскакали од средине у којој живе. Али, све то нема везе са људима који су дошли у колони и збегу, али их је ипак армирани зид таквих предрасуда дочекао. Чак и за горе поменуте случајеве локал-шовинизам нема оправдања. Најзад, људи треба да имају пуно право да располажу са својом имовином, а етички и морално грех је подједнако велик: и оног који купује, и оног који продаје. Да би Србин са Косова мога да купи имање од пара које је добио за своју бабовину, неко у Србији, Србин из централне Србије,  је требао да му прода своју бабовину. И купац и продавац су се одрекли своје дедовине зарад неких пара.

Појединачни локал-шовинизам постоји и увек ће постојати и он је свакодневно присутан. Решење видим у изједначавању свих дискриминација пред законом. Треба увести законске санкције исте за све: треба кажњавати увреде и нападе на националне и полне мањине, па и за жртве локал-шовинизма које могу бити све у једном: и сексуалне, и националне и регионалне жртве. Замислите како се осећа у некој српској паланци геј из Ђаковице који је Турчин?! Не кажем, у законима можда и постоји таква одредба, као што постоји и у Уставу како смо сви исти и са истим правима, на  шта се позивају ови са параде, али се у пракси то не дешава, на шта се исто они позивају.

Проблем је много већи када регионални шовинизам добија институционалне и законске форме, што постаје правило у локалним заједницама, а која нису ништа мање ригидна у односу на чувене нирнбершке претходнике. Проблем је што данас локалне заједнице осокољене регионалним шовинизмом, поготову оне даље од Београда, и по Војводини, све више користе место рођења као главни адут при запошљавању, напредовању, било којој другој помоћи или привилегији локалне заједнице. Проблем је што скоро да нема места у Србији које нема локалну политичку организацију која пропагира локал-шовинизам. Регионални шовинизам постаје главна идеологија локалних партија на изборима а њихов главни програм јесте борба за привилегованост једних и дискриминацију других. Они се уопште не крију у својим наступима али нико на то не реагује на адекватан начин на тај вид испољавања дискриминације. 
      Замислите само, да се на локалним изборима појави групација која се залаже да предност при запошљавању и стимулацији бизниса имају само мушкарци, или само хетеросексуалци, дигла би се кука и мотика, брујао би Београд о том примитивизму. Међутим, када се на локалним телевизијама шепуре људи који говоре да Чачак треба припадати само рођеним Чачанима а Краљево Краљевчанима, онда нико о томе не каже ни једну реч. Замислите да неко каже да  се у Смедереву не могу запошљавати гејеви (гејови, јебем ли га како се каже?!) пре него се запосле сви рођени Смедеревци. Не би се тај наносио своје политичке главе. Међутим, уколико на тој истој телевизији, у том истом обраћању, изјави да ће, уколико победи његова групација, староседеоци имати предност при запошљавању, без обзира на искуство и стручну спрему, нико неће реаговати а велике странке, којима су пуна уста Европе и људских права, формираће власт уз помоћ истих, уколико затреба. Што је најгоре, ко год је прочитао макар неколико књига, зна да су ти староседеоци углавном много млађи чак и од америчких тараба, као што су ти Лалоши који мрзе дођоше дошли истим путем са истог места, само другим превозним средством.

Кад неко дете у некој школи у централној Србији каже малом Албанцу да је Шиптар (или Рому да је Циганин), заједница се одмах ускомеша. Кад се то исто каже малом Србину са Космета на то нико не реагује. На медијима, у политичком и јавном животу, данас у Србији ви не смете рећи за Албанца са Косова да је Шиптар, јер то, молим вас, вређа њихова национална осећања. Али на улици свакодневно чујете како се тим називом називају Срби са Космета и нико живи не реагује. Не смете ни геју рећи да је педер али зато Србина из Републике Српске или федерације слободно можете назвати Турчином, босанчеросом или балијом, а из Хрватске: усташом. 
      У Војводини се сви као нешто поносе што су многонационална заједница која негује европске вредности и у којој си имају иста права, једино тамо нису пожељни Срби-дођоши, и о њиховим правима ни би они, јелте, много водили рачуна. Тако се тамо ауто-шовинисти брину због промене националне структуре доласком избеглица, али не брину и не нападају оне због којих су ти људи својим доласком такође променили националну структуру у местима из којих су побегли – само тамо на штету Срба. Најзад, они би да забране Србима да живе у Србији. Тим локал-шовинистима би једино било по вољи да на оба места не буде Срба, ни одакле су дошли, ни где су дошли. У том смеру се може схватити изјава неке „поверенице за нешто“, дате у августу месецу 2015. године, да треба размислити да се емигранти из Сирије и Авганистана, трајно населе у Србији, и то уз помоћ српске државе?!

Треба поновити: проблем није ни нов, ни наш, али је свакако неприкладан времену и вредностима за које се то време залаже. У мору бесмислених потеза за правима свега и свачега, у Србији данас скоро и да нема политичке опције или невладине организације која би се бавила овим проблемом чије решење може бити законски регулисано и стратешки опредељено у смеру едукације и релаксације односа. Говори се о људским правима и грађанским слободама на све стране, сви се залажу за демократију, а против шовинизма и искључивости, сви се брину за керове, за дрвеће, сви пропагирају сексуалне слободе, право на различитост, свима су пуна уста верских и националних права мањина – једино се нико не бори против локал-шовинизма.

Проблем је актуелан од давнина, мада се интензивно наметнуо у време када је Србија стицала независност, па је услед недостатка школованих људи много пречана дошло у Србију да попуни места у државном апарату и администрацији, те у култури и просвети. Звали су их тада неотечествени синови. У време колонизације Војводине, после Другог светског рата, проблем је такође тињао, као да су тадашњи староседеоци Срби заборавили да су и они збегом населили Војводину, на челу са Чарнојевићем и његовим наследницима. Данас се та идеја подгрева у кухињама непријатељског окружења и унутрашњих болесника, причом о Србијанцима и Србима као посебним категоријама, о Војвођанима, Косоварима, Босанцима, Црногорцима, као различитим народима и ако су сви Срби. По њима, српско национално биће не треба да буде заједничко и јединствено, већ га треба слабити поделама. У Србији живе Србијанци, на Косову Албанци и Косовари, у Црној Гори Црногорци, у Републици Српској Босанци – тако то треба да изгледа, нигде не треба да се помињу Срби. Све више се могу чути синтагме: србијански писци, србијански спортисти, итд. У ту шему се локал-шовинизам уклапа као природни део процеса и отуд изостанак реакције на више него очигледну дискриминацију жртава локал-шовинизма.

Добрица Ћосић је на 14. седници ЦК СКС, 29. маја 1968. године, између осталог рекао и ово: „У сагледавању негативних видова српске националне и друштвене свести, посебну пажњу, чини ми се, заслужује и – србијанство. То је један, у суштини, примитиван и анахрон политички менталитет; то је виђење Србије од Ужица до Земуна; то је комплекс једне националне и државотворске митологије; то је непознавање и потцењивање ''пречана''; то је неразумевање Срба који не живе у Републици Србији; то је одсуство слуха за разлике и непоштовање различитости у српском народу“.

Да ствар ствар истерамо до краја, и да буде јаснија и са више нијанси, морам споменути да ни на Косову и Метохији, одакле су данас најчешће жртве локал-шовинизма, до 1999. године, а посебно последњих десет година пре бомбардовања и егзодуса, ситуација није била ништа боља него што је данас у Србији. Необјашњив антагонизам између Срба староседеоца и Црногораца и Срба из Црне Горе досељеника, кулминирао је тих година, мада је био у латентном стању сукоба увек. И ако су Црногорци и Срби из Црне Горе у те крајеве били насељени, у то време, и више од седам деценија, они су и даље били жртве локал-шовинизма. Наравно, ни они нису остајали дужни староседеоцима јер је већина њих била ближа комунистичким властима и где су могли враћали су истом мером својим чувеним запошљавањима и функцијама (јер су староседеоци били ближи равногорцима). Фраза да Црногорци владају а да Срби раде, увелико се злоупотребљавала. Онда су после 1999. године и једни и други то исто доживели у централној Србији, овога пута заједно и на истој страни.

        Када је после геноцида  у Хрватској, оног другог, и Олује и Бљеска, стотине хиљада Срба доспело у Србију, добар део њих је силом усмерен на Космет. Један део њих је смештен у Ђураковцу, како је Краљевина Југославија у истом месту смештала избеглице из Албаније током тридесетих година прошлог века. Малтретирали смо их, завидели им на помоћи у макаронама и брашну, закидали им на дневницама – исто онако како ће нама чинити у централној Србији, неколико година касније. Било је ту људи разних социјалних и стручних нивоа, али нико од њих није са добродошлицом дочекан од стране косметских Срба и ако је тамо поправка националне структуре на тај начин била злата вредна. 

Када је требало да се ти људи запосле и добију станове долазило је и до уличних окупљања и протеста (једно такво и у Истоку), и ако нам је фалило лекара, инжењера и осталих кадрова. Тако су на директорским местима столовали нешколовани локалци, а правници, инжењери, лекари и економисти са дугогодишњим радним искуством нису могли ни да се запосле. И последњих година, до дана данашњег, на Косову и Метохији долази код Срба до изражаја локал-шовинизам, по питању поделе помоћи, дуплих плата, непостојећих радних места и осталих економских привилегија. Не гледа онај из Грачанице баш са неком великом љубављу онога из Призрена, смета му, заузео му место. Тако, веле.

Нити за психијатре, ни за психологе и остале сродне науке, не може бити лако објашњиво зашто у неким срединама Србије људи више мрзе Србе са Космета него Албанце или Хрвате. Сад, не говорим ја о томе да треба некога мрзети. Не, не треба мрзети никога, али ако је већ мржња присутна, онда је логичније да мрзиш туђега, него свога. Или, за Србе то није логичније. Једино објашњење може бити у томе да су ови ту, у близини, да угрожавају (по мишљењу једних) егзистенцију и нека права и могућности, а они су тамо негде далеко, шта кога брига за њих. Јер локал-шовинизам, када нема у близини жртву која је природна мета, дакле дошљак, он се усмерава на другу улицу, други део града, другу општину, и тако даље. Локал-шовиниста је доследан, он не воли ни оне из суседног села. Од њих једино више мрзи дошљаке, па тек онда педере и Хрвате. При том су му задње две категорије попуно имагинарне и апстрактне категорије.

Локал-шовинизам није националног карактера. Он је везан за економски моменат, за осећај угрожености, за тежњу да се ништа не мења и никуд не иде. Локал-шовиниста оптужује дошљака за све  што му се лоше догађа у животу: пад стандарда, нестручност, недостатак посла, импотенцију, неверство брачног друга, инфериорност, комплексе. Увек су неки новци у питању и добра стара времена „кад дођоша није било оволико“. Увек би они успели у животу али не могу кад сва места заузеше „шиптари“. Не узимајући у обзир да је свима лоше, они би хтели да само њима буде добро. 
      Локал-шовиниста види у дошљацима конкуренцију али не жели да се такмичи и да победи, већ стално понавља једно те исто: „Моји су од давнина овде, некад се знао ред“. Такав се, редовно при упознавању не представља именом и презименом већ увек и искључиво: „Ја сам рођен овде“. Такав увек говори порезнику: „Ти си дошао овде, из п...е материне, на моје, да ми наплаћујеш порез!“. Судији: „Суди тамо твојим Шиптарима а не мени!“. Суседу на пијаци: „Овде си дош'о да се шириш по мојој бабовини!“. Своме детету: „Да није Шиптара, ти би био одличан ђак и играо би у првом тиму, био би и лепши засигурно“. Самом себи, у купатилу: „Имао бих већи пенис да нису дошли Шиптари“. За локал-шовинисту, увек се у његовој средини „ради а негде друго гради'“.

Да завршим, требамо се као друштво пренути, позабавити се правим а не измишљеним проблемима и борити се да жртве локал-шовинизма у Србији имају иста права, макар као сексуалне и националне мањине, опет подвлачим, не права која држава омогућава јер ту ситуација није толико лоша, већ право да не буду вређани и шиканирани од појединаца и локалних групација. То би било довољно. „Бела куга“ нас уби више од свих непријатеља заједно. 

Потребно је Србији Срба а не Србијанаца.

                           

Балада о пијачном дегустатору...

Пише: Игор Ђурић

Гурман сам али сам и злојешан. Једем само бирано, оно што ми се свиђа. Радије остајем гладан, него да једем оно што не волим. Али кад на пијаци угледам професионалне пробаче, оне што иду од тезге до тезге, па као процењују робу а уистину се намирују храном и пићем, одмах добијем жељу за јелом, апетит ми се поправи, наручујем ракију да поспешим ствар и шта год има за мезе.

Како они само знају спретно и брзо да смакну парче сира са ножа продавачице, па онда оставе да се сир топи у устима и само цокћу. Онда пређу на кајмак и пробају који чварак или парче меса. Обично је тај пробач старији човек, у похабаном оделу које одаје негдашњи сјај службеника или инкасанта, некога ко је оставио земљу зарад државне службе па данас нема ни земљу, ни службу, тек мизерну пензију колико да покрије трошкове. Некада му је фрижидер био пун, о празницима је одлазио у родно село, пунио зембиље и балоне, и враћао их у стан, а са платом је зидао кућу и школовао децу, мада је знало и да претекне кад стигне регрес или топли оброк. Данас је оковратник прљав а машна коју и не скида је масна. Масна машна?! Маснија му машна од шерпе у којој се кува недељни ручак. Ипак, наш јунак увек има добру причу, елоквентан је и љубазан. Са својим дотрајалим оделом он и даље изазива страхопоштовање код сељака који су навикли да се увек требају и морају чувати машне и ташне. Носи са собом увек отрцани цегер, новчаник набубрен од новинских исечака, али без динара у њему, и новине које је покупио успут у Дому пензионера или у кафани некој.

Највише воли да приђе сељацима који продају мученицу. Погледом тражи некога новог јер код старих продаваца дегустација иде теже и зависи од њиховог расположења: одавно они знају да он није никакав купац и да само штетују од њега, па му дају да гуцне само ако су расположени и вољни за терање шеге. Онда, кад приђе, наш јунак почиње да се распитује: јел' домаћа, да није шећеруша, немој да је нека мутљавина да му се гости потрују, нешто је вештачки жута, ајде нека сипа једну да проба, он иначе не пије али воли да зна шта купује. Дрмне он чеп, можда затражи још један јер није баш добро проценио, па онда климне главом и каже како му не одговара јер се осећа доста, повукла је од бурета или није била довољно у истом. И тако, чеп овде, чеп онде, скрпи се цела чашица.

Са сиром и кајмаком је додао подлогу да га не би ватало на празан стомак. Највише га мрзе продавци воћа и поврћа. Поготову такозваног сезонског. То је његово време, тада долази до пуног изражаја његов таленат, тада он попут циркуског артисте чуда чини. Јагода овде, шљива тамо, трешња кад јој дође време. Њему више за тај дан не треба. Не штетују они много од њега, него их више нервира што се претвара да купује а још више их нервира кад почне да куди робу оправдавајући не-куповину нечега што је већ пробао: кисело, труло, ужегло, зелено, презрело...

Око подне наш чичица крене пут куће, сит и задовољан. Наравно, жена и деца немају појма како он проводи време и шта ради, мислећи да се замајава по парку или у Клубу пензионера. Они мисле да је њихов муж и отац скроман али достојанствени пензос који се никад не буни против ничега него гордо подноси недаће и једино је наново нервира увек погрешним избором на дан гласања. Криза јесте али је он усправан и стамен какав је био читавог живота. После подне ће са задовољством посркати празну чорбу и неће се жалити што нема више ништа.

Некада сам више одлазио у кафане. Било боље друштво, сада се полако селе на нека друга мирнија места а у кафане долазе неки људи који не знају ништа о кафанским обичајима. Већина нас љубитеља старих и правих кафана воли оне ћумезе на пијаци, где се недељом ујутро одлази по зелениш, кобајаги да помогнемо женама, а враћамо се око подне добро накресани. То су неуредне кафане са карираним столњацима, алуминијумским пикслама и олињалим конобарицама које кокетирају са гостима. Пиће се ту сипа у чашама од 0.5, доноси се обавезна кисела вода, кува се само кафа у филџанима са ратлуком на ивици тацне, а шкембићи су непревазиђени и најчистији су део и детаљ кафане. 

      Тако бих ја са стола у башти једне такве кафанице или кроз прозор исте, посматрао те професионалне пијачне дегустаторе. И, док би их гледао како слатко мљацкају сир и лицкају ракију из чепа, док се мрште кад пробају лук или рен, док се сладе кад избацују коштицу трешње у руку па под тезгу, и ја сам добијам жељу да све то пробам одмах и сада. Стотине њих тога дана на пијаци чини исто, проба и купује, али само пар њих са задовољством чини то. Чини то уметнички. Артистички!!! Ја бих онда позивао конобара, који и онако цео дан пије са мном барабар, и послао га да купи двеста грама сира, да ми сипа домаћу ракију и да ми насецка лука са пијаце. Ни ја, као ни наш дегустатор, не би се после кући бунио око тога шта има за јело, што од ситости, што од главобоље изазване шећерушом.

Онда, једнога дана приметиш да га нема. Можда је окаснио, можда се прехладио, стићи ће, само што није. Кад видим да продавци ракије сипају у чеп, па мало проспу из њега на земљу те потегну, схватим да наш чичица више неће долазити. Отишао је да дегустира неку другу робу по небеским пијацама где су пензионери сити а где се уместо шећеруше пије рајски нектар.

АЈКУЛА И ЗЛАТНИ ЧОВЕЧУЉАК

©Igor M. Djuric
copyright 2013 by ©Igor M. Djuric

Уловила ајкула златног човечуљка.

Пусти ме, рече човечуљак,

и испунићу ти три жеље.

То је тако људски, помисли ајкула,

имати неиспуњене жеље.

Али, шта мени треба?

Још дубље море?

Већа ширина?

Јачи зуби?

Лепше тело?

Шта мени треба?

Упита се ајкула, још једном,

за случај сваки.

Поједе човечуљка,

са тим потврди природу своју,

ајкула одбрани своје Ја.

Да, рече,

то ми је била жеља

до скора сам људе јела

ал' први пут сада

поједох човека од злата.

Зоран Ђинђић - Мит о визионарству

             Пише: Игор Ђурић

12. 03 2013. године

Нити је Зоран Ђинђић био онакав каквим га представљају његови непријатељи а још је мање оно што о њему говоре они који га данас кују у звезде. Није црно-бело, већ изнијансирано добрим и лошим детаљима. Нити је визионар, нити је политикант. Нити је највећи српски син, нити је највећи издајник српскога рода. Свакако не би ништа велико урадио да је остао жив, као што није мало урадио док се бавио политиком. У српском политичком блату он би се укаљао до гуше, као и остали што су, и вероватно би доживео судбину његових наследника, политичку сцену би напустио под притиском бројних афера, можда би био и хапшен те осуђиван.

Такође, и сигурно, доживео би судбину других политичара из окружења, и Србије, који су били кооперативни према западу: оставили би га на цедилу оног тренутка када више не би имали никакве користи од њега. Затим, држао је сумњиве људе око себе, пријатељевао са контроверзним бизнисменима и криминалцима. Њему се данас у највеће политичке домете приписује лични макијавелизам, као да је то нешто добро. Већина српског народа га није волела, углавном због његове непостојеће кривице а коју му је прилепила пропаганда политичких противника, приписујући му углавном оно што није урадио или рекао. Кажем: углавном! Међутим, добар део народа га није волео и са ваљаним разлозима, јер он често није знао где је граница која се не сме прелазити у борби против Милошевића а да се тиме не угрожавају национални интереси. Ми, најзад, вероватно никада нећемо сазнати какве су све његове обавезе биле према западним, посебно немачким, менторима. Само чињеница да је био војник неолиберализма говори да није добро желео српском народу.

Да је он имао било какву ваљану визију сигурно не би око себе окупио онакву булументу сумњивих ликова. Сви ти типови које је довео Ђинђић касније су ојадили Србију, оглодали је до костију, опљачкали је горе но што је то чинила Милошевићева булумента.

Када се буде урадила озбиљна и темељита анализа живота и рада Зорана Ђинђића утемељена на документима страних архива, која неће бити оптерећена политиком и идеологијом, она се неће допасти никоме јер је Ђинђић био човек свога времена, играо је по правилима тога времена, са играчима тога времена, а то време није по добру упамћено. То време није изнедрило велике људе, нити велике идеје, те није било ни великих дела.

Шта је, у ствари, његово наслеђе, која је његова идеологија, шта је његова визија? Демократска Србија у Европској унији?! Неолиберални концепт и протестантска радна етика?! Дехуманизација друштва и свеопшта приватизација?! Ма хајте, молим вас! Чега визионарског има у флоскулама коју данас понавља сваки од студената који се такмиче у говорништву. Није то никакве велике идеја, нити је бог зна каква памет потребна да се оне јаве као визија. То је као кад неко каже да није добро лагати и красти завлачећи вам руку у џеп.

Креатуре које преферирају да буду настављачи његовог лика и дела, уистину, су само експлоататори његовог лика. Сви би они да политички ушићаре на бренду званом Зоран Ђинђић. И то да ућаре голо, материјално, у своју корист, не чак ни духовно. Духовног нема: само огољена политика. Није ни он био неки духовник.

Човек који је рекао да „коме је до морала нека иде у цркву“, није могао много чега доброг да уради за своју земљу, осим, за себе и клику око њега. У цркву треба да иду они који траже опрост због неморалности и грехова а морала би морало бити највише у политици.

Његови политички противници су га сатанизовали до те мере да је то прелазило и добар укус, и васпитање, и почело је отворено да прети његовој безбедности. Жиг издајника који му је ударен осудио га је да увек буде политичар без широке народне подршке. Он није био ништа већи, нити мањи издајник од већине ДОС-оваца који су се дебело задужили на западу рушећи Милошевића. Знао је, међутим, да плива са главом изнад воде и поред тако тешких тегова на ногама.

Они који га данас из рукава и преко сваке мере цитирају треба да знају да је он био већи практичар него филозоф. Боље је да га имитирају у радној енергији него што понављају бесмислене цитате. Учени људи се нешто не грабе за његове књиге, уколико не морају. А што се тиче радне енергије ствари стоје овако: ако радите штетне ствари боље је да радите мало.

Свакако је трагична личност, није заслужио да буде убијен. Као што то није заслужио нити било који други невино убијени човек, као што то нису заслужили ни голобради војници на Кошарама или Паштрику, 1999. године. Нити један човек не сме бити убијен, ако је правде. (Правде нема!). Премијер једне земље поготову. То целој ствари даје на тежини а српском народу повода за срамоту. Споменик својим делима, међутим, није заслужио. Ако га је заслужио својом смрћу: онда има много оних пре њега који су на исти начин заслужни.

Уколико су политички следбеници његови, они који се данас тако представљају, онда се из њиховог рада и дела јасно може видети каква је то Ђинђићева визија о којој данас и врапци на гранама певају, и које је његово политичко наслеђе. Наравно, они то не признају, за њих и њихове неподопштине увек је неко други крив. Ипак, чињеница да смо поред класичних криминалаца добили и лопуже у скупим оделима које су ојадиле Србију попут скакаваца а то је један од резултата наслеђа о коме говоримо. Такви ликови, свиђало се то некоме данас или не, нису били страни Ђинђићевом окружењу.

Створила се, међутим, атмосфера да се не сме критички говорити о Зорану Ђинђићу. Чим неко искаже мисао која се не поклапа са идиотским паролама о визионарству, устреме се на њега као најгорег фашисту. Знам, тешко је говорити о мртвом човеку, савременику који има породицу. Међутим, истовремено, ти исти који бране покојног Ђинђића пљују и псују најгорим језиком по мртвим неистомишљеницима. Јавне личности су осуђене да не могу имати своју приватност. Сами су тако изабрали. Морају се подвргнути судовима историје и јавности. Поред лоших страна ове ситуације било је и привилегија које доноси јавно делање у политици. Због тога се не може ћутати чак и када то добро васпитање налаже. Зарад истине се морају отварати и болна питања јер се радило о нашим животима. Ако нас већ терају да као народ рушимо све своје митове ајде да то чинимо и са новокомпонованим митовима.

Проблем је што су са друге стране поприлично неинтелигентни и сразмерно својој глупости нетолерантни саговорници. Убедити га не можеш аргументима а тај никако да престане са понављањем својих глупости. Ако ћемо право и сам Ђинђић је са таквима имао највише проблема. Њега су уза зид притерали мангупи у његовим редовима. Они који данас баштине његову политику (по њиховим тврдњама) никаквог добра нису донели Србији. Они нас убеђују (као што је то и он радио) да ми  не знамо шта је добро за нас, да смо глупи и заостали, те да ће нас њихова визија (нама несхватљива али увек на страни наших противника) привести к' знању и покајању, или нас неће бити. А пошто Ђинђић сем политичких следбеника, другог опипљивог политичког наслеђа нема, онда видимо колико оно вреди, шта нам је доброга донело. Преведено егзактним бројкама то наслеђе и они који га баштине данас вреди неколико хиљада година строгог затвора.

Они који га данас уздижу у небеса и хвале његову генијалност на тај начин највише пљују по њему. Зар они мисле да у овој земљи више нема људи који мисле својом главом и знају по нешто?! Зар не схватају да они својом само-идентификацијом са ликом и делом Зорана Ђинђића мрцваре мртвог човека и чине да мишљење о њему буде много горе но што у истину јесте. Цела Србија је жалила кад је Ђинђић био убијен. Само мали део политички ангажованих људи сматра да је он водио политику добру за Србију. То су две различите али повезане чињенице. И не треба одмах поистоветити политичко неслагање са одобравањем атентата. Он је водио политику како је морао. Док је био опозиција није бирао средства да руши Милошевића. Кад је био на власти, импровизовао је без икаквог маневарског простора, окружен лошим људима: он је водио политику пуког преживљавања и трулих компромиса према креатурама са којима је радио и према јаким противницима којих је још било на све стране, са једне стране, и обавезама према западним менторима, са друге стране. Трули компромиси и пословни аранжмани са неким структурама су му на крају дошли главе.

Ђинђић је био добар менаџер. Мало је то за земљу која је пропала и којој је требало револуционарног морала и политичке искрености. Ђинђић би био добар премијер у добро уређеним земљама. Јесте он тежио радикалним променама али је нама тада било доста радикализма. Обашка што је он промене чинио по диктатима са стране. Нама је требало мира, закона, правде и морала. На томе се требало радити, али како је морал отеран у цркву, а правда се делима на партијским одборима, како се закон није поштовао јер је било обавеза према тајкунима и партијским кадровима – тако смо прошли сви заједно. Он најгоре. Једино је мир био постигнут и то из разлога јер смо се предали.

Да се разузмемо, Ђинђић је био способнији и поштенији од већине тадашњих српских политичара. Само, да ли је то довољно?! Зар је било тешко бити паметнији и поштенији од свих тих креатура?! Али, он је морао да сарађује са њима па је стваран привид да је он несхватљива величина. За већину њих он то и јесте био, али су стандарди били толико ниски да то није било тешко. То није била олимпијска норма, тек прво место на међуопштинском такмичењу.

Личног сам мишљења, које не мора бити тачно, да Ђинђић није политичар који је доприносио бољитку земље јер се у раду водио фразама и општим местима политике и менаџерства. Искрено сам га жалио кад је био убијен. Био је премијер моје земље. Убили су премијера, па тек човека са именом и презименом. Ово друго био је он само за своје најближе. Кад убију изабраног премијера твоје земље, пуцали су и на тебе. Мораш бити против тога јер таква земља не ваља никоме.

Данас, после свих брљотина након његове смрти, уверен сам да би он направио мање штете од оних који су владали после њега. Србија је јадна земља јер њу не воде већ владају њоме. Можда би Ђинђић поред владања помало и водио Србију. Можда и у погрешном правцу, али би водио.

Чак и да је имао некакву визију, ови који су га политички наследили не знају да нам је објасне. Не знају, јер: не знају!!! То су већма политиканти који су наследили само од оног најгорег што је приписивано Ђинђићу (и, као што рекох, много тога бејаше измишљено и подметнуто). Ђинђићеви „пријатељи“ као да хоће да потврде истинитост Милошевићеве пропаганде. Они су као четници из партизанских филмова: стереотипни и потпуно верни пропагандној пројекцији.

Најгоре од свега је што су у позицији да медијском халабуком постижу страх код народа. Данас се људи, интелектуалци, те јавни делатници и новинари, плаше да кажу било шта о Ђинђићу а што се не поклапа са пропагандом његових „чувара печата“. Најпогрднијим именима се називају неистомишљеници, људи остају без посла, могу отићи у затвор. Зла сила се устремила данас у Србији на свакога ко не подржава догму и идеологију „друге Србије“. А не ваља нам ништа работа са том Србијом и поред тога што они ових дана себе промовишу у настављаче лика и дела Ђинђића. Ако покушате да искажете другачије мишљење одмах вас оптуже да сте организатор и учесник у атентату иако никада пре нисте срели његове убице за разлику од њега и њему блиских људи.

Ових дана из уста епигона сазнајемо да је Ђинђић био супермен: у свему је био најбољи, најпаметнији, најјачи. Све је знао. Ваљда хоће тиме да кажу да су и они такви. Где би нам био крај да га нисмо убили?! Били би на потпуно истом месту где смо иначе, и данас, само са једним више: са њим. Он лично, би био у опозицији или би негде у иностранству радио за своје менторе. Не би смо били ни макац  напред, можда мало и назад. Наше проблеме нити је могао, нити може да реши појединац. Ипак, било би боље да је остао жив. Са друге стране, од стране његових заклетих непријатеља, разних екстремиста, могу се прочитати заиста огавни текстови о њему. Нема тога лошег на кугли земаљској што он, по њима, није учинио да напакости Србији и српском народу. Задире се у најинтимније теме, у приватност, не оставља се његова породица на миру. Ја не правим разлику између првих и других. Сваки од њих, на свој начин, чини лоше успомени на Ђинђића. Треба га оставити да почива у миру, а историји и објективном суду јавности дати времена и простора да поставе његово дело на месту где треба да буде.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ, ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ