РУБИНОВИ МАНЕКЕНИ

 Пише: Игор Ђурић

Упозорење!

Игра са Рубиновим вињаком одвија се на ивици оштрог жилета који дели живот од смрти, Бога од ђавола!

Сви се боре за твоју душу! Твоје је да је сачуваш а не одрекнеш се ванилине ароме.

*

Ја га пијем још увек. И чим га наручим, конобари (они искусни) знају од које сам сорте!

Ако мушкарац, а притом још и Србин који није дајгуз и европљанин, макар једном у животу није пио Рубинов вињак, а припада генерацијама прошлог века, онда такав не спада у групу људи који имају искуства са животом (самим тим и са алкохолом). Искуства у сваком смислу: кафане, канцеларије, библиотеке, улице, живота, смрти...

Рубинов вињак је симбол једног времена, државе, друштва, начина живота, па тек онда оних људи коју воле добру капљицу и кафану. То је филозофски систем. Дакле, то је више од обичног алкохолног пића, то је нешто што је дало свој печат времену и поднебљу. По том питању, једини конкурент Рубиновом вињаку јесте домаћа шљивовица.

Вињак је имао своје обичаје и законе. Пио се из кафанских чашица од 0.5, без или са ногицом (у зависности од локала у којем се служио). У првој тури се никад није одвајао од кафе. Служио се у посебним атмосферама станичних бифеа, градских кафана, домовима пензионера, кафеима предузећа, радничких ресторана, затим у друмским механама, хотелима, мотелима. Служио се увек и без питања уз један деци киселе воде, у чаши истог облика као што је она са вињаком. Конобари и конобарице су их вешто носили у руци и између прстију, те две чаше, осим када је друштво повеће па мора да се користи послужавник.

Одмах да разјаснимо, по оригиналној рецептури Рубинов вињак је веома квалитетно пиће. Друга је ствар што је у неким периодима наше тешке историје та рецептура прескакана или што се појављивао велики број фалсификата. То је било веома присутно у доба распада државе, ратова и инфлације, када механизми контроле нису постојали.

Рубинов вињак је, у ствари, коњак. Још прецизније: бренди. Прави се од грожђа, тачније од винских дестилата (вина). Пече се као и свака ракија а онда се оставља да одлежи у бурадима најмање 2 године, или 5, 10, 25, 50 година, а, да би добио специфичну арому и укус својствен само њему. Бурад морају да буду храстова и то искључиво од храста са Кучајских планина, и то припремљеног по посебној технологији и искључиво у Рубиновим погонима за израду бурића (буради?!).

Овај вињак, који тада није био Рубинов, почео је да се производи између два рата, у Александровцу. Рецептуру за њега сачинио је француски ђак Драгољуб Марковић из горе поменуте вароши. Он је развио производњу и погоне али је све то зауставио рат а комунисти су после рата тог истог Драгољуба осудили на робију а његову фабрику и рецептуру преместили у Крушевац где је настао Рубин који је присвојио поменути вињак. Касније су присили и самог Драгољуба да им помогне. Претпоставља се да је пиће добило назив ВИЊАК јер се правило од вина. Постоје приче да је Марковић свом пићу дао име спајајући две речи: ВИски и коЊАК. Која год да је тачна, нама одговара.

Колико је произведено овог пића у његовој ери постојања, до данас, тешко је рећи. Неке рачунице говоре да је реч о цифри од 500 милиона литара. То је, отприлике, годишња производња пива у Србији или толико воде падне низ Викторијине водопаде за један минут у кишној сезони.  Рубинов подрум јаких пића има капацитет 15 милиона литара. Дрвени подрум у којем се налази 12.000 буради држи у себи 6 милиона литара вињака.

Да се, ипак, вратим на лична искуства и опсервације. Ретко који љубитељ капљице (добре или лоше) своју каријеру испичутуре почне са Рубиновим вињаком. Не, он дође касније. Кад се стекну одређена искуства и достигне извесна кондиција. Ако се порани са конзумирањем овог пића оно зна да се огади и да га дотични више никада не окуси у животу. Кривац томе је слаткасти укус који зна да буде тежак у првим тешким пијанствима.

Међутим, када се човек навикне на Рубинов вињак тешко после тога мења пиће. Чак и када га нема он не узима друго. Неправедно, они који искључиво пију Рубинов вињак сматрају се алкохоличарима: Рубиновим манекенима.

Кажем, то је био начин живота. Не могу данас да се сетим колико сам пута кренуо на паузу за доручак (у сред радног времена) или недељом ујутро на кафу, а да сам завршио са композицијама празних чашица испред себе и веселог друштва?! Колико пута сам ушао у кафану само на једну или отишао на пијац по зелениш а онда се забројао у турама и зелениш заборавио?!

Врло је важно да Рубинов вињак буде оригинал. Рекох, у време ратова и санкција тржиште је било преплављено фалсификатима који су били опасни по живот и тада је Рубинов вињак стекао лошу репутацију која га у неким круговима и данас прати. Али то нема везе са истином. Данас су петица (VSOP) или десетка (XO) боље од већине скупоцених иностраних пића а обичан вињак (VS) је оно најбоље у тој врсти пића што се може добити у односу на цену и квалитет. Рубинов вињак је међу пићима оно што је Заставин калашњиков међу пушкама: јефтин а поуздан и квалитетан. Мада, док пишем овај текст, ове глобално злосрећне 2023. године, вињак ни у једној својој варијанти више није јефтина работа. Има, додуше, и скупих варијанти! Рубинов  HEDONIC 0.7, вињак који је одлежао 50 година у бурету, кошта око 4000 евра.

Елем, постоје нека правила за конобаре и газде угоститељских објеката и осталих сумњивих места, којих се морају придржавати уколико хоће за угосте племство и поданике Краља вињака: никад не односи непопијену до краја чашицу ма колико мало пића било у њој; никад не пресипај то исто у нову чашу коју си управо донео са новом туром; никад не одвајај вињак и киселу воду; никад не крсти вињак; никад не говори да ти је нестало вињака; никада не послужуј вињак у широким-виски чашама; када се тражи дупли вињак увек га донеси у истој чаши само од један деци (оној од киселе воде) – никад у две мање; ако се пије за шанком увек се сипа у исту чашу тек када се она испразни до дна; нека је за столом остало и пет пуних чаша осталих иза оних који су отишли или посустали никад не нуди оне за столом да их попију – туђе пиће се никада не пије; никада не питај онога ко пије Рубинов вињак жели да пређе на друго пиће (вино, пиво) – онај који пије вињак не мења пиће пре, за време и после јела; итд.

Било је разних покушаја да се направи слично пиће али је ретко коме успевало чак и да се приближи. У једном периоду је био популаран Бренди Звечево али су то била потпуно различита пића. Говорило се: онај ко пређе са Рубина на Звечево и званично је алкохоличар. Квалитетни вињак је правио Навип, имали су лепу амбалажу са дрвеним мотивима. Ни Косовски вињак није био лош, ни по квалитету, ни по амбалажи, али никада није достигао ни делић славе славног претходника. Бадел је правио Цезара (интересантни детаљи амбалаже). Прокупац је правио Амбасадор вињак. Правила је слично пиће и Суботичанка. Звечево је производило Тренк а Далмацијавино Хајдука. Вињак се правио и у Марибору а Истравино је производила вињак Премијер.

Најближи по квалитету и изгледу етикете био је Жупски вињак који се производио у постојбини овог најбољег вињака о којем говоримо, у Александровцу. Још од времена када се догодило пресељење, постојао је тај ривалитет између Александровца и Крушевца. Жупски вињак је и данас познат широј јавности по чувеној реклами у којој глуми мали Гонцић који пита мајку без чега не сме да се врати из трговине.

Кад смо већ код амбалаже, произвођачи Рубиновог вињака нису много марили за то. Дуго нису мењали ни дизајн амбалаже, нити етикету, а када је основна верзија у питању. Наиме, на самом почетку су успели да произведу препознатљиви бренд и није било потребе за променама тог типа. А и сами конзументи Рубиновог вињака су прилично конзервативни по том питању и свака промена би стварала дилему да ли је у питању Рубинов или неки други вињак, доста им је било и то што се визуелно он није разликовао од поменутог Жупског вињака. У прилог овоме што говорим говори и чињеница да и дан данас вињак пакују у ретро амбалажи кад год опадне потражња.

Мада, било је и дизајнерских узлета: луксузне варијанте вињака су увек имале добру и лепу амбалажу, па и данас. Најинтересантнија је амбалажа која се својевремено звала Рогоња или Витез. Храбри дизајнери и менаџмент Рубина тада су, у комунистичко доба, пустили серију вињака који је спакован у лепој флаши која уместо затварача има Лазаров шлем са бивољим роговима а уместо етикете витешки штит. То им се вероватно пустило због поменутог хрватског вињака Тренк који је имао слична решења и требало је да представља некаквог хрватског хусара (а у ствари је то неки аустријски или већ чији војник).

Без дилеме, Рубинов вињак се најбоље конзумира за шанком. Ретко када Рубинови манекени једу у кафанама (евентуално нешто на чачкалицу). Да су хтели да једу: остали би код куће! Они су волели да се налакте на оне познате старомодне поцинковане (ростфрај) шанкове који су имали удубљења за хлађење пића и остале враголије, мада нису презали ни од класични дрвених шанкова. Презирали су барске столице и служили се само лактом (налакћивањем).

Иза шанка су углавном стајале времешне али добродржеће шанкерице у плавим прегачама, похабаним капицама причвршћеним шналама за косу и незаобилазним боросанама на ногама. Како би која тура измакла те шанкерице су изгледале све лепше и сексипилније. Неретко су и оне саме биле манекенке вињака.

За шанком, или столом, пијући вињак углавном су седели средњи и нижи службеници општине, суда, локалних предузећа, уметници разних врста којима је свима био један заједнички именитељ: неуспех, уморни музичари, просветни радници, поштански упосленици, подофицири, пензионери свих горе набројаних, по који новинар или бивши спортиста. Радничка класа је ретко или уопште није пила вињак. Сељаци: ич! И кафански персонал је углавном конзумирао вињак. По њима сте могли знати је ли добар или није. Је ли чист или је крштен.

Рубинови манекени су верни кафани у коју иду уколико је она верна њима. Они чак не воле ни астал да мењају (ако није шанк у питању). Они воле да се придржавају рутине, не воле новотарије и не иду у објекте који немају сталне госте. Често су Рубинови манекени део инвентара. Зато воле да буду начисто и са остатком гостију-намештаја. Код њих не сме да се петља и фалсификује. Њима не сме да се укине рецка (свеска) ма колико дуго не платили дуг. Једном кад изгубиш такву муштерију он се више никада неће вратити.

Међу љубитељима вињака постојала и једна посебна врста а то су они који замећу траг породици, женама, руководиоцима, милицији или повериоцима. Због разноразних разлога они се никада не задржавају дуже од једног вињака по локалу. Наруче, одмах плате, дрмну на екс и одмах излазе. И, тако од локала до локала. Шанкерице знају: чим их виде на вратима одмах сипају. Такви никада не остављају бакшиш: увек имају спремано тачно онолико колико кошта пиће, да не би губили време око кусура, а, и такви најчешће пију из скривених фондова па морају водити рачуна о сваком динару.

Једно је сигурно, са Рубиновим вињаком се не можеш дружити на дистанци или умерено, оно, као, чашицу и то је то. Рубину се или сав предаш или га уопште не пијеш. Битно је само да правиш временске паузе између тих предавања. Ако то успеш, да се стрпиш између два пијења: спасен си.

Отуд, оно о чему сам већ говорио а то је да „цивили“, спољашњи свет (јер су Рубинови манекени затворени систем) углавном сматрају љубитеље вињака алкохоличарима. То није тачно! Ко успостави баланс у времену између два конзумирања вињака: може да ужива у њему. Ако тог баланса нема: свеједно је шта пијете. Друго, самим тим што пију само вињак такви нису спремни на компромисе и јефтиније али отровније варијанте.

Видим да данас неки млади људи који су сви редом школовани, добро ситуирани и озбиљни, на весељима или у кафани пију Рубинов вињак: господски и у мери. Ако су изашли да се провеселе попиће и коју више. А онда ће недељама бити фокусирани на своје послове, обавезе и каријере. А вињак пију углавном због квалитета јер код њега не можеш оманути као код домаћих ракија у разним локалима.

Разлика између Рубинових манекена и оних који пију друге капљице отприлике је иста као између професионалне и аматерске лиге. Сви воле да играју само неки то раде на високом нивоу.

Рубинов вињак, ипак, није само кафанска работа, пијанска ствар, недомаћинска прича. Рубинов вињак је незаобилазан у српским домовима и у радости, и у жалости. Део је бифеа сваке домаћинске куће, то је поклон који се радо прима и даје, део је кесе која се протура кроз шалтер. На весељима или даћама увек је послужен уз домаћу мученицу.

Са друге стране, то је и бег у самоћу: међу соло дринкерима највише је Рубинових манекена па тек онда следе Тринаестојулци.

Рубинов вињак има и завидну филмску каријеру. Не могу се набројати филмови и серије где се он није појављивао у епизодним улогама.

Наравно, овај текст нема за циљ промоцију алкохолизма и ове речи не треба идеализовати. Рубинов вињак је многе људе завио у црно, уништио је породице, убио животе, разболео их, осакатио. Али, никоме од њих нико није на силу сипао вињак у грло већ су сви хрлили добровољно њему у загрљај. Бог је створио алкохол – ђаво нас тера да га пијемо!

Са друге стране, Рубинов вињак је многе и спојио, песме за рођење запевао, сузе за жалост пустио. Многе је и излечио. Како је својевремено говорио Стево Жигон: Многи су ме критиковали због пушења, кажу то је штетно за здравље. Знам, али они не знају колико ми је живаца и нервозе скинула цигарета (парафраза). Тако и ја велим: јетра је страдала на уштрб стреса. Шта ће прво издати: видеће се.

Јер, живот: шта је то?!

Данас јеси: сутра ниси!

И, никада се не зна на шта си се у животу постак'о и ко ти је поставио клечку.

Никад се не зна ко те је гурнуо у амбис или ко ти је руку пружио и од истог те спасио?!

Живот је једна велика зајебанција! Он често (свакодневно) прелази из комедију у драму, и супротно.

А Рубинов вињак је само позоришни реквизит на позорници живота и није му важно изводи ли се комедија или трагедија. На вама је да одаберете!

ПС

Видиш ли сине са каквим предзнањем се иде у кафану?

ЧИТАЈ: 

КАКО САМ ПОСТАО БОЕМ?!

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ – ДРИНА БЕЗ ФИЛТЕРА