Гурман сам али сам и злојешан. Једем само бирано, оно
што ми се свиђа. Радије остајем гладан, него да једем оно што не волим. Али кад
на пијаци угледам професионалне пробаче, оне што иду од тезге до тезге, па као
процењују робу а уистину се намирују храном и пићем, одмах добијем жељу за
јелом, апетит ми се поправи, наручујем ракију да поспешим ствар и шта год има за мезе.
Како они само знају спретно и брзо да смакну парче сира са
ножа продавачице, па онда оставе да се сир топи у устима и само цокћу. Онда
пређу на кајмак и пробају који чварак или парче меса. Обично је тај пробач
старији човек, у похабаном оделу које одаје негдашњи сјај службеника или
инкасанта, некога ко је оставио земљу зарад државне службе па данас нема ни
земљу, ни службу, тек мизерну пензију колико да покрије трошкове. Некада му је
фрижидер био пун, о празницима је одлазио у родно село, пунио зембиље и балоне, и враћао
их у стан, а са платом је зидао кућу и школовао децу, мада је знало и да претекне
кад стигне регрес или топли оброк. Данас је оковратник прљав а машна коју и не
скида је масна. Масна машна?! Маснија му машна од шерпе у којој се кува недељни
ручак. Ипак, наш јунак увек има добру причу, елоквентан је и љубазан. Са својим
дотрајалим оделом он и даље изазива страхопоштовање код сељака који су навикли
да се увек требају и морају чувати машне и ташне. Носи са собом увек отрцани цегер,
новчаник набубрен од новинских исечака, али без динара у њему, и новине које је покупио
успут у Дому пензионера или у кафани некој.
Највише воли да приђе сељацима који продају мученицу.
Погледом тражи некога новог јер код старих продаваца дегустација иде теже и
зависи од њиховог расположења: одавно они знају да он није никакав купац и да
само штетују од њега, па му дају да гуцне само ако су расположени и вољни за
терање шеге. Онда, кад приђе, наш јунак почиње да се распитује: јел' домаћа, да
није шећеруша, немој да је нека мутљавина да му се гости потрују, нешто је
вештачки жута, ајде нека сипа једну да проба, он иначе не пије али воли да зна
шта купује. Дрмне он чеп, можда затражи још један јер није баш добро проценио,
па онда климне главом и каже како му не одговара јер се осећа доста, повукла је
од бурета или није била довољно у истом. И тако, чеп овде, чеп онде, скрпи се цела чашица.
Са сиром и кајмаком је додао подлогу да га не би
ватало на празан стомак. Највише га мрзе продавци воћа и поврћа. Поготову
такозваног сезонског. То је његово време, тада долази до пуног изражаја његов
таленат, тада он попут циркуског артисте чуда чини. Јагода овде, шљива тамо,
трешња кад јој дође време. Њему више за тај дан не треба. Не штетују они много
од њега, него их више нервира што се претвара да купује а још више их нервира
кад почне да куди робу оправдавајући не-куповину нечега што је већ пробао:
кисело, труло, ужегло, зелено, презрело...
Око подне наш чичица крене пут куће, сит и задовољан.
Наравно, жена и деца немају појма како он проводи време и шта ради, мислећи да
се замајава по парку или у Клубу пензионера. Они мисле да је њихов муж и отац
скроман али достојанствени пензос који се никад не буни против ничега него
гордо подноси недаће и једино је наново нервира увек погрешним избором на дан гласања. Криза јесте али је он усправан и стамен какав је био
читавог живота. После подне ће са задовољством посркати празну чорбу и неће се
жалити што нема више ништа.
Некада сам више одлазио у кафане. Било боље друштво, сада
се полако селе на нека друга мирнија места а у кафане долазе неки људи који не знају
ништа о кафанским обичајима. Већина нас љубитеља старих и правих кафана воли
оне ћумезе на пијаци, где се недељом ујутро одлази по зелениш, кобајаги да
помогнемо женама, а враћамо се око подне добро накресани. То су неуредне кафане
са карираним столњацима, алуминијумским пикслама и олињалим конобарицама које
кокетирају са гостима. Пиће се ту сипа у чашама од 0.5, доноси се обавезна кисела
вода, кува се само кафа у филџанима са ратлуком на ивици тацне, а шкембићи су
непревазиђени и најчистији су део и детаљ кафане.
Тако бих ја са стола у башти
једне такве кафанице или кроз прозор исте, посматрао те професионалне пијачне
дегустаторе. И, док би их гледао како слатко мљацкају сир и лицкају ракију
из чепа, док се мрште кад пробају лук или рен, док се сладе кад избацују
коштицу трешње у руку па под тезгу, и ја сам добијам жељу да све то пробам
одмах и сада. Стотине њих тога дана на пијаци чини исто, проба и купује, али
само пар њих са задовољством чини то. Чини то уметнички. Артистички!!! Ја бих
онда позивао конобара, који и онако цео дан пије са мном барабар, и послао га да
купи двеста грама сира, да ми сипа домаћу ракију и да ми насецка лука са пијаце.
Ни ја, као ни наш дегустатор, не би се после кући бунио око тога шта има за јело,
што од ситости, што од главобоље изазване шећерушом.
Онда, једнога дана приметиш да га нема. Можда је окаснио,
можда се прехладио, стићи ће, само што није. Кад видим да продавци ракије сипају
у чеп, па мало проспу из њега на земљу те потегну, схватим да наш чичица више неће
долазити. Отишао је да дегустира неку другу робу по небеским пијацама где су пензионери
сити а где се уместо шећеруше пије рајски нектар.
